Blogodak - srpski blogovi na jednom mestu

Ja na Mesecu sedim
I odande posmatram svet
Sa obe ruke drzim Sunca zrak
Dusu prosipam po zitnim poljima
Kad mi se prohte
I kosa mi po vetru mirise
Ogledam se u bistroj planinskoj reci
Umivam se svojim odrazom iz nje
Odraz vratim vodi
Ti se nizvodno umijes njim
Pa se kapima ljubimo
.....
Dugo

Bese jedno ruzicasto prase koje je zivelo na maloj farmi u dolini.Prase neobicno lepo, beskrajno mazeno, radosno i drago.Iz dana u dan sav zivalj sa farme se neumorno igrao sa prasetom, a ono je bezbrizno trckaralo naokolo, valjalo se po prasini i povremeno pokusavalo da se podigne na zadnje nozice, kako bi postiglo vrhunac svojih dogodovstina.Ali iako su svi voleli ruzicasto prase, ono se potajno osecalo tuzno zbog njemu neshvatljivog ponasanja jednog usamljenog ponija, koji ga je uvek ravnodusno posmatrao i nikada se nije sa njim igrao.Jednog jutra dok je poni jeo zob i lenjo rasterivao repom nesnosne muve, ruzicasto prase mu bojazljivo pridje i zalosno ga upita: "Zasto me ne volis dobri konjicu, kada ti nista nazao nisam ucinio?"...."Ne zelim da te volim" odgovori poni pognuvsi glavu dok mu jedna suza iznenada skliznu iz oka  "zato sto znam da neces uvek biti malo, umiljato i dobrocudno prase, nego ces vremenom postati velika, odbojna i zlocudna svinja". Nakon nekog vremena ruzicasto prase se razbolelo i uginulo.Sahranjeno je na maloj farmi uz velike pocasti,a na celu velicanstvene povorke, sa vencem ispletenim od najlepseg cveca, bio je beli poni.

Kada Ptica Ptici Pokloni Pticu




Kada Lokvanj Lokvanju Pokloni Lokvanj

......

Dan Je Crvene Boje

Sreca

Porodica Ljubisavljevic iz vranjskog sela
Stropsko, dobila je jedanaesto dete, devojcicu Nataliju.
Dragan i Dragana Ljubisavljevic su dobili osmo dete a Dragan sa prvom suprugom Ljiljanom, koja je umrla, ima jos troje dece
Dragan kaze da cesto u kuci nema sta da se pojede, pa se svako snalazi na svoj nacin.

Izvor: tamo neke novine


Prosirena verzija iste price preuzeta sa: http://www.politika.co.yu/rubrike/Srbija/Ljubisavljevici-zive-od-ljubavi.lt.html

Ljubisavljevići žive od ljubavi


U selu Stropsko, nadomak Vranja, živi dvanaestočlana porodica Ljubisavljević, čiji je jedini stalni prihod socijalna pomoć od 4.000 dinara

Vranje – U selu Stropsko, nadomak Vranja, živi dvanaestočlana porodica Ljubisavljević. U sobici, nešto većoj od desetak kvadrata, desetoro dece, jedno drugom do uveta. Ali, nema galame, svađe i plača. Majci Dragani, za koju su mašina za pranje veša, skupi deterdženti, pampers pelene i drugo misaona imenica, u čuvanju pomažu najstarija deca Zlatica, Zlatko i Aleksandra. Iako sa pozajmljenim i polovnim udžbenicima, đaci iz porodice Ljubisavljević su odreda solidni učenici. Sva raspoloživa odeća i obuća se brižljivo čuva, da bi duže potrajala i predala u nasledstvo mlađim ukućanima.

Glava porodice Dragan Ljubisavljević nekada je radio kao pekar, ali je ostao bez posla. Sa suprugom i decom živi u davno sagrađenom očevom kućerku u selu Stropsko, zidova ispucalih još od bombardovanja NATO-a 1999. Dragan nam kaže da su mu mnogi, kod kojih je radio kao pekar, ostali dužni sve skupa nekoliko hiljada evra, a sada pokoji dinar zaradi nadničeći zajedno s bratom.

– Više smo gladni nego siti – dodaje Dragan – socijalna pomoć od oko 4.000 dinara ne stiže ni za brašno, jer se svakog dana u kući mesi po desetak veknica hleba. Zahvalni su, kaže, Ljubinki – Bubi Milovanović, iz vranjske humanitarne organizacije „Životna pomoć”, koja im je obezbedila izvesne količine hrane i odeće, uz obećanje da će toga biti još.

– Ono hrane što imamo najpre jedu deca, za supruga i mene ako preostane. Događa se da nema ni za decu, pa delimo, pomalo, da ima za sve – nadovezuje se Dragana. Dok otac i majka govore, deca mirno sede i pažljivo slušaju: Zlatica (16), Zlatko (12), Aleksandra (9), Milica (8), Anđela (7), Kristina (6), Lazar (5), Anastazija (3,5), Andrijana (2,5) i tek rođena Natalija.

Svi veseli i bistrih pogleda, Ljubisavljevići kao da poručuju da se ne žale i da su zadovoljni i sa malim. Kad odrastu, nadaju se, radom će mnogo šta sami sebi obezbeđivati. Do tada, igračke i slatkiši će za njih biti nedostižni luksuz. Nikada se nisu vozili ni autobusom, u školu idu pešice.

– Dobro je što se ne razbolevaju, što bi narod rekao, Bog čuva sirotinju – kaže mama Dragana, dodajući da su joj starija deca velika odmena u kućnim poslovima.

Proleće stiže, otopliće, pa će biti lakše, kažu Ljubisavljevići. Stići će prve trešnje, breskve, jabuke, jagode, maline, zasadiće, kažu, bašticu, a i više će hraniti kozu, pa će biti i mleka i sira. Svaka pomoć u odeći bi im dobrodošla, a za ostalo će se, ubeđeni su, već nekako snaći.



Sreca?!?!?

Ok.

To je zivot.

Takav kakav jeste.

Odavno vec o njemu nemas iluzija.

Nikakvih.

Oluje su stvarnost.Desavaju se i ne pitaju za dozvolu.Kada se dese, shvatis koliko si sicusan, gotovo nebitan stvor.

Znas da se oluje desavaju.I ponekad duvaju neki vetrovi, za koje  kazu da ovde nikada nisu duvali.Odgovoris im da za sve postoji prvi put. Nadjes se na putu oluji koja besni.I ne mozes joj nista.

Koracas, dok udari vetra ne postanu tako jaki da prete da te obore na zemlju.

Potrazis zaklon u dusi.Rasklopis onaj stap za teske dane I oslonis se.Zategnes kaput oko tela I sacekas da oluja prodje.Za to vreme, posmatras kako vetar raznosi zivote, razbacujuci ih bez reda, kao novine.Zategnes jos cvrsce kaput oko tela.

Otvoris kisobran, on se izvrne na gore.Opsujes glasno.Pustis da ga vetar odnese.Kinesko sranje.

Znas da u tom haosu, vetrom noseni lete I neki kvalitetni zivoti. Mogucnost da zaplesete u vazduhu za vreme te oluje je uzasno mala.Nevreme ne planira susrete.

U tom metezu primetis da ti se zivot vetrom nosen zalepio za mokar zid.Cvrsto stegnes stap za teske dane I osetis bes.U isto vreme munja pocepa nebo I negde sasvim blizu udari grom.Ponovo opsujes.

…..

Krenes!

Jebes oluju!

Zivot ti se zalepio za zid, a tamo mu nije mesto.

Sklopis stap za teske dane I sa obe ruke uhvatis svoj zivot za krajeve.Odlepis ga, istreses kao u crtanom filmu I on dobije neki drugi oblik. Zivot pocne da vristi.Udaris mu samar da se sabere.

Negde ponovo udari grom.

Nekom je razbio dan.

Ovaj put ne opsujes.

Podjes kuci.

…..

Jer naprosto se oluja desi

........

I naprosto si tu gde jesi.

Trenutno:

 

- Me boli grlo

- Ucim jedan strani jezik

- Izdvajam trenutke u ljudskoj komunikaciji kada je zlo skoro opipljivo

- Ne kontrolisem svoj zivot, dozvoljavam mu da tece....i posmatram

- Ako mi prilike dozvoljavaju, zivim tisinu na svim nivoima postojanja

- Citam knjigu koju sam vec citala

- Razmisljam o trenutku kada prestanes da stvaras i sam postanes delo, te o nacinu na koji se nakon toga zivi

- Htela bih da to zabelezim, medjutim uzasno me mrzi

- Pratim desavanja u ovoj nesrecnoj drzavi

- Secam se nekih dogadjaja i ljudi...i tada se osmehujem

- Fotografisem

- Belezim neverovatnu kolicinu apsurda

- Bih volela da samo jedan dan imam veliku saku kao Shaquille O'Neal

- Me zanima, zasto jedna emocionalno nestabilna mlada zena ( pored toga sto hoda sredinom vrlo prometne ulice I vice na sav glas ) uporedjuje visinu stikli po 10 minuta tamo gde radim.

Zanima me ali je nikada necu pitati.Tada je nekako specificno mirna.Mozda se tako odmara od svog tog napora koji svaki dan nosi u dusi.   

.....

 

I tako to

- Hocete li molim Vas da mi dodate onu veliku svesku?
- Hocu dete, sto ne bih, sto me bre molis....hehe...he..he...
.....
- Molim?
- Pa sta me bre molis, dodao bih ti ja svesku svakako...."nasi smo", sta ima tu da se moljakamo...
......
- Mislite?
- Nego sta! Sta ti mislis..a, a..hehe...he?
.......
####
.......
####
.......
- Ja mislim da ste Vi glup covek.
.......
A sada me izvinite, moram da odnesem tetki lek.

I opet Da Te Gledam

Ispod Oboda Sesira Od Slame

……

Kad Stanes Mi Na Nebo