Blogodak - domaći blogovi na jednom mestu

Poezija: Nemam Ja Rime

Babylon Musings - 14.07.2008, 14:10:23

Nemam ja rime, nemam ni ime,
Nemam ni sebe, a sudbina grebe
Po površini, i po danu i tmini,
Još samo tama zna šta bi sa nama.

Nemam ja sluha za tuđe snove,
Ni dovoljno duha da dosanjam ove
Što oru po grobu sluđenih zala,
A prodaju robu s mirisom žala.

Nemam ja srca, ne znam da kuca,
Nemam ni stomak za veći pomak
S' tačke gde jesam, a ne znam gde sam,
Zna samo tišina šta je ova praznina.

Nemam ja ništa, u sebi, na sebi:
Moj ogoljen život tek nudi se tebi,
Strasti još imam, al' grešnost tu vreba,
Razmisli dušo, dal' prokletstvo ti treba.

Nemam ja rime, ja nemam ni ime,
I ne znam tebe, nit poznajem sebe,
Mudar trgovac budi za to što se nudi:
Ne veruj Đavoljoj bradi... Samo ukradi.

Poezija: Ako Te Volim

Babylon Musings - 04.01.2008, 22:51:55

Ako te volim - ljubav je laž,
Ako te želim - požude nema:
Jer ja sam lovac što nema raž,
Jer ti si samo kopija nema.

Ako se znamo - znanje ne damo,
Ako se damo - gubimo samo:
Jer dobitak je tek sujete deo,
Jer davati znači ne ostati ceo.

Ako ti kažem - onda je tako,
Ako ti slažem - to činim za bolje:
Jer istinu otkriti, to može svako,
Jer stvarnost je samo deo volje.

Ako te vidim - onda postojim,
Ako te uzmem - onda se brojim:
Jer recke postoje baš da se broje,
Jer ja hoću sebe da imam svoje.

Ako me voliš - ti padaš na laži,
Ako me želiš - ti si lovac u raži:
Jer sve što je sad, sve je već bilo,
Jednom pre nas sve se već zbilo.

FreeStyler: Cezaru Rim, A Meni Rime

Babylon Musings - 09.12.2007, 20:57:19

Ponovo samo tvoj glas čujem
I opet te zovem i opet pričam
I ne znam, ja ne verujem
Da dan je tako jebeno sličan,
Baš tako potpuno jebeno isti
I tako isto jebeno smoren,
Mi sigurno onda nismo čisti
Iako nisi za mene stvoren
Nikada bio, nikad nećeš ni biti...

Ali neću, evo neću se kriti,
I neću biti sad pička da bežim,
Za tebe naučiću opet da režim,
Iako više ne znam zbog čega,
Iako mi je već previše svega,
Negde postoji zapisan razlog
Zašto se znamo i skupljamo talog
Prošlosti što uvek iznova zove
Da kvarimo odnose, pravimo nove
I onda se vraćamo opet na To
Što tako uporno zovemo "Zlo",
Ali nije, ne, debeli, nije To - to...

Iako ne znam, ne smem da pitam
Zašto još uvek ti tako si bitan
Zašto se javljaš, odgovaraš, zoveš
Kad sam te vređala, lagala, krala,
Nikada stala, uvek ponovo zvala,
Nisam umela da pustim, da odem...
(Nikad ne umem da pustim i odem...)

...I kako opet tako jebeno znaš
Kada mi trebaš, kada da daš
I reč i ruku da pružiš ka meni
A umorna sam, i opet u seni,
Nema me više koliko znam,
Koliko inače ja umem da dam
I nekad mi žao što nismo bliži
Tad, kad me jede savest u griži,
Kad opet slušaš kako pričam u fon,
A reči imam, još imam ton...
(Još uvek ne znam da spustim ton...)

A plašim se, tako plašim se jutra,
Tog jebenog dana, prokletog Sutra,
Kad sve će il' pasti meni na glavu,
Ili će reći da sam kao retko u pravu
Pa da nastavim tamo gde stadoh,
Da ustanem s' kamena na koji padoh
A ti znaš... Ma, uvek si jebeno znao
Kad i ti da dođeš, da tapšeš sa strane,
Ti, koji si znao sve moje mane
I opet si tu... I ne znam da kažem...
Izvini, jel' smem opet da slažem?

Ne, nije mi drago, i idi od mene,
Neću te ovde kada me krene!
Nemoj da zoveš, neću te više,
I sve je istina, sve ovo što piše!
I ne volim te, ja mrzim te čak
I nikog ne prezirem koliko tebe
I jebem se s' drugim jer volim sebe!
I baš hoću opet, baš hoću o tome!
Znam, svejedno ti je, jebeni some!
I ne dotiče te, ne stiže trema,
I baš me se setiš kad dugo te nema...
(Baš kada ne treba, baš tad nazoveš...)

Slobodno reci, zar ja da kažem:
Uvek ću znati svetski da lažem,
Ali ima tu istine, ima u svemu
I u laži i stihu, u mnogo čemu,
Još te osećam, i još te volim
(I uvek rećiću to, pa neka boli)
Znam da je prošlo, da nije isto
I znamo sve to, sve je kristalno čisto:
Ali kadgod smo mi završavali s' time
Bilo je: Cezaru Rim, a meni rime...

(4JLC)

Poezija: Htela Bih Da Pišem

Babylon Musings - 25.11.2007, 12:35:22

Htela bih da pišem, ali mi ne ide,
Spevala bih istinu, psovala bih pride,
Sve te reči što su presekle me davno
Došle bi na papir, sad pale bi slavno.

Htela bih da dišem, ali mi ne ide,
Udahnula duboko, da mi se još svide
Svi oni loši tragi-komičari s' bine,
Samo za aplauz, tek želja da mine.

Htela bih da živim, ali mi ne ide,
Govorila bih glasno, slepi da me vide,
Svi oni zavidni da se uguše od zla,
Koračala bih gordo, visoko od tla.

Htela bih da volim, ali mi ne ide,
Zvezde se u zaklonu želje svoje stide,
Idoli tamo negde ljube tek svoj odraz,
Prezirući slavu, sve menjaju za poraz.

Htela bih da pišem, ali mi ne ide,
O svemu bih pevala, još dodala pride
Sve boli što još presecaju me rimom,
Al' neće reč na papir i nestaje sa dimom.

FreeStyler: Van Gogh, Lend Me Your Ear...

Babylon Musings - 16.11.2007, 15:06:11

Pišem tomove propalih šansi,
Sve tražim nas u sivoj nijansi,
Ali nas nema, mi nismo tamo:
Ti ne postojiš, ja dišem samo...

*

Budi večiti maler i traži svoj stih
A kada ne znaš, priupitaj Njih:
One što znaju ta pitanja manja,
One što znaju kad crta je tanja,
I svi će ti reći da sve su to sranja,
Dobićeš jedan odgovor na sve:
Da život je Sada, ne Posle ni Pre
I ništa ne zavisi od Njega i Nje,
Jer svi smo mi veći od sudbine zle
I našim je rukama pravljeno tle,
I našim je srcem stvoreno sve
Ovo što znamo, što nikom ne damo
Što krijemo vešto od sebe, od Njih
Što preveliko je da stane u stih...

Ja ne znam ni sad, nikad neću ni znati
Kad treba krenuti, što treba stati,
Kad čekati šamar, što okrenuti obraz,
Ni gde je taj most što zovu ga Prolaz,
Koji vodi do sutra, koji jede mi jutra,
A uveče dođe po harač, prokleti smarač
Da proguta mi snove, a ne da mi nove
I tera telefon da zvoni kad niko ne zove,
Onda nižem reči i rime, kao budala,
Jedem vreme i sate da ne bih stala,
Jedem sebe i tebe, jednom poješću sve
I Život, i Sudbu, i one jezike zle...

...Reči, reči i reči, a svi samo lažu,
Objašnjavaju, pričaju, a ništa ne kažu:
Nemom filmu su takvi pisali prevod,
Za svaku su knjigu oni smislili izvod;
Da, znaš ga i ti - to je onaj što dođe
Kad sve je gotovo i ne da da prođe,
Već tapše po ramenu onog što pada,
U brk se smeje, a u džepu mu nada
Da će jednoga dana svima da vlada...
Jednog dana, burazeru, ali ne sada...

Ja? Ja sam samo još jedan pacov u trci
Što ne zna gde mu je glava, a gde brci
Ali jednom za jaja ću zgrabiti Njega,
Taj Život što misli da je veći od svega,
A onda? ...Onda ću videti svet u boji,
Zato šanse ne traži, već ih postroji,
Razvrstaj, prebroji, pa podigni glas,
Vikni Sreći da zastane, da uspori kas,
Jer ima još šansi i za tebe, za nas,
Ume da laje i čovek, a ne samo pas...

*

Čitam te tomove propalih šansi
I nađem baš nas u jednoj nijansi,
Ne, ta nije siva, i mi smo tamo:
Ti još postojiš, ja živim samo...

Poezija: Mnogo Toga

Babylon Musings - 29.10.2007, 19:08:27

Mnogo toga ti o meni ne znaš,
Ne znaš kurvu što s' Đavolom spije,
Ništa, dete, ti o meni ne znaš,
Zato ne govori, znaš da tako nije.

Mnogo toga ti čak ni ne slutiš,
Ne znaš kamen što dušu mi steže,
Mnogo toga bolje da prećutiš,
Jer kada mi kažeš, biće mi još teže.

Mnogo toga još nije ti rečeno,
Priča ona što nosi se do groba,
Mnogo mi je, dete, srce otečeno,
Rasprodajem laži jer samo su roba.

Mnogo toga ti tek ćeš da učiš,
O životu, sudbi i njihovom smehu,
Mnogo toga, dok sam u ćošku čučiš
Pašće ti na glavu, gurnuti ka grehu.

Mnogo toga ti o meni ne znaš,
Ne znaš kurvu što u meni spije,
Ništa, dete, ti o meni ne znaš,
Zato bolje ćuti, znaš da tako nije.

Poezija: Što Više

Babylon Musings - 23.10.2007, 18:21:34

Što više plačem, sve mi je gore,
Što više sanjam, sni postaju more,
Što više reči, sve je više tišine:
Što više puštam, to jače drži me.

Što više dana, sve više je noći
Što više ne znam dal' jutro će doći,
Što više odlazim, sve više gubim:
Što više volim, sve manje ljubim.

Što više ulica, to manje neba,
Što više ćoškova, više mi treba
Što više nade da dublje dišem:
Što više stihova, to manje pišem.

Što više nema me, to više padam,
Što više života, manje se nadam
Što više kraju, sve više početku:
Što više šansi i njenome metku.

Što više dolazim, samo sam dalje,
Što više džukela, sve manje se laje;
Nema više reči, sad vreme je tišine,
Sada se puštam, sad jače drži me...

Poezija: Pad

Babylon Musings - 21.10.2007, 23:19:32

Padam na dno koje uvek je duplo,
Ljubav što jurim je lešina, truplo,
Život šamara, budi vetar, daljine:
Ta pustinja nema poslednje dine.

Podižem glavu, al' crno je nebo,
Kanda je Đavo opet Anđela jeb'o,
Tad reci, prozbori, šapni u bradu:
Hteo nisi ni biti u Njegovom stadu.

Udahni, izdahni, znaš, guši te dim,
Hteo bi juriti, ali nemaš za kim,
Hteo bi više, uvek hteo bi bolje,
Al' uvek te stignu te otrovne zolje.

Jutro daleko, noć se k'o mrcina vuče,
San i da dođe, uvek samo dotuče,
Nema me, nestajem i gutam sate,
Knedla za knedlom, a svaka zna te:

Ti si onaj što pada, što se ne broji,
Čija duša i telo ne ume da stoji,
Naše su štake sve slomljene davno:
Bogalj u duši nikad ne pada slavno.

Poezija: Često

Babylon Musings - 21.10.2007, 16:57:53

Često se svetim,
još češće setim
onih Đavoljih kvota
iz nekog prošlog života:
mnogo neuplaćenih,
još više uskraćenih
za postojanje,
tek odstojanje,
neki dobitak na kraju...

Svi koji me znaju
prošaputaće sutra
da poznaju jutra:
prokletstvo, prostranstvo
gde mre dostojanstvo,
gde razum je bleđi,
san od istine ređi
i reči vuku ka boli
baš kao rana ka soli...

Kažu priznaj, progutaj
a žuč gorak je gutljaj
kad se hraniš tišinom
u sebi boriš s' visinom
tlo onda gori žestinom
pa tišinu zalij gorčinom
prigrli istinu šturu,
zažmuri, obrni turu,
naiskap, još jednu turu...

Previše često se setim
kad dođe mi da se svetim,
baš tih Đavoljih kvota,
baš tog prošlog života:
nikada uplaćenog,
nikada pretplaćenog
na postojanje,
na odstojanje,
čini se sve me je manje...

Poezija: Da Li Je Gavran Ikada...

Babylon Musings - 21.10.2007, 16:56:38

Da li je Gavran ikada pevao pesmu tako lepo,
U društvu mrtvih pesnika pišem, posmatram slepo;
Da li je Glas Noći ikada saznao sve moje snove,
Ili ih ima još za papir, il' ima vremena za neke nove?

Da li je ikada Muza Tame izgledala tako vedrom i čilom,
Kad pero mi izmiče stalno vođeno nepozvanom silom;
Diriguje i navodi me: još samo malo, još jedan korak,
Poslednji gutljaj pravo u Dušu, ma kako da je gorak.

Da li smo ikada bili obeleženi nekim drugim svetom,
Polazili za ičim drugim nego Tamom umesto Svetlom?
Nismo li od paukove mreže i krojili naš znak, tamo gore,
Nismo li mi ta Deca Užasa, što umorna dočekuju zore?

Ipak, Gavran nije nikada pevao lepše nego za nas,
Ipak, naš put nikad nije bio jasniji nego što je danas;
Pa nek smo i uplašena Deca Noći, rođena u srcu Pakla,
Svaki san je jedna želja, želja krhka poput stakla...

Blogodak - srpski blogovi na jednom mestu

Prijavi se na Blogodak

Svi postovi sa bloga: Babylon Musings