Sreca
Porodica Ljubisavljevic iz vranjskog sela
Stropsko, dobila je jedanaesto dete, devojcicu Nataliju.
Dragan i Dragana Ljubisavljevic su dobili osmo dete a Dragan sa prvom suprugom Ljiljanom, koja je umrla, ima jos troje dece
Dragan kaze da cesto u kuci nema sta da se pojede, pa se svako snalazi na svoj nacin.
Izvor: tamo neke novine
Prosirena verzija iste price preuzeta sa: http://www.politika.co.yu/rubrike/Srbija/Ljubisavljevici-zive-od-ljubavi.lt.html
Ljubisavljevići žive od ljubavi
U selu Stropsko, nadomak Vranja, živi dvanaestočlana porodica Ljubisavljević, čiji je jedini stalni prihod socijalna pomoć od 4.000 dinara
Vranje – U selu Stropsko, nadomak Vranja, živi dvanaestočlana porodica Ljubisavljević. U sobici, nešto većoj od desetak kvadrata, desetoro dece, jedno drugom do uveta. Ali, nema galame, svađe i plača. Majci Dragani, za koju su mašina za pranje veša, skupi deterdženti, pampers pelene i drugo misaona imenica, u čuvanju pomažu najstarija deca Zlatica, Zlatko i Aleksandra. Iako sa pozajmljenim i polovnim udžbenicima, đaci iz porodice Ljubisavljević su odreda solidni učenici. Sva raspoloživa odeća i obuća se brižljivo čuva, da bi duže potrajala i predala u nasledstvo mlađim ukućanima.
Glava porodice Dragan Ljubisavljević nekada je radio kao pekar, ali je ostao bez posla. Sa suprugom i decom živi u davno sagrađenom očevom kućerku u selu Stropsko, zidova ispucalih još od bombardovanja NATO-a 1999. Dragan nam kaže da su mu mnogi, kod kojih je radio kao pekar, ostali dužni sve skupa nekoliko hiljada evra, a sada pokoji dinar zaradi nadničeći zajedno s bratom.
– Više smo gladni nego siti – dodaje Dragan – socijalna pomoć od oko 4.000 dinara ne stiže ni za brašno, jer se svakog dana u kući mesi po desetak veknica hleba. Zahvalni su, kaže, Ljubinki – Bubi Milovanović, iz vranjske humanitarne organizacije „Životna pomoć”, koja im je obezbedila izvesne količine hrane i odeće, uz obećanje da će toga biti još.
– Ono hrane što imamo najpre jedu deca, za supruga i mene ako preostane. Događa se da nema ni za decu, pa delimo, pomalo, da ima za sve – nadovezuje se Dragana. Dok otac i majka govore, deca mirno sede i pažljivo slušaju: Zlatica (16), Zlatko (12), Aleksandra (9), Milica (8), Anđela (7), Kristina (6), Lazar (5), Anastazija (3,5), Andrijana (2,5) i tek rođena Natalija.
Svi veseli i bistrih pogleda, Ljubisavljevići kao da poručuju da se ne žale i da su zadovoljni i sa malim. Kad odrastu, nadaju se, radom će mnogo šta sami sebi obezbeđivati. Do tada, igračke i slatkiši će za njih biti nedostižni luksuz. Nikada se nisu vozili ni autobusom, u školu idu pešice.
– Dobro je što se ne razbolevaju, što bi narod rekao, Bog čuva sirotinju – kaže mama Dragana, dodajući da su joj starija deca velika odmena u kućnim poslovima.
Proleće stiže, otopliće, pa će biti lakše, kažu Ljubisavljevići. Stići će prve trešnje, breskve, jabuke, jagode, maline, zasadiće, kažu, bašticu, a i više će hraniti kozu, pa će biti i mleka i sira. Svaka pomoć u odeći bi im dobrodošla, a za ostalo će se, ubeđeni su, već nekako snaći.
Sreca?!?!?
