Blogodak - srpski blogovi na jednom mestu

(autor: jelenaartpoezija)

Nije se micala, pretvorila se u statuu.

Trgla se. Oko nje su padali polomljeni delići.

Iskorak na krov, preko joj je potreban, šta će antene i dimnjaci misliti, baš je briga. Progutala je veliku dozu toplog pisma, koje nije dobila i sočno ispila oko dvadeset litara muzike koja joj je prijala.

Na samom vrhu krova, odigrala je par školica, najpre icrtavši linje kredom u boji.

Sivila joj je dosta! Posmatrala je zvezde, mlativši nogama i duvajući balončiće žvake koji su joj se povremeno lepili za nos i razvlačila je, motajući je oko kažiprsta.

Mali Princ je i dalje zalivao svoju ružu.

Odjednom se pojavi Petar Pan: “Hajdemo malo leteti.”

Pristala je, vidno umorna. “Šta ti je?”, primetio je, znali su se od detinjstva.

“Ništa Petre, samo sam, nemoćna, besna, tužna…”

“Samo!?”

“Petre, propadam, pridrži me.”

“Otežala si.”

“Nisam otežala, otegnuo mi se teg.”

“Ništa te ne razumem. Šta to žvaćes!?”

“Kako si mogao zaboraviti, pokazivala sam ti, to su žvake!?

Petre, uživaj, videćemo se opet, moram nazad zbog njega. ”

“Kako ne bih zaboravio, znaš od kada te nije bilo na krovu. Kog njega!?”

“Slušaj, ajmo još par krugova obleteti, umesto što stojimo ovde kao budale i gledaš me tako čudno.”

“A ko je on?”

“A ko je on? A ko je on? Nja-nja-nja-nja. On je dečak i slab je trenutno, potrebna sam mu.”

Kompas nije izgubila. Oprostiila se sa Petrom, zahvalila mu se na druženju, posedela još malo na krovu, slušala talase mora, udisala svežu borovu šumu, a onda se vratila.

Šum talasa nije čula, samo nemirno šištanje njega.

Istopila je teg rukama i počela igrati prkosno, smišljajući nove igre za sutrašnji dan. Kad već ne može šištati umesto njega,  može svašta uraditi, izmaštati da dozove radost na tom dečjem licu.

Tiho sam izašla iz njene priče, videvši da je odmornija i snažnija.

(autor priče, spota : jelenaartpoezija)

Šape čovečje,

tragove čovečje prate,

sa nožem u ruci,

mržnjom u srcu.

Iz usta im je curila zeđ.

Nešto se tu odmetnulo od gena!

Nešto se tu poremetilo

u režiji Majke prirode!

Pomešali su uloge.

Napravili zbrku.

Idealizovali zlo.

Beba  Genijalac,

rođena tog dana,

za tren odluči:

„ Selim se na Veneru!“

U minut do dvanaest,

čovek  se Bogu molio,

zaklinjao da će biti bolji,

al’  Bog  ga nije slušao:

„Dosta sam ti grehe praštao.“

I samo ga je

moćnom šakom zgnječio

i nedužne i dužne

i iskrene i lažove,

i poštene i lopove...

Sve njih

i Zemlju,

samo je...

moćnom šakom zgnječio.

A Beba Genijalac,

posmatrala  je sa Venere ovo zbitije:

Zemljino srce ocrtavalo je na kardiografu,

liniju zabranjenog preticanja u saobraćaju.

Na satu je bilo tačno dvanaest,

a ona se smejala ljudskoj gluposti.

( O, mudri stari Latinjani

vaš  jezik je mrtav,

al' glas Vaš nije

 i  ja ga čujem.)

(autor: jelenaartpoezija)

Noć

prste provlači

kroz bujne krošnje drveća

prožima šumovima.

Po licu 

kosa je padala.

Jesi li ti dahnuo vetrom

šapat na moje uho?

Jesi li ti

napunio barice vodom?

S' noge na nogu.

Ritual preskakanja.

Dečji ples s' barama.

Jesi li ti šapnuo pticama

koje će pesme noćas pevati

pod dirigentskom palicom

šašavih zvezdica?

Ritual prepoznavanja

koja ptica

kakvom bojom peva.

Ritual divljenja

zvezdanim dirkama.

Dečji ples

zanesen

harmonijom

nebeskog klavira.

Jesi li ti dahnuo radost

mojim venama?

Da.

Da.

Da.

Da.

(autor: jelenaartpoezija)

Razumeti kao razumeti.

Ne  kao.

Razumeti

u tišini

buci,

u tami,

svetlosti.

Ne kao!

Razumeti

jednostavno

razumeti.

(autor: jelenaartpoezija)

Ako nestanem

ako me zgaze k’o mrava

i budem tek fleka na nečijim cipelama.

Ako nestanem

ako me zbrišu k’o kredu s’ table

i speru sunđer u baruštini sa fekalijama

ko će preneti poruku da sam bila

postojala

ovakva

i  ja i on i ona i ono…?

Ko će našu bocu

preneti do okeana?

Ko će preneti moju ljubav

ka ritmu bubnjeva

žile kucavice

što se radovala i radovala

uz vatru u džunglama

iako

nije sve bilo

tra-la-la-la-la?  

(autor: jelenaartpoezija)

Niz gudalo u violinu

do purpurnog jutra

sa miđušicom neba.

Suludi let

poželeo nisi

glas mi čuti

ni u sećanjima,

ostavi me

mrežo nedostajanja.

(autor: jelenaartpoezija)

Jednom ću napisati priču, o tome da ljubav dolazi kad joj se najmanje nadaš;

da se u najdubljem ponoru odnekle se pojavi ruka. Jednom ću napisati priču

o tome da najlepše i najverovatne priče ispiše sam život iako svi mislimo da su one negde u knjigama, romanima i od te zanesenosti ne vidimo da su tu pred nama i oko nas. Jednom ću napisati priču o tome kako sam pričala da je glupa reč muž, suprug za nekog koga voliš  posle toliko vremena. Sapatnik, saputnik i nekako, al’ mi ćemo već smisliti novu reč kao što smo izmislili neke. Jednom ću napisati priču o tome kako nas ljudi čudno gledaju kad jedno drugo zovemo Milice. Jednom ću napisati priču o tome kako sam žalila ljude koji imaju avione, kamione, a nemaju ništa. Jednom ću napisati priču kako nije bilo lako živeti sa ovakvom sanjalicom, koja je želela svoj dom onako kako ga je ona zamislila…

Jednom ću napisati priču kako smo porušili sva pravila; o tobi kao velikom čoveku ne po rečima nego po delima.

Pred nama je još mnogo puta, pa idemo ljubavi dalje i dalje,

samo duša na dušu.

Srećan ti rođendan Milice…

i da si mi ziv i zdrav bar dvesta godina.

Ajmo sad skakati.

Dok ne napišem priču …:

              NE  IDE  SVE  U PESMU

              Ne ide sve u pesmu.

              Ne ide pesma tako.

              Samo duša na dušu.

              Iz mog najdubljeg bića,

              iz moje bele puti

              ka tebi latice hrle…

              Onda te uvijem tako,

              pa skupim krila svoja…

              Tako ti,

              kao biser,

              uvijen u moju dušu

              spavaš.

              Na  kraju ovih reči,

              ‘mesto tačke potpisujem

              kapljicu krvi i maleno srce,

              koje se ledi i vri od tebe.

              Ne ide sve u pesmu.

              Ne ide pesma tako.

              Samo duša na dušu.

(autor svega: jelenaartpoezija)

Pluta, ispunjen čudnim osećanjem,

zadovoljstva i duboke radosti.

Čini mi se da se toliko dobro poznajemo,

kao da smo se sreli

u trenu

kada sam po prvi put

počeo razmišljati

svojim mozgom,

ali to se ne slaže

sa nekim zakonima razuma.

…

Pluta, ispunjen čudnim osećanjem,

zadovoljstva i duboke radosti

i teši sebe

da u svakom zakonu postoje rupe.

(autor: jelenaartpoezija)

Naviru kazaljke crno-belih fotografija.

Ispuštam lopaticu, grabuljicu i koficu,

million puta, praveći kule od crnih i belih bisera.

Razmičem duge,

a ostajem negde na vrhu pitanja.

Krećem na putovanja neznana

sa srcem punim tovara.

Ovde će vazduh zauvek imati specificnu boju,

težinu i laganost nestašnog koraka.

Reći će mi nadmeno: “Vazduh nema boju!”,

al' ja ću opet odmahnuti

zrelom rukom

sa srcem deteta.

(autor: jelenaartpoezija)

(autor spota: unatocsvemu)

(napomena: ko propusti spot ne zna sta propusta...)