Blogodak - srpski blogovi na jednom mestu

Postojao je i treci deo, pa verovatno i cetvrti, ovih mojih pripovedanja, negde u planu ali nigde zapisan... "Propast I Provincija", da, taj je trebao biti sledeci, no odoh nazad u svoje gnezdo u Singidunumu, pa ni od pisanija ne bi nista. Ponavljam se da mi nedostaje blog, jos sam uvek u onom internetskom medjuvremenu, traje to vec od kraja prosle godine, ali bice, bice jos bitki Vavilonskih.

Vreme brzo prolazi, prijatelji, kao i vecina stvari, u nepovrat. O, kako mi je daleko bio taj septembar u junu kada smo ga spominjali prvi put! Jos dalji taj prvi pecat u pasosu starom vec 5 godina... Klimala sam glavom, veciti skeptik "Daleko je septembar, hocemo, lako cemo... Moze, u Grcku cemo, zajedno, podrazumeva se..." I evo ga, dogadja se. Mama zove, proverava gde sta kako, sta mi jos treba, o poslu cemo kada dodjem kuci, nego te gluposti, sitnice za plazu, daj da se nabavi, pripremi... Uh. Stanite, cekajte, tek skontah da zaista idem. Nemoj mama papuce, znas da ne nosim, ma kakva suknja, haljina, joj nemoj me sad... Faktor za suncanje? Ne znam, bela sam, kad sam bila na suncu, pa znas me... Ide to i preko 30? Ma moze, sve moze, jeste u Beogradu mi je pasos, ma ne znam kad sam ga donela, kad i dokumenta valjda... Hocu, ponecu i lekove i hanzaplast, ma necu nista roze, na cvetice, joj, majka... Obecavam necu u Starkama na plazu, hocu sminkacu se, znam da sam lepsa, ma docicu ja u Sabac, ne zakazuj frizerku pre vremena... Necemo se svadjati, evo odlicno se slazemo, ma ne, nece niko sa nama, sami nas dvoje... Ma nije, ma jeste, pa jeste, jeste 3 meseca, jesu ta dva zadnja brzo prosla, i on tebe pozdravlja, ma necemo dolaziti zajedno, rano je mama, pusti nas... Dobro smo, dobro je, evo otkad sam na odmoru ni nema me kuci, ma pusti telefon ne kosta me toliko, ma imam para, nista ti ne brini... Znam, znam da ti je drago, nemoj sad tako, stuzicu se i ja... Ma bice boljeg posla i za mene, bice majka, ne brigaj... Ne psujem, vodim racuna... Ne, ne pijem, ma necemo mi na BeerFest-u to puno, pa nismo deca... Hajde, hajde, cucemo se vec... Moze, moze plavi peskir za plazu, nije bitna boja...

Eh, majke, lakse mi je provaliti hiljade HTML kodova nego s jednom majkom se izboriti. Uho mi sve bridi od ovih razgovora, jedva docekam tisinu. Vec mi je u glavi citav taj film, voznja na odmor, deset dana, nas dvoje, jedan na jedan. Nekad ne verujem da sam srecna, tacno bih sve u trenutku obrisala, prekinula, dodje mi onaj osecaj da se neko sprda sa mnom ponovo, pa bih sve terala od reda. A onda, ne znam... Pomislim da je napokon doslo moje. Moj red za srecu. I volim ga. Mislim da mi ne veruje. Prijatelji kazu nikada me takvu nisu videli, uvek sam ja bila ona glasna sto cuga u cosku i prosipa skepsu po ljudima, kako sve ima zadnju nameru, i dzukele su svi i ne postoji to... Kad se setim samo koliko mi je bilo zao sto govorim tako, sto gubim veru, sto nemam nadanja. Uvek bih opsovala, bez pogovora. I onda se samo namesti, film krene nakon svih dosadnih trejlera i odjednom si Ti glavni akter. Desava se Tebi. Parola "Snadji Se".

Drago mi je sto kupih onu knjigu o HTML-u i XHTML-u... Jer nedostaju mi kodovi, nedostaje mi pojednostavljivanje boja na Hex i RGB... Slika i sklop iza kojih se krije donekle komplikovan ali potpuno logican skup slova, brojeva i znakova. Razradjen, razumljiv, predvidiv. Nije kao Zivot, ni kao Misao, ni kao Ljubav. Jednostavan je, crno na belo, ako ne valja, obrnes sablon od pocetka, od bele pozadine. A ne one filozofije, ubedis se da je TAKO, nema drugacije, TAKO ti je zapalo i pomiris se s tim i bas se onda sve izokrene i obori ti sve teorije i sva ubedjenja. Eto, mozda zato volim kodove. Bezim u jednostavnost kada realnost postane komplikovana. Hobi, da rasteram preispitivanja koja vise nicemu ne doprinose sem novim teorijama koje ce pre ili kasnije opet pasti u vodu. Na kraju cu citav sajt ispisati na blanko papiru, beloj pozadini A4 sveske u kvadratice. I neka mi neko jos kaze kako je to komplikovano, sav taj HTML, kako je eto mnogo lakse ovozemaljske stvari "provaliti" nego sav taj kod. Lakse, sutra malo, nemate vi pojma svi, ja cu barem nauciti nesto prakticno komplikujuci kod umesto komplikujuci sebi zivot, vezu i godisnji odmor... Pa me mozete svi poljubiti ravno u ovu moju belu pozadinu ako nije tako. E!

Srećna sam. Vidite, nekada se čini da je zločin biti srećan, da Tamo Gore, na onom nekom mestu koje ne poznajemo, a odakle dolazimo i gde završavamo zemaljsko bivstvovanje - neko drži one velike terazije koje odjekuju da mora biti koliko sreće, toliko tuge, koliko bogatstva, toliko siromaštva, i tako dalje... I uvek se desi ono "Nešto" što nas preseče, što nije u našoj moći, ono podsećanje da smo smrtni, da smo ovde pod raznim uslovima... Ona zastrašujuća, određena Kazna.

Privatno sam, reklo bi se, sasvim Ok. Zbog toga i znam da sam srećna. Radim posao koji mi ne nudi mnogo, ali posao koji još uvek čini veliki deo mene i jednu vrstu odskočne daske za dalje. Imam nekoga kraj sebe ko me drži za ruku i u onim Ok danima, kao i u onim manje Ok. Volim da kažem, da dok nisam stekla njega, dok sa njim nisam postala množina, "Mi", nisam ni znala koliko sam bila sama. Finansijski, nekako se nateže kao i uvek na Balkanu, ali mogu se pohvaliti da je i tu sve Ok. Nikako, ni na jednom polju, ne bih rekla da sam nesrećna, preterano nezadovoljna... Mogu čak reći da odavno nije bilo bolje.

Prošlog petka, on je otišao na letovanje. Ugovoreno već odavno, sa društvom. Znala sam da će mi nedostajati, još uvek se ni nismo razdvajali na više od 4 dana. Možda je ta pauza, odvojenost došla u pravom trenutku. Da malo odmorimo jedno od drugog, da se malo poželimo jedno drugog. I iako je čežnja postajala i postaje sve veća, svesnija sam koliko ga volim. Volim da kažem da ga volim, volim da ponavljam tu reč "Volim". Čini me srećnom što volim.

Pre izvesnog vremena ja sam odlučila da je možda vreme da napustim Hotel California. Da je moje radno mesto samo odskočna daska za dalje. Probudila mi se želja da tražim bolje, da izdržavam i da radim, ali da postanem svesna ipak svojih vrednosti, koje prevazilaze ono što radim. I osećam se nekako bolje, nekako mi dani dobijaju smisao, vodim računa da vidim sve nove šanse. I ta osoba u ogledalu deluje probuđeno, ambicioznije, srećnije i zadovoljnije sobom.

Moja majka je napokon počela da radi. Napokon je počela svoje slobodno vreme, umesto na Birou za zapošljavanje i u čekanju da svi ostali završe sa svojim obavezema, da provodi na novom radnom mestu. Očuh i ona se preko leta skuće na obali Save, kupili su kamp-kućicu i većinu svog slobodnog vremena leti provode tamo. I lepo im je. Ne bih rekla da bi se ičim njih dvoje mogli požaliti...


***

Petak, 25. jul. Nekako loš dan. Užasno iscrpljujuć dan na poslu koji nikako da se završi, smena je trajala 11 sati, ali nekako u agoniji, u čekanju da gosti odu, da se funkcija napokon završi pa da idemo kući... Nisam mnogo stizala da se javim bilo kome u toku dana, da ne spominjem da prethodnu noć oka sklopih tek na nekih sat vremena, od nesanice. Iz neobjašnjivog razloga. Oko četiri sata popodne sestra je pokušala da me nazove, ali razgovor se sveo na moje "Na poslu sam." i prekid veze. Tek kasnije, oko pola 7, nazvala sam je da vidim zašto me je zvala... Ni na pamet mi nije palo. Ni Zločin, ni Kazna. Iz čitavog razgovora mislim da sam registrovala samo "Mamu je udario auto.", sve do kraja razgovora hvatala sam informacije u fragmentima, gde, šta, kako, kada... On mi je nedostajao, nisam mogla da ga nazovem, umor me je lomio, ali jedino što mi je bilo bitno jeste da smesta dođem kući, da krenem sada, odmah, jebeš posao, jebeš sve... Jedva su me odgovorili od momentalnog dolaska i urazumili da nije pametno da idem na autobusku stanicu, da je moj čitav plan o hvatanju autobusa u 7h ispred Sava Centra samo proizvod moje panike i da su znali da ću tako da odreagujem da mi ne bi još javili, bar ne dok ne stignem u stan.

U petak su mama i očuh završili svoje radne i dnevne obaveze i krenuli su na Savu. Stali su prekoputa trafike samo da ona pređe ulicu do prodavnice, kada je izvestan 21-godišnji vozač automobila Audi skrenuo u istu ulicu ne kočivši na pešačkom prelazu gde je ona bila i udario je. Baš tako prosto kako i zvuči. Suvišno je razmišljati kako je mogao da ne uspori ispred pešačkog, kako je mogao da ne zakoči nakon udara, kako je mogao čiste savesti nakon svega da se vadi iz situacije samo jednom izjavom... "Nisam je video. Nisam znao da sam je udario." Kažu da nije bio pijan, drogiran, da je verovatno vozio brzo ali ne brže od dozvoljenog... Očuh je sedeo u kolima prekoputa primetivši da se mami nešto desilo tek kada je video gužvu na prelazu. Odmah je stigla Hitna Pomoć, Policija, mama je svo vreme ostala svesna i svo vreme razgovarala sa svima iako se sada ne seća ničega sem da je krenula da prelazi ulicu i sledeće da je u bolnici. Tamo je još uvek, na veliku sreću nema ni preloma ni unutrašnjih povreda, izvukla se iz nemilog događaja "samo" sa potresom mozga.

Policija je uhvatila počinioca nešto kasnije tog dana. Ispostavilo se da živi 500 metara dalje od mesta gde se sve odigralo u nekom iznajmljenom stanu, da je navodno ne primetivši šta je učinio samo produžio kući, gde su ga i zatekli. Očuh kaže da čak štaviše momak deluje normalno, da je bio preplašen da će dobiti batine kada su mu rekli... Ma potpuno mi je nebitno šta je mislio, šta je hteo i koju priču prodaje. Bitno mi je da je umesto Policije moj očuh morao da juri svedoke po ulici. Bitno mi je da moja mama leži preplašena u bolnici i ne može da se pomeri jer povraća svaki put kada joj glavu okrenu u levu stranu. Bitno mi je to što plaćamo Zdravstveno Osiguranje a naša Bolnica nema ispravan skener i opremu kojom bi mogli da joj snime glavu i utvrde kolike tačno posledice će sve to da ima. Bitne su mi i te dve Medicinske Sestre koje su bile jako neprijatne prema mojoj majci dok su je vodile na snimanje, i dok im je govorila da joj je loše one su govorile suprotno sve dok se nije onesvestila. Sve mi je to bitnije od toga šta je on imao da kaže.

Bitno mi je, jer imam samo jednu majku. Baš tu jednu koju on "nije video" i "ne zna da je udario". Baš tu jednu koja je samo izašla na pešački prelaz, bez žurbe jer nije od onih koji pretrčavaju ulicu ni da im gori pod nogama. Baš tu jednu koja je nakon posla samo krenula na Savu. Ništa više. Samo toliko je bilo dovoljno. I recite vi meni... Odakle jednom klincu starom 21 godinu, koji "ne vidi" kada vozi, pravo da u svojim rukama drži život moje majke, bilo čije majke ili bilo koga drugog?

Kazna? Kažu da će dobiti 2 godine uslovno, kažu da suđenjem može da dobije i 3 meseca zatvora. Nije bitna kazna... Bitan je samo zločin. A meni? Meni je bitno samo kada vidim moju majku u bolnici kako se rukom uhvati za slepoočnice i laže da joj nije nesvest da ja ne bih brinula. Meni je bitno da je napokon vidim da sedi u krevetu, umesto što stalno leži. Kada bih mogla da vratim vreme, možda ne znam više od toga, ali znam na čijem bih automobilu sigurno izbušila gume tog petka, 25. jula.

U sredu se vraćam u Beograd. Do srede se nadam da će mama doći kući. Sledeći put kada dođem ponovo ovamo biće to samo priča zbog koje ću osećati isti ovaj bes, samo dalji i prigušen... Biće to samo priča koje ćemo se sećati kao nečega što je bilo i prošlo i nije ostavilo nikakve posledice, priča koju ćemo prepričavati na Savi uživajući ispred kamp-kućice, svi zajedno. Nadam se i čvrsto verujem da će tako biti.

Uzrok ovakvog počinjanja pisanja, ovakvog naslova, ovakvog posta jeste verovatno to što me nema često. Nema me mnogo. Nema me ovde. Odselila se. Znate. Nemam fizičkih uslova za "blogging". I to znate. I blog preselila. Znate, čim ste ovde.

Iskreno poredim stalno taj preseljaj bloga od pre godinu dana sa mojim stvarnim preseljajem par meseci kasnije. Nekako ima smisla. Možda sam se psihički odselila i ranije. Možda mi je već bilo dosta svega još tada. Možda psiha jednostavno ide nekoliko koraka ili meseci ispred našeg realnog delanja. Prvo virtuelno, onda realno. Uvek ispadne tako. No, nisam tu da filozofiram (znam, znam, strelica je već bila na crvenom iksiću, sklonite je), nego da pišem. Ali eto i podsetnik jedne vrste: godinu dana je prošlo otkada pijemo čaj zajedno u Vrtu Vavilonskom :) Skoro se toga setih, kada u arhivi videh post koji datira od Avgusta 2007... Fino je to, znati da si se negde skućio, smirio, skrasio. Pa makar i virtuelno.

Nego... Tako u nedostatku Interneta, tamo negde u Vavilonu, u početku dosta krizirah. Nisam verovala u tu vrstu zavisnosti, zavisnosti od onlajn života. Svi smo mi u ovom svetu Betmeni, Supermeni, i slični izmišljeni heroji što vode dvostruki život. Tamo i Ovde. Oflajn i Onlajn. Kada nastupi prva kriza, reklo bi se kao i kod "skidanja" sa narkotika, treba biti oštar. Oduzeti sve uslove ovisniku. Ne dati ih ni po koju cenu. Jedini način za izlečenje. Ali nije se dalo... Dolazila sam nekada za vikende kući, uplaćivala net, sedala za svoj 'pjuter. Odlazila sam kod prijatelja, konektovala se pod tuđim imenom, sedala za tuđu mašinu. Na kraju, postade dovoljno i to što imah GPRS, Operu Mini, malecni prozor u onlajn svet... Dovoljno za šta?

Ispričaću vam jednu malecnu uzročno-posledičnu pričicu vezanu za Internet i mene. Taj neki rascep i bekgraund koji možda niste znali. A sve je počelo onako kako je počela i jedna stara "Da Saga", Nokiom 3100 i otužnom verzijom WaP konekcije. Još otužnijom amaterskom potragom za izvesnom MIDI melodijom za mobilni telefon koja nosi isto ime koje sam i ja nosila godinama... Tu sam naletela na prvo onlajn okupljanje koje je rezultiralo prvim normalnim realtime okupljanjem. Ljudi iznenađujuće normalni, maleni sajt zatvorenog tipa, nekoliko blejanja zajedno i veza sa Cezarom koja se iz toga izrodila kao jedna od posledica. Naime, da ne dužim o "Da Sagi" samoj, meni i Cezaru, priču ko zna - zna, ja je odavno više ne prepričavam... Nalazili smo se na još jednom sajtu, nas dvoje. Čisto radi razmene poruka. Na tom istom sajtu, tačnije forumu, upoznah i još jednu osobu. Istu koja mi je mnogo nakon toga poslala pozivnicu da se pridružim njegovom forumu. Tada već uveliko harah pravim Internetom, sa Dial-Up na Wireless konekciju, pridružih se, smejasmo se kako smo se "našli", "ponovo sreli" u džungli zvanoj Internet, ja i moj sadašnji Batac. No, neću da personifikujem nikoga u ovoj priči, na tom sada već ozbiljnijem i većem mestu, našao se još jedan interesenat za druženje koje bi ponovo prešlo u stvarnost. Ne spominjem ga radi neke bog-zna-kakve važnosti ili uloge u mom životu, već samo kao još jednu kariku koja me je odvela dalje... Na mesto brojnije, gužvu veću, ponovo, još jedno onlajn sastajalište. Kako karika zahteva još jednu kariku... Greška povlači grešku za greškom, iluzija iluziju za iluzijom, viđenje još jedno viđenje za sobom... Ali znate kako? Ne kajem se. Ne kajem se, jer da nije bilo svih tih karika, ne bi bilo ni kraja lancu koji je činio potragu za srećom. Sreća je nađena, sreća je donela ljubav, ljubav je donela sigurnost. I nije nam važno za te karike, lanac je pokidan, izbrisan, kao onaj trag koji kometa ostavi iza sebe jedno kratko vreme, pa ga univerzum zauvek pojede.

Uzroci i posledice. Često razmišljam o tome kako smo se nas dvoje pronašli. Skoro smo imali jednu malu prepirku u kojoj sam ja, igrajući ulogu prgavog ženskog organizma izgovorila rečenicu "Idi, uživaj tamo po MySpace-u!" - dobivši odgovor: "Vidiš srce, da ja nisam ovoliko uživao po MySpace-u, ti i ja nikada ne bismo popili kafu, nikada ne bismo bili zajedno i ne bismo vodili ovaj razgovor." I da, to mi je začepilo usta, i donekle prouzrokovalo možda i ovaj post.

Ipak, ne mogu a da ne razmišljam o tome... Da me nije nikada bilo na Internetu, da li bih ja sada bila sama? Bila sa nekim ko mi ne odgovara baš toliko? I da li je Internet bezbednije mesto po nas, gde možemo više biti ono što jesmo, da li je postalo Globalno Selo gde je moguće naći sve od aviona do prijatelja? I napokon sam priznala: Internet je igrao i igra jako veliku ulogu u životu koji volim, u kom se provodim, radim i uživam. Ali ipak me nećete naterati da otvorim nalog na FaceBook-u. Tako daleko ne idem, ipak sam ja pomalo ona stara škola, koja preferira HTML u odnosu na Flash, razgovor u odnosu na aplikaciju ;)

Kad smo kod HTML-a, tih osnova dizajna na Internetu... Skoro se častih 700-straničnim tutorijalom. Iako sam oflajn. Pomislih u jednom trenutku da sam slaba ako mislim da će me odsustvo neta odvići od ispisivanja kodova, od tog sitnog perverznog zadovoljstva koje sam iz nekog razloga osećala dok ispisujem HTML stranice. Zašto bih? Time bih verovatno sebe osudila na doživotni Oflajn, a ja to ne želim. I kažem vam, biti Onlajn, to je više stanje psihe i razlike između ega On i Off, nego što je stanje realnih, fizičkih uslova. Koga oni sputavaju, taj je podvojena ličnost i njegov Oflajn Ego nema nikakve veze sa njegovim Onlajn Egom. Ne?

Ono što je najbitnije a vezano za ovu moju Internetsku uzročno-posledičnu pričicu... Jeste da sam ja u stvarnosti srećna. U stvarnosti zaljubljena. U stvarnosti se osećam dobro i zadovoljno sobom. Nije bitno da li je posledica došla virtuelnim uzrokom... Bitna je samo sama posledica. I ona je tu, hvata i virtuelno i realno, i nebo i zemlju :) Jer Sreća i Ljubav odista i jesu takvi :)

I zapamtite: iako realno i nisam previše tu... Negde između, negde unutra, uvek ću biti Onlajn. I nikada ne sumnjajte u to, jer ćete sumnjati u mene :)

Uvek bih svakome rekla ono čuveno "Ma daaaj, danas je tvoj dan. Uživaj, ne lupetaj...". A ja prva ne volim taj dan, taj datum. I ne slavim ga, bar ne svojevoljno. Smatram da je licemerno slaviti svoje sopstveno rođenje. Majke naše, one bi trebale da slave, eto sav taj trud te neke noći ili dana, kada su na svet donele jednu malu, živu i zdravu repliku sebe. To razumem u potpunosti i ne krivim svoju majku. Ona slavi. Slavi mene. Hm...

U svakom slučaju, više je razloga zašto ne volim rođendane. Mogla bih čak napraviti onu čuvenu listu "Za" i "Protiv". Ali neću. Nabrojaću samo "Protiv". Zato što sam hejter i pesimista. Eto.


ZAŠTO NE VOLIM ROĐENDANE:

1. Na taj dan ljudi se mnogo tripuju da moraju bog-zna-šta da kupe/poklone slavljeniku. Slavljenik koji na dan svog rođenja (a rodio se go i bos plus je plakao koliko ga grlo nosi što se uopšte rodio) razmišlja samo šta bi još mogao da baci na sebe/u sebe/za sebe - nije ni zaslužio da slavi rođendan. To pod jedan.

2. Pod dva. Svako bi da donese bolji, prikladniji poklon od nekog drugog, koji bi tom nesrećniku koga već obliva znoj od same pomisli da nije ni podne a treba izdržati bar do uveče, što bolje pasovao i izazvao što veću zahvalnost. Pa dobro, treba li rođendan biti takmičenje u poklonima, ili zaboravismo na ovog nesrećnika što ga slavi? E, onda ima i pod 3.

3. U potrazi za savršenim poklonom svako će potrošiti verovatno više i novca i vremena na tu glupu materijalnu stvar koju će poneti sa sobom, da će verovatno kasniti na proslavu, doći nervozan i praznijeg novčanika nego što je planirano. Zamislite kako je lako vama onda ugoditi kada se takvi pojavite, a kora za tortu je baš našla da zagori u rerni jer je majka ophrvana emocijama prekidač na šporetu nehajno okrenula na 250 C umesto na 200. E, tu se nadovezuje i ono pod 4:

4. Kasnite? Opravdali ste to nekim glupim izgovorom? Smatrate da je vaš poklon pravi iako previše plaćen? O, pa da li vi mislite da slavljenik o tome razmišlja, obzirom da vas je čekao više od dva sata da se pojavite, misleći da ste potpuno na njega zaboravili, a onaj se šlag na torti toliko rastopio i ostalo je samo onih nekoliko parčadi koja su preživela konjicu rodbine i komšija, brkatih baba i debelih tetaka koje su vašeg prijatelja mrcvarile do vaše cenjene zakasnele pojave??? Eeee, da pređemo na 5:

5. Čini vam se da izraz na licu vašeg prijatelja nije prava refleksija radosti? Ne biste ga platili koliko ste dali na taj poklon koji on upravo drži u svojim rukama? Oh, pa slavljenik se nasmejao iz čiste kurtoazije, kako je to nepristojno! Sram da ga bude, zašto se uopšte i rodio. Verovatno u istom momentu i on deli vaše mišljenje, pritom za razliku od vas ne misleći na poklon.

6. Rođendan vašeg prijatelja pao je baš u nezgodan dan: baš je večeras neko prvenstvo u fudbalu, ili ste baš zakazali kod kozmetičara jako važan pregled koji ne može da čeka, ili je eto baš nedelja, a vi još uvek poklon niste kupili! Naravno, nikako se ne možete pojaviti baš danas na njegovom kućnom pragu! Šta ima veze što je rođen baš tog datuma, pomerite vi sami njegov rođendan za sutradan. Ma neće on da se ljuti, on je vaš dobar prijatelj, samo mu pustite kratki SMS, razumeće on. Tu je i 7:

7. Vaš dobri prijatelj, koji pri tom slavi rođendan, nešto vam se ne čini da je toliko dobar. Da, da, on je onda nešto rekao i učinio što vam je baš zasmetalo. I eto sada prave prilike da mu se osvetite! Ne, prava prilika nikako nije bila u datom trenutku kada vam je zasmetalo, kada ste mogli otvoreno na licu mesta rešiti problem, saznati uzrok i razjasniti posledicu... Pravi trenutak je baš njegov rođendan! Nišani i raspali.

8. Oh, zamalo da zaboravim... Pa vi prosto ne znate kako treba da izgledate na datoj proslavi! Da li će ljudi dolaziti svečanije ili manje svečano odeveni, sređeniji ili manje sređeni, hm... Da, to je vaš prijatelj, nije on vas nikada video ni u PMS-u ni kada vas je ostavila devojka, onako sveže probuđene pre pranja zuba i u pocepanoj pižami. Sada vas vidi prvi put i molim vas, red je da izgledate savršeno i na pripremanje potrošite pola svog života. Kakve to ima veze, ionako vaš prijatelj rođendan slavi i naredna 3 dana po vašoj logici.

9. Sada smo već pred kraj. Stigli ste na rođendan, sređeni, sa skupim savršenim poklonom... Oh, pa naravno da večeras planirate produžiti negde dalje u provod! Vaš je prijatelj više nego presrećan što vas je video, počastio tortom i pićencem, vreme je da odete čim su već svi primetili da ste bili tu i vašu pojavu utisnuli u duboko sećanje. Au revoir, slavljeniče, želimo ti dobar dalji provod, bićemo mi u kafani iza ćoška sve do ujutru, pa posle raspremanja stana, ribanja isflekanog tepiha i pranja sudova možeš da nam se pridružiš.

10. Vaš prijatelj. Slavljenik. Možda ne voli svoj rođendan. Možda ne želi da ga vi isplanirate umesto njega. Možda, eto... Baš možda bi želeo taj čitav dan da provede sam sa sobom, ali je onemogućen. Proveo bi ga verovatno u nekim svojim razmišljanjima, koliko je godina to prošlo, šta se sve izdešavalo, promenilo... Šta bi trebalo raditi sledeće. Potrudite seda torazumete. Potrudite se da shvatite da je to njegov rođendan. Ne vaš. Sa vašim radite šta god hoćete. Vaša volja.

Da, kao proizvod unutrašnjeg hejta, to bi mogao biti neki najgori mogući scenario jednog rođendana sa epilogom kakav jeste. Reći ću samo da to nije deo moje lične realnosti, pre nego što prijatelje/goste jednog ovakvog slavlja podelim na tri kategorije:

- Prijatelji koji su daleko, na neodložnom putovanju ili žive u drugom gradu. Prolaze najbezbolnije, njihovo se čestitanje savršeno"skida s' dnevnog reda" jednim pozivom ili porukom.

- Prijatelji koji su tu i koji su akteri najgoreg mogućeg scenarija. Personas non grata! Bolje odmah prestanite da se smatrate nečijim prijateljem nego što širite tu pompeznost u svojim delima i razmišljanjima o jednom rođendanu.

- Prijatelji. Oni koji će vas uhvatiti za ruku i izvući iz čitavog ludila. Popiće sa vama pivo ispred dragstora, popušiti cigaretu i zajedno ćete prepričavati dogodovštine proteklog vremena. To su oni za koje je bitno samo da su tu uz vas, kao i svaki drugi dan. Verovatno će i zaboraviti da vam daju rođendanski poklon zaneseni razgovorom, ali ni vama to neće biti uopšte bitno. Biće to najbolji rođendan u vašem životu.

Ja? Rođena sam 13. jula 1982. godine. Moj jučerašnji, 26. rođendan, kako bi ga jedna moja prijateljica čestitala "Dobrodošla u drugu polovinu treće dekade svog života", provela sam onako kako sam želela. Sama, odgovarajući na poruke i pozive. Tek povremeno nedostupna kada bi me mrzelo da se javljam i odgovaram. Verujem da mnogi i nisu znali gde sam tačno. One nestrpljive obećah da ću častiti pićem jednog od ovih dana, ali ne juče.

...Ali, i ove godine imah nekoga ko me je uhvatio za ruku i sa kim sam uspela da provedem veče veoma prijatno, skromno, bez žurke i poklona. Prijatelja. I želim sebi da takvog nekoga pored sebe imam i narednih godina. To je sve što sam poželela ovog trinaestog jula.

...Kada me pitaju "Šta ima...?", pa ja onda odgovorim "Nema... Ništa." I u tom se "Ničem" onda skrije sve. I ono što ga ima a pravi se da ga nema, i mene što me nema, a u stvari nikad me više nije bilo. I sve u jednom Ničem. Postoji. Tu je. Ignoriši ga koliko hoćeš, opet je tu. I čini Nešto, sve to Ništa.

Moj Vavilon ima tri stotine kula. Sve na njemu podignute. I mostove ima. Ma, taj Vavilon izgradilo je toliko mnogo njih, toliko precizno, a sa toliko nepažnje... Da postao je ogroman. I kao da se nikada neće srušiti. Drži ga Nešto. Svi mostovi, svi njegovi pejzaži... Ma i ja ga držim. Kako bih bez njega? Pa, ne bi mene bilo onda. I ne bih filozofirala ovoliko. Da, svet bi bio uskraćen za sva moja pisanja o Nečemu i Ničemu. Pffff... Jaka šteta.

Dođoh. S posla. Radih nešto kraće nego inače, a opet mi se toliko nije bivstvovalo u Hotelu California, da isparih sa banketa istog momenta kada sam se ispisala. Skidoh leptir mašnu, načuh da je napolju pljusak i ne bi me briga, samo se sjurih do lokera i presvlačeći se nekako tužno... Nazvah i rekoh da bih možda došla. A sutra idem malo kući. I nisam znala da ću uopšte završiti smenu pre noćnog prevoza, nekog kasnijeg... I nisam znala da ću imati vremena... I za spavanje, i za ustajanje ujutru da stignem na taj autobus za Kući... Pa ni za dolazak. Pa mi odjednom odzvanjalo ono da treba da znam koliko on mene voli. A ja znam. Al volim da čujem uvek ponovo. I uvek me on podseti. I nekada ga baš zato i volim. Ostatak ga volim zbog svega ostalog. I onda... Htedoh taj zagrljaj, koji bi se desio tek sutra na autobuskoj stanici, kada bi mi opet rekao da me voli. Ali na brzinu, i vruće bi bilo, i znajući sebe kasnila bih na autobus pa bih bila nervozna... I sve te slike projektovaše mi se u tom glupom lokeru, tih par minuta presvlačenja. I onda mi je rekao da bih eto... Baš mogla da dođem.

I tu sam. On nije tu. Doći će. Do tada, ja kuckam post. U toj maloj zamračenoj sobi, na tom nekom 'pjuteru hirovitom skoro poput onog mog kod kuće. Gvirim kroz mali prozorčić u moj svet gde pričam vam o Vavilonu. A toliko se toga promenilo, drugari... Zadnjih par meseci. Ne bih mogla reći da li pozitivno ili negativno. Promene nas čine onim što jesmo. Nađemo nekoga, kupimo neki novi čips različitog ukusa od onog koji inače kupujemo, baš jedno jutro dodamo šećer u kafu iako to ne liči na nas... Te sitne promene, nekako su neopisive, taj njihov efekat. Promene se boje, bude skoro isto, ali eto, bude novo, sveže. Ma to vam je kao nova boja kose: i dalje ste to vi, samo malo drugačije izgledate, pa se i osećate drugačije.

A toliko bih pričala o Njemu... I kroz stih bih pričala. Onda brbljam. Ali sve nekako samo tamo odakle reč dođe i prođe. Ne da mi se ovde. Plašim se ostaće, pa ću brisati posle, pa će mi biti posle tužno i reći ću kolika sam budala bila. I setila bih se, kao i svačeg drugog što se setim... Tih nekih ljudi, nekih boljih i nekih gorih... Plašim se da bih u tu masu i njega stavila. Ni krivog ni dužnog. A smejemo se zajedno. Nekada se prepiremo oko sitnica, pa dignemo noseve, pa smo nekad tužni pa noseve obesimo. I sve to za nekih mesec ipo. Brzo. Uff... Znam, rekli bi vi sad svašta. I ja bih nekome rekla da sve je lepo prvih mesec-dva-tri dana. Jeste, jeste... Pa ne bi ovaj Vavilon toliki bio da se nije trista Vavilonskih predgrađa do sada prošlo. Znam i ja ponešto. Al pustite me sad... Neka me...

A nešto se setih i nekih drugih ljudi. Posetih ih izokola. Gvirnuh. Prisetih se stvari. Onoga kada me pitaju "A šta je tu bilo, šta se tu desilo?", a ja im odgovorim posle malo razmišljanja "Ništa...". I tu stanem. Kao da nije bilo ništa. I to Ništa opet sakrije ono Nešto, takoreći ono Sve. Ma svi smo mi čudni, u principu... Nađemo se na ovaj ili onaj način, raziđemo se opet slično tako. Dođemo, prođemo. Ako ostavimo neki trag, dobro je. I ne reci nikad da nije bilo Ništa. Usudi se, pa priznaj barem Nešto. Ostatak će sam po sebi da se objasni i ispriča... Daj mu trag. Nazovi ga Nečim, daj mu dostojanstva i prostora.

I tako... "Šta ima?"?
Pa, ima poNešto... I za promenu imam Nekog. PoNekog se i setim, starih prijatelja koji nisu sa mnom stigli do Vavilona, a opet pomogli izgraditi ga. A vi, svi vi oni što vam ne dam prostora i bivstvovanja... Za vas, nemam Ništa. Ovo je post za one Neke, zbog kojih imam Nešto i zbog kojih sam opet Neko. Možda ste bili nepodobni u trenutku, možda i ja pravim greške baš kao i svi drugi... Možda su neki bili glasni, možda su neki baš trebali da nastave sami, možda... Ali možda i ja postadoh suvišna. Tada. Nekada. Negde. Nekom.

Eto... Tek Nešto i da napišem. Neki post. O Nečemu.

Volim...

Voljena...

Srecna...

Nisam navikla...

...Jos uvek ucim.

Da budem voljena...

...Srecna.

To vam je kao onaj san, koji ste sanjali ponekad. Pa se budili. I onda se sve rasprsilo u komadice. Nije postojalo. I nastavili ste starim tempom... Poslom, drustvom, muzikom, rimamama... Nekada drugi objasnjavali taj osecaj za vas. Retko ga objasnjavali i vi sami i davali mu oblik.

Ja ne umem da objasnim. Ni kada. Ni kako. Desilo se. Doslo je samo od sebe. Onda me je pogledao jedan dan i rekao da bi mogao puno da me voli. I onda je mogao. I voli. I kaze da je sa mnom lako. Koliko god da znam da sam teska...

Budjenja su najlepsi deo. Onaj deo kada se rasprsi sve preostalo od sna. Poljubac. Rec. Dan.

Ne zelim da prodje... Plasim se vezivanja. A vezala se. I uplasena sam. I kada god me pitaju, ne znam sta bih rekla. Kazem samo jedno...


...Volim.


I tako... Javih se vama.
I nekom Tebi...
Da znas, samo da znas...
...Da sam dobro, i da dobro mi ide...
I imam nekog ko me obozava, pride...
I ne bih menjala realnost za san...
Ne, ne bih...
Napokon zivim taj Veliki Plan,
Sto kazu da je za svakog pisan,
A da je za mene... Ni znala nisam.
Zaista nisam... I Ti si mi svedok...
Bili ste tu sve moje more,
Sve citali sto je samo slutilo gore,
Zgoreg na Lose, s Loseg na Tugu,
Ispijala Nadu bez Vere u jakom cugu...

I toga dosta je bilo...
I hvala Vam svima...
I kad mozda me nema,
Ti bas znaj da me ima.

"...Bolje da si u Zavičaju ostao, da si kamen tucao,
bar bi ljudi put napravili."

Samo kad bi se moglo prebrojati koliko puta u životu izgovorih taj citat i veliko hvala Zoranu Radmiloviću koji je njime začinio neke situacije u ovom mom kratkom bivstvovanju. Ironija primenljiva na raznorazne situacije, priznaćete.

Elem, stigoh malo domu svome, Zavičaju. I ima tu svašta nešto, neki novi klinci se jure ulicama, muvaju po kafićima, sviraju one naše stare melodije. I-ju, pa nisam toliko matora! Pa sa takvima se i na poslu borim, znaju šefovi moji kojima je to veoma vickasto kada ove 19 i 20-godišnjake ja pretrčim za dve dužine. Pa onda kažu "Iskustvo je to". Iskustvo je kurva (izvin'te me što psujem), ja da vam kažem.

Stigoh kući pre tri dana. Odmah naglasih da hoću da vidim pod hitno ove dve ikonice računara u status baru, da su onlajn i da piče sve po starih 256kbps! Aman, znate li vi kako je Internet zavisniku 6 meseci bez onlajn konekcije? Nije to ni malo humano, naročito prema mom telefončetu koji trpi i Mejl i Majspejs i MSN, a sve putem GPRS konekcije za koju me Telekom Almighty jako fino šiba po novčaniku.

Otkud ja u Zavičaju? Zatišje pred buru, drugari, na poslu stiže i ta nedelja kada posla nema ni za nas. I tako odmaramo, cela četa banketarska, spremamo se psihički i fizički za Mature. Kreću 18. maja i traju negde do kraja juna... Slogan je ostao isti kao i svake godine: "Ko preživi, pričaće." E, preživeh one jedne, pre dve godine, pa hajde me ubedite da ovi novi klinci mogu da me satru u Kristalnoj Dvorani gore nego oni stari. Eeee, prika... Ne znaš ti za Vavilon. Počeh da se pripremam, onako kao za rat. Vrebaju se nove cipele visokog koeficijenta udobnosti za taj period (na starima mi se otkucala štikla, a novije me žuljaju), pa čak i kosu skratih.

Ijao, a kosa... Sada mi je kosa nekako - kratka. Mnogo mi je to bilo smešno, drugari, pitala me frizerka ono čuveno "Kako ćemo?" i ja kao iz puške "Ma, kratko!". I nestade plavog konjskog repića. I bi kratko. Hehe. Potpuno mi je neka promaja u glavi od te promene. Al' promene su uvek dobre i nećemo ih menjati. Nema posle "J" onog "K", sem kada je Karleuša u pitanju, ali ona je svojevrsni fenomen i ne bih da je petljam u ovaj post čija tema nema veze s' njom.

Šta još reći? Nestale su neke bolne brige, drugari. Kao rukom odnešene. Povukoh crtu. Onda je podebljah. Nemam ja vremena da brinem. Ni da tugujem. Pobogu, ako je neko na to uludo potrošio dane, sate, godine... Pa čitav Vavilon od toga izgradih! Ne, neću ga rušiti, nisam ja tak'a. Ali neću ga ni dograđivati. Recimo da smo tu, malo preuređujemo, dodajemo neke finese, ali nema novih spratova. Dosta je, Radovane, i ko su oni da ti ženu razočaravaju, zar ne? Imam ja šta da radim, jedni odlaze, drugi dolaze, sve je to život, "C'est la vie". Aupičkumaterinu, kad moram i da opsujem.

Znam da nekima nedostajem. Znam i kome koliko. Ovako, onlajnerski. I hiljadu puta kažem, dobro mi je, dobro mi ide. Morah da se vratim na šine, ovo je MOJ život. Lako ćemo ga posle prepričavati, još ćete me lakše kasnije ponovo pronaći. A vratiću se, znate vi i to, jako dobro. Samo mi dajte malo vremena, stići će i taj LapTop, stići će i konekcija na novome terenu... Tja, pa neće Internet da nestane dok ja živim. Bićemo oboje i lepši i bolji... Malo stariji, ali iskustvo se stiče godinama ;)

I za sada toliko. Ostao mi je još ovaj dan za zujanje i ujanje po Zavičaju. Vi ste me se uželeli? Pa zamislite kako je mojoj baki? Mojoj mami? Mojoj seki? Pa i kuma treba da budem na ovoj geografiji jednom! Aleee... Moram da begam, da razjurim ovu promaju u glavi. A vi, pa dobro mi ostajte. I znajte: glasnija sam, puls mi je jači, što bolje se osećam i bolje izgledam. Život, Radovane, živio si ga i znaš ga, a tvoj Zavičaj, pamtiće te doveka.

P.S.: I još jedna novija... Pa ko izvuče pouku, izvukao je zeca iz šešira. Znate li za onog malog što je stalno vikao "Vuk! Vuk! Vuk!"? E, pa zaposlili su ga u SPO da skandira na mitinzima! ;) Širi Dalje!

Oi!

Ponovo me vraca sebi. Blog. Log. Bog. Igra reci, ali ne da mi da virtuelno nestanem. Onda dodjem, gledim, pa mi lepo u Virtuelnom Vrtu. Kao da nije Vavilon. Smirio se, samo ja jos ponekad dodjem i neki stranac ili prijatelj kada ih prekrenu ka ovamo velelepni Google ili secanje na neki stari post. I onda i to doda neku posebnu car, i kako da ne dodjem... I kako da ne ostavim trag... Post.

Posao. Posao. Posao. Kazu samo o tome pricam. Ponekad smaram, kad nemam o cemu, a ja prepricavam funkcije sa banketa, koliko je ljudi bilo, sta su klopali, popili, ko je sve radio taj dan... Nekad sagorim na poslu, iznerviram se, hocu da dam otkaz na licu mesta. Onda dodjem kuci pa se preslisam, izanaliziram, objasnim sebi, pa nekad se i nasmejem. I uvek dodjem do zakljucka da radim ono sto volim. A pitali su me precesto zasto bas Hotel California, ovi sto slusaju kad o poslu pricam. Fizicki je prenaporno. Bedno je placeno. Crnacki je to posao, ekipa nestalna... Bas ovih dana 15-oro konobara je barem dalo otkaz... 40-oro novih jutros je zapocelo obuku. I stalno tako. Nekolicina ostane. Mi, sto ne znamo zasto smo tu, nekad samo vidis onaj izraz na licu koji sapce: "Cuti, neka... Nek smo mi tu. Bice bolje." I bude bolje. Mora da bude bolje.

Privatno... Izbegavam da kazem. Volela sam. Volim. Odbijena. Jos jedan put. Boli ponekad, najvise te neke reci, izrecene, poslate. Tek mi je drugi put u zivotu, pa me izvinite, mozda nemam iskustva sa tim stvarima, pa laicki zvucim. Ako ima tu neki specijalista za ljubavi nek mi se javi. Da mi objasni. Kako se to desi, kako pojavi pa tako povuce. I onda bocka. Pa vidim, rekli su mu "To je jedino bilo posteno." Prema meni valjda, prema njegovoj ljubavi, ili prema kosmickoj ravnotezi, jebemliga. "Posteno." Zvuci kao politicki transparent, kad se na sto veci tapet okaci ono sto se najmanje misli i sto nikako nije istina. "Posteno." "Jebemliga" zvuci postenije, pa nek i nije rec.

Necu o pocetku. Pocetak je kriv za sve. Ali nekako je moralo poceti i onda su usledili sredina i kraj. Sredina kao prijateljstvo. Kraj kao ispisivanje. Ma, komplikovano kao i uvek, sa svim standardnim prilozima: suzama, orgazmom, smehom, mamurlukom, psovanjem, nazdravljanjem... Petarde i vatrometi.

A secam se kad mi je rekao za Nju, spominjao leptire u stomaku, pa rekao koliko vredim. Cudan osecaj. Nekako pun radosti i tuge zajedno. Posle osmog piva mislila sam da je to ujutru bio mamurluk. Ali nije. Poruke su postale cudne, rekao bi da je to za moje dobro. Ljubav sam priznala. Hrabro, otmeno, stoicki.

Dokazala da mogu da priznam.
Odglumila da mogu da pregazim.
Za moje dobro ucinio je da moram i da zaboravim.
Za moje dobro, od tada mi nije dobro...

I mislim da nije moralo tako. Mislim da je pre toga islo dobro. Mozda se uplasio sto je islo dobro, ta sredina, prijateljstvo. Mozda je nekome i zasmetalo. Ko ce ga znati...

A hiljadu sam puta krenula da ti posaljem poruku, matori moj... Sve od tada. I sve kao nemam broj. I sve kao vidim dobro ti je, pa necu da smetam. A imam broj, tamo u nekom folderu sa nekim arhiviranim prijateljstvom... U taj folder ne ulazim. Tamo si ti kada si mi, iskreno, govorio koliko vredim. Samo sto to "Iskreno" zvuci kao ono "Posteno". A ja ne volim nikako te politicke transparente. Onda mi dodje, zaplacem, pa znam i broj napamet odjednom... Jos od onda kada ga ponavljah na trafici za dopunu. I onda vas vidim zajedno. I izgledas srecno. Naivno. Zaljubljeno. Valjda vredi taj osecaj toliko da me oteras od sebe misleci da si dobar politicar i da padam na predizborne kampanje. A ja, dragi moj... Apoliticnija ne bih mogla biti.

I onda radim. Vazne mi budu sve te bezbrojne kafe pauze u velikom i malom foajeu. Vazan mi svaki moj gost i zelim da prokanalisem standard Hotela California kroz stav i ponasanje. Obucem uniformu i nema ni njega, ni problema, ni besparice... Samo se nekada mamurluk i umor provuku s podocnjacima. I to je to. Radim. Postojim. Trudim se. Rad oslobadja, prijatelji, veoma.

To bi otprilike bilo to... Ako vas je interesovalo. Zadovoljna sam. Radim posao koji volim, uslo mi je u krv da se skoro svaki dan upisujem na smenu, oblacim uniformu, slusam banket sale kako disu zajedno sa mnom.

A ljubav? Desila se dva puta, desice se i treci put. A treca je sreca, prijatelji, treca je sreca.

"Cuti, neka... Nek smo mi tu. Bice bolje."

Treba mi da pisem... I uvek se vratim blogu.

Provodim dane u Hotelu California. I skoro cetiri meseca je proslo od povratka u citav taj svet... Jednom napusten pre vise od godinu dana kada sam zapocela aktivno bivstvovanje u prokletstvu Internet sansi. I reci cu vam jedno - i ovaj svet, i onaj svet - isto prokletstvo nose, istim se rimama hrane, isti osecaj iziskuju. Jedino sto ovaj realno grize i to mu je prednost, a ujedno i mana.

Elem, Hotel California... Radovah se povratku i govorilo se da "Lesi se vraca kuci", dodjoh sa prigrljenom prosloscu koja me je njemu uvek vracala: onim sto je od mene taj hotel napravio, stvorio, izgradio... Lepim uspomenama. Ali kao i sve u zivotu, i taj je svet preziveo turbulencije u medjuvremenu, turbulencije slicne mojima - i sretosmo se drugaciji, stariji, istroseniji... Sa zakljuckom da iako promenjeni, nismo bas toliko razliciti. Jer htedoh da odem, da sperem sa sebe sva obelezja, a sanse su se bacale pred noge kao za inat da me odvuku i oduzmu mi veru da jos uvek mogu da se izborim sa svim tim. Otici cu. Zatvoricu za sobom jednom vrata Hotela California. Ali to nece biti zbog predate borbe i u jeku poraza, to nece biti zbog Njih koji su nas promenili. Ne, mon ami... Kada jednoga dana odem zauvek - otici cu u bolje. Otici cu zbog Sebe. Znacu ko sam, isto kao sto znam koliko vredim u ovom trenutku. Jos uvek moje banketarske cipele nisu pregazile dovoljno kockica na tepihu Kristalne Dvorane...

Vavilon je cudo, drugari. Nudi toliko toga, a naplacuje uvek trostruko. Osvetoljubiv je Vavilon, sujetan, beskrupulozan...

Htedoh ovoliko samo da se javim. Dobro sam. Vrtim se u vrtlogu posla, bivsih ljubavi, novih prijatelja. Pomalo cepam, ponegde krpim. I kada god se zapitate, znajte: Dobro Sam. Samo me blog jos ponekada ovako prizove, na stari nacin, odnekle setno, donekle sretno... I o seti i o sreci pricacu vam. Obecavam. Pa makar i kroz dopise poput ovoga.

Svako dobro.
WoB

Nije me bilo još od onih Božićnih praznika na mreži. S' razlogom. Puno se radi, puno se toga dešava, a vremena se i opreme nema za druženje kao nekada. Potrudiću se da još koliko sutra skucam u par postova kraću retrospektivu događaja, kako onih direktno iz Hotela California, tako i onih drugih... No, ne brinite, nisam otišla zauvek, daleko od toga - još se šunjam tu i tamo, proveravam mailove, čitam postove...

Za početak, samo htedoh da napomenem... Par sitnica. Recimo, neke reakcije nekih ljudi na moje onlajn odsustvo. Prva me reakcija zgrozila. Druga veoma dotakla. A ne mogu se niti pohvaliti niti požaliti da i jednog od dva autora koja su mi se obratila poznajem... Jednog, na svu sreću, drugog - na žalost. Neka citati progovore u moje ime:

Osoba imenom Anonimno ostavila je novi komentar o vašem postu "Poezija: Ako Te Volim":

A TU SI K***ETINO...
I NEKA SI OTIŠLA...
K***I IMA I PREVIŠE, A TI SI NAJVEĆA..

_________________

Osoba imenom Anonimno ostavila je novi komentar o vašem postu "Poezija: Ako Te Volim":

JEBEM TE U USTA K***EĆA..
EVO TI I OVO PA NEMOJ DA ODOBRIŠ.
K***O JEDNA SMRDLJIVA..
J**ALA SI SE SA POLA BLOGERA I MISLIŠ DA SI NEKA FACA...
NAJVEĆE K***E GLUME NAJVEĆE SVETICE..
K**O K***EĆA..

No comment. Samo ću dodati cenzuru na ovo, i reći: Da, moderiranje komentara je aktivno otkad postoje moji blogovi na blogspot.com. Ne znam da li iz baš ovog razloga, ali da, moglo bi se i tako reći. Ne želim ni da premotavam film među iskompleksirane državljane onlajn zajednica koji bi sebi pre svega dozvolili ovakvo javno izražavanje, ali dotičnom gospodinu mogu poručiti samo jedno: "S' tobom li sam se j**ala kad znaš?". Get a life, burazeru, bespotrebno je spomenuti da sam "Blogera" upoznala svega petoro i ako je ono što se meni učinilo kao pijenje kafe bilo orgijanje, onda se orgijalo kratko i veoma retko.

***

Elem, drugo što sam zatekla u svom elektronskom sandučetu izazvalo je sasvim suprotnu reakciju od ove prethodne. Mail je nosio subject: "Words... they don't come easy..." Stranče, ko god da si, hvala ti puno na ovim rečima, donele su jedan široki osmeh na moje lice kada mi je to bilo veoma potrebno i vratile veru u čovečnost iza reči...

Nuzno, netko fali kad nas pjesma smami;
Gledamo se blijedi... Falimo mi sami...

babylonmusings tacka blogspot je nesto sto se podrazumijevalo samo po sebi, svakodnevno, nesto poput... ne poput rucka ili pranja zuba, vec nesto jos sustinskije... poput odlaska u kladionicu, recimo, ili, da!, poput disanja! Ako mjesec dana ne bih disao, jamacno bi bilo vrijeme da se zabrinem; stoga sam se zabrinuo i sto babylonmusings tacka blogspot - a i vavilonska basta, mjesto iza vavilona te Mement0m0ri - ne disu vec mjesec dana... Isn't it funny how it is - you never miss it 'till it's gone away... And my heart is lying there, and will be 'till my dying day...

Iskreno se nadam da je jednomjesecno cutanje samo posljedica privremenog nedostatka inspiracije, ili mozda bavljenja ovozemaljskim stvarima kao sto je zaposlenje.

Zelim ti sve najbolje, i nadam se da cu uskoro vidjeti nove postove na tvojim blogovima!

Uz pozdrav...


Hello, My Friend, how is your life today?
You don't wanna talk, but there's so much to say...

I want to rescue your rights again
'Cause I know they tell me lies

Hello, My Friend, how is your life today?

Hello, My Friend, it's not time to pray.
Don't close your eyes
There's a life to leave you awake.

I know how hard it is, don't you lose your faith.
C'mon, My Friend, don't throw your life away!

I know you're waiting
For an answer now

And I hope this letter hope to find your way.
Find your way!

Hello, My Friend, how are you today?
I'm reading all your stories forbidden on your face!
You've forgot your heart and what he's got to say...

Here's my letter down
With a message from your home.
That's all my friend
It's all I have to say...
All I have to say...

Biće još puno postova, mon ami, i uvek ću svraćati na svoje blogove jer su oni veliki deo mene.

Za sada toliko, puno pozdrava svima iz sumornog Vavilona.