Blogodak - srpski blogovi na jednom mestu

Ja sam mali, ja sam ranjiv,
Kad ne spavam, ja sam sanjiv,
Mala njuška, mali rep -
Ja sam zeka za u džep.

Da me nosiš, da te volim,
Da mi kazeš kad te boli,
Biću mali, biću tih -
Biću tu kad nema svih.

Kad god nećeš da si sam -
Uzmi zeku, pipni san,
Kad misliš da sve se ruši -
Šapni zeki, ima uši.

Znaćeš sve što zeka zna,
Da spavaš kad nema sna,
Da kažeš kad nema reči -
Zeka voli i bez reči.

Samo pusti da te voli,
Zeku mnogo više boli,
Za sve druge on je slep -
On je zeka za TVOJ džep.

Ne verovah nikad nikad u veštice ni vile,
U smišljene, svevišnje, neprirodne sile,
Nit' da krila anđeoska mogu da se vide -
Ne verovah bajkama, ni basnama pride.

Verujem da pakao je kad sunce oteža,
Letenje ka nebu tek anti-zemlje teža,
Tek verujem u ono što krije se u nama -
Jer vek je čitav dat nam da ogoli se tama.

Ne verujem, dragi, da smo ikad bili dvoje,
Da se vreme ikad ljuštilo na moje i tvoje,
Ne verujem nikom - sem svom odrazu u tebi,
Sem parčeta nas - što ga nosimo ga u sebi.

Stavi mi ruku na rame -
Da znam da si mi prijatelj oduvek bio;

Podmetni mi nogu kada padam -
Da znam da neću uzalud pasti na pod;

Stavi mi ključ u rđavu bravu -
Tu istu, od srca, koju si odavno obio;

Podmetni mi u džep parče sebe -
Ostatke od kojih je sastavljen sav moj kod...

*

Onda mi oduzmi i poslednju nadu -
Jer nema svrhe da propadam više;

Daj mi samo još jednu cigaretu -
Zadovolji mi potrebu kad već zavisim;

Oduzmi mi zaostale tragove trezvenosti -
Napravi tišinu, pa priđi još tiše;

Daj mi samo osećaj da si blizu -
A onda me pusti, da mislim šta mislim...

*

Stavi mi podmetnut osećaj da smo oduvek
Oduzimali dato nam - da bismo živeli zauvek;

Samo mi ne daj sebe ako ćeš mi oduzeti i to,
Zaključaj se, ili beži...

Ne gledaj u moj bol (!)


(4JLC)

Muzika kojom igraš,
Vreme za kojim stižeš,
Zemlja po kojoj gmižeš,
Sunce pod kojim ideš -

Nebo nad kojim nema
Ničeg sem groznih sena,
Ničeg sem nebeskih vena,
Ničeg sem Đavoljih cena -

Ovaj život koji je samo,
Ono malo koliko damo,
Ono neko večito "Tamo",
Ono za šta uvek je "rano" -

Nije meni ni malo bitno,
Ne, nije mi čak ni hitno,
Nije ni veliko, vrlo je sitno -

Poredim s večnošću sna,
Važem ga odnosom "Ti" na "Ja",
Uzimam meru daleko od tla -

Jednačina kaze ili isto il' ne
Levo il' desno - nebo il' tle
A mi smo između - kao i sve
Tražimo mesto, tražimo "Gde".

Vređaš me tim svojim stavom
I svim rečima što ih ne znaš reći,
Pre nego li i razmisliš glavom:
Odluči želiš li me baš ti tako preći.

Vređa me što nemaš prave snove,
Ni šapata pokornog za te svoje laži,
Pre nego li uopšte i potražiš nove:
Prvo se otkrij i kao istinit prikaži.

Vređaš me svojim postojanjem
I vazduhom što uzalud ga trošiš,
Pre nego li odbraniš se kajanjem:
Oprost zasluži, mesto da ga prosiš.

Vređa me pre svega taj tvoj pogled lažni
I što njime uvek me ti sasecaš i brišeš,
Pre nego li kažeš da svi smo nevažni:
Prelomi istinu, nemoj da je pišeš.

Vređa me i to što živiš sa te strane
Ogledala gde sve moje prostom sliči,
Gde diše se bez sna, živi se bez hrane:
Gde sve što želeh sebi, na tebe ne liči.

Bez ideje i bez stila
Idem nazad - gde sam bila,
Gde smo pali, gde je "Ali",
I trenutak jedan mali -
Skener, dvogled i tvoj pogled
(I hemija, ili ogled)
Sreli smo se tu na crti -
Stala zemlja da se vrti -
Sve je stalo, jedno "Halo" -
Već se znalo, već se dalo...

Gde smo sada, dal' da pitam?
Volim, mrzim, nemam ritam...
Tu azbuku ja ne čitam!

Za dva sveta - ista meta
Sad iz srca ili leta,
Još se voli, još me boli,
(Još mi neko pamet soli)
Ali ja znam da mi trebaš!
(Dal' da kažem, možda ne znaš?)
Možda slutiš, ali ćutiš
Možda sklapaš sličan multiš...?

Posle pitaš gde sam bila -
Celu noć ja krešem krila,
Da ne letim, da se setim
(Dok još mogu da poletim...)
Da još znači, da smo jači
Da nas nešto uvek kači...

*

Sad se vreme smatra silom -
(Mora silom, neće milom)
Ja se vodim jednim stilom,
Kad Ljubav se smatra dealom...

Makar stani tu kraj mene
Kad mi tečeš već kroz vene,
Samo ćuti, stani ovde,
Kada smo već stigli dovde,
Kad ta crta sve je tanja,
Kad majstor sam da pravim sranja...

Bar me pusti gde sam bila,
Bez ideje i bez stila,
Bar mi reci, bar preseci -
Ne mogu mi ništa meci...

(Reci...)

Daj ideju, daj nov stil -
Ta Ljubav je baš naš deal...


(4JLC)

Pokažeš mi, pa mi ne daš -
Dokažeš mi, onda ne znaš -
Ništa si do grabljivica,
Do put izvijugan bezdanom,
Do tek bezdan udavljen u moru.

Primakneš me, pa se skloniš -
Sastaviš me, onda slomiš -
Ništa si do zverinje,
Do daljina presečena ledom,
Do led istopljen u praskozorje.

Zavaraš se, pa me voliš -
Prokuneš me, onda moliš -
Ništa si do bezbožnik,
Do svod neba prekinut u gromu,
Do grom spušten u tišinu zemlje.

Izgubim se, pa te nađem -
Zagrliš me, pa se snađem -
Ništa smo do šapat noći,
Do još lenj san odsanjan u podne,
Do još jedan smotan stih o nama.

(4JLC)

Stvarnost je samo odlomak od sna, recipročna vrednost više strana imaginacije za koju verujemo da postoji.

- Volja je samo deo nas koji smo izmislili da bismo nešto radili sa razlogom. - probio je tišinu stranac poznih godina koji je sedeo pokraj mene.
- A ako nemam volju, da li to znači da nemam sebe? Ili samo nemam nju?

Mogla bih se zakleti da to što me je upravo udarilo po nosu nije bila grančica nego opiljak Mesečeve Kore. Suv, sagoreo do pola, znak da razgovor nekuda vodi i da se nešto dešava. Zgranuta na prizor majke koja urlajuće dete časti nametnutom disciplinom na očevid dvadesetak prolaznika, zapalih poslednju cigaretu iz kutije iz zadnjeg džepa. Stranac poče da se migolji stišćući metalni pomoćni štap za hodanje u levoj ruci.

- Plašite li se smrti? - upitah.
- Imam li razlog da se plašim nečega što ne poznajem?
- Svi se mi plašimo nepoznatog...
- Strah je najveća glupost, tek okrajak ljudskih mogućnosti. - zadovoljno odgovori chovečuljak.

Starost - jedina kletva od koje se ne može pobeći, jedini broj koji koliko god sakrivali čini rezultat jednačine Velikih Terazija na kraju.

- Ako uporno veruješ da je tvoje mesto više rezervisano iza kraja nego ovde, previše važnosti pridaješ nepoznatom. - on nastavi.
- Čovek se uči dok je živ.
- Jednom sam upoznao životinju sa više čovečnosti od svih mojih prijatelja zajedno.
- Možda niste imali previše prijatelja u životu.
- Možda sam ja tek starac koji voli pričati sam sa sobom a ne nametljivi gospodin koji iziskuje dijalog.

Nasmejah se... Primetih da se ram naočara na zboranom licu malo pomerio naviše i pomislih kako starost nekada dobro dodje u prikrivanju emocija koje ne možemo sakriti pre tog doba. Čovečuljak mi je počeo delovati simpatično, čak nenametljivo i povrh svega interesantno. Prečesto sebi dozvoljavamo luksuz impulsivnosti u pokretima, odgovorima, razgovorima. On je vodio svoju igru, vodio je skladno kao korak u Valceru koji sam sigurna da je umeo zaigrati pokraj starog gramofona koji se odavno više ne proizvodi - u nekoj požuteloj staračkoj sobi, negde u blizini ovog parka...

- Živite li daleko odavde?
- Ne znam. - nasmeši se starčić, i shvatih da ja postadoh nametljiva odjednom u ovoj situaciji. Zašto bi mi i rekao gde živi kada se ne poznajemo duže od ovih pola sata od kada me je uhvatio grč u listu leve noge u parku na pola puta do kuće...
- Već četrdeset godina uvek sedam na istu klupu u istom ovom parku, svaki drugi dan u nedelji.
- Nije loše imati neki ritual u životu. - slegoh ramenima.
- ...Ni jedan jedini put nisam poveo razgovor sa slučajnim susedima na ovom mestu. - osmehnu se on, sa obe ruke stišćući onaj njegov štap, lupkajući njim o beton.

O ovom starom čoveku ne znadoh ništa a činilo se da smo čitavu večnost sedeli zajedno na toj klupi... Ili tih četrdeset godina koliko je on vremena proveo sedeći na njoj.

- Život je precenjena mudrost mladih. - progovori on ponovo, sa istim onim zadovoljnim izrazom na licu.
- Na mladima svet ostaje... - nekada su klišei najbolje sredstvo za dijalog.
- Kada bih Vas pitao zbog čega se osećate toliko staro, Vi biste ustali sa ove klupe i otišli. I ja bih ostao ovde sam da sedim. - pomalo tužnim tonom on nastavi.
- Ne bih otišla zbog toga. - odgovorih. - Možda bih otišla jer moram da sam negde drugde, ali nikako ne bih otišla zbog toga.
- Ni Vi nikada niste vodili razgovore na klupama u parku, zar ne? - nasmeši se on.
- Ne baš...
- Zašto onda razgovarate sa mnom?
- Zaista ne znam. Možda se plašim starosti i poštujem je čitavog života, a možda je ovo popodne jednostavno drugačije od nekih drugih popodneva.
- Kada bih Vam rekao da je ovo možda poslednje popodne u mom životu, da li biste znali šta da mi kažete?

Više nego šokirana ostadoh da gledam u beton u situaciji u kojoj ne umem da se snađem. Iz nekog razloga osetih strašan pritisak u grudima i kako knedla u grlu želi da me uguši.

- Nemojte to toliko primati k' srcu... - prošaputa on. - Meni je jako prijao ovaj mali razgovor sa Vama.
- Kako se zovete...? - smotano upitah.
- Ne znam. - odgovori starčić istim onim tonom kojim mi je odgovorio da ne zna gde živi.

Pade mi na pamet koliko me ovaj starčić podseća na razrednog starešinu iz osnovne škole... Moj razredni starešina bio je magistar književnosti, a ipak je predavao u osnovnoj školi i nazivao nas četrdesetoro svojom decom. Kada bi se iznervirao ili razbesneo na nas, samo bi mu se zacrveneo nos; uvek bi skrivao lošu stranu svoje ličnosti, uvek bi je kontrolisao. Moj razredni mi je oduvek bio veoma drag...

- Razmišljate koliko Vas podsećam na nekog ko Vam je bio jako drag.
- Da... istina je. Na jednog jako dobrog čoveka.
- I Vi mene podsećate na nekoga.
- Na koga?
- Na mladića koji je pre četrdeset godina slučajno seo na ovu klupu, iako nikada ranije nije. Stigao ga je bol u levoj nozi i morao je da odmori. - odgovorio je.
- Neko koga poznajete?
- Ne, ne poznajem dobro tog mladića... Zaboravio sam ga. Ali znam da ga je oduvek zanimalo nekoliko stvari koje sam Vama danas slučajno rekao, iako su se te stvari činile nevažnim i sekundarnim toga dana.

Osetih strašnu želju da se zahvalim, da kažem bilo šta, ali idilu tog popodneva na klupi prekide žena koja nam se ubrzano približavala, nazivajući starčića svojim ocem, podsećajući ga na to koje je doba dana.

- Ovo Vam je kćerka? - upitah na brzinu.
- Ne znam, vidim je prvi put u životu. Verovatno jeste. - odgovori on sa osmehom na licu.

Niska ženica koja je delovala starije nego što je očigledno bila, uhvati starčića pod mišku ne obazirući se na mene i krete ga odvoditi stazom u parku. Dok zvuk lupkanja metalnog štapa nije nestao u mojim ušima i dve figure se ne izgubiše iz mog vidokruga, ja ostadoh da sedim na klupi. Kada me ponovo onaj sagoreli deo prirode lupnu po nosu, ustadoh i ja. Sada sam se već mogla zakleti da je to ništa drugo do opiljak Mesečeve Kore jer mi se okrugla spodoba već smejala sa neba koje se presvačilo iz dana u noć.

Nekoliko narednih dana prolazila sam istom stazom, ali nisam nikada više srela ovog čudnog starčića - ni parnim niti neparnim danima u nedelji. Nestao je, izgubio se. Pomislih samo da mi je rekao sve što je imao i više nije postojala kosmička potreba da se srećemo u ovom životu.

Mesec dana kasnije čuh da je nekome preminuo otac... Da je zadnjih dana svog zivota često zaboravljao gde živi i kako se zove, ko su ljudi koji ga okružuju i ko je njegova porodica. Zaboravljao je sve, ali nikada nije zaboravio da svakog drugog dana sedne na istu klupu u parku na koju je sedao četrdeset godina. Niko nije znao razlog tome, ni doktori, ni specijalisti. Pripisivali su to čudnim efektima poznih godina.

Znala sam da je čitavog života čekao da kaže nekome nešto što je on sam jednom želeo da zna. A ja sam samo slučajno sela na tu klupu zbog grča u listu leve noge...

Razlog je samo deo volje koju smo izmislili da bismo znali kako hodati kroz život i na koju klupu treba sesti da nas po nosu udari opiljak Mesečeve Kore.

Okupaš me kao kišom,
Podigneš sparinu,
Spustiš mi zavese,
Poželiš mi toplinu.

Polomiš me kao gradom,
Udariš po ponosu,
Zagrebeš po obrazu,
Tek pokloniš tišinu.

Ošineš me kao gromom,
Osvetliš mi mrakove,
Iznenadiš ćoškove,
Ukradeš mi okove.

Promeniš me kao vreme,
Urediš mi stavove,
Očistiš mi pragove,
Zatvoriš mi kišobran.

A sad mi vrati oblake,
Iznajmljeni su od sna.

Izgubili smo raj -
Prodali smo ga za nešto
Što krijemo previše vešto -
Za pola dana zajebancije,
Za pola sata tolerancije,
I par minuta bez slova
Za samo neka sećanja nova,
Za nešto baš jebeno malo,
Tek da kažemo da nam je stalo,
Da kažemo da nije nam kraj -
Mi samo...
Izgubili smo raj...

Izgubili smo raj -
Poklonili ga onima kojima "treba",
To naše malo jebeno parče neba -
Po cenu da zaboravimo da postoji,
Po cenu koja je velika da se broji,
Koja je tu, koja postoji,
Ova se prošlost cene ne boji,
Ona se trudi da samo postoji,
Samo da kažeš da nije nam kraj -
Iako mi...
Izgubili smo raj...

(4JLC)