Blogodak - srpski blogovi na jednom mestu

Stale su vrteške

tužni pajaci miču kazaljke

klovnovi nose jednobojna odela

i nigde nema šarenih balona

prvi put ne čujem ono dete u meni

spava

prvi pu osećam

rastu mi kosa i nokti

očaj mi izbi vazduh iz pluća

ote mi oko

iz kog sam mogla plakati

zaćutaše pesme

ako mu samo jednom kažem

svejedno mi je

ukrašće svu moju svetlost

lavirint sivila

postaće njegov tron

prvi put ne čujem ono dete u meni

spava

prvi put ne sanja

prvi put stojim prestravljena

pred tom slikom.

Vrati mi oko

iz kog sam mogla plakati.

(autor: jelenaartpoezija)

(autor videa: jelenaartpoezija)

                          Ulice popločane krvlju.
                Srce prožeto bolom.
                Nebo boje tmurnih oblaka.
                Odlazim.
               
                Ulice popločane cvećem.
                Srce prožeto srećom.
                Nebo boje Sunca.
                Tražim i putujem u oazu mira.

(autor: jelenaartpoezija)

      - Blago tebi, uživaš!- rekli bi povremeno gosti gospođe Katarine.
      
       Gospođa Katarina je imala prozor sa pogledom na ulicu.
       Prozor na kome su se smenjivala četiri godišnja doba.

       Imala je i stolicu sa četiri točka.

       (autor: jelenaartpoezija)

Oprosti Rembrante,

danas se snima film

Čas anatomije

(moje duše)

pod ukradenim nazivom

svetlost neće biti savršena kao na tvojim portretima.

Nevešta je ovo ruka.

Pigmenti žuti zaprašuju mesto zbivanja

otkidaju se ravno sa sunčevih pega

malo po malo vetar ih rasipa

obala razbija.

Ova reka nije više tako plava.

(Kafa je taman kakva treba.

Filmska ekipa odlična. )

Šta mi je trebala ova lokacija?

Naduveni pacov pluta.

Smrdljiva slika.

Izbacite iz kadra, smesta!

Poludeli mulj.

Ova reka nije više tako plava.

Neretko se neuklapam u žljebove besmisla,

zašto bi sad pokušala?

Film se razvija.

Niskobudžetna traka.

Salveta.

Parče osmomilimetarskog toalet papira.

Iskrzan scenario.

Ledenice do kolena.

Iza koliko lica taji se kopriva?

Ljudi peckači bez unutrašnjeg ogledala.

U dvanaestopršljenastom streljačkom vodu

ove godine

zavidno mesto zauzima

čovek (?) istupanjem,

pucnjima direkno u moja kolena.

Puca čašica.

Fuzija, fizija čega?

Od dve zagrljene duge nad prostranstvima

do zbogom

koliko ima?

Čupanje iz korena

iz semena

iz klica

lažna prognoza,

reče mi kako neće biti nevremena

samo budale

još veruju meteorolozima.

Ne znam koja je klapa.

Plemenit samuraj

precizno

seče mi udove na pola.

Ovaj film ovaj put

neće profitirati na bioskopskim platnima.

‘Ajmo muzika

počinje kiša

častim praznih džepova

samo da se snađem sa ovim patrljcima.

‘Ajmo muzika

častim poslednjim hromim jedarcima

istrgnutog krvotoka

Duša slovenska.

Zavesa pada.

Oskara nema.

Zlatnog medveda.

Reče mi neće biti nevremena

a evo me na času

u učionici tornado.

Ništa ne može razneti ove kosti sećanja.

(autor: jelenaartpoezija)

Naslikaš ih, fotografišeš...onda sediš jedne noći kraj prozora, pogledom  ispituješ nebo i nekako se pojave slike , kao da ih listaš i nekako se pojavi pesma  i sve se fino poklopi.

Da, to je  ta pesma kojom ću ih ogrnuti ...  

(autor : jelenaartpoezija)  

Javljam ti se sa posebnog mesta

gde damari srca nose bela jedra

najlepšeg sjaja mog bivanja.

Javljam ti se iz svečanih odaja

gde peva tvoj polet

na pragu mladićkih dana.

Ja nosim sve zvezde repatice,

krasuljke zelene sa četri lista

i srećem sve odžačare sveta

blesavo sam nasmejana,

nećes mi verovati

pišem u hodu

upravo prolazim kraj tvoje škole.

Pokupi tamo znanje za sebe

i ne veruj u svaki znak

ne padaj

jer ćes kroz staze svoje

prepoznati

gde se to kriju

najblistaviji znaci,

samo polako,

samo polako.

Budi šta poželiš

u carstvima dobra.

Budi ponos sebi

u kraljevstvima časnog.

Ne daj nikome da ti zamuckuje

glas tvog francuskog rrr,

ono je tvoje specifično bogatstvo

simpatični talas.

Podigni glavu

i izgovaraj ga slobodno

kao Ti.

Budi jak kad zatreba za život snaga.

Budi Gospodin nežnosti

pred Damama.

Javljam ti se sa bisernog ramena saznanja

da nema lepše slike

od tebe nasmejanog

i nema lepših sazvežđa od sazvežđa tvog rasta.

Ne postoji četkica koji bi to naslikala

ne postoji reč koja bi to opisala.

Život je šareni kolaž

raznih materijala

i biće grubih i biće ružnih tkanja,

a ti se hvataj za svetle niti pigmenata

i gledaj dublje

i dalje

i šire

i višlje

videćeš,

uvek negde nešto sija

jako.

Zapamti magiju,

zapamti vazduh, vodu i Zemlju

mostove

ples

ona dva patuljka

pa sijaj kroz život

prepun zdravlja.

Zapamti klizanje

smešne padove…

Zapamti šašave dane

pa iz njih poleti

ruku pod ruku sa vetrom slavlja.

Tu smo da učimo

jedno od drugoga.

Tu sam da se približim tvojim željicama

a ne da tvrdoglavo dubim

na krutim matorim stavovima

i stalno mašem no-no k’o neki lutak

bez mašte približavanja naših svetova.

Neko će uvek nečeg imati više

al’ ti ne toni u očajanja

pogledom mudrosti shvatićeš

da uvek

negde

nečeg

imaš

više,

samo razmisli

malo,

malo.

Ja nosim san o sreći za te’

i činim vatromet

otiskom prsta

što ispisuje

Tebi hvala

za svaki treptaj ovog srca.

Ja nosim san o sreći za te’

ispruži ruku,

evo ti zvezda prava

ona će praviti piruetice

zlatne

kad god ti zatreba,

kad god ti zatreba.

Javljam ti se iz pesme poštovanja

meni je mladiću

čast

biti tvoja mama.

izvučeno iz arhive, danas slavimo četrnaest leta

(autor: jelenaartpoezija)

(autor: jelenaartpoezija)