Blogodak - srpski blogovi na jednom mestu

Pronašli su me sklupčanu

kako sedim pod drvetom platana

ruka mi posegla za nečim

u snežnom snu

divili se skulpturi od leda

do proleća

neće biti tajna

sklupčana je bila žena

ljubav je raka koju sama sebi iskopala

što veća iluzija

dublja je jama

bilo je lepo usnuti sa pahuljama

bar nešto svetlo

kad obznani se

šarenih laža

tama.

( autor pesme, spota i slike na spotu: jelenaartpoezija)

Stigoh do tristotog članka na Paperju, a to će biti pesma “Uvek sve može nežnije”.

Srebrnasto Paperje se preselilo na Blogoye i  tu dočekalo 300-ti članak.

Zahvaljujem se na gostoprimstvu!!!

 Imate dve šetnje putem video zapisa.

Možete skakutati sa stranice na stranicu,plesati pevušiti, šta god Vam volja (samo bez cepanja listova).

Šetnja jedan je šetnja kroz sveščicu sa mojim pesmama, mislima, crtežima, citatima( Meše Selimovića, Miroslava Antića, Jovana Hristića, S. Basare, Hermana Hesea, Milorada Pavića, B.V. Poljanskog...)  i nekim slikama Salvdora Dalija, Leonarda, Pikassa i meni omiljenog vajara Ogista Rodena.

U sveščici nađoh više pesma zbog kojih sam bila napadnuta u srednjoj školi.

Uleće u odeljenje profesorica i pita: “Da li ste dobili Školske novine?”

Ne sećam se da li je bilo:” Jesmo.” ili “Nismo.”, ali je stalno gledala u mene:

“Ne mogu da verujem da neko tako mlad piše onakve pesme, tužne, mračne. Šta je s tobom!?”. Bila je to oštra paljba, ali ja sam te pesme sačuvala i stojim iza njih danas kao i onda (kao što stojim iza svojih novijih pesma). Nisam se isplazila tada na tom času, bila sam kulturna. Neću danas objavljivati jednu od tih pesama da ne napravim pomračenje. 

                             ŠETNJA JEDAN

                              ŠETNJA DVA

 A sada svim prijateljima Srebrnastog paperja, od kako postoji, poklanjam po jedno srebrnasto perce.

(Za mamu  malo više paperja i za mog ćaleta koji mi je recitovao, dugo, dugo…)

Eto tako, sad mogu u penziju.

**********************************************

         UVEK SVE MOŽE NEŽNIJE

Uvek sve može nežnije,

pogledaj dlanove mesečevog sjaja,

siluetu mladića srebrnog lica

na obzorjima svog bivanja

kako se kulturno nakloni

zalascima žutog prijatelja.

Uvek sve može nežnije,

čuj dodir voda i obala,

osmotri mehurice njihovih susretanja,

bez bura.

Zagledaj se u magične planete na pupoljcima.

Uvek sve može nežnije,

miriši šumove dobroćudnih stabala,

nauči zagrljaj od travnatih ćilima

pod bosim nogama.

Upij u sebe igru maslačkovih padobrančica,

osluhni govor ljubavi

kose, tela i vetra.

Uvek sve može nežnije,

zadeni za usne osmeh tananih belih nanosa

u vedrinama neba.

Zapevaj pesmom spokoja pahuljica

i pomno prati ritam kristalnih linija

u tihim simfonijama grljenja.

Seti se jutarnjih rosa i izmaglica

nad brežuljcima i kotlinama.

Uvek sve može nežnije,

tumači pitome znakove prirode,

oni su posvuda.

( autor svega (sem fotografija na spotu Uvek sve može nežnije):

Jelenaartpoezija))

Muzika: Disciplina kichme, Đ. Balašević…

Skliznula mi je s’ dlanova

mesto imena

maramica na kojoj je pisalo

život mi se raspada

podigao si je bez straha

mnogi bi vitezovi pobegli

glavom bez obzira

i konjima bi izbrisali traga.

Zaplesasmo

iako nije bila balska dvorana.

Čuh te kako kažeš

zavoleo sam devojku tužnog pogleda.

 (autor: jelenaartpoezija)

I sama volim da recitujem i eksperimentišem u tom vidu izražavanja.

Naročito mi je zanimljivo kad sam pesnik interpetira svoju poeziju.

Da ne dužim dalje. Poslušajte.

       Živela sam u gradu bez osmeha,

       a možda i nisam bila tu.

       Živela sam u prebrzom vremenu,

       a možda i ne spadam u ovaj vek.

       Živela sam na kontinentu tuge,

       a možda i nisam živela.

       Pobegoh u planine,

       živeh dugo među zverima.

       Vratih se ljudima.

       Sad mi je kristalno jasno,

       koliko su planinske zveri pitome.

      (autor: jelenaartpoezija)

(autor: jelenaartpoezija)

Nije se micala, pretvorila se u statuu.

Trgla se. Oko nje su padali polomljeni delići.

Iskorak na krov, preko joj je potreban, šta će antene i dimnjaci misliti, baš je briga. Progutala je veliku dozu toplog pisma, koje nije dobila i sočno ispila oko dvadeset litara muzike koja joj je prijala.

Na samom vrhu krova, odigrala je par školica, najpre icrtavši linje kredom u boji.

Sivila joj je dosta! Posmatrala je zvezde, mlativši nogama i duvajući balončiće žvake koji su joj se povremeno lepili za nos i razvlačila je, motajući je oko kažiprsta.

Mali Princ je i dalje zalivao svoju ružu.

Odjednom se pojavi Petar Pan: “Hajdemo malo leteti.”

Pristala je, vidno umorna. “Šta ti je?”, primetio je, znali su se od detinjstva.

“Ništa Petre, samo sam, nemoćna, besna, tužna…”

“Samo!?”

“Petre, propadam, pridrži me.”

“Otežala si.”

“Nisam otežala, otegnuo mi se teg.”

“Ništa te ne razumem. Šta to žvaćes!?”

“Kako si mogao zaboraviti, pokazivala sam ti, to su žvake!?

Petre, uživaj, videćemo se opet, moram nazad zbog njega. ”

“Kako ne bih zaboravio, znaš od kada te nije bilo na krovu. Kog njega!?”

“Slušaj, ajmo još par krugova obleteti, umesto što stojimo ovde kao budale i gledaš me tako čudno.”

“A ko je on?”

“A ko je on? A ko je on? Nja-nja-nja-nja. On je dečak i slab je trenutno, potrebna sam mu.”

Kompas nije izgubila. Oprostiila se sa Petrom, zahvalila mu se na druženju, posedela još malo na krovu, slušala talase mora, udisala svežu borovu šumu, a onda se vratila.

Šum talasa nije čula, samo nemirno šištanje njega.

Istopila je teg rukama i počela igrati prkosno, smišljajući nove igre za sutrašnji dan. Kad već ne može šištati umesto njega,  može svašta uraditi, izmaštati da dozove radost na tom dečjem licu.

Tiho sam izašla iz njene priče, videvši da je odmornija i snažnija.

(autor priče, spota : jelenaartpoezija)

Šape čovečje,

tragove čovečje prate,

sa nožem u ruci,

mržnjom u srcu.

Iz usta im je curila zeđ.

Nešto se tu odmetnulo od gena!

Nešto se tu poremetilo

u režiji Majke prirode!

Pomešali su uloge.

Napravili zbrku.

Idealizovali zlo.

Beba  Genijalac,

rođena tog dana,

za tren odluči:

„ Selim se na Veneru!“

U minut do dvanaest,

čovek  se Bogu molio,

zaklinjao da će biti bolji,

al’  Bog  ga nije slušao:

„Dosta sam ti grehe praštao.“

I samo ga je

moćnom šakom zgnječio

i nedužne i dužne

i iskrene i lažove,

i poštene i lopove...

Sve njih

i Zemlju,

samo je...

moćnom šakom zgnječio.

A Beba Genijalac,

posmatrala  je sa Venere ovo zbitije:

Zemljino srce ocrtavalo je na kardiografu,

liniju zabranjenog preticanja u saobraćaju.

Na satu je bilo tačno dvanaest,

a ona se smejala ljudskoj gluposti.

( O, mudri stari Latinjani

vaš  jezik je mrtav,

al' glas Vaš nije

 i  ja ga čujem.)

(autor: jelenaartpoezija)

Noć

prste provlači

kroz bujne krošnje drveća

prožima šumovima.

Po licu 

kosa je padala.

Jesi li ti dahnuo vetrom

šapat na moje uho?

Jesi li ti

napunio barice vodom?

S' noge na nogu.

Ritual preskakanja.

Dečji ples s' barama.

Jesi li ti šapnuo pticama

koje će pesme noćas pevati

pod dirigentskom palicom

šašavih zvezdica?

Ritual prepoznavanja

koja ptica

kakvom bojom peva.

Ritual divljenja

zvezdanim dirkama.

Dečji ples

zanesen

harmonijom

nebeskog klavira.

Jesi li ti dahnuo radost

mojim venama?

Da.

Da.

Da.

Da.

(autor: jelenaartpoezija)

Razumeti kao razumeti.

Ne  kao.

Razumeti

u tišini

buci,

u tami,

svetlosti.

Ne kao!

Razumeti

jednostavno

razumeti.

(autor: jelenaartpoezija)