Blogodak - srpski blogovi na jednom mestu

 

Zamisli,

ona nije ravna linija

smeje se

peva

plače

pleše

melanholična je

tužna

dere se

radosna je

ljuta je

besna

urla

nežna je

zamišljena

romantična

ćuti

priča...

zamisli velikog čuda

sve to skakuće gore-dole.

 

Zamisli, ona ima rukopis pokreta,

svega.

 

Zamisli ona je živa.

Zamisli nije mašina.

 

Možda je tvoj mozak ispravan,

a ona je neispravno živa?

                                      DEO PREVODA

Ja sam ziva. Ja imam svoju boju, ton i visinu glasa, ja se smejem i skacem kao dete kad sam radosna, ja placem kad sam tuzna, ja se ne smejem kad mi nije smesno, ja ne pevam kad mi se ne peva, ja ne umem da budem neko drugi, ja se derem kad se iznerviram, ja imam svoju gestikulaciju, ja masem rukama kad pricam ne mnogo, ali masem, ja psujem, ja pevam ja plesem, ja ne umem da idem po ravnoj liniji i da se se samo smeskam i kad mi nije po volji, ja ne znam da glumim, ja sam ja, ja znam, ja sam bice, disem, mrdam se. Jel to tako tesko shvatiti?

I da prevedem jos bolje, kad budem sve ono sto je ovde prevedeno, ali suprotno od toga, ja cu biti mrtva.

Ja nisam biljka u saksijii!!!!

Odjebi!!!

I tecno divanim engleski Fuck off!!!

( spot i ostale zvrljotine: jelenaart ovog puta bez poezije)

    I

 

Od mene neka ponese

svetlu iskričavost mojih sećanja,

neka se ne zastidi 

ni jednog trena nijanse

mog prolaska

 

i neka uči iz sebe.

 

Ako ne uspem drugačije

list ću mu na povetarcu biti

 

šum u uhu

koja će ga dotaknuti

čistom ljubavlju.

 

 

  II

 

Ako rodim planetarnu devojčicu

nazvacu je Venera

po snu i stvarnosti

 

za dvadeset vekova

ako se iko seti

Zemlje i Zemljana

ona će zakmečati

 

dušu, oko i srce sam, izrešetano

nebrojeno puta

ispovraćala

zgađena.

 

             

   III

 

U svojoj mnogoljuskoj porodici

imala sam njega

 

pogledom mi je preneo

one nečujne stvari

 

pomagala sam mu da upozna sebe

(greška nauma)

 

tek kad sam primakla sebe sebi

pomogla sam mu,

al' ne do kraja

 

i podigla ga na presto kralja

tada

 

bio je siroče,

dospelo do darivatelja dece

iz bezimenih ulica.

 

Posipao ih je bombonama,

a ona su ga zagledala čudno

ne znajuc’ 

da ih daruje rukama svog’ oca.

 

 

Znao je da neću prihvatiti

sve njegove strane

i da ću se čak i s’ njima boriti

 

sakrio je i osmeh i suzu

negde ispod kaputa

 

videvši da rastem

iz sebe

iz sebe.

 

Znam, plakao je sa mnom

i govorio:

Zašto su te napustili

kad si najslabija?

 

Morala sam sama sebe

iz bola da izdignem

i da ga utešim

 

zbog sebe,

zbog njega.

           

 

 IV

 

Na putu do tramvajske stanice

upitah se šta ću tamo,

kad ježim se reskog poljupca

točkova i šina?

 

Iskočio je iz asfalta

preda me'

čovek u ritama,

blatnjavih stopala

uplašio se novih znakova vremena

tresao, od svetlećih reklama.

 

Možda se ni ja ne bih snašla u njegovim pećinama,

al' zašto mi je izvukao iz pamćenja

nacrtanog čiča-glišu raširenih ruku

omeđenog krugovima.

Jesam li bila pećinski čovek

na času gušećeg predmeta

kada sam nacrtala

svoju savršenu sliku?

 

Još nisam uspela

da rastrgnem sve krugove 

lance,

a rastem iz ramena i pete

i još se usudim reći:

Majko, rastem!

 

Ne razume me li me odmah

ja joj pročitam svoj glas

 

grešna,

što joj ranije nisam tumačila

mislec':

Plaši se šta će pronaći u mojim hijeroglifima,

gipsa,

gline,

boja.

 

Do određene tačke

gde smo se srele

i gde sam znala da je znala.

 

Oslobodivši se svojih strahova

upletenih oko mene

prihvatili su me ovakvu

prihvatili, da sam doktor jedino bila

spasivši unuče njihovo

u časovima rađanja.

 

 

V

 

Primili su me slomljenu

izlečili

i pustili da živim

sebe

 

i ponovo me rodili

presekavši vrpcu mreže

svojih snova.

 

 

  VI

 

Iskoračila sam iz kože

i smogla snage

da pogledam isplovljen talas ogledala.

Moja je glava vetrenjača

kosa, jato ptica

moja je noga

antilopska,

srneća,

kolena, lavovska

ruke mi rečne

jetra morska,

a srce jezero

što useca se i nadolazi

vučeno silima nadgranatih odsjaja.

 

I vidim,

kasnim za sobom

i vidim

pretičem se

i tek sam na nigde druma

 

nesigurna

loš sam ubica emotivca

što mi se stalno negde vrzma

leti i staje na ringišpilima.

 

Zasto se ne uči od dece

umesto iz knjiga?

 

Zapitkujem kestenovim godovima.

Na trepavici grani

stoji plod

koji ne veruje u sve

što mu se pod cvet servira.

Na ledjima mi lišće, trava, dlaka, krljušt i pero.

O, kako sam lepa danas,

sa prstima srebrnastih pahuljica

i oblak sam i vatra i voda i vetar

i još više utonem u sebe, zaljubljena

u mnoštvo mešavina

i rastopim se od miline u paleticu epitela

šarena.

 

Da li mi se mati igrala bojama

topim se žuto, crveno, belo, crno?

 

Može li se izmeriti pustoš

da se tri osnovne boje nisu pomešale

i u sebe sasule malo crne i bele

Moze li se izmeriti ta beda?

 

   

VII

 

Zagledana u budućnost

svog zemljanog želudca

ispečem se u lavama

uvučem plašljivo u kućicu…

kakvom ću svetu ostaviti puža

pena iz jezera, piše mi

neće svi dojiti nežnošću,  puževe i planete

i dalje ne vidim,

iz ruku mi se omakne magla.

 

Hoće li mi nemiri

opet zemlju iz trupla pomaći?

Da li ću uspeti da se reanimiram?

 

Samo da ne posustanem,

u borbi za koru vazduha.

Samo da ne posustanem,

u borbi za himne nežnosti.

Samo da ne posustanem

u rastu lekovitih biljaka

voljenja

 

ako mi to ne izleči jezero

od iščašenosti

samozvanih humanoida

ograničenih mozgova pogleda

opet ću se razboleti od povraćanja

zgađena nad vekovima mraka

i moraću se roditi makar iz oblaka

bar kao srebrnasta,

sletaću i uzletaću

sa svih rukavica

godišnjih mena.

 

(Svesna da ce biti teško posle dehidriranja.)

           

 

VIII

 

Nisam dorasla sebi

skroz,

nit' drugima

 

naslućujem se u kori breze

u leptiru,

mrvi hleba,

amebi,

prašini,

u prosjaku i bogatašici

u nevinoj i bludnici

u detetu i starici

u Nomadu i mnoštvu korenja

do jezgra.

               

           

  IX

 

Ako ne saznam ništa više do ovog sumraka

jedno ću znati

neću od sebe otstupiti ni koraka

nemam se čega stideti pred vekovima

i nek’ me nagrizaju

otrovi slepih nepromišljenosti

nek’ me zgaze

nek’ grade brane na rukama

nek’ mi lome krila

oblake

vetar i nek mi kažu:

Nakazo zaljubljena!

Nek’ me iscepaju

samelju i zapale

ja ću se ponovo sklopiti

i rasti iz sebe

iz sebe.

 

Ponosiću se svojim toplinama

i toplinama toplina

koje sam sretala i nesretala

vukući svoj leš sada

i kroz tunele vremena.

 

I zaplakaću gorko

zajecacu sa zvezda

vrisnuću do ludila

ako se ne sazna

koliko je Zemlja bila dovoljna

da je bilo više učenja od dece

od beba.

 

Raprsnuću se kao kometa

nek' se u njenom repu vidi poruka

svih nevinih zgaženih mrava.

 

Još nisam iščupala iz vetrenjačinih obrtaja

zato mi je baš ta slika

zgažene lutke

poneta iz zemlje sa severa

ostala tako duboko usečena

i irise kestena

u noćne more dlanova.

 

           

  X

 

Sedim na raskršćima obala,

prilazi mi zmija.

 

Dobro je,

zmija nisam,

al’ umela sam ujesti kao glasna žica

pirana

i pljunuti kao lama

u neizbežnim vratolomijama neodustajanja

 

da rastem iz sebe,

iz sebe,

kao prvog dana.

 

 

 

(autor: jelenaartpoezija)

 

   Sacuvah malo snega.(autor spota, fotografija: jelenaartpoezija)

                

Hajde poteci,
zastani,
promisli o sebi
kakva ćeš se roditi...
Ljudska,
nepromišljena,
u vazduh olako bačena,
tek onako, da se nešto kaže.

Hajde poteci,
zastani,
promisli...
Ljudska,
prljava,
glupava,
kisela,
preslana,
u vazduh olako bačena,
tek onako, da se nešto kaže.

Hajde poteci,
zastani,
promisli
da li ćeš me boleti do koštane srži,
da li ćeš mi rezove po sluzokoži praviti
da li češ mi zglobove iščašiti,
da li ćeš mi otvorene prelome stvoriti,
da li ćeš  mi oči izobličiti,
da li ćeš bes, bol, žuč u mene ubrizgati?

Ljudska,
odvratna,
bodeža puna,
krvava,
lepljiva
od mržnje,
prezira,
nipodaštavanja.
Ljudska,
blatnjava,
gorka,
ljuta,
opora,
bezdušna,
bljutava.

Hajde poteci,
zastani,
promisli,
da li ćeš me glas po glas,
trovati,
zalediti,
u formalinu udaviti.

Hajde poteci,
iseci,
boli,
razvali,
udavi,
uguši,
ubi.

Hajde poteci,
zastani,
promisli o sebi
kakva ćeš se roditi...
Ljudska,
u vazduh olako bačena,
tek onako, da se nešto kaže.

Znam, promisliti nećeš...
Da nisi takva rođena
na bi ovi rezovi
unutar i spolja
ostali.

Ljudska,
nepromišljena,
prljava,
glupava,
kisela,
preslana,
odvratna,
bodeža puna,
krvava,
lepljiva
od mržnje,
prezira,
nipodaštavanja,
blatnjava,
gorka,
ljuta,
opora,
bezdušna,
bljutava,
u vazduh olako bačena,
Reč.

(autor pesme: jelenaartpoezija)

A ovog teksta ne bi bilo , da nije bilo muka. Muka? Muka sa uploadom. Ako zelite svoj spot na blogu onda morate da ga ubacite negde i da dobijete carobne znakove koji ce vas video pretvoriti u nesto vidljivo.
Ako uspem, objavicu ovo direktno ukljucenje iz moje glave sa autocenzurom.
Zasto nije lose biti magarac? Zato sto ni magarac ne bi bio ovoliko uporan. Video bi mogao da se zove upornost magareca umesto Pahulja. Pokusaji uploada su poceli jutros 01 h.
Dok pisem ovo gospon' video se uploaduje na Photobucketu.
Pada sneeeeeg.
Ukucani spavaju. Necemo ici na sankanje, nase omiljeno lomatanje na Kalemegdanu ni na klizanje, moracemo se zadovoljiti setnjom. Ne , ne naplacuje se sankanje kod paviljona Cveta Zuzoric, razlozi su posve drugi, ali necemo o tome. U ponedeljak krecemo u skolu posle mesec dana... Radovacemo se kao jutros sneguuuu. Pokazivati kolokooo je napadaooo kao da zivimo u Africi. Sneg se ovde nije zadzavao prosle godine. A evo ga sad na krovuuu. Juhuuuu.
Zasto je lepo ziveti u "cardaku ni na nebu ni na zemlji", zato sto otvoris prozor i eto te na snegu, pravis grudve i blesavis se sa pticama.
Ohooo neko se probudio i uzeo grudvu. Crni macak  i sincek se igraju sa grudvom.
Ako me pitate zasto volim sneg, ne znam ili znam, ali je toliko sve isprepletano da mi treba vise od jednog clanka, a i sumnjam da bi nekome bilo jasnije. Sve je belo,cisto, lepo i romanticno. To bi bila kratka crta.
Sta me je nocas zasmejalo?
Uvece je sincek rekao ljutito: "Sad ce ovi odmah da izadju i da zbrisu sneg sa ulica."
Ja sam bila budna i slusala radio, naravno onaj koji nema vesti ( lose utice na mozak pa to primenjujemo odavno). U svakom slucaju bolje pustiti muziku.
Vrtela sam stanice i zadrzala se na muzici za ples na 202-ci, u jednom trenu cujem radio-voditelja kako kaze:
" Ne mogu da verujem sta javljaju, ne ciste se ulice, spavaju iz komunalnog."
Smejem se, da, da smejem se dok on spava.
Srebrnasto paperje su pahuljice ako niste znali sad znate.
Uz pahuljice mi danas prija Manu Chao, Balasevic, pesma Cece Slavkovic "Dunave"( ne znam gde je ona nestala, ona i Madam Pijano su mi zapale za uvo), Arsen Dedic, Rolling Stones, EKV.. ruske pesmice i peciva iz pekare, a mozda i napravimo ruzicu sa susamom, dosta jaja i sirom. Na rerni nema dugmence upload. Heee
A danas drzimo cas matematike, ne sinceku, negoo jednoj devojcici. Osmi razred, da li se secam toga!? Snacicemo se. Samo... pre neki dan sam se sakrila ispod cebeta posle :" Mama, mama ugao, hipotenuza..." puta zilion puta... i glasno vikala: Sve sam izmislila, nemam pojma o matematici, zovi baku pitaj, ja sam imala keca iz matematike, ne znaaam nistaaa, upomoooc. Naravno ovo nije smesno kad se napise, ali je tad bilo smesno nama, sa svim lomatanjem i glumatanje. Ma to i nije gluma, takva sam.... aaaaaaaa kad cemo sve to stici.
Sticicemoooooo.
Samo izi, sto bi nekada rekao dragi deda Izi iz komsiluka, tako sam ga ja zvala.
Sreli smo se u prodavnici. Bilo je sto stepeni svi su kukali i gnjavili o vrucini, znojili se , a on je usao svez i suv u radnju i rekao: "Samo polako". Ne znam koliko je imao godina tada. Sad se setih i deda Arse iz B. ulice. Koliko nam neki ljudi ostanu u secanju i ostave na nas utisak svojom toplinom. Cesto zavirujem spolja u tu radnjicu B. ulici, gde sam ga upoznala. Poklonio mi je kozu da bih mogla da zalepim na metalne nitne na baletankama ( to je resenje za problem sa arelgijom na metal). Jednostavno covek nije hteo da naplati kad je cuo koliko mi i zasta mi treba. Dugo smo pricali o Beogradu o mladosti..."Eh, deco..".... Enciklopedija. Topla, draga . Znam zasto me strah pomalo da udjem i pitam., za njega, kad god provirim neko je drugi tamo.
No da se vratim na temu, koje ovde i nema. Ko ovo procita do kraja prosao je kvalifikacije za maraton. 
Eh, da.
Bilo mi je lakse naslikati ovo na spotu nego sva ova zezancija oko toga. Za slikanje Vam treba volja i masta i fijuuuuu kao na snegu. Nemojte dozvoliti svojoj masti da lepite kafu na sliku, ako je ne preparirate jer ce vam slika pozeleneti.
Joj idem da vidim kako ide uplad (da li cu pojesti neku grudvu snega ili cu uspeti)?

"Jer ja sam sanjar lutalica, lutalica, pod ovim nebom luda ptica..." ( Srebrna Krila). Volim kad iskopam neku staru pesmu. Voliiiim.

Jupiii :
 Magareca upornost uspela: "Eto ti video ludo jedna!!!"
E sad cu da nabacam malo snega, u drugi video.
Mozda cu imati srece ovaj put. No otom-ke , potom-ke, treba prosetatiiiii. Dakle video sa snegom kasnije ............

(Autor spota, slika, crteza na njemu: jelenaartpoezija)

Sapletene nožice leptira

lepljivost paučinastog sirovog trenutka

svršenost čina shvatanja

atom po atom urušenog sna

eksplozija neprožimanja.

 

Prah sa kostiju mojih,

znojno čelo

arheolog otresa:

Živela je, hranila se, boja kose…

 

Iz znojne žlezde prašine

izbija

niko je suštinski voleo nije.

 

 

 

(autor pesme: jelenaartpoezija)

 

Steže tmina

pada li kiša tamo
pada
još kako pada

kroz telefonske žice
i bez žica
tamo i ovde
jesam

složena od preteških listova

još samo linije izlaze
njima mogu život menjati
pomeriti
oživeti
mogu se igrati
još kako igrati
lepše boje složiti

mogu
još kako mogu
taloge težine sloj po sloj izvući

svesna da koren bola neću iščupati

izaćiću
još kako izaćiću

 
posteljicom radosti dečaka utopliti
blesaviti se
imitirati
on mene ja njega

izaćiću
još kako izaćiću

svesna da koren bola nikad do kraja neću iščupati

svako svoju brigu briga
reče mi neko 
o, drago mi je
još kako mi je drago
nisam svako
pa nek me košta šta košta.
 
možeš ti i gore
gos'n novembar
al' mislim da je bilo dosta
pusti me
da izađem iz ove želatinaste mase

za četiri dana šlepere kamenja izručiti

mnogo je

reci mi nešto lepo
reci mi negde je svanulo
beli se oblak nagnuo
negde se ljubav rodila
dečica vesela rumena zdrava.

izaćiću
još kako izaćiću.

 

(autor pesme, spota, crteža, slika: jelenaartpoezija)

 

( autor spota, crteža, slika: jelenaartpoezija)

(1934- 2.11.07)

Kažu mi da si jutros zaspala, moja mila Iko, moja mila Ikana, moja druga majko. Kažu mi da si jutros zaspala.
Ko je zezao hirurge, ko se šalio svojim mukama, ko je moj Heroj, ko me čuvao, ko me grdio kad sam nestašna i velika i mala, kod koga su jutrom dečje nožice na Božič trčale, kod koga se tražila parica, kod koga je puna kuča dece, smeha, kod tebe mila Iko, kod tebe mila Ikana. Koga moja majka zove sestrom, ko je grdio komšije što posipaju led, pa se deca ne mogu lepo ulicom sankati, ko je uvek bio tu, ko je pomogao kad nam je bilo najteže, moja mila Ika, moja mila Ikana, njena kuća cela. Ko je odgajio svojih petoro dece i gde se najslađe jelo i gde se može kao u svojoj kući spavati kod moje mile Ike , kod moje mile Ikane. Ko me naučio šta je patišpanja i čija je najlepša supa i štrudla sa orasima. Ko mi je prvi došao kad sam se porodila. Ko je znao onako grditi, opsovati , a voleti.
 
Kažu mi da si jutros zaspala, moja mila Iko, moja mila Ikana, moja druga majko. Kažu mi da si jutros zaspala. Koliko se puta orila od smeha  cela naša varošica jos od donjeg šora, nasmejem se i ja, stojeći na terasi: Aaa to se smeje moja Ikana.
Ako se nebo nasmeje, moja Iko, moja mila Ikana ,znaću da si ga ti nasmejala.
Oprosti mi sto nemam snage doci, a trebala bi biti u prvom redu, medju svom decom koju si čuvala. Oprosti mi.

(autor: jelenaartpoezija)