Dok je nezainteresovano listala dnevnu stampu, ne zadrzavajuci se na tekstovima, ugledala je jedan par ociju.
Lose vesti.Nista vredno paznje.Nista novo.Svet vec dugo zivi zivot na isti nacin.Hipnotisana gomila tumara i nesto trazi.Nikada ne nadje I umre praznih ruku.Pametan se rodio umro glup.Svet je sranje.Uglavnom.To pise u novinama.Svaki dan.I nije bilo niceg pametnog osim tih ociju.
Jebes svet.
Oci jednog deteta su taj dan ucinile drugacijim.Bilo je tu jos ociju, medjutim, samo su ove bile posebne.Nacin na koji drzi uspravno taj mali vrat, nije samo trenutak u kom je fotografisan.Rodjen je sa stavom, znanjem I konacno spoznajom.Svaki pokusaj da mu se u buducnosti prenese nekakvo nazovi znanje, bice besmislica.On zna.Sve sto treba.Samo ne ume da kaze.Ali ume da gleda.I kada bi umeo da kaze, cutao bi.On zna da su reci besmislene.
Ako su one price o reinkarnaciji tacne, onda je to bice poslednji put ovde.Jos ovaj zivot da prozivi I gotovo.Vise se nece vracati. Oci mudraca.Na tako malenoj glavi.Bice koje sija, zatvoreno u malo telo.
On zna da je ostavljen.I zbog toga nece zaliti.
Gledala ga je dugo.Ni sama ne zna koliko je to trajalo.Osetila “vezu”.
Mali covek nece patiti.Njemu je bolje bez roditelja,Samo bi ga sputavali u razvoju.Roditelji koji ne prepoznaju svu tu silu od zivota u ocima deteta I ne treba da budu tu.A I roditeljstvo u obliku koje imamo danas je tako istrosena pojava.Krug pakla.Frustracije sa kolena na koleno.Rezultat je svet kakav poznajemo.Svet pun tuge, koja vise nema kuda pa se preliva preko ivice planete.
Njemu ne trebaju mama I tata koji ce mu pricati bajke o zivotu.O tome kako je zivot dar dok krv prsti na sve strane.Ne trebaju mu M I T koji ce ga uciti svemu sto znaju.Jer cini se da covek I ne zna bas mnogo.Samo se folira I uglavnom lupeta.
Mali covek je Ziv…a oni bi mu zivot oduzeli.”Ubili” bi ga svojim sranjima pre nego sto pocne da zivi.Kao sto je neko ubio njih.Zato se nastavlja vrsta…da bi se produzio sopstevni zivot koji se ugasio na samom pocetku.To bas nema veze sa ljubavlju o kojoj se tako cesto sa ushicenjem govori.U vecini slucajeva je tako.Cast izuzecima.
Zajebano.On vec sve zna..ali ima malo telo koje nece opstati bez pomoci “odraslih”.Nepravda.
Isekla je sliku iz novina.Stavila je u novcanik.Fotografije svoje dece nikada nije nosila.Zato sto ih nema.Decu.Svetu u kome se beda preliva preko ivice planete nije potreban jos neki covek viska.Vec nas je previse.Tiskamo se krvavih ociju ugrozavajuci jedni drugima zivotni prostor.Jos koju godinu I ubijacemo se za casu vode.Nema vise mesta.Niti je to svet u kome se od srca moze pozeleti dobrodoslica novom krhkom bicu. Mali covek ceka usvojitelje.
I zato ga je potrazila.Imala je samo sliku.
Usledila su pitanja.Ime I prezime, bracni status,primanja.Formalnosti.Do zla Boga dosadno.Sve ono prema cemu se covek danas vrednuje.Sve ono zbog cega zrtvuje jedino sto ima, jedan jedini, neponovljivi Zivot. Onda je nastupio zanimljiviji deo razgovora.
X: Izvinite sto pitam, ali takva je procedura.Vi niste mogli da imate dece?
Y: Ne, ja nisam zelela da imam decu.
X: A sada zelite da budete roditelj?
Y: Ne, ne zelim da budem roditelj.Zapravo smatram da je roditeljstvo prilicno trosna institucija.Usudjujem se reci I vrlo stetna u obliku u kom danas postoji.
X je malo podigla obrve I namestila naocare.Trudila se da ostane na visini zadatka.I nastavila sa propitivanjem.Kao u skoli.Za ocenu.Recimo iz marksizma.
X: Recite mi zasto bas ovo dete.On je azijat…a vi ste po nacionalnosti??????
Y: Ja jesam i nemam nacionalnost.Jebe mi se za to.Izvinjavam se na izrazu.Sasvim sam sigurna da ovakvo izrazavanje nece zabeleziti neki plus za mene u tim vasim papirima.Medutim, ipak mi se savrseno jebe za te dosadne odredbe.Ja sam meso kroz koje protice zivot.Ta fascinantna sila.I jedino je to vazno.Dakle, ne odredjujem se.I uopste me ne zanima sto je taj mali covek, kako Vi rekoste azijat.A to “azijat” zvuci kao neka pseca rasa.Mislim da cak I postoji.No,nemojte me drzati za rec.Ja tako malo znam.
X: Hmmmm…ima li svrhe da Vas pitam za veroispovest?
Y: Nema.
X: Khm,khm…..dakle veroispovest…nista?
Y: Nista.
X: Vama je jasno da ja sve ovo moram da Vas pitam.Mislim, znate da je to u interesu deteta.
Y: Jasno mi je, naravno.Sve je uvek bilo u interesu deteta.Valjda zato imamo ovako odvratnu gomilu odraslih ljudi.Nesto se tu ne slaze…ali nastavite sa pitanjima molim Vas.
X: Dakle, Vi ne zelite da tom detetu budete majka, ako sam dobro shvatila?
Y: Bravo za Vas, odlicno ste shvatili.
X: A kako ste molicu lepo onda zamisljali sve to????
Y: Nisam zamisljala.Zivot se ne zamislja.Ili se zivi ili ne.Dakle, mi bi samo ziveli zajedno.Vi to mozete nazvati imenom kojim zelite…a ja vam kazem da sam ovde zbog bica koje je zarobljeno u malom telu.Potreban mu je krov nad glavom I mesto gde ce poceti da siri krila, nauciti da leti I jednom odleteti.On vec ima svo znanje ovog sveta, ima zivot, veca mu mudrost od toga ne treba.
X: Ali zasto onda pobogu niste pomogli svojoj deci da rasire krila?????
Y: Sta to znaci “svojoj deci”? Moze li se bice prisvojiti? Kako to samo lose zvuci.Prisvajanje bica!Gospodjo..pa to je tako jadno! Iza takvih reci stoji stav..zivotni.Los.
Izmedju ostalog, kao sto vec rekoh, ima nas previse.Mali covek zbog koga sam ovde se vec rodio…..necijom greskom ili namerom, nevazno.I mi smo u “vezi”.Znamo kako stoje stvari.
X: U vezi????Khm,khm……ja stvarno ne znam o cemu Vi govorite?!Pa videli ste ga samo na slici.
Y: Na slici sam videla sve sto treba.
X: Jeste li???
Y: Jesam.
X: A sta ste to videli…onako, neformalno Vas pitam?
Y: Zivot.
Usledila je jos gomila besmilenih pitanja.I konacno kraj.
X: Dobro, to bi bilo sve za sada.Sve sto ste rekli je zabelezeno.
Moram nesto da Vas pitam…dozvoljavate li?
Y: Samo izvolite.
X: Mislite li da postoji ikakva sansa da dobijete ovo dete?
Y: Ne.
X: Ne?Imam utisak da ste to znali I pre nego sto ste dosli ovde.Pa zasto ste pobogu dolazili I trosili svoje I nase vreme?
Y: Vreme ne postoji.Dosla sam da bi mi video oci.Jer srescemo se vec On I Ja negde.Prepoznacemo se.
Neko vreme su cutale.Gospodja X je za to vreme brisala naocare svojom bluzom.Izgledalo je kao da nije tu.Odlutala je u mislima nekuda.
Y: Mogu li da vidim dete sada?
X: Izvolite….hodnikom do kraja.
Sa kraja dugackog hodnika su dopirali glasovi napustene dece.
Odjednom je X progovorila glasom potpuno razlicitim od onog koji je koristila dok su razgovarale u kancelariji.Sluzbenica je nestala.Progovorilo je bice.
X: Cudna ste Vi zena…..
Y: Shvaticu to kao kompliment.
Znate, zivot se sastoji iz mnogo nivoa.I to se ne belezi na papir.Oko toga se ne stvaraju teorije.To se ne ocenjuje.To je “veza”.
Na podu je sedeo mali covek sa ocima od spoznaje.
X se sagla da ga podigne I za trenutak zastala.Posmatrala je nesto na sarenom tepihu.Izgledala je zacudjeno.
Uzela je dete u narucje I gledala Y ravno u oci.Prisla je I pruzila joj novine.One novine.
X: Mislim, stvarno mi nije jasno odakle mu…nikada ne ostavljamo dnevnu stampu u sobi gde su deca.
Y:Cudno zaista…….nego,jesam li Vam pomenula mozda da smo On I Ja u vezi?
Oci u Oci…I Zivot se desio.
U pogledu je Kljuc.
