Blogodak - srpski blogovi na jednom mestu

Da, Bog je za 7 dana napravio svet, onda se zavalio u svoju fotelju i posmatrao... Još otprilike 7 dana i ja ću znati na čemu sam, možda koji dan gore-dole, ali to je uglavnom to.

Pao je i sneg. Volim da ga gledam, mada ne preterano i da učestvujem. Zimogrožljiva sam. Ali lep je prizor kada ustaneš nedeljom u podne nakon šuškanja po toplom krevetu par sati, otvoriš širom prozor i vidiš čopor klinčurije kako vuče sanke zagrnuti šalevima i zimskim kapicama. Ima nešto u svemu tome, od onih "Zimskih Čarolija"... Možda i zabacim neku grudvu komšiji na Punto kasnije u toku dana.

Juče se patih sa jednom pesmom čitav dan. Tu je, ima i naslov i temu, ali reči neće u tekstualni fajl. Nekako se još nisu složile kojim redom hoće da budu zapisane. Pomalo me frustira to, kada znam da je moja Muza tu, a uporno se vrpolji, kao da joj nešto nije po volji. Nije možda ni meni, ali svi smo mi osuđeni na te pundravce u dupetu, šta da se radi. Mind my french, opet mi je jezik oćelavio.

Ni nema ništa novo, nemam šta da pišem, šta da pričam... Ko bi rekao da ću nakon više od godinu dana to izgovoriti na blogu? Ali to je to: čekanje, kada ne želiš da pričaš, ne želiš da prognoziraš, svaka nada može samo da smeta posle. Najradije bih prespavala ovih nedelju dana. Naslućujem šta se dešava nekim drugim ljudima, ali ne pitam. Tako sam odlučila iz nekih svojih razloga. Ćale me je učio, mene tada klinku sa smrznutim nosem i crnim loknama, da se nikada ne guram gde mi nije mesto. Bio je pametan čovek moj ćalac, pa mi pade na pamet da kada već toliko fizički ličim na njega, mogu i da poslušam po neki savet kojeg se još sećam... A dosta je toga on uspeo da prenese.

Onda zažmurim, na jedno oko, na oba ponekad, pravim se da ne vidim... A vidim te, burazeru, i pretpostavi da mi smeta. Al' dobro sad... Nek vam je po volji svima, nije meni baš toliko loše. Pomislih da se možda i osećam pozitivno zato što je sve upravo tako.

Juče reinstalirah MSN... Ja, koja inače vodim računa o apdejtovanju softvera na ovom mom računaru, kaskala sam za novom verzijom za nekih pet dužina i onda se danima pitala šta nije u redu sa računarom, zašto mi mesindžer pada svaki čas... Prevideh da sam možda na neki programčić i zaboravila. Onda se vratih na onaj stari account pa videh da sam i razne ljude zaboravila. Neke sam vratila na ovaj novi, neke stavila među blokirane, igrala se tako juče popodne. Tužna je istina da su neki ljudi iz mog "pravog" života redovno na blok-listi. Zrače me negativnošću, a to mi trenutno ne prija. Ali neću sad o tome.

To bi bila još ta poslednja nedelja koja je preda mnom. Ne razmišljam i dalje jer ne želim. Kako treba, tako će i biti, i uvek mi se ponavlja jedan crkveni citat sa kartonske razglednice "...I živi bez onoga što ti nije dato jer ti nije ni potrebno." Verujem da je tako, ali verovatno mi je potrebno da u nešto verujem, onda neka ga, bar je pametna misao.

Pa dragi moji i drage moje... Oprostićete mi što se bavim isključivo sobom u poslednje vreme pa vas ne obilazim tako često. Počinjem na ovom novom domenu sebi zvučati kao Verter koji pisma piše da budu čitana tek kasnije kada je sve gotovo... Ali nisam ja Verter. I vi mi još uvek svraćate. I drago mi je zbog toga.

Danas je trinaesti novembar dve hiljade sedme godine, utorak. Jutros, ili tačnije pre nekoliko sati učinilo mi se da se čitav svet strovalio na mene, da dobitni tiketi postoje samo u bajkama i da je vreme da odustanem od svega i pomirim se sa činjenicama, da nema svrhe odupirati se dalje.

Pre dvadeset pet godina, trinaestog jula, u utorak ujutru u devet časova rođena sam ja. Neko koga su uvek vezivali za taj baksuzni broj trinaest, ali ne u smislu da tog dana treba da se desi nešto loše, već uveliko dokazano, da se isključivo tog datuma meni dešavaju lepe stvari. Moje šanse su uvek bile 365:12, nikada veće, a vrlo često i mnogo manje.

Pre desetak dana sam odlučila, da treba da se pokrenem, da ne želim ovo što sada jeste i da je krajnje vreme da svoj život uzmem u svoje ruke. Mnogi to govore, ali samo jednom u životu to zaista i misle. Moja odluka je bila takva, konačna - da krenem napred, nazad u grad koji volim, nazad u večitu borbu i sve što sa tim ide... Već danima hvatam se za jednu slamku, već nekoliko godina ja u svojoj biografiji spominjem samo jedno preduzeće u kome sam radila, iako sam radila na hiljadu i jednom mestu sa reputacijom "maratonca u davanju otkaza". Rećiću vam nešto o tom preduzeću. Kod njih nije lako i užasno su veliki. Kod njih svi dolaze oduševljeni a masa odlazi poraženo, razočarano, ovako ili onako... Ja nisam. Ubeđena sam da ti ljudi samo nisu izdržali, da nisu sve to videli na pravi način, bila sam u istom preduzeću tri puta po nekoliko meseci, videla i osetila način na koji radi i znala sam da se takva vrata ne zatvaraju za sobom jer nikad se ne zna.

Zašto ih toliko spominjem... Spominjem ih već nekoliko dana, kao mesto koje je za mene bilo odskočna daska, koje mi je otvorilo jako puno vrata. Spominjem ih zbog ljudi koji kada su videli gde sam sve radila rekli "Šta su ti to uradili? Vreme je da se vratiš kući", i primali me nazad. Spominjem ih zbog ljudi koji su mi rekli svaki put da su mi njihova vrata uvek otvorena... A danas, kada se sve srušilo na mene, videla sam jako puno otvorenih vrata sa njihovim imenom. I sada vidim šansu, da se još jednom vratim kod njih i ovaj put da ostanem.

Ne znam, ne znam da li verujem u išta... Ali danas verujem u sebe i verujem da je vreme da se Lesi ponovo vrati kući. Šanse? Visoke su. Vreme? Izdržaću još toliko do poziva, još do kraja meseca. Posle toga? Ova Lesi vidi šansu, a šansa je njoj sasvim dovoljna.

Novi softver "Verica" ("ne tako klasično žensko") pojavio se od skora na tržištu i trenutno je u testing fazi, a dostupan je samo nekolicini u 3 verzije: V1, V2 i V3. Naši developeri vredno rade na usavršavanju ovog softvera, i sve su sugestije poželjne.

Šta vam je potrebno da biste imali pristup ovome jedinstvenome softveru: pre svega da ste druželjubivi, da imate uslova da je častite pivom i redovno održavate. Ovo vam je potrebno za sve tri trenutno razvijene verzije, te imajte to na umu pre nego se dohvatite našega softvera.

• Verica V1: je najjednostavnija i najpristupačnija verzija našeg novog softvera. Koristi se za ubijanje vremena, priču, kafu, pivo i tako to i ona je dugotrajna verzija a radi uglavnom na teritoriji Beograda (što je preduslov i za ostale verzije koje su naprednije od V1). Verica V1 radi dok se ne pokvari, ali i ako zataji na kratko vreme to ne znači da neće proraditi ponovo, takoreći ovo je najzahvalnija verzija našeg softvera.

• Verica V2: je malo zajebanija verzija od V1, u neku ruku to je testrun ilivam demo verzije V3. Još uvek nije dovoljno ispitano kako se stiže do V2, niti tačan koeficijent njene dostupnosti, ali dokazano je da postoji, kruži priča da se u povoljnim uslovima nakon tri do četiri piva (pivo V 0.5) verzija softvera V1 sama pretvorila u V2. V2 ima vrlo kratko trajanje (otprilike vremenski izmereno na jednu noć) i nudi razne pogodnosti koje V1 ne nudi, i na taj kratak vremenski period V2 je vrlo sličan finalnoj verziji V3 (koju pokušavamo nekome da uvalimo i da plasiramo patenat). Za V2 preko potrebno je da imate obezbedjene uslove kao što su: stalan priliv prihoda, obezbedjeno okruženje (poznato i kao gajba) i da je zalivate pivom dokle god ne istekne demo da biste osetili potpun užitak. Nakon isteka demo verzije, V2 se sam zaključava i prestaje da radi i nudi vam se jednostavan izbor: da predjete nazad na V1 ili da se upgrade-ujete na V3. Ovde ćemo spomenuti i V4 koja se pojavljuje sama od sebe kada se želi na ilegalan način produžiti trajanje verzije V2.

• Verica V3: iako nestabilna verzija (dugotrajna, ali trajanje opet nije jasno utvrdjeno, tj u nepovoljnim uslovima ili na neodgovarajućem sistemu može se pokvariti), ipak nudi razne pogodnosti. Sve ono što ste imali u V1 i u kratkom trajanju na V2, ovom prilikom dobijate u jedinstvenom paketu V3. Naravno, da biste se upgrade-ovali u V3 najvažniji je uslov da vaš sistem trajno i efikasno očistite od bilo kakvih sličnih programa koja nose ženska imena i pojavljuju se u raznim verzijama na vašem sistemu. Ovde preporučujemo i čišćenje registry-a, history-a i svega ostalog što bi u budućnosti povlačilo sa sobom spominjanje ikakvog postojanja nekih drugih programa na vašem sistemu. Nemojte pokušavati da se upgrade-ujete u V3 bez ovih preduslova, inače će vam sistem napasti Verica V4.

• Verica V4: da se ne biste susreli sa ovom verzijom, najbezbednije je vratiti se sa V2 na V1 ili napraviti povoljne uslove za V3. V4 je vrlo zajebana verzija našeg softvera, nedovoljno je ispitana i na nekim sistemima napravila je veoma velike štete, stoga budite upozoreni. V4 se u neku ruku ponaša kao vrlo opasan virus, nagriza vaše strpljenje i slične foldere i fajlove i ni malo nije naivna. Da li ona uopšte pruža i slične pogodnosti kao ostale verzije nismo sigurni jer je veoma nepredvidiva po tom pitanju.

Ovo bi ukratko bio opis našeg novog softvera koji je trenutno u razvoju i naš tim developera vredno radi na njenom usavršavanju. Samo ću još dodati da nije poželjno pokušavati crackovati naš softver iz prostog razloga što verzija V4 uvek može da se pojavi kao neželjen efekat. Jedini crack koji je za sada nedovoljno ispitan jeste "gajba piva", ali on nikako ne može da V2 pretvori u konačni V3, mada se priča da može produžiti trajanje V2.


Ukoliko želite da se prijavite za Tim Developera našeg novog softvera, kliknite ovde.

Stigoh juče opet iz Beograda, već je počelo da mi se sviđa da idem tamo-ovamo svaki čas. Nego, razlog odlaska bio je razgovor za posao u izvesnoj Anonimnoj Firmi za posao sekretarice. Evo kako je to sve išlo redom, bez nekih nepotrebnih detalja... Što bi rekli: maler na maler ide.

Elem, u sredu primila sam poziv, nakon što sam se u utorak isprijavljivala na sve moguće konkurse koji traju tokom novembra, ne bih li što pre našla ikakav posao u Beogradu i započela novi život, kurac, palac, muda, sarme (mind my french)... Umilni glasić koji me je u sredu pozvao poručio mi je da bih trebala doći na razgovor "sutra" (sutra od srede bio bi četvrtak, da uđe u zapisnik), u 12 časova (ilivam tačno u podne), što sam ja o istom prihvatila i takođe usmenim putem potvrdila da ću biti u gorepomenutoj Anonimnoj Firmi u dogovoreno vreme.

Putešestvije Vavilona, dakle, počelo u četvrtak ujutru, jutarnjim autobusom u 8 sati. Da pojasnim uzrok ovako ranog polaska: ja lično imam izvestan problem sa ovih 80 kilometara autoputa E70, a problem kaže da se meni uvek već oko 40-og kilometra užasno ide u WC. Šta da se radi, znam da je gadna osobina, ali eto... I zato ja uvek krećem ranije, da bih, gde god da krenem, prvo mogla svratiti do stana da obavim tu svoju, jel'te, "potrebu". Ne, neću se požaliti na kišu koja je baš obećavala divnih nekoliko mokrih dana (te i kišobran ponesoh, ali bar mi se slagao uz boju glasa), ali požaliću se prvi put u životu na ažurnost pri polasku međugradskih autobusa. Kartu sam kupila u poslednji minut, naviknuta da autobusi već hronično kasne, i završila trčeći za istim autobusom još 10-ak metara izvan stanice... Nešto mi govori da sam trebala da odustanem, ali eto - nisam. Stigoh ga, zadihana, pokisnuta, ali uštekah se i kretoh, misleći kako je baš sreća što ga stigoh nasuprot onoga da je možda maler što je on krenuo bez mene.

Tako fino ja stigoh u Beograd, izađoh na stanici i otkucah svoju (jednu od 6) karti za GSP, stigoh na prvo odredište (zvano "stan sa blagodetima toaleta"), i negde blizu 11 časova zaputih se da tražim moje potencijalno buduće radno mesto negde na Terazijama. Hm, da li da spomenem da sam prvo ušla u 4 pogrešna ulaza dok nisam iz petog pokušaja nabola pravi, no nije to toliko ni bitno koliko činjenica da stigoh negde 20-ak minuta ranije na zakazani razgovor (inače vrlo retko kasnim, vazda stižem ranije kojekude), gde me izvesno osoblje sekreterijata Anonimne Firme pogleda belo kada sam rekla zbog čega sam ja tu. O istom saznadoh da razgovori za posao nisu toga dana, već u petak i subotu i 12 časova, ali mi bi rečeno da malo sačekam i ja poslušah. Tako sedeh i čekah nekih 45 minuta, gde mi usput bi rečeno da naravno nije njihova greška što sam ja na pravom mestu u pravo vreme, no pogrešnog dana, da će "uskoro" stići glavna šefica (Menadžerka) da razgovara sa mnom, sve dok nakon 45 minuta nerviranja i mazanja očiju ne bejah obaveštena da "ipak dođem sutradan". Dobro, pomislih, jedan maler manje-više, pokupih se i kretoh dalje.

Isto popodne uglavnom provedoh u stanu, bez kablovske, računara, interneta (bilo je zanimljivo kao što i zvuči), no, u 6 sati popodne bio je zakazan skup kod Vukovog spomenika, pa se uglavnom bavih time, kako šta, s' kim gde... I napokon oko pola 6 i kretoh prema dogovorenoj destinaciji, dokle sam ja trebala prevozom ići do Skupštine, pa niz Bulevar malo peške. Rekoh "trebala", jer u međuvremenu u prevozu, baš kada sam matorcima objašnjavala putem MT:S-a kako da se prikače na net i ne upropaste moj računar dok me nema radeći to, načuh da moj autobus, ovom prilikom i jedini iz mog smera koji je mogao to učiniti, mora da skrene na autoput i tako nekako da zaokruži preko Slavije jer su baš u tom trenutku neki ljudi odlučili da treba da štrajkuju i zaguše saobraćaj u centru grada. Naravno, kako se autobus priključio u civilizaciju tako upadoh u saobraćajnu gužvu kakvu sam svojevremeno viđala samo za vreme Sajmova ili tamo u Takovskoj u vreme špica... No, nekako prepoznah Karađorđev park (tako li se beše zove?) i ispadoh iz prevoza uz pomoć mase slučajnih prolaznika nabadajući put do Vukovog spomenika. Ako mislite da me nije uhvatila kiša usput, grešite. Srećom nisam imala pri sebi onaj lepi kišobran što mi se slagao uz boju glasa.

Šta reći o okupu osim što se može reći da je "Most users online" bilo taj dan kod Vukovog spomenika, nas otprilike sedam (slike nisu za javnost, biće bolje sledeći put), i nekako se pokupismo i ispronalazismo, upakovaši se u Tramvaj gde nas jako slatko odraše za to po jedno pivo koje smo ćutke ispili i razišli se svako svojim putem. Nije bilo loše, ali ubek može bolje, ja produžih bazanjem po gradu sa mojim malim retardiranim batom (*mah, mah*), u iščekivanju izvesnog privatnog poziva koji je obećavao da će se veče još i završiti kako treba.

O, da, poziv je dalje i dočekan, obezbeđen prevoz nazad ka mojoj destinaciji i... Pa recimo da je sama noć bila fina iako se kasnije sve to malo zakomplikovalo. Ipak, noć kao noć ne bih menjala, trenutno baš ni za kakvu bolju. Ujutru alarm, poziv i prevoz je produžio na posao, a ja... Čekah da ponovo krenem na onaj nesuđeni razgovor za posao u podne, misleći kako novi dan koji je tako fino počeo ne može mnogo da pogreši u primopredaju malera i sreće koju dobijamo nasumično svako jutro.

Možda ipak malo pogreših u proceni, naravno bilo mi je jasnije onoga trenutka kada se upakovah u GSP, skontah da više nemam karata za kuckanje, a bi mi posve jasno onoga trenutka kada sam svoju ličnu kartu hiljaditi put u životu pružala GSP kontroloru uz pitanje "A gde ste vi kada ja imam kartu?". Čika koji nije bio posve raspoložen, samo mi je pružio kopiju kazne od 1.700 dinara (a zbog čitavog blokčeta istih koji imam ovde u fioci i koji broji bar oko 20.000 bruto/neto dinara duga GSP-u jednom ću imati obezbeđen smeštaj u KP, sad sam već potpuno ubeđena u to), ali ne, i dalje mi ne ukapirah da je, nekada, najbolje - odustati od svega... Bog u ploču, ja u klin, ud'ri prvo četiri puta u zid pa tek onda vidi vrata.

Elem, vratih se ja na potencijalno radno mesto od prethodnog dana, gde nas desetak devojaka strpaše u jednu omanju učioničicu i rekoše nam da sačekamo, najavljujući nam neke testove. Za radno mesto Poslovne Sekretarice, najviše što očekivah onako umorna i pomalo mamurna, bio je, priznajem, možda kakav test osnova engleskog jezika ili opšte kulture, pa možda čak i nekog najosnovnijeg znanja računara... Dragi moji, ja se zatekoh na, bukvalno, jednom pristojnom prijemnom ispitu. Ne, nisam pogrešila ni mesto ni svrhu mog dolaska, ali nama pružiše po 2 papira A4 format testova iz Srpskog i Engleskog. Hajde sad, Engleski i mogu da razumem... Ali zašto, o zašto, oni forsiraju da za posao kod njih moramo detaljno obnavljati svu gramatiku našeg srpskog jezika koja se uči u osnovnoj školi? Padeži, prilozi, predlozi, subjekat, predikat, futur, prezent... Ma, znate šta? Ja se s padežima ne frljam i veoma sam pismena na oba jezika, a bejah isuviše mamurna da bih baš svih tih pet reči redom menjala po padežima i strahovala da ne pogrešim u vremenskim odredbama kao nekada pre 10 godina u školi, a sada za potencijalnu mizeriju od plate u Anonimnoj Firmi! O, ne, taj film nećete gledati...

Da, ovde želim da napomenem da je većina prisutnih, nas kandidatkinja za posao, o istom napustila ovaj "ispit" i dok napuštasmo Anonimnu Firmu, za nama se gromoglasno prodera Nešto. Nisam sigurna da li je žensko, ali imalo je dugu plavu kosu, crne podočnjake bez trunke šminke, dimenzija 2x2 u metrima, obučeno u (ne znam da li se ovo kosi s' nekim lokalnim kodeksom oblačenja u dotičnoj Firmi) - trenerku. Napsova nas dotična gospo'ja, sebe predstavljajući kao nekog Menadžera, isproziva nas silnim imenima i otevši nam one nedovršene testove iz ruku mi se samo između sebe pogledasmo ćutke i napustismo zgradu sve u istom šoku. Toliko o profesionalnosti našeg potencijalnog Poslodavca, dalje ništa ne želim reći. Spomenuću samo da je Firma bila izvesna Škola Engleskog Jezika, te budite pripremljeni ako mislite da na sličnom mestu tražite posao Poslovne Sekretarice.

Elem, dalje produžih ja na kaficu ka Obilićevom Vencu sa jednom od kandidatkinja, tek da uporedimo utiske sa proteklog "ispita", i dalje se još videh na dogovoreno pivo sa Japijem, očekujući da ću još koliko isto popodne da se vratim kući nekim prevozom...

Ne lezi Vraže, došao je i momenat kada su pristigli moja sister i zetonja, veoma neodlučni kada će se vratiti za Šabac iz Beograda. Znači situacija je bila sledeća: meni se telefon usijava od poruka i poziva, ljudi me uporno spopadaju da im odgovorim idem li ili ostajem, ja uporno njih dvoje pitam da li idemo ili ostajemo i uporno se provlači jedan te isti odgovor čitava dva sata... "Ne znam". Hm... A da se dogovore već jednom...? Hm... Ipak ja odlučih već onako polomljena od umora, nerviranja i svega ostalog da provedem još jednu noć u Beogradu i vratim se busem pa kadgod u toku narednog dana. Usput samo popuših par cigareta na "ex" kod komšinice par spratova višlje i zalegoh u krevet da čekam naredni dan uz malo više nade da će krenuti na bolje.

Trećeg dana u Beogradu, promašenih planova i propuštenih poziva, već ravnodušna prema svemu izblejah nekoliko sati u samoći svoga stana nakon nekoliko obaveštenja i razgovora koji me možda tek sada dotiču, no, ne želim o tome... Odlučih da krenem u pola četiri sa autobuske stanice, taman da se kući vratim do 6 popodne kada je najavljeno priključenje struje koje nije bilo dva dana zbog radova na zgradi.

Šalter autobuske stanice u Beogradu, vreme negde oko 3:13, upita me gospodin želim li da krenem u 3:15 autobusom od 250 dinara, na šta ja odmahnuh glavom setivši se da sam u Beograd dotrčala i da ne želim isto tako da se vratim, rekavši da ne, želim da krenem baš u 3:30. 450 dinara. Progutam knedlu, progutam ponos, platim kartu i zaputim se kući svojoj pravo u kandže već razgorelog PMS-a.

I šta reći, nakon takva tri dana... Summa summarum: jedino dobro bila je ta fina noć u stanu, koja će se pretvoriti u slatko sećanje ili šta već nakon nekog vremena... A sve ostalo, mogu samo da kažem: maler na maler ide i za nekim autobusima jednostavno ne vredi trčati.

Sada bi ovo trebao da bude post o mom vikendu u Beogradu. Naravno da će i biti :) Samo ću odmah reći da je bilo lepo, moj puls je počeo da se čuje posle jako dugo vremena, mozak proradio i uspela sam da sagledam neke stvari. Tako da su ta dva dana značila i nešto malo više od ispijanja piva i ispijanja kafe. I naravno, želim da zahvalim na svemu tome ljudima koji su bili na licu mesta dok se sve to dešavalo.

U Beograd sam stigla u subotu, kretosmo negde oko pola 1, moja sister, moj zetonja i ja - preko Obrenovca (ma to je zbog putarine, samo da je ne plaćamo), pravo na ručak kod tetke posle koga smo se razišli svako na svoju stranu. Da li da kažem da ja za vikend nisam bila u gradu u kome sam studirala, radila, bila u dugovima, diplomirala, stvorila neki život koji sam izgubila povratkom u Šabac 2006. godine. Ne želim da kažem da sam bila u stranom gradu, želim da kažem - bila sam kući. Bila sam među svojim ljudima, u svojoj kafani, disala vazduh prepun smoga koji je, verujte mi, mnogo više prijao nego ovaj iz provincije. Nego, dosta patetisanja, nije bilo patetično :)

Ispričaću sve ukratko: negde oko 5 sati popodne bio je dogovoren miting nas nekoliko sa foruma LoDi-DoDi od čega je sve i počelo. Kakva je to ekipa bila i o čemu se tu radilo, videće se na snimku koji ću da ubacim na kraju posta, a pilo se pivo u pivnici Exclusive, jele su se girice i pomfrit, yours truly tamo je prepoznala omanju ekipicu bivših kolega (neki ljudi zaista nikada ne odlaze) i sve u svemu bilo je za pamćenje. Šta reći onima koji nisu mogli da stignu na miting i propustili sve to, nego samo: vidimo se sledeći put i želim vam više sreće sa budućim obavezama :)

Nakon tri piva, četvrtog koje se ubacilo u međuvremenu, još četiri to veče ispijena u pub-u Vrući Gavran (sve ukupno 8 za to veče, slabo množim, bolje sabiram) sa drugarkom koja se vratila u Beograd posle godinu dana rada i življenja u Emiratima/Dubaiu... Hm, spomenuću gospodina Matrix-a koji me je prozvao mojim bivšim internetskim imenom i potpuno bacio u rebus jer mi nije bilo najjasnije da li sam srela njega na tom čekanju noćnog busa ili šta se već tu desilo... Ali dodajem da mi je jako drago što smo se upoznali i nadam se da ćemo jednom prilikom stići i da nekada negde popijemo po neko pivo :)

Putešestvije nastavljeno je u nedelju, ispijanjem kafa i završavanjem nataknutih obaveza po Beogradu (možete pretpostavitit kako je to kada dođete na dva dana nakon nekoliko meseci), a upoznala sam i Šejtana i Japija, što mi je veoma milo und drago i takođe - i nadam se da ćemo imati priliku da sve to ponovimo usprkos kiši koja je taj dan imala preku potrebu da pada :)

Za trenutak samo ću još i da pređem na konačnu pouku čitavog tog vikenda: došla sam do zaključka da treba da menjam dosta toga. Došla sam do zaključka da je život počeo da živi mene a ne ja njega, i da to pod hitno mora da se menja. Konačna odluka koja mi se detaljno razlagala po razmišljanju čitav taj dan u nedelju bila je: da ja želim da živim. Želim da se vratim u moj grad, gde mi je i mesto, želim da bacim u zapećak ovu osobu u koju sam se pretvorila, jer to definitivno nisam ja, a neki su mi ljudi veoma pomogli (čak i nesvesno) da to uvidim. Došla sam do zaključka da nije kasno, ali je krajnje vreme. Ne želim da imam 25 godina i da živim sa kevom u provinciji, da se nadam trećerazrednom poslu i skupljam pečate za biro. Ne želim da se za 20 godina pogledam u ogledalo i da poželim da se vratim 20 godina unazad, želim da uradim pravu stvar sada.

Neće biti lako. Nikada nije ni bilo lako. Život ni ne treba da bude lak, da jeste ne bi nam ni trebao taj isti puls koji nas gura napred. Dragi moji i drage moje, vreme je da se napokon vratim kući i da nastavim tamo gde sam stala u septembru 2006. godine kada mi je pala klapa i napustila sam sve zbog jednog spiska razloga koji mi je govorio da ja ne mogu da nastavim tim tempom. Krajnje je vreme da se ovaj produženi godišnji odmor završi.

No, ponovo - dosta patetisanja, ništa od toga nije patetično :) Pre nego što se vratim ovom probuđenom životu (koji mi je ubacio pundravce u dupe i ne da mi da sedim za računarom - mind my french), pre nego što odem kod frizerke (ja zaista ne znam kada je meni ovoliko porasla kosa) i pre nego što krenem da šaljem svoj CV na 50 odabranih oglasa i da sa reči pređem na delo...

Evo ga obećani snimak iz pivnice Exclusive od subote uveče sa mitinga LoDi-DoDi-jevaca (koji će bar neko vreme biti zapamćen):

Glavni akteri priče su: Avram (grizli sa dredovima, spamer sa foruma, ujedno snimatelj i producent ovog filmića, osoba koja pivo voli skoro koliko i ja), Zigi (administrator foruma, moj mali bata koji je uspeo da popije cela dva piva i ja se njime mnogo ponosim), Hašišar (moj Žmu, takođe osoba sa kojom ću ubuduće da pijem pivo u velikim količinama), i naravno yours truly - Ja (takođe neki admin na tom forumu, poznatija kao WoB ili Verica). Pa eto vama za kraj malo smeja, uživajte i planirajte me za neko pivo u budućnosti jer ja uskoro stižem za stalno u Beograd :P





Šta reći, nego: bilo je lepo - LOL :)

Samo vas gledam i samo vas brojim, pogrešni koraci moji, nekada ne mogu da prepoznam šta mi se to krevelji iz ogledala a kada god usta otvorim začuje se glas neke budale. Da sam neko sa strane, sad bih se ošamarila i oterala u tri lepe ali iz ove se kože ne može, pa se nadam da Alchajmer svoj budilnik ne kupuje kod Kineza.

Elem, ja tako u poslednje vreme sve hodah u nečijim tuđim cipelama. Došlo vreme takvo, da se sjebe sve što se sjebat' može (mind my french). Uspešna nedelja, nema šta. I onda ustanem "jutros" u jedan sat popodne i sad ne mogu da se probudim. Života mi da ne mogu, a sam Bog zna šta ja svašta noćas sanjah: od nekih seksova, preko pucanja iz pištolja u moje rođeno stopalo (dajte mi za čas Sanovnik da vidim šta to znači), pa odmah zatim neki mnogo ljut tip odluči i da me pregazi kolima tirkiz-zelene boje... Mislim da se ni u Sanovniku nisu prisetili takvog razvoja situacije, ali tog se sna baš posebno sećam, jer sam se pre toga u njemu posvađala sa nekom devojkom koju prvi put u životu vidim jer je u kratkim rukavima zadnjeg dana oktobra rešila da šeta se po magli... Stradalo je moje stopalo, to me i probudilo. Mislim da previše gledam "CSI" i "Medium" na onom TV-u, mada možda ni "South Park" ne pripomaže mojoj takvoj mašti.

Došla na red kafa. Boga mi, moj život kakav je da je (a nije nešto posebno u poslednje vreme), mogu se bar pohvaliti da oba stopala u kućnim papučama imam živa i u hodnom stanju. Pomalo zaboravih na blog, bar ovaj ovde gde se piše sve što mi padne na pamet, ali bejah malo zauzeta... Planira se vikend koji je trebao biti još pre (minimum) mesec dana. Drugarica je napokon sletela na Surčin, zakazala se pijanka, samo da se odredi tačno vreme i mesto, a najbolje kvote su za dobitak u subotu uveče. Moram da se napijem, ne vredi. Bar nešto da me ošamari, pa nek je to i drugarica dok budem ponovo pijana budala koja čuči po Knez Mihajlovoj. Čujem da sam po svojoj navici da čučnem pijana na svaka dva koraka postala vele-poznata i preko granice, tamo odakle je ona doletela. Eto mi za nauk: kada se brukate već u našoj lepoj zemlji Srbiji, bar se potrudite da svedoci ne odlepršaju preko granice, inače će ta vaša bruka zahvatiti mnogo veće geografske proporcije. Sad sam budala svetskog glasa. Blago meni.

Ajme, a patetisanje... Tu poobarah sve moguće rekorde u ovom proteklom periodu. Ošamarila bih se, ali nije to-to. Ne možeš ti sebe da ošamariš a da te stvarno zaboli. A tako bih volela da mogu. Šta ću, iz ove se kože ne može. Mogu samo da teram dalje. Evo me sležem ramenima i dok palim cigaretu jedino što mi pada na pamet kao zaključak jeste "Jebiga" (mind my french). Ko zna zašto je to dobro. Bože, ironije, nema tu ničeg dobrog, al davljenik bi se za svašta uhvatio, pa i za onu stvar, samo da umre sa osmehom na licu.

Nego. Vikend taj. Imam neki silan utisak da će da se premota ona stara priča: malo vremena, mnogo ljudi (i svi će da se jave tek u petak), opet ću svugde da kasnim zbog tuđe neorganizovanosti. A nedostaje mi Beograd. Nekako baš zapadoh u učmalost, treba nešto da me pokrene, pa neka je to i ispumpavanje želudca od prekomerne doze alkohola. Nedostaju mi svi ti ljudi, kolege sa Više, kolege sa posla, taj neki prošli život koji me je zaboravio i pucao mi u stopalo noćas. Stalno se vrtim oko tog sna, stvarno ne mogu da shvatim da mi je palo na pamet da ga sanjam. Mada, samo jednu teoriju oko sujeverja po pitanju snova imam: dok su meni svi zubi u glavi, ne može biti loše. Kažu kad se to sanja, onda je stvarno loše predskazanje. Prema tome, glavu gore.

Bumerang. Vrti se stalno to neodgovoreno pitanje: ako hoću da kupim novi bumerang, kako da se otarasim starog? Kako naučiti ne praviti pogrešne korake? Nekako mi se lobotomija čini kao jedino pravo rešenje. Ili štrudla. S' makom. Eno je nabrekla u rerni, zove me da je jedem vrelu. Uh... Iskušenja u raznim oblicima dolaze, ja da vam kažem. I lepo mirišu, još lepše izgledaju, jedan zalogaj do Raja, sa zrncima maka koja se rastope u ustima i razlivaju blaženstvo... Ne, to je ipak štrudla, nije iskušenje.

Evo jedan malo ozbiljniji post, posle dugo vremena. Gledam nešto blogove, forume, sajtove koje obilazim otkada virtuelno aktivno pulsiram, što će reći već neke dve i kusur godine, od kojih posebno izdvajam ovu godinu koja je direktno iza mene.

Prvo što sam ikada želela da uradim na Internetu (osim da skinem, crackujem i obrnem brdo igrica), bilo je da objavim moju poeziju široj narodnoj masi na očevid. Uz sav onaj rizik da će moji stihovi, pisani na engleskom poslednjih sedam godina biti rastrgnuti, analizirani do najsitnije greške u spelingu, fonta, proreda... To je bilo sve što sam htela. Sećam se te prve publikacije, koju sam uradila offline na računaru uz pomoć MS Publishera, pre te dve godine, zatim je putem Dial-Up konekcije podigla na nekoliko besplatnih web servera. Danas te pesme nisu ni peti deo onoga što sam napisala nakon njih. U neku ruku, Internet je pomogao, veoma - povezao me sa ljudima sličnih interesa, sa pesnicima, sa onlajn zajednicama.

Rećiću vam prvo nešto o pisanju - Inspiracija je kurva (mind my french). Ona dođe kada imaš da joj platiš, sad emocijama, sad životom, ali cena je uvek tu, račun uvek uredno ažuriran, a krediti se nikada ne zaborave. Promenila sam naviku da pišem na papiru, prvo ga zamenila Word-om, odmah potom Notepad-om (dizajnerska deformacija). Zainteresovala se za neke druge stvari i zaboravila zašto sam došla. Izgubila se potpuno i pretopila u nekoga kome je virtuelno Ja postalo jako važno, do te mere da sam sve više sebe gurala i sakrivala u njega misleći da tako i treba. Poezija je ostala negde iza, sahranjena potpuno pre nekoliko meseci kada sam jednim klikom miša sebe skinula sa adminske pozicije najvećeg internacionalnog foruma poezije.

Izolacija je pomogla. Veoma. Kada sam zaključala sve blogove, ogradila se od te mase ljudi koja je hranila i gojila moj virtuelni ego poslednjih godinu dana, skinula sebe sa svih mogućih i nemogućih pozicija moderatora, global moderatora, administratora... Kada sam na kraju ubila prvo virtuelno Ja i vaskrsla ga u ovo drugo koje mi je pomoglo da jasnije vidim sebe, ali me ponovo u jednom trenutku vratilo na početak... Neke stvari su mi postale jasnije. Neki ljudi su se vratili, neki sa kojima sam izgubila svaki kontakt. Ona grupa koja je sa virtuelnog prešla u stvarno, gde smo se videli podjednako jasno kao na ekranu, a od kojih sam pobegla iz nekih razloga koje ne mogu sebi da razjasnim. Izolacija je pomogla da ih ponovo vidim.

Prvi put nakon nekoliko meseci vratila sam se prvobitnoj svrsi mog virtuelnog postojanja, otključala zaboravljeni kovčežić sa poezijom na kojem je samo pisalo "Memento Mori" i shvatila sam da sam to trebala da shvatim tokom tog virtuelnog života... Da sam smrtna. Da sam Ja samo Ja, bez prefiksa "virtuelno". Sama sam sebi napisala tu poruku a nisam je pročitala na pravi način sve do skoro. Krenula sam da kopam po stihovima, od amaterskih do onih profesionalnijih, a svaka mi je pesma bila podjednako draga, terala mi suze na oči, terala me da kao nekada menjam stihove i da ih prilagođavam da se bolje uklope na svoje mesto. One sitne, malene promene koje život znače. I krenuli su da teku novi stihovi, da se nadograđuju... Inspiracijo, kurvo, zašto si me mučila ovoliko i nisi htela da mi kažeš da ovo treba da uradim da te ponovo nađem?

Ne, ne bih menjala niti brisala ovo virtuelno vreme koje je pojelo toliko onog stvarnog vremena. Nije ovo post o tome. Drago mi je, jako mi je drago, zbog nekoliko stvari, zbog nekoliko ljudi na koje drugačije ne bih naletela. Zbog moje jedine virtuelne porodice, zbog njega koji na mene gleda kao na stariju sestru (ona poruka je i mene rasplakala, đubre malo, samo da znaš), zbog nekog drugog ko je u pravom trenutku izbacio telefonski broj i time se utemeljio na vrhu prijatelja koji iz virtuelnog prelaze u stvarno, zbog opet li još jednog njega koji mi je pokrenuo nekoliko de-ža-vu-ova iz prošlosti i donekle me probudio... Zbog još nekoliko njih, koji su još uvek tu negde.

A drago mi je, jer znam... Da onoga dana kada budem izvršila virtuelno samoubistvo - oni će ostati stvarni i neće biti važno da li postojim ovde ili negde drugde.

Ako mi još koji put nestane struje, naslov ovog posta će potpuno da izgubi svoje značenje. Kunem vam se. Ako nešto ne volim to su ovi flash-backovi na devedesete: totalni remont koječega u gradu, te menjaju nam telefonsku centralu, te struje nestane meni, te mom provajderu, a kako god da okrenem pati ovaj moj računar, jer dok izlista sve gigabajte i ispodiže sve bespotrebne gluposti koje danas treba srezati na ovih milijardu diskova... Ja zaboravim šta sam 'tela reći.

Ubuduće postove pišem na papir, prođite me se ovih novih tehnologija što kao "pamte" sve - đav'la sve, a kada nestane elektriciteta one se unazade za dva sata rada i sve nestane kao da nikada nije postojalo. Zajedno sa kojekakvim pisanijama. E.

Nego, mnogo je ljudi nešto smoreno u poslednje vreme. I ja sam, priznajem, imala sam par ličnih kriziranja, mada kad pogledam druge čini mi se da ja dobro prolazim. Mene je barem grip zaobišao. Glavna stavka zbogradi koje u zemlji Srbiji mi volimo jedni drugima da skačemo za vrat jesu naravno - pare. Pare nisu problem, para nema. Ali jebiga (mind my french), svi se smorili, školarine, popravke, besposličarenje... Neki gadan period naišao. A samo ću jedno da vam kažem: mnogo ste bre svi smor kad ste smoreni. Čekah početak ove sedmice kao ozeblo sunce, sve se nešto mislih kada preseče na ponedeljak otićiće slonovski sivi oblaci, a oni prešli na druge. I šta onda? Stegni zube i čekaj sledeću sedmicu. Eto vam ga savet, za dva dinara druže - povoljno.

Ponedeljak Almighty vam je kao ono slovo "A" u azbuci ili abecedi (koje pismo više volite, jel'te). Niko ga ne voli iako je simbol početka. Ponedeljkom se ide na posao, ako imate posao, ponedeljak je kraj vikenda u kom ste bože zdravlja valjda uživali a možda se i ogrebali za neki sex ili barem ispumpavanje želudca ako ste imali kinte da popijete pola šanka u nekom lokalu; slovo "A" je ono što vam prvo padne na pamet kada ste zbunjeni (meni barem), od slova "A" vas prozivaju u školi... Ovo drugo nije tačno, mene su vazda prozivali od "Š" jer sam bila poslednja u dnevniku, kao onaj fazon "Danas nećemo od početka" - nikada oni nisu ni išli od početka nego vazda s' kraja. Vi na "A" da niste pisnuli sada kako ste bili oštećeni, i ja sam išla u neku školu nekada, mazati po očima možete ove što nisu.

Nego htedoh da bacim zum na Crvenkapu. To vam je ona mala bezobrazna što je mnogo išla kod svoje bake a nije imala baš mnogo osećaja za modu pa se večito ogrtala crvenim kaputom. Posle se čudi zašto ju je Veliki Zli Vuk stalno napadao. Živi ti ceo život u brdima i u šumi pa nemoj da napadneš prvu u crvenom koja krene da ti skakuće šatro nevino pred očima. Nije ni jedna od njih mnogo baš nevina (a ni naivna) sa takvim smislom za modu, ja ću da vam kažem. I uvek mi bi žao Velikog Zlog, da ga ikada sretnem strpala bih ga u rezervat za zaštićene vrste, pa zbog njega je Drvoseči upala sekira u med, kako bi drugačije onoj maloj mogao da pokloni bundu od vučije kože. Eh...

Ko je na kraju bajke bio negativac: mala štekara u crvenom što je baki uzimala penziju, Drvoseča koji je maloletnici poklonio skupocenu bundu kršeći zakon o krivolovu ili Veliki Zli kome su svi oni ušetali na teritoriju gde im mesto nije. I onda ti kažu "Idi živi u brdima" - neće bogami od mene nijednom Drvoseči sekira upasti u med. Živi bili pa videli, ni brda više nisu bezbedna.

Ovu nedelju proglašavam zvaničnom Nedeljom Protiv Smora, a peticiju za usvajanje novog naziva nedelje možete potpisati klikom na "Objavi Komentar" ovde ispod. I nemojte bre svi da ste tako na kraj srca i smoreni, još će vuci arlaukati, nije život toliko loše ispričana bajka kao ova o Crvenkapi i Velikom Zlom.

E, pa ovako, moram da se hvalim... Malkice. Mesec dana ima, treptala sam (onako kao šmizla neka) vodenim okicama, svima se od reda žalila (a i na razglas bih stavila samo da sam našla pravi, ma i na bilbord, ko te pita), kako meni na mom malom Geniusu štuca levi klik. Ovom kompjuterskom, onog kućnog ili nema ili ga ja ne vidim (nismo u dobrim komšijskim odnosima).

Znate kako, kada tako bitna stavka zakuca, mnogo problema i neprijatnosti sa sobom donosi. Jeste da ja mnogo volim ovu moju tastaturu (kao majka retardirano dete, istu ljubav osećam i prema čitavoj ovoj skalameriji računarskoj), ali nije mi baš milo kada moram prekomerno koristiti levi "tastaturni" scroll ili "enter" jer od 5 levih klikova moj miš aktivno nabode svega jedan. O obeležavanju tekstova neću ni da govorim, odmah se iznerviram...

Sad se setih jednog dragog mi kolege sa predavanja iz računara na višoj školi, koji kad ga je profa upitao koji je po njegovom mišljenju miš bolji - kuglični ili optički, ovaj odgovorio kao iz topa "Kuglični! Jer ima kuglicu sa kojom možeš da se igraš". Ne, bivši Genius nije bio kuglični (iako A4Tech pre njega jeste, isti je završio zamalo bačen kroz prozor, a kunem vam se da i bi, da se na putu do tog prozora nije našla kanta za smeće), ali posle godinu dana zaradio je gore opisani defekt.

Nego da pređem ja na stvar: jedna vrlo mi draga osoba (od danas mi još draža) postavila mi je pre nekoliko dana pitanje kakav bih ja novi miš želela. Prvo naravno što mi je palo na pamet (onako hipotetično, kako mi je i pitanje uostalom postavljeno, znate to su vam ona pitanja kao kada vas neko pita kakvu biste želeli kuću sa bazenom), ofrlje sam rekla da naravno, treba da je optički (ko se jednom kuglao mišem, zna da se to napominjati mora), da mu rade svi klikovi i da bi bilo lepo da je bežični, jer mi je kabal od Geniusa vazda na udaru toplote stone lampe, pa je bio i malo kolateralno "opaljen". Vi ne možete zamislte tu širinu keza kada se danas ista ta osoba pojavila na mojim vratima, pružajući mi kesu sa informacijom "da je prošla plata", namigom levog oka i mojim zavirivanjem u kesu rezultat je bila reakcija blagog skoka.

Ako se ono moje prvo čudo zvalo "miš", pa i onaj Genius, koji sam vazda zvala po krštenom mu imenu pre nego po glodarima, ja ne znam kako bih nazvala ovaj moj poklon.Da ne opisujem laički, osim što mi je jasno da je aparat profesionalno rađen za gejmere i igraonice u globalu, te je i izdržljiviji i ima više funkcija od njegovih prethodnika, slika(e) će reći možda više nego ja - upoznajte gospodina X-710F:













Kahem, što se tiče poslednje slike, ponosni sam vlasnik modela X-710F-1, ovog crnog tapaciranog da bude udobniji na ruku. Realnih slika trenutno nema (ove su preuzete sa demonstracije na zvaničnom sajtu) jer mi je vrisnula baterija na telefonu pa štedim kamericu, ali da, životinja je tu i spremna je da izdrži sva moguća zlostavljanja. Ukratko, tu je taster za trostruku paljbu koji će poštedeti naslednika pokojnog Geniusovog levog klika terorisanja od strane "gejmera" iz moje porodice koji su ga i pokvarili, kao i svi ovi manje i više pametni dugmići :))) Jel' mi zavidite?

Za kraj neću da vam spomenem poglede kojima smo gledani draga mi osoba (po karakteru vrlo slična meni) i ja , ali dovoljno je citirati moju majku: "Poklonu se u zube ne gleda, ali ovo je čudo sigurno koštalo boga oca!"

Naravoučenije: ako želite freak-u kao što sam ja da ulepšate dan, kupite mu nešto poput ovoga, nema šanse da omanete. A ja sada odoh da klikćem do ekstaze.

Trebalo mi je nekoliko sati, jedna kutija cigareta, dosta živaca, mada se ispostavilo da je sve izazvalo veoma smirujući efekat na kraju. Preselih se. Ne želim da budem deo srpske blogerske zajednice. Tu sam od septembra 2006. godine, ne znam broja otvorenim blogovima, ne znam broja promenjenim domenima, obrisanim postovima, pročitanim rečima sa površine monitora...

Rećiću vam jedno: svi imaju opciju za brisanje više postova odjednom. Obrisati sebe je najlakša stvar na blogu. Otvoriš novi mail nalog, registruješ novi blog ovde ili tamo, sve se može obaviti za manje od 10 minuta vremena. Na Bloggeru to nije tako lako - ili se obriši ceo i izgubi domen (koji će nakon brisanja da se ridajrektuje na neku fantomsku adresu na kojoj mislim da i dalje piše "Limp Bizkit", veoma interesantno za čitavu sutaciju), ili imaj živaca pa briši post po post. Kao što rekoh, Blogger me još uvek nije izneverio, i svuda pođoh, kući svojoj dođoh. Spakovah kofere, zaključah stare kućice i evo me nazad. Upravo se raspakovah i sve izgleda otprilike isto kao i ranije.

Zašto sam otišla? Htelo mi se. Prelila je čaša. Neću da pišem analizu srpskog interneta (bože me sačuvaj), ali naravno da je jasno gde god da se dođe: tu je uvek ona trula jabuka koja će vam zagorčavati život do kraja blogerskog veka. E, pa ne može, danas ne. Posle godinu dana - ne dam! Neću da se nerviram, neću da gledam uvrede, neću da gledam stoku koja život nema kako onima što ga imaju isti zagorčava, Boga mi da neću. Šta da vam pevam, "Pogledaj Blog Svoj, Admine"? Pun mi je šiljak takvih pesama, ja bih da pevam ove svoje. Ko hoće da me nađe, naćiće me, evo sutra će već drugar Google da me vrati u vrh pretraga, da ne kažete da me nema. Pustite me onih pustih naslovnica, shoutbox-ova i logovanja... Jel' vam trebam? Ovde sam. Tačka.

Bila sam "Lutka Sa Naslovne Strane", pisali su kilometarske postove o meni (uglavnom oni koji nisu trebali), te bila busted, te bila news... E, pa tražila to nisam. Naročito ne ona izvlačenja iz konteksta ne bi li ta Naslovna Strana što bolje pasovala iskompleksiranim dušama. E, prika... U se i u svoje kljuse, pametno je zborio naš narod. Ako hoćete da stalno gledate tuđa posla, eto vam "Veliki Brat", emisija po kalupu sa žigom "Za Srbe Dušu Dalo" rađena. Šta bismo mi da nemamo koga da kinjimo i krivimo za sopstveno neznanje, pa mi smo Srbi svi savršeni rođeni. A na netu? Ma, tu smo prvi...

Oprostite mi, kivna sam malo. Baš to ne želim biti, zato odoh. Pa nek sam ja sebi dobrodošla, idemo dalje.