Blogodak - srpski blogovi na jednom mestu

Danas je četvrti, znam, iako se u datumima ne snalazim ponajbolje... Nikada ne zaboravim peti. I neću i ove godine da pišem post sutra, očekujem da će osvanuti isuviše postova političkih, isuviše analiza na vestima i u dnevnicima, štampi... Čudno mi je bilo još te dve-hiljadite godine kada sam napunila 18, prvi put glasala, videla moć punoletstva i iste se odrekla... Samo zbog datuma na koji se sve desilo. On za mene znači nešto potpuno drugačije.

Nisam tužna, više sam setna. Možda zato i mrzovoljna poslednjih dana, ko će ga znati... Prošlo je dvanaest godina od smrti mog oca, i neću da ponavljam onaj post od letos, jer kada god se otvorim neko dođe da svoju blatnjavu šapu stavi na moje otvorene rane. Takav vam je blog, ili je meni tako suđeno. Nisam voljna da saznam prave razloge.

Zaborave se godišnjice... Ja ne mogu da zaboravim. Obeležavam svaki peti oktobar, svakog se vrati isto kasno popodne, isti telefonski poziv, gomila rodbine i pokušaj da shvatim kako sam tako brzo dospela u život - kako sam već uspela da izgubim, a tek sam dobila. U poslednje vreme više razmišljam o njemu, najviše o njegovim godinama i životu. Bio je više od oca, jedno veliko dete, puno emocija, uvek bismo sve detinjaste i nepromišljene stvari radile sa njim, i sestra i ja... I što se više menjam i odrastam, čini mi se da smo sličniji.

Posle dvanaest godina, još uvek ponavljam isto:

• Nedostaje - isuviše.
• Otišao je - prerano.
• Znao je - dovoljno.
• Poklonio je - večno.

Ostala je pesma napisana pre sedam godina, petog oktobra. Ostali smo mi koji sve više ličimo na njega. Ostala su i sećanja, ali ona ne blede kao fotografije: još uvek je njegov lik potpuno jasan, njegov glas se nije utišao, još uvek čujem njegove korake na stepeništu, kao da dolazi kući... Ne mogu toga da se odreknem, koliko smo se god svi promenili od te 1995-e godine. Uvek će biti deo mene i uvek će nedostajati.


- Tombstones -

(- never to be passed to those
who were mentioned with no rose)


Sometimes I'm scared, I dream of Tombstones
With my name on them, and letters of those
Who never knew me, who fell off their thrones,
In hands holding flowers with Thorns of a Rose.

Sometimes it's different, I dream of Tombstone
With my name on it, and in a crowd I see those
Whom once I knew, but who left me alone,
In hands holding Lies, as sweet as a Rose.

Sometimes I'm brave when I dream of Tombstone
With my name on it – surrounded by those
Whom never I've seen, but I gave them my vote,
For they holded a flower that looked like a Rose.

Sometimes I cry when I dream of Tombstone
With my name on it – 'cos I still can hear those
Who really knew me, and that for they mourn,
Holding a Cross in their hands, a Candle, a Rose...

Sometimes I'm lonely when I dream of Tombstones
With my name on them – 'cos I'm thinking of those
Who wish they were with me, when Darkness shows
To cover their tracks, their candles, my Rose...

And though I'm awake, still I think of Tombstone
With Your name on it, with a Hope You can hear:
How we are different, in fear of our mourn,
Us, who still love You, who wish You were near....


To The Memory Of My Father
(11/1957 - 10/1995)

"Tombstones" is subjected
to copyright agreement
2000©v.s./w.o.b.

Igramo se, igramo, nisam baš dugo :))) Tagovala me draga Jullie, pa evo da se odužim:


*5 STVARI KOJE VOLIM:

kafa - turska sa mlekcetom, dve na dan, bez toga se ne ustaje i bez toga se ne može :)

knjige - prilično sam kolekcionar, ponosni vlasnik više tomova sabranih dela svetskih autora :)

muziku - jaku i glasnu, to me održava.

ljude koje imam oko sebe, nisam se nikada pokajala izborom prijatelja i najbližih :)

poeziju - moj glavni pokretač; često sebe nalazim kako je čitam i na jezicima koje ne razumem, fanatik sam originalnih dela na kom god jeziku da su napisana.

*5 STVARI KOJE NE VOLIM:

kič i šund... apsolutno se grozim svega što ima veze sa istim, od muzike preko mode do televizijskih programa.

previsoke štikle i preuzane brushaltere - izmislili su ih muškarci da bi mučili ženski rod, a onda se bune da smo feministkinje kada ih ne želimo nositi ;)

oraščić što se narendan stavlja u medenjake; zaista mi smeta njegov ukus.

papirologiju - a prati me gde god da krenem... život bi duže trajao da nije onolikih redova pred šalterima.

ljude koji se drugima podsmevaju a sebe ne vide... ne zaslužuju se zvati ljudima.

*5 STVARI KOJE NE ZNAM A VOLELA BIH ZNATI:

kako se ostavljaju cigarete.

osećanje roditeljstva... ne, ne otkucava mi biološki sat, ali često zavidim mladim mamama :)

nemački i francuski jezik, no ima vremena, naučiću.

vrhunski igrati poker.

kako postati imun na ljudsku glupost.

*5 STVARI KOJE ME FASCINIRAJU:

Las Vegas kao pojava u globalu.

drugo lice stvari koje na prvi pogled izgledaju veoma komplikovano.

sva dela umetničke vrednosti i njihovi stvaraoci.

koliko je svet, u stvari, izuzetno mali.

reakcije male dece na potpuno obične, svakodnevne sitnice - jedan od razloga zašto nikada neću odrasti :P

*5 STVARI KOJIH ME JE SRAM:

elitni sam konobar sa odličnim preporukama koji skoro godinu dana nije umeo nositi tray zbog kolapsa samopouzdanja...

veoma sam smotana, ožiljaka i modrica imam da se iz njih može napisati čitava knjiga.

često strefim glupost u najgorem mogućem momentu.

nisam svesna koliko umem biti glasna.

često me bude sramota i tuđe sramote.

*5 STVARI KOJE ŽELIM URADITI:

otvoriti svoj hotel ili restoran.

provesti jednu noć u Las Vegasu.

izdati svoju knjigu i prvu konferenciju za štampu održati u kristalnoj dvorani hotela Hyatt Regency Belgrade.

igrati poker sa Džek Nikolsonom.

za 10 godina okupiti se sa svim ljudima koji su mi sada dragi.

*5 STVARI NA KOJIMA SAM ZAHVALNA:

pre svega na zdravlju i snazi koje smatram ničim drugim do božijim darom.

što postoji internet i što pre svega postoje računari :P

što su ljudi dokučili kako perfektno spremati šampinjone, testeninu sa sirom i pohovanu junetinu.

na slučajnim okolnostima koje su mi dokazale koliko vredim.

na svemu što sam naučila od mog oca, što putem njegovih gena koje nosim u sebi, što lekcija koje mi je ostavio iza sebe.

Štafeta ide dalje da je produže odabranih 5 i taguju se na 7x5: Angel, Zmajček, Esperanza, Nurlisoul, Meine Žmu. :)))

Nemam pojam, zbunjena sam skroz. Znate one dane kada svi samo zuje pored vas, ošamare vas nekim zvukom što podseća na govor i ostave vas kilometar iza sebe sa izrazom "A?!". E, pa tako mi je. Bolje ni ne mogoh da opišem.

Ne znam da li češće ja ne razumem ljude ili oni mene. Tu valjda onda neko od nas nije "Ljud", a neko možda u toj gužvi izvlači i etiketu "Lud", pa "Ud", pa tako dalje i tako bliže... Čekam da mi neko reši problem sa onim tempom za "Babylon Musings" a cigareta mi nedostaje, na trenutak pomislih da mogu narednih 24 časa bez da pušim, ali brzo odustadoh. Uskoro odoh pod tuš pa napolje. Da se razbistrim i upotrebim još neki samoglasnik uz ono "A" što mi danas često izlazi iz usta.

Ovo je post o rokovnicima, ko nije ukapirao do sad. Navučena sam na rokovnike opasno. Najopasnije. Kada vidim dobar rokovnik - moj je il' božiji, i ničiji više. Sinoć zamalo da ostanem bez jednog. Omanji, da ne kažem skoro džepni, ali za žensku tašnu pravi. Perfektne dimenzije. A prazan, još mu se kožni povez sija. Ekstaza. Nisam stigla ni lične podatke da upišem u njega, a ima kalendare odštampane do 2010. godine. Elem, sestra se sinoć spremala za današnji, prvi dan na novom poslu, pa je tražila beležnicu u mojoj natkasni. Jednom me je tetka nazvala "Papirnom Ugnezdušom" dok smo živele zajedno - oko mene je večito papira milion. Nijedan nije za bacanje, da se razumemo. Trenutne inspiracije, sveske koje nisu ispisane do kraja, knjige u 5 tomova nikad završene (dve sam zamalo privela kraju), sve do onih malih blokčića u koje se upisuje raspored smena i ispita. Sve je to moje i čini krš u kome se ja gnezdim i osećam sigurno. I vi sigurno imate neki fetiš, te me ne osuđujte.

Nego, rokovnici... Htede starija kopija mene da mi ga mazne i zamalo da joj uspe. Dok sam ja pretraživala po sveskama sa metalnim spiralama odjednom se mezimče moje našlo u njenim rukama spremno da sklizne u torbu spremljenu za danas. Da je barem uzela onaj sa crnim povezom što me večito podseća na nekakav sanduk, ili onaj sa ružnim drečavo crvenim obeleživačem... Nije ni ona mutava, valjda mi je zato sestra. U svakom slučaju mezimče je spašeno i u njega upisane sve informacije da se zna čije je: Ime, Prezime, Adresa, Telefon(i), Mail(ovi)... To vam je u neku ruku kao kada psu za ogrlicu zakačite medaljon sa najvažnijim podacima, mada sada za to služe oni čipovi što im ih udaraju iza uha u veterinarskim stanicama.

Nego, zakucavam danas čitav dan, kao na prvoj vožnji - kreni, stani, kreni, stani. Najbolje mi je da malo izađem "vani na zrak", mada me muči opet serija onih "dežavu" fleševa, a to jako ne volim, iako ne verujem u predosećaje. Kanda se možda nešto desi narednih dana, ali ne bih to znala reći sigurno, nekada i omane. Neću vam reći o čemu se radi, raspričaćete se.

Kad je dotle došlo da opet moram da pazim šta pišem na blogu :)

Nekada mi se čini da postajem klasična Groupie za bend Van Gogh. No, nije tajna, na ovim prostorima jedna su od najboljih grupa, a nije ni tajna da sam jedan od paprenih fanova koji ih obožavaju od samog starta, da ne kažem dobar deo svog života.


Ove godine Van Gogh nominovan je za MTV Europe nagradu Adriatic Act u konkurenciji sa grupama Siddharta, Dubioza Kolektiv, Jinx i Hladno Pivo.


Glasanje putem Interneta se može obaviti na ovoj adresi:

• http://www.ema.mtvadria.com/voteNow

Samo kliknite na kategoriju "Adriatic Act" i onda klikćite na "Vote" dok vam prst ne otpadne, levi klik ne zakuca ili ne izađe obaveštenje da je ispunjen maksimum glasova :)



Opcija broj dva, koja može malo i da vas košta jeste slanje SMS poruke na sledeći način:

Slovenija - za Van Gogh pošljite SMS* z vsebino MTV05 na 3700

Hrvatska - za Van Gogh pošaljite SMS* sa sadržajem MTV05 na 66026

BiH - za Van Gogh pošaljite SMS* sa sadržajem MTV05 na 091211400

Srbija - za Van Gogh pošaljite SMS* sa sadržajem MTV05 na 5643

Makedonija - за Ван Гог (Van Gogh) пратете СМС-порака* со содржина MTV05 на 141739

Ja ubacih svoju paricu u kasicu, pa možete i vi ;) I, prvi put do sada, kod mene na blogu malo muzikice:


div.fetish object, div.fetish embed {width:300px;height:185px;visibility:visible;z-index:5;}div.fetish div.fetishButton {display:block;position:relative;top:-35px;z-index:6;text-align:center;}


:)

Rekoh da ću da promenim dizajn i promenih ga :) I baš mi se sviđa - kako ide hladnije vreme onaj stari mi je postajao sve mračniji i ružniji... Znam da ni vama nije odgovarao što me čitate, pa se nadam da je sada bolje :) U krajnjem slučaju tu su i čajić i šoljice za zagrevanje...

Bogami, oduzelo mi je ovo vremena, prilično. Naročito što ja nisam neko koga drži mesto kada se prihvati posla, a i cifrala sam ovaj templejt dok ga nisam u slovce namestila kako ja hoću. A problema je bilo koliko neću - prvo sa Mikrosoftovim Internet Explorerom (koji i dalje malo baguje kada otvara stranicu, iako ne bi trebao da ponavlja tu sliku koju ponavlja, al' šta da se radi; ako je za utešiti - original ovog templejta IE otvara mnogo nakaradnije nego ovaj moj blog, prosto neverovatan fenomen)... Pa kasnije i problem u Operi sa arhivom na MB (koja je urađena kao InnerHTML ili sakrivena podstranica u layout-u, ali da vam ne pričam sad španski, ko zna šta je to shvatio je do sada). Da ne spominjem upravo završeno pre-formatiranje svakog posta do sada napisanog (kada menjate izgled bloga, trudite se da bivše i buduće boje pozadine ne budu u velikim raskoracima, naročito ako ste voleli da bojite tekstove ovako kao ja :))...

U svakom slučaju, problemi su svedeni na jedva uočljivo... Ne, neću sada da vam pričam i da lažem kako sam ja napisala i stvorila kodove, skripte, slike i slično za ovaj blog i potrošila 5 sati radeći to - jer nisam, samo sam ga prilagodila svojim potrebama. Original je ipak original i on postoji tamo negde na internetu (i mom računaru), a rađen je za WordPress. Ali ću zato da kažem da mi se mnogo sviđa kako sada izgleda moj Vrtić ovaj ovde i hoću pre svega da zahvalim Zmajčeku koji je prelomio moju odluku da li da menjam dizajn ili ne - hvala puno, drug, nisam se pokajala uopšte! :)))

I tako, nadam se da su promene urodile pozitivnim plodovima, dobrodošli u verziju 2 Vavilonskog Vrtića :))) A ja ću sada da se častim cigaretom, mislim da sam zaslužila.

Ustadoh juče ujutru u pola sedam. Ustadoh juče ujutru u petnaest do sedam (prvi pokušaj je bio neuspešan dok "snooze" nije ubio i poslednju sivu ćeliju u mom mozgu). To je razlog zašto se već u devet uveče osećah kao da sam služila banket za 450 duša, zašto odspavah punu flašu od 12 sati noćas, ali i razlog za još mnogo štošta...

Opet se ceo dan petljah po bolnici. Što se posla tiče, sestra mi prenosi da me juče niko nije spominjao, što ne mora ništa da znači, pa ćemo videti. Nego, od ranog jutra u pola 8 kretoh da mi vade krv. Jedna od stvari koju mrzim više od bilo čega u životu - u 5 od 10 slučajeva srušim se u nesvest, dok preostalih 5 idem čitav dan kao pijana kokoška i udaram u zidove po kući. Juče beše ovo drugo. Ali, na primer juče mi je prvi put u životu muški laborant vadio krv :) Zanimljivo, čak je imao prilično laku ruku. Nakon toga, kretoh u 10 sati na dermatoskopiju... Da i Dermatolog da svoje mišljenje o ovom mom problemu. I dade ga ona, za 1.500 dinara - imam samo hematom i to će lako da se odstrani, mada će ožiljak verovatno da bude vidljiv. Lepo se i ispričasmo i obećah da ću joj doneti čak i rezultate nakon intervencije. Fina neka gospoja. I ja bih bila fina da moje svako "Dobar dan" nekoga košta 1.500 dinara.

Elem, bilo je tu još dosta komplikacija čitav dan, dok na kraju ne na'vatah i Gos'n Hirurga u prevelikoj gužvi hirurške ambulante, koji je na svaki pregledan nalaz samo glasno uzviknuo "Super!" i zakazao me za sledeću nedelju. Kaže sve će biti gotovo za 10 minuta hirurškog rada, napraviće što manji rez, ali ipak neću moći da hodam 2-3 dana da se ožiljak ne raširi (u pitanju je hematom od udarca na listu desne noge). Stoga, vidimo se nas dvoje tamo blizu sledećeg vikenda, za slučaj da slučajno dobijem i posao u međuvremenu, da mi ovo još ne stane na put.

U svakom slučaju, tu stiže i drugi deo ludila jučerašnjeg dana. Vidite, situacija je ovakva: ja imam virtuelnog muža. Jeste, baš to. Šalim se. Mislim, ne šalim se sasvim, ali postoji taj jedan tip koji mene zove "Ženče" i ja njega "Žmu" i mi se tako dopisujemo i zezamo preko mesindžera. Znamo se već neko vreme iz nekih ranijih priča, tačnije znam i neka njegova društva realtime, ali njega lično nikada ne sretoh sem na netu. Tako da to baš ne spada u sasvim virtuelno prijateljstvo. U svakom slučaju taj moj Žmu je postao moj Žmu pre izvesnog vremena kada je izjavio (citiram): "Evo baš sad gledam one tvoje slike i rešio sam da hoću da te ženim." I tako priča skrete na ovu "Žmu&Ženče" vodenicu.

Elem, taj moj Žmu je u više navrata hteo da svrati da se vidimo. Prvo ja to shvatah potpunom zezancijom kao i sve ostalo, dok sinoć u sred zezancije on ne reče da misli potpuno ozbiljno da dođe i da me vodi na kafu i dodade da je počeo da se pakuje i da će biti ovde za sat ipo vremena. Ole. Krenuo je tako taj moj Žmu i za razliku od ostalih njegovih neostvarenih kretanja ka meni ovaj put je imao i moj broj telefona, pa me i nazvao par puta i šibnuo po neki sms (ne snalazi se baš najbolje na autoputu koji vodi do moga malog grada, pa da ne zaluta). Vidite, čudno je stvorenje taj moj Žmu. Blentavo potpuno i malčice je mlađi od mene, ali po ozbiljnosti rekla bih da smo tu negde. Možda je on malo luđi, ja ipak u životu ne bih zapalila tek tako da se vidim sa njim ili s' bilo kim.

U međuvremenu desio se i peh - Žmuu se pokvariše farovi na kolima negde kod naplatne rampe pa je morao da se vrati nazad sa započetog putešestvija. Kažu ja ga proklela što nisam verovala da je stvarno krenuo. Ja kažem pao je njemu mrak na oči što je uopšte krenuo. I tako, htedoh samo da kažem da imam virtuelnog Žmua koji će da dođe kod mene sledeći vikend jer u međuvremenu ne može zbog posla, a ovaj je vikend sprečen. I tako, meni je tu sada jasno koliko i vama, ali to nije ni važno.

"This is the begining of a beautiful friendship."
- rekao bi možda drug Hemfri da je još uvek živ.

Aham, baš tako kao što piše (zev, zev) - a meni se baš ne da spavati i sanjati zadnjih dana... Ako to nisu radnici na zgradi, onda je to tornado koji moja sestra napravi po stanu kada se sprema za posao, a ako pak nije ni ona, onda moram ja sama ustajati zbog ovoga ili onoga...

Sad moram i da spomenem jednu maleroznu koincidenciju - već odavno (vuče tradicija iz osnovne škole i kurseva na kojima su se polagali mesečni i godišnji ispiti) kada god idem nekuda, napolju vreme bude ovakvo kakvo je danas. Nekada i gore. Ispiti, razgovori za posao, neodložni putevi... Kiša, sneg, grad, pljuskovi sa grmljavinom... Psa da ne isteraš napolje, a kamoli da odeš da se negde pokažeš u najboljem svetlu. Tako i sinoć kada čuh da za danas popodne prognoziraju kišu, odmah rekoh "Cenim da će da porani ujutru oko 9 da mene propisno isprati i zalije." I bi tako. Poranih i ja, a i kiša, evo je i trenutno i ona zeva napolju dok ja zevam unutra.

Da pređem i na priču trenutno aktuelnu: otkad se prijavih na biro za zapošljavanje (ima tome nekih mesečak i jače dana), kao pravi maratonski džabalebaroš, uvališe mi onaj đavo koji sad po novom sistemu dobijete od savetodavca - morate voditi nekakav dnevnik i pri sledećem javljanju na biro (nakon 3 meseca otprilike) dostaviti minimum tri pečata kao dokaz da ste konkurisali za neka tri radna mesta. Ukoliko ovo ne uradite, gubite sva prava koja vam država ustupa kao nezaposlenom licu. E, sad - pošto ja nisam našla zajednički jezik sa mojom savetodavkom, tačnije moja je struka malo teže nalažljiva u provincijskom okruženju, kucanje tih pečata meni postade teški prioritet (sistem: "Vi mi tražite ono što meni treba, a ovo što mi ne treba ja mogu i sama"). Naime, Gospođa Savetodavac bila je veoma uporna da moje stručno znanje liši više stručne spreme i da mi nađe posao koji inače i mogu naći za 5 minuta pa čak i u ovom gradu, ali, da se razumemo, ne želim više raditi kao konobar i barmen, ipak sam malo prerasla taj period. A i zašto diplomirah i dadoh silne pare na život u Beogradu da bih radila takav posao.

U svakom slučaju, nemah nekih posebnih problema sa kucanjem pečata... To bi trebao biti taj dokaz da aktivno tražim a ne nalazim posao u ovom gradu. Elem, zamolih i sestru da mi učini pa u svojoj firmi predloži udaranje pečata (da bejah, a posao ne dobih) na ovaj moj papirčić. I tu dolazi do mršenja situacije. Ruku na srce, nije njena firma banalnog poslovanja i nudi prilično fine poslove - naročito za okruženje u kakvom mi ovde živimo. Pretpostavićete, morah da se prijavim za posao pa i da porazmislim da prihvatim ukoliko me prime. Ionako bolji nemam trenutno, a već godinu dana sedim za računarom i tu i tamo odradim po nešto honorarno bez ijednog dana radnog staža. Tako ona mene juče u tajnosti najtajnovitijoj nazva (kada kažem tajnost, mislim podalje od ušiju naše majke koja je svevideća i svečujuća) i pita me da li bih ja radila kod njih, tj da li sam zainteresovana. Tačnije, ona firmu napušta prvog oktobra (ide na bolju poziciju drugde), pa će biti i da je njeno trenutno mesto u opticaju za konkurs.

Eh, porazmislih ja tako i saopštih mojoj majci (čija je reakcija naravno bila: "Nego šta ćeš nego da se prijaviš!") i poranih ja jutros da popunim upitnik u firmi. Vidite, meni ti upitnici nikada nisu bili najjasniji. Ne samo popunjavanje, nego pregršt nepotrebnih informacija koje se u njih unose... Trenutno mi nije baš jasno zašto mog potencijalnog budućeg poslodavca toliko zanima omiljena mi fraza na engleskom jeziku i koja sam ja to zadnja tri web-sajta posetila pre nego sam došla na razgovor. Ovo drugo malo slagah, baš ne smedoh da kažem gde sam tačno išla zbogradi ilegalnih sadržaja dotične web stranice :) I beše prijava na konkurs. I beše "E, ovo je ona mala sestra od one naše!". I beše tako to sve što ide uz to.

...I sada čekam da me zovu na razgovor. Mislite li da su farmerke i crni sako ostavile dovoljno dobar utisak jedne plavušice koja je izašla iz okvira svoje struke da traži posao? Svojevremeno me jedan svetski poznat menadžer F&B sektora na obuci nazvao klasičnim primerom "smart casual" osobe, nadam se da se standardi nisu promenili i da se to još uvek ceni... Ako ne to, bar sam plava.

Mrzi me da živim, izem ti vikend i to crveno slovo kad mi dođe. Samo bih se umotala u ćebence i spavala, valjda je i takva sezona nadošla.

Vraća mi se i stara manija za igranjem igrica, to od onog perioda kada offline bejah i bez neta blejah. Stihoklepac. Nekada mi se čini da je samo skidanje i instaliranje igrica zaraznije od konkretnog igranja. I to ove male igraje od maksimum 60 mega. Te su mi omiljene. Imam novu kolekciju od dvadesetak komada nanizanih za 2 dana (blagi naklon); pišem walkthrough-ove, skidam čitove i kodove. Nefer igra vazda mi je bila omiljena, ali tek posle prvog obrtanja "na slepo", da se razumemo.

Nekad mi se čini da to radim samo da bih pobegla, pa nekada bežim i od same reči u kombo poene i grafiku. Nestrpljenje me ubija - u toku nedelje idem definitivno na "seckanje" u bolnicu. Malo, estetsko, prekopotrebno, bez nekih bitnih i očekivanih posledica. Napisah juče post o tome, ali mi se želudac na njega okrenuo pa ga ne objavih. Pisah o papirologiji i svim ostalim komplikacijama koje se već razrešiše i ubrzaše mi zakazivanje. Ne, ne ubacujem silikone ako ste to pomislili, otklanjam neko čudo sa noge koje imam zadnjih sto godina, a eliminišem ga zbog spomena reči "fibrozno", "onkologija" i "benigno versus maligno". Te reči mi se smučiše i ne želim više da ih slušam, stoga i pristadoh na intervenciju. A ipak me strah te đavolje ambulante i svega što ima veze sa bolnicama...

I tako zapadoh u ovaj standby i mrzovolju. Sve me boli, sve me mrzi. Dođe svima ta žuta minuta pa eto je i kod mene. Izleči me donekle "Interpol: The Trail Of Dr. Chaos", užasno zarazna "hidden objects" igraja, oduševila me pre svega što je nisam rešila za 2 sata kao prošlu već igram do sada ravno 6 sati kada se sve sabere, a dobro mi ide, ne štuca mi moć zapažanja još uvek. Preporučujem svima koji vole ovakav vid zabave i dobru grafiku. Ja lično one igre sa lošom grafikom odmah brišem sa računara, ipak je ovo 2007 godina - da napravim očajnu pozadinu umem i ja u fotošopu, a ne samo skupi programeri igrica.

Izem ti žensko i vikend i mrzovolju. A probudih se sa onim osećajem "da li sanjah ili stvarno beše". Eh... Odoh natrag u standby, ipak treba obrnuti još nekoliko igrica dok me sasvim ne prođe ova mrzovolja.

Nema me pa me nema, e pa nije baš tako. Stoji činjenica da sam se ulenjila sa postovanjem (a ima materijala za pisanje, nije da nije), ali prihvatih se nekih drugih stvari i one mi pojedoše inspiraciju za pisanje. Većina vas već je odavno obaveštena o projektu Blog Radionica:

http://babylondesign.blogspot.com

...I radionica je pokrenuta i počela je sa tutorijalima i skupljanjem materijala za buduću objavu, ponajviše templejta i skripti koje bi trebale da se konvertuju i prilagode za potrebe sistema BlogOye i MojBlog. Neki me već kritikuju da je Radionica stala sa daljim razvojem, ali nikako nije - dokaz je pregršt novih foldera na mom računaru, moja manija za skidanje i proučavanje Css-a skoro svakog lepog sajta i bloga na koga naletim, ali priznajem da dok vi učite i čekate i ja se pomalo podsećam nekih sitnica koje se ne koriste baš tako često, a u isto vreme radim i na dizajniranju nekih mojih ličnih blogova. Lepa vest je da se Radionica uveliko pojavila na svim pretraživačima zahvaljujući nekim varnicama i elektricitetima i da je ljudi pronalaze po pravim ključnim rečima ;)

Druga stvar koja se intenzivno radi - radi se i pomoć kolegama blogerima (na oba sistema), koji slučajno ili ne ponekad naprave omanji "kuršlus" u dizajnu kada nešto dodaju ili oduzmu pa još nešto dodaju viška ili oduzmu poneki bitan tag... Za ovo me uvek možete kontaktirati, sanacija problema je uglavnom veoma jednostavna i da, to i jeste jedan od najvećih razloga otvaranja Radionice - da steknete potpunu kontrolu nad svojim dizajnom i da ga shvatite laganim učenjem njegove strukture.

Šta podrazumeva moju intervenciju kod vaših templejta? Podrazumeva potpun pristup kodu dizajna što se može izvesti na dva načina: kopiranjem i slanjem koda meni u .txt fajlu, ili da mi date pristup vašem blog nalogu. Preporučujem prvu soluciju ako ste paranoični jer ne želim da budem predmet ničije paranoje. Ako vas teši, veoma teško pamtim tuđe lozinke, imam dovoljno problema i sa svojih 50.

Gde možete videti testing i trenutni progres ili "radove u toku"? Osim ako mi niste "ušetali" u računar, a nadam se da niste (ako jeste, samo mi nemojte ništa bitno brisati sa HDD-a), postoje tri testing bloga - jedan na BlogOye, jedan na MojBlog sistemu i jedan na Bloggeru. Ovo su uglavnom oni blogovi gde ćete naći pregršt "Lorem Ipsum" tekstova i templejte koji se trenutno "rade" i obrađuju, tj neke testing faze... Nemojte ostavljati komentare na ovim blogovima ako ste ih opazili.

Toliko za sada, ostatak će biti vidljiv na tim tamo nekim adresama i na Radionici. Ne zaboravite da ja osim ovog vrtića aktivno vodim još dva bloga, pa me možete potražiti i tamo ako me ovde nema :)

"Code is poetry."

P.S. Po pitanju mojih ličnih blogova (svih) - ubuduće će biti brisani svi komentari sa primedbama na njihov izgled, veličinu fonta, dizajn i slično a koji se ne odnose na sadržaj i radnju mojih postova, zato vas molim da se takvih komentara ubuduće suzdržavate (isto važi i za privatne poruke).

Mali trik: Slova na mom blogu čine vam se isuviše mala jer imate veću rezoluciju ekrana od 1024x768 ili imate problema sa vidom? Ako ste otkrili kako se kontroliše rezolucija ekrana, sasvim sam sigurna da nije ništa teže otkriti ni kako se povećava jedna web stranica u browseru, a svaki browser ima tu opciju ;)

Moje pravo ime je Verica. Uz komplikovano prezime kakvo imam, vrlo sam često imala antipatije prema njemu, nekada od ljudi iziskivala da mi ne dodaju na njega nadimke, čak mi je i više puta dozvoljeno da ga promenim u izvorno "Vera", kako je i trebalo da glasi od samog početka... Nikada nisam, a sada više i nemam želju da to uradim. Najviše zato što znam kako sam ga dobila, da sam ga dobila po jednoj od najdražih mi osoba, a da je moj otac opet po svom nahođenju permutovao "Vera" u "Verica" kada me je upisivao u registar i tako ostavio svoj večni trag u mom imenu.

Vera je moja tetka, sestra moje majke, ali ne rođena... Opet tek njena sestra od tetke. Kada je bila veoma mala otac ju je napustio, ostavivši je samu sa majkom, od njega imala je samo prezime i ništa više. Jako brzo, njena majka se razbolela i umrla. Odgajila ju je rodbina, podigla je na noge i jako je rano poslala u život. Moja tetka počela je da raditi sa šesnaest godina. Sve od tada, borila se sa životom, borbom koja ni malo nije laka. Život je nju učio, a ona je život svo vreme veoma volela, bez obzira na sve što joj se van njene volje već dogodilo.

Pregršt emocija, pravičnost po kojoj je znaju, samački život i mnogo ljubavi koju uvek nesebično deli sa drugima - to je ono što je moja tetka. Nikada nije imala dece, svoju nije mogla imati, ali tuđu je uvek volela kao da su njena. Bezbrojni raspusti koji su se provodili sa njom i kod nje, putovanja, željna iščekivanja da dođe dva puta u godini kod nas... Tako smo je mi gledali većinu svog detinjstva, nas četvoro, deca njenog brata i njene sestre. Kada smo pozavršavali srednje škole, prvo je moja sestra upisala pravni fakultet, zatim je moj brat upisao višu školu, a onda sam stigla i ja na red... Moja majka je želela da ja ostanem kod kuće, da studiram ovde i budem sa njom, ali tetka me nije dala. Želela je da dođem kod nje u Beograd, borila se da imam istu šansu kakva je pružena mojoj sestri i bratu.

2001. godine išla je sa mnom na prijemni ispit, zajedno sa mnom čekala rezultate na upisu, trčala na predavanje dokumenata sa Više Turističke na Višu Hotelijersku školu. Radovala se prvom položenom ispitu, ustajala zajedno sa mnom ujutru u pet sati kada sam išla na praksu ili na posao da popije sa mnom kafu, plakala zajedno sa mnom kada sam padala ispite i kada bi mi pritisak svega postajao isuviše jak... Van svega, znala je kako da me savetuje, znala je kojim rečima i kojim iskustvom da mi pomogne. Postala je moja druga majka. Često bismo se svađale, često bih joj čak to i uzimala za zlo, ali onaj dan kada sam diplomirala bio je najsrećniji dan u njenom životu... Ponosila se mojim preporukama, mojim uspesima, pružila mi dom i toplinu. Ona je jedan od razloga zašto sam toliko zavolela Beograd.

Vrlo često pomislim kako ona nije imala niti jedan razlog da za nas čini ono što jeste. Mi joj, realno gledano, čak nismo bili ni najbliža familija. A opet, mom je ocu bila sestra u poslednjim godinama njegovog života i sećam se dana kada je onako slab njoj to sam i rekao... Nazvao je svojom rođenom sestrom iako nisu bili u krvnom srodstvu. Kada ju je upitao zašto to čini ona je slegla ramenima odgovorivši samo: "Vi ste svi moji."

Često se setim Slobodana... Slobodan je bio novinar i profesor engleskog jezika, pravi gospodin, i baš tako se i nosio. Bili su u vezi nekoliko godina, a onda su se razišli. Mislim da nikada nije prestala da ga voli, zaradi svih lepih trenutaka koje su proveli zajedno. Slobodan je provodio sate i sate učeći nas engleskom jeziku, od malih nogu terao nas na konverzaciju na istom, raspitivao se o našim uspesima na kursevima i u školi... Jako je voleo Edgara Alana Poa i njegovu poeziju. Dan-danas tetki recitujem "Anabel Li" kada ostanemo same i ona se svaki put rasplače od tuge i od sreće, u sećanju na njega... Poslednji put sam ga videla čini mi se 2003. godine, pojavio se na vratima tetkinog stana, skroman, ali dostojanstven kao i uvek - čovek koji je izgubio sve što je imao u životu. Tetka bi ga i dalje primala u posete... Rekla bi da ne može da ga odbije, da joj njena vera i njeno srce to ne dozvoljavaju - ako je bila sa njim dok je živeo dobro, da mora biti uz njega koliko može i u tim teškim trenutcima. Slobodana su našli u njegovom stanu par godina kasnije... Nije imao nikoga pored sebe, umro je potpuno sam. Često pomislim da njegovo dostojanstvo nije dozvolilo da vodi život kakav ga je dočekao na samom kraju.

Tetka je zadnjih godina postala veoma pobožna. To je održava, odlasci u crkvu, njena vera, njene molitve za nas... Nikada ne znam kada je njena pobožnost postala toliko jaka, koji je to tačno trenutak koji je prelomio to u njoj. Čini se kao da je oduvek bila takva. Juče sam našla na internetu tekst o tragovima u pesku, šetnji Boga sa čovekom... Danas joj ga pročitala, znajući da joj takve priče znače više nego bilo kakav poklon. Rasplakala se slušajući, a onda tražila da joj čitam ponovo...

Danas joj je rođendan. Šezdeset i prvi. Ona ne izgleda kao da ima preko šezdeset, ne izgleda ni kao da ima deset manje... Ima nešto na njenom licu što nikada neće pustiti svu snagu života iz nje... I danas, danas se ponosim svojim imenom kada mi se i smeje i plače kada se setim svih godina koje sam provela pod njenim krovom i pod njenim materinstvom. Postoji nekoliko osoba koje su nam u životu roditelji, koji su nam putokazi na ovim stazama kojima idemo... Ona je moj, ona je Ime Moje.