Blogodak - srpski blogovi na jednom mestu

Kao sto Vam obecah, evo i ispunjenja istog.

Ispod ovog spota, obecanje ispunjeno i post je dopunjen.

Izvolite - udjite.

(obavestenje ce biti naknadno izbrisano)

( autor spota: jelenaartpoezija)

Oljenjka je stigla do onog školskog doba kad su se slala tajna pisamca, kad su se odmori čekali da se ukrade poneki skriven, sramežljiv pogled i kad su krenula zadirkivanja:

“To ti je simpatija?”

“Ne, on mi je rod!”

 I bi joj tužno kad saznade da nema roda u celom regionu.

Oseti se, kao da je tu slučajno pala da odraste, kao usamljeno drvce.

Al’ imala je Oljenka, dve bake kojima je putovala za vreme školskih raspusta.

Odrasla je Oljenka i zaleprša po strarim fotografijama, zalprša al’ ne

tako često. Nema ih mnogo u svojoj kući, ali kod majke ima čitav vagon fotografija. Ono što nije zabeležio fotoaparat ,ono što ne može zabeležiti ništa, sem jedne malene glave, sa kratkim šiškicama,

čuva Oljenjka i još imaju miris, boju, samo što gube glas lagano.

Jednog dedu nikada nije upoznala, a drugog jedva da pamti, sem jedne magličaste slike, kako je drži u krilima stavljajući joj u ručice, veliki drveni brod, sa belim platnenim jedrima, a njoj se čini da je i more tu. Otkuda dedi na planini ovoliki brod !? Deda je bio ogroman kao div, a ona mala. Morala je skroz zabaciti glavu nazad, ne bi li videla njegovu kapu. Baku je zvala, hajduk baka. Vitka, brza ,okretna za tren bi se pojavila i nestajala negde. Nije imala ni jednu sedu vlas. Duga crna kosa pod maramom. Duboke bore od planinskog vetra, nisu mogle sakriti njenu unutrašnju mladost.  Žurila je baka da malenoj unuci pokaže livade, voćnjake, pašnjake, telad, jage.. a Oljenjka bi trčkarala za njom, zadihana.

Sam ulazak u bakino dvorište imao je posebnu draž. Taraba, škripa, a kad uđes , levo pored vajata, višnja. Jedina visnja na planeti čije je plodove Oljenjka jela. Mrštila se od kiseline, ali bordo boja, odsjaj  sunca na višnjama, činile su male planete od tih magičnih loptica sa peteljkama, u koje bi se Oljenjka zagledala, a onda je bezobraznica mala, jela cele planete.

Do bakine kuće išlo se kamenim puteljkom. Okolo su rasle divlje kupine. Musava i izgrebana Oljenjka jede ih u slast, dok je baka vodi u varošicu da prodaju mleko. Onda je s’  ponosom pretstavlja: “Moja unuka!”, a unuka sva važna prodaje mleko sa bakom.

U povratku se Oljenjka naljutila na baku. Zašto joj se smeje, kad se ona prestrašila zmije!?

“To je kornjača.”, smeši se baka pokušavajući da oslobodi Oljenjku. “Kornjača, ali otkud ona ovde? Zašto ima ovakav oklop? Koliko ima godina kad je ovolika? Kako sme da izađe na put?”, zapitkivala je i zapitkivala Oljenjka.

Baka je imala veliku štalu sa raznim životinjama, kojoj se krov spuštao do same zemlje. Kako krov može biti do zemlje, bako !? Svašta, svašta sa ovim bakama. Tu je Oljenjka videla ogromno bure. Šta će baki ovoliko bure kao bazen!? E, to je za one šljive u voćnjaku.

Baka ju je jedan dan povela niz voćnjak, da joj pokaže kako se to žanje i šta je to ovas. Oljenjka, iako je porasla još nije mogla ići bakinom brzinom, koja se spustila niz voćnjak, prešla preko duboko usečenog potoka i popela uz strmu uzbrdicu kroz šumu i izbila na njivu.

  “Oljenjkaaa!!!”, vikala je baka : “Brzo donesi kamen štap, zmija…!!!”

Devojčica se prepala, poješće joj baku zmija.

Gledala je oko sebe, tražeći šta da joj ponese. Dok se ona snalazila ispred sebe ugleda baku, koja je za to vreme uspela ubiti zmiju i doneti je na štapu, vrativši se opet kroz šumu. preko potoka do spore Oljenjke koja ne reče ništa, samo pomisli: Baba hajduk!!!

Kad ju je majka uvela u staru kuću iz 19-tog veka, usečenu u brdu,

sa kamenom podzidom do ulaznih vrata (koja se nije koristila jer su napravili noviju negde početkom 20-tog veka) i kad joj reče:

“U ovoj sobi sam se rodila.” , devojčica se zabrinu za zdravlje majke. Kako se mogla roditi u sobi !? Svašta, svašta sa ovim mamama.

U novijoj kući, spavala je Oljenjka sa bakom i ispitivala taj prostor. Knjige! Baka je čitala knjige. Kako baka može čitati knjige, kad ceo dan negde juri?

Jutro!

Miris zrele kruške, koja se kroz prozor nakloni i kaže:

“Dobro jutro devojčice, eve za tebe jedna sočna kruška.”

Svugde je Oljenjka pronalazila svoje drvo ili bi ono pronalazilo nju. Čak je i njena mama imala svoje drvo.

Baka je imala ćilime, vunu od svojih ovaca, peglu,  onu staru što se u nju ubaci žar. Kakva su ovo čudesa? Kako pegla može tako da radi!?

Čudila se Oljenjka i mlela kafu, onim starim mlinom, ručice se umore, ali Oljenjka voli da se igra s njim.

Imala je baka i stari radio koji je uključivala pred počinak. Veliki, sa iscrtanim skalama i imenima gradova. Na njemu je Oljenjka sricala imena gradova i divila se kako on sjaji u polumraku.

Jednom ju je baka hajduk stavila u krilo, kad je devočica postala devojka, cupkala je tako u krilima, mazeći joj kosu.

Tim gestom baka joj je sve rekla bez reči i Oljenjka je znala.

Za Oljenkom danas, kad šeta, viču  da uspori, objašnjavaju joj je da je to šetnja, pa joj pokazuju, a ona se smeje i uopšte joj nije jasno zašto su tako spori.

Oljenka pubertetlija, nije volela da skuplja šljive, pitala bi majku : “Da li kod bake stižemo u vreme branja šljiva?” Kad bi se zadesilo tako, ona bi ih skupljala, a kad bi joj dosadilo posle par dana, počela je da zabušava, sa svojim saučesnikom, bratom od ujaka.

Nabrali bi oni voća,  punu kesu i pronašli dobro drvo za uživanje, sa malim radiom. Čuo bi se eho: “Oljenjkaaa, Vladimireee!!!” Kikotali su se sa šakama na ustima, da ih ne čuju slučajno roditelji, baka i uživali bi dugo u plodovima zasluženog odmora.

Planina je puna izazova danju, ali noću kad sviju se oblaci,

mrkli mrak i poneki krik neke divlje životinje, odmah ode nosić pod jorgan, u bakinu spavaćicu, pod mišku.

Danju bi Oljenka napravila štapiće sa crvenom vunom vezanom na vrh istih, da ne zaluta. Tako bi krenula pustolovina divljeg deteta, koje bi se pentralo po planini, zabadajući štapiće, pamteći pejzaže, livadsko cveće, šume, vidike, one kad se sve vidi kao na dlanu, a ti se kao mali planinar, istraživač osećaš kao da si pronašao nešto što niko drugi nije. I kamenje pamti Oljenka, skupljala ga je,

 i jednog belog konja, zaigranog na pašnjaku, na vrh brda, pa ne zna da li se Sunce igra s njim ili on sa zracima njegovim, pa ne zna da li se pod njim brdo pretvara u zelene talase po kome pleše jedan visoki beli talas sa grivom.  

A onda put pod noge, beli fica ili zastava, pa dalje na jug

kod druge bake i zna se,  baka čeka pred kućom i brine. Ta baka je pričala nekim čudnim jezikom. Svašta. svašta sa ovim bakama. Jedna razvlači kad priča, ratuje sa zmijama ima planinu i potok, druga brzo priča , maje se po čaršiji i pijaci sa Oljenjkom, vodi je da čuje južne trubače i svadbu kad odi kroz čaršiju i pravi paprike na milon načina, mesi čuda od testa i karamel kolač sa orasima.

I ima jezerce i reku i gradić i baštu punu cveća i iza bašte garažicu, a u njoj opet bure , ali sa vinom.  

I tu je Oljenjka pronašla svoje drvo, ali je bilo komšijsko. Nije smela da uzme sitne slatke kruške ni kad bi same otpale na trotoar.

Snašla se Oljenjka. U to dvorište kod svoje bake, leti su dolazile dve devojčice s' mora i time je problem nabavke krušaka bio rešen.

Jednom joj je baka rekla da sabere troške i dugi put :”Oljenjka mori iskočaj odotle oću da močam.” Oljenjka je bila u čudu: “Saberi, nešto da saberem , a šta su troške, ali šta su troške, bako?”

“Mrve, mrvice sa stola.” Najčudnije reči koje je Oljenjka čula od nje bile su kodža i njeknja.

A kad bi se vratila u svoje malo mesto pomešali bi joj se govori, al Oljenjka nije marila, svugde je naučila nešto novo.

Savladala je devojčica čudan govor i sve razumela, zato je skoro prokomentarisla jedan film u kome su se glumci trudili da dočaraju

taj govor, ali nisu uspeli. “Ne,ne, ne valja…”, klimala je glavom Oljenjka, kao da je čuju.

Kada se najstarija unuka od tri, udavala, babuška je zvaničnim tonom pozvala Oljenjku i najmlađu unuku da im nešto da. Rekla je:

“Ovo vam je za svadbu poklon. Svakoj po dva ćebeta.“ Oljenjka, učenik osmog razreda, pogleda u sestru od strica, pa u baku. Svašta, svašta sa ovim bakama! Neću se udavati sad.

Poživela je baka i dobila praunuče od Oljenjke i vodila ga da upozna babušku. Malena je bila, manja od Oljenjke stasom, al bila je veliki heroj babuška. Ostala je siroče sa dve godine i udovica sa tri mala sina u Drugom svetskom ratu.

Setila se Oljenjka priča svojih baka, ali nije mogla za tako kratko vreme sve popamtiti, zato je svom švrci i sebi napravila porodično stablo. Pozvala je ozbiljno za sto svoje roditelje, sela i rekla:

“Izvolite, pričajte… “

“Oljenjka, opet tvoje lude ideje.”

 Bila je odlučna. Moliću bez pogovora, mene to interesuje. Tako je Oljenjka saznala da je rodila bebče istog datuma kad je rođena njena babuška. Ona koja je imala pećinicu u kući, u pećinici slatko , od šumskih jagoda, kruške, praske, kajsije, grožđe, lubenice i alvu i obavezni ratluk sa orasima.

Tu su oni razbojnici, unučići uskakali na prepad i tamanili sve pred sobom, kao termiti, mali, musavi, slatki termiti.

A onda opet put pod noge, autoputem u Grčku, svake godine i ne samo tamo.

Jednom je Oljenka kod mame videla malu fotografiju na poleđini je penkalom bilo ispisano Omiš. Brže po atlas, Oljenjka da vidiš gde si to bila tako mala, još ni kupaći nemaš.

Gde god da se putovalo, na dva kilometara ili na mnogo duže staze,

bilo bi pesme, usputnog učenja saobraćajnih znakova, kao i onog: “Ovo je značajno istorijsko mesto!”

Kola staju, a Oljenjka i brat gledaju zbunjeno jer ništa na vidiku, značajnog istorijski.

Onda im ćale kroz smeh kaže, ovde si ti uradila, rekla… to ili bi pomenuo mamu… To su ona, samo njihova, nevidljivim perom, zapisana značajna mesta.

Svugde bi bio fotoaparat u rukama Oljenjkinog oca, u kući, na putovanjima, bilo gde.

A kakva je tek čast bila dobiti taj fotoaparat na korišćenje, kad je Oljenka kretala na izlet sa dvema drugaricama (opet je bio slučaj nekog bitnog istraživanja samo ovoga puta do kuće drugaričine bake).

Nije to bila mala stvar!

Otac joj je dao fotoaparat i učio je pred izlet kako da savlada svetlost, daljinu…Savladala je ona to, samo su drugarice bile suvuše statične:

“ Neću da vas slikam tako. Stojite kao kipovi, ajde malo bacite se u to cveće, skačite.”

Taj fotoaparat više ni jedan fotograf ne zna otvoriti, sad su tu digitalni fotoaparati, al ništa bez žive fotografije u ruci. Onako da zamiriše, zagrebucka pod rukom, da pročitaš neki zapis na njoj.

I to je pustolovina.

Ponekad Oljenka uzme stari fotoaparat u ruke, obriše prašinu sa njegove kožne futrole i vrati ga u ormar, sa smeškom. Seti se crno–bele fotografije koja joj je pomogla da shvati ko ju je naučio da se plazi.

Čuva ga, jer je vredno radio u rukama njenog oca.

Čuva ga, jer zna da je on njemu značio puno.

Čuva ga, jer nema te antikvarnice gde se može naći baš taj fotoaparat.

Nema te antikvarnice gde se može naći bakin ćilim, ćebe, voćnjak, soba, višnja, radio, potok, reka,  dedin brod;

nema te antikvarnice gde se mogu naći mirisi onog vazduha,

nit’ bakino cupkanje u krilu,

nit’ zagrljaj bake s juga, nit’ nadimci Eca, Peca, Neca,

nit’ rana jutra vesela,

nit’ išta zaista vredno

nema nigde,

sem u malim antikvarnicama duše.

Deco, ne zaboravite da se isplazite životu, ponekad i da mu pokažete šipak, onako dečje.

Ne zaboravite, svoje prašnjave cipelice i kad porastete  zavirite

u svoje antikvarnice duše, jer tamo ćete naći bar deo onoga i onih za koje vam se čini da ih nema više.

(Tati od ćerke.)

jelenaartpoezija

(autor crteza, spota: jelenaartpoezija)

Muzika: EKV , Milan Mladenovic

Prošlo je tačno godinu dana od kako postoji Srebrnasto Paperje.

Zavirih u arhivu. Prvi članak je “Zdravo”, a zatim je objavljena prva

pesmica “Čestice dima” sa slikom. Dalje nisam zavirivala.

Drago mi je da su sačuvani svi komentari na Paperju (prilikom selibde).

Bilo bi mi tužno da sam se danas vratila godinu dana unazad ,

a njih nema.

Hvala svim ljudima koji su mi pomogli oko snalaženja na blogu.

Hvala svima koji su izdržali moja piskaranja i kreativni haos.

Hvala svima koji čitaju, javljali se ili ne.

Hvala i slučajnim prolaznicima.

Nadam se da će se svi prepoznati ovde negde.

Blogoye, veliko hvala!!!

Moram da pomenem Kamovića koji je promovisao moje Paperje,

tako sam stigla do dalekih prijatelja koji pišu dosta, dosta poezije i proze.

Ovaj video koji sam napravila pogledajte, čitajte… Trebao je veći papir

za toliki grafit…  

Ako jednog dana prestanem da pišem javno, biću  tu negde.

U svakom slučaju Paperje mi čuvajte.

Eto, to bi bilo to, ukratko.

Jelenaartpoezija

Da mi je mreti bez bolova

da mi po telu veju najlepši stihovi

sa belim klasjem u kosi

da mi je mreti na voljenim rukama

sa ispranim pogledom od sveg zla

da mi je mreti tamo gde pevaju ptice dobroga

bez mrzlih reči u ušima

da mi je

živeti raj

pa da zaplačem

za ostavljenim svetom

kad me polože u beli sanduk

izrezbaren slovima

da mi je živeti san.

(autor:jelenaartpoezija)

Veče prekriveno jezivim šapatom.

Mesec zarivenih noktiju u obraze

odgriza kožu sa usana.

Jutro se utopilo u isceđenom bršljanu,

dan je prekrio lice mahovinom

niko nije video

slegnuta ramena svitanja mraka

razmimoišlih snova.

Krila su sanjala gnezdo.

Otpadaju perca zabluda.

Istrošena koža na dlanu ptičjem

leandri slanog kristala

geografija srčanog mišića

slepo tumara,

neko je ugasio svetla

pustivši bič magle

da raskrvari četri sunca u komorama.

Skokovi po iglicama inja

i tupi udar lobanje o stenu.

Vidimo se na penzionerskoj klupi.

Možda.

Bitnost ćemo prigriliti

kad je ne bude bilo.

Presahla usta,

peskom obložen pogled

peva baladu

o nesvesti shvatanja

jednostavnih

svetlucavosti života.

Uzalud pričam

o onome što naučih od smrti.

Uzalud pričam.

Sićušno nešto je pojelo čoveka,

sićušno, al’ dovoljnog apetita.

Čovek je potresao gnezdo

padaju grančice po sluzokoži jednjaka.

Slika stoji naopačke

o povratku ni senke nema.

Proklizala igla na gramofonskoj ploči.

Padaju koštice nara

ogoljena pomorandža na stolu.

Ledenica na trepavici

grebež po slepočnici.

Razbacani nadrealni pejzaž

pije žuč u protoku realnosti.

Da li se čuje glas iz gluve sobe?

Ostavljam zarez na kraju

van svih pravila

to mi je u opisu ludačkog oka nadanja

ili u slici

ili u ili,

(autor: jelenaartpoezija)

Ovo je bilo s’ neba pa u rebra, samo da se zna, Crnokosa.

 1. objavi sledeća pravila:

2. napiši 8 korisnih ili jednostavno zanimljivih činjenica

    o svom art worku - o onome što objavljuješ na blogu

  - pisanju proze, poezije, slikanju fotografiji, crtanju, vezenju,

    pletenju, kuvanju...

3. na kraju imenuj 8 žrtava

4. idi na njihov blog i u kometaru im reci da su tagovani.

1.

Objavila sam.

Osam korisnih informacija?  

Ne vidim ni jednu korisnu, zanimljivu činjenicu. Mućkam glavom, mućkam.

2.1.

Evoooo prve zanimljive činjenice 31-og, januara, biće godinu dana postojanja  Srebrnastog Paperja. Kad pre.

2.2.

Nikad ne izlazim iz kuće bez olovke. U slučaju da se istroši,

pišem u mobilnom telefonu. U slučaju da imam olovku , nemam papir,  pišem po računima, papirićima iz novčanika, salvetama.

Dešavalo mi se da mi pred san proleti neka pesma, priča kroz glavu, a ja pomislim zapisaću ujutro. Neee, ujutro samo ostanu delići. Zato ustanem i zapišem.

Kako bih ja to rekla zapisem na vreme poučena iskustvom.

2.3.

Najlepše mi je pisati, vajati, crtati, noću, ali piskaram i po danu.

Ostala mi navika zbog srednjoškolskog učenja noću.

Kad dobijem “napad” pisanja, za vreme, recimo kuvanja ručka, doletim do sobe

i zapišem.

Kako pišem?  Ne radim ništa na silu: Sad ću to da uradim!

Ne, to samo dođe. Doleti, zapišem, nešto skratim, nešto oduzmem,

a inspiracija dolazi iz trenutka, iz priča drugih ljudi… iz kapi kiše, note……

Nije baš neko objašnjenje. Neke pesme držim dugo na papiru i ne bacam,

tek kad odleze, vratim im se. Obavezno je prisutna muzika dok radim!

2.4.

Ko bolje poznaje moj blog (ne volim reč blog) zna da blog ne smatram   blogom nego svojom zbirkom pesama, proze, svojom galerijom ,

a i muzičkom kutijicom. Ovde i recitujem, kad mi dodje.

O fotografijama, ne znam mnogo, tek toliko da ih fotografišem i posle ih

postavim ili  kao što u poslednje vreme radim pravim spotove od slika svojih crteža, slika, skulpturica.  Ako napravim spot sa tuđim fotografijama, to obavezno naglasim.

2.5.

 Pesme pišem od malih nogu, mada ni sada nisu duže.        

 Ta crta mi je jasna, rasla sam okružena knjigama… Neke dečje pesme su objavljivane u Sarajevskim “Dečjim novinama”, neke crteži u “Kekecu” i mnogo njih u “Tik-Taku” ,Gornji Milanovac. Ništa od toga nisam sačuvala i volela bi da postoji neka arhiva pomoću koje bih mogla doći do njih.

Za crteže, slike koristim kombinovanu tehniku. Najlepši je osećaj kad nešto napišeš , nacrtaš… posle sedneš i posmatraš. Kritikuješ ili odobravaš.

Volim miris olovaka, zvuk olovke dok klizi  po papiru, volim prste u bojama, glini…

Jedan prodavac mi je nudio patent za grafit da ne prljam ruke…

Aaah neee, dok se ne umuljam nije to to, dok se ne igram prstima…

2.6.

Imam kako ih ja zovem “ napade”  čas pišem, čas crtam …

sve se to preliva , talas jednog , talas drugog, trećeg.

Ponekad se talasi izmešaju, pa dok vajam nastane pesma, priča.

Postoje i pauze, gde ne radim ništa.

2.7.

Za vajanje, ako nemate peć za keramiku, imate rernu, prvo dobro osušite izvajano i na laganoj vatrici krčkajte u plehu . Pre toga ne zaboravite da izvadite musaku iz rerne.

2.8.

Imam podršku u mojoj porodici. Razumeli su me dok radim kad nije bilo

objavljivanja na Srebrnastom Paperju, razumeju me i sad.

Ako ste sumnjali da neću pomenuti moju majku, sumnje Vam padoše u vodu.

Kad sam joj čitala pesmu (njoj posvećenu ) “Jedina” ( preko telefona)

bila je oduševljena i ja sam ponosna na tu pesmu, zbog nje.

I danas je pominje.

2.9.

Alaaa je ovo zanimljivoooo. Ne spavajte.

2.10.

Moja ljubav ka fizici i matematici negde je popustila, a mesto su preuzele

ove stvarčice o kojima pisah.

2.11.

Ovo bi bilo ranije objavljeno da nije pucala veza.

Izazivam ili tagujem ( ako sam dobro prevela):  YinYang, Pećinko, Nurlisoul, Juliie, Drvo, Zaratustra, Freeda, Kojak

4. Odleteh da ih obradujem, barum , barum

Silovali su mladost

u odbranu ne mogu uzeti

ništa

moja je mladost nosila

duge haljine i farmerice.

(autor: jelenaartpoezija)

“Materijalista je čovek koji misao pretvori u materiju.”

”Misao na dlanu.”
...

Patuljci su veseli, razigrani, pentraju se po zavesi, pričaju, skakuću, prave kolutove unapred, duvaju balončiće od sapunice pa trče za njima i musavi su, onako baš slatko musavi.

Oni preskaču sa zida na sto, sa stola na krevet, sa kreveta na lampu. Igraju se žmurke i učiniti se da su se sakrili zauvek, a oni provire iza neke stare knjige, izvire iza neke igrčke i valjaju se, kikoću.

Oni spavaju, pevaju, sviraju, čitaju, plešu.

Ponekad su zamišljeni,

onako baš zamišljeni.

Tu su, šetkaju po tvojoj sobi, gledaju te onim veselim okicama,

pruže ti ručicu i ne možeš im odoleti da ne zaplešeš s’ njima.

Ako nešto radiš, posmatraju te ljubopitljivo, ali te ne uznemiravaju.

Dok gledaš slikovnicu, bojiš, sednu ti na rame i ćute.

Kad im dosadi, skotrljaju se niz ruku i odu da se igraju sa drugim patuljcima.

Upletu ti se u kosu, izvezu ti san.

Na jastuk, začas ti skoče, učine ga još mekšim. Od posteljine, naprave oblak  pa lepo letiš, onako baš lepo letiš.

Primete li da si zabrinut, možda, namignu ti i pričaju nežno,

onako baš nežno i  tiho, kako to samo oni znaju.

Zaplačeš li, prstić im je tačno toliki koliko suza, ni milimetar manje

ni milimetar više. Osetiš kako je brišu.

Nakvase im se odelca. Iz cipelica prospu tvoje suze, okače ti se o prste i pospu malo praha da ti zasvetli srce,

onako baš da zasvetli.

Ako primetiš da ih više nema i prazno ti je sve,

znaj da si odrastao skroz,

a oni neće da se druže sa odraslima.

Neće i neće, onako baš neće.

Negde kroz igru izgovore to samo jednom i ne pominju više,

ali ti znaš da je to ozbiljna patuljkova reč.

Neće da ulaze u svet odraslih skroz.

Ako primetiš da ti od tepiha ne prave livade, šume, planine,

potočiće i vodopada da nema nigde, nigde.

Ako ne čuješ ni žubor ni ptice ni lišće ni cvrčke ni ljuljašku

i ako nema u sred tvoje sobe ni neba ni zvezda,

znaj da ih nema tu.

Otišli su.

I ne kažu ti zašto.

To sam otkriješ onim zrnom mudrosti - prvi plač.

Ne možeš ih ničim naterati da se vrate, ne možeš ih dozvati nikakvom magijom, kad jednom odu.

Možeš da glumiš da nisi skroz na skroz odrastao

i dobio onu debelu koru, oni je osete, vide, čuju.

Zato ne odrastaj nikad skroz.

Ako osediš, sasvim osediš jednoga dana,

ne brini, to nije znak,

a prepozaćeš ga, onim zrnom mudrosti - prvi plač.

Sačuvaj tu iskru u sebi, sačuvaj taj plamičak

i čitav jedan čarobni svet biće ti zauvek tu,

veseo, mudar, šašav.

Ako zalutam u svet odraslih skroz,

ne ustručavaj se da drekneš ako treba, zbog one debele kore,

ne ustručavaj se da me potsetiš šta sam to izgubila u lavirintima guste, guste magle

i ostavi mi ovaj svitak

kraj uzglavlja

da bar pokušam da ih se setim,

u snu i posle sna.

(autor skulpturica, spota, priče: jelenaartpoezija)

Nađa,

ti si neskromna

iščašena

zla veštica!

Nađa,

ti si luda!

Pogledaj Nađa

kako su lepe

zmije otrovnice!

Nađa,

frigidna Nađa,

taj orgazam od ujeda

od krvi

slivanja

niz kolena

niz lice.

Nađa,

ti si nenormalna

i drska

kako ne vidiš lepotu

u mirisu oružja

u noževima

cevima,

a tek sjaj bombi.

Nađa,

zar ne vidiš lepotu u leševima

u delovima?

Nađa

ludnice su pune

izopačenih

kožurina

što mrmljaju

da žele da žiiiiiive

žive

i neku decu pominju

da živeeee.

Nađa,

Nađa,

žao mi je

neko te je otrovao tim

živim

mirno

dišem,

otac ili majka

polomismo se da nađemo lek

ali ne ide Nađa

kako te utešiti

hoćeš veće sise

prirodne

imamo to od jedne koja je umrla mlada

i zaražena

isto tim

živim

mirno

dišem,

one nisu inficirane,

hoćeš Nađa?

(autor: jelenaartpoezija)