Blogodak - srpski blogovi na jednom mestu

S’ rekom je svitala i noćivala
jedna dama
brodove gledala
putnicima mahala

onda je u ranac sve svoje stavila
na brod kročila
u jednom pravcu kartu kupila
ne pramac sela
slušalice u uši stavila
nos zapušila
al’ zvuke i mirise
nije ubila.

Na pristanište dalekog grada
nožicu je spustila
suze ronila i naglo stala:
Vreme je
dvorište
nek plače zamnom
vreme je s’ mirom da spavam
bar par godina
onda je sočne psovke prosipala
jedna dama.
 
Niko nije razumeo šta govori.
Strankinja.

(autor: jelenaartpoezija)

Nešto je u meni oduvek plesalo

nešto me saplitalo

odupirala sam se

tlo se trzalo

otvaralo

nešto je u meni oduvek pevalo

nešto mi je glasne žice vezivalo

nešto je u meni oduvek plakalo

urlalo, vrištalo

skakutalo

zapitkivalo

u zelene se vlati bacalo

s’ oblacima snivalo

s’ pticama letelo

sladoled jelo

balončiče žvake duvalo

pucketalo

trake od nje pravilo

na prst namotavalo

pahulje nosom žongliralo

kikotalo se

smejalo…

nije se smirivalo

nije se dalo

to malo musavo

čupavo

trapavo

nešto

je čuvalo.

(autor: jelenaartpoezija)

Vidiš li ono drvo, to je ona,

što su je ciklično doticala pitanja: Kako si

i tu, na samom početku iskrenog, tako,

dizala se pobuna upitnika

gađali su je tačkama

izvijali se u koplja i strele

Ti nisi tako, ti si ovako.

Vidiš li ono drvo, to je ona,

psi ga zapišavaju u prolazu,

to je iskrenije od kako si

sa brzopletim puštanjem vode

bučnog grobara, vodokotlića.

Vidiš li ono drvo, to je ona,

govorila sve manje, tiše

u drvo se pretvorila da ćuti, ali

umnožili se godovi,

čvorovi-grbe stasale,

od zagnojene, užegle ćutnje,

gorela je,

micala suve usne kore, lišća i granja

i vide vetar da se muči

u pomoć doskoči i glas joj dade.

Vidiš li ono drvo, to je ona,

stara koliko kornjača sa Galapagosa

i dalje zbori sa vetrom: Tako sam.

Vidiš li ono drvo?

- Ne vidim!

- Zažmuri i pitaj ga.

- Hoću li čuti?

- Ne znam.

(autor: jelenaartpoezija)

Između udaha i izdaha,
između pomicanja senke
bilo je,
dragocenog praha
jedva
na dlan da staviš.

Između poljupca trepavica,
koliko puta treba da se rodim?

(autor: jelenaartpoezija)

Popiti par hektolitara dobre poezije
mešati pića do mile volje
umotati se mirisom starih knjiga
u kosu uplesti stihove od milja
na uši zakačiti slovca,
recimo, duginih boja
najesti se Sunca, vetra, kiše što rominja
na usne namazati note, mesto karmina
izuti štikle
obuti riđana, vranca, dorata il’ belog konja,
svejedno,
na takvim žurkama niko ti
u garderobu ne zagleda,
a jutrom
ne boli glava
samo ti se slatko sniva,
na beloj postelji od papira.

(autor, pesme, spota: jelenaartpoezija)

Horor.

Režija.

Gledaš i ne veruješ

nema da ne veruješ

trniš.

Avanturistički.

Režija.

Ajkule vitlaju

razjapljene čeljusti

vazduh jedva da uzmeš

bežiš

plivaš i ne veruješ

nema da ne veruješ

lediš

noge ne osećaš.

-Imaš li utisak

da je sve to skrivena kamera

i da će neko reći ha-ha?

(autor: jelenaartpoezija)

Ostala sam da klešem našu siluetu
neka ostane takva za million godina
pripijena uz tebe
kose svijene na tvojim grudima
glasa nisam pustila, o tome,
a činilo se da sam krenula.

Reci reci neka teče
reci satu neka takće…
šta bih lepše mogla poželeti
želim još bora sa tobom dobiti
s’ tobom
neklasičnim
bleskastim
dugokosim
nasmejanim

ima li lepšeg zvuka od tvojih koraka
što slušam godinama
nikad ravnodušna

svesnost sreće
ponekad me strahom grebe
ruka tvoja, da mi sa dlana ne isklizne
jer šta bih onu jednu minutu bez tebe,
ti bez mene
(kakva je to rasprava bila,
zamišljenih sedih glava)

pokazao si mi da ljubav postoji, u vreme
kad bih pre poverovala je Zemlja 
ravna ploča

potpis na papiru, to je ona glupa izmišljotina
kojim se dvoje stave u kavez
i misle fino
sad možemo da odrevenimo
al’ ne ide to tako 

I to bi bilo to

govor tebi
koji znaš
dušu mi bojiti
pesmu okom, na njoj,  ispisati
razigrati

svaki pokušaj
rađanja
one najlepše pesme
tebi
čisto je gubljenje vremena

otišla sam da ti grejem san
i ostala sam da klešem našu siluetu
kraj reke
neka ostane takva za milion godina
trebaće mi taj znak da ne lutam,
a činilo se da sam krenula.

                                 (autor pesme, filmića: jelenaartpoezija)

Izdahnula sam
čekajući da se ljubav legalizuje.
Otrovni gasovi mržnje
dozvoljeno se šire.

Skrivala sam se kao gubavac
da mi se sa srca ljubav ne omakne.

Izdahnula sam
čekajući kapsule vazduha
riba sam na obali,
a tamo gde sam čekala život
namesto smrti da se proslavi,
kostur sam.

Dovoljno mudra,
ljubav i život da zapišem
u kamen uklešem
u nebo utisnem

dovoljno glupa
da me zbog toga
u doživotni karantin zatvore.

Izdahnula sam
čekajući da se ljubav legalizuje.

(autor: jelenaartpoezija)

Po belom oblutku sejem
belo brašno

mleko niz prozore lije

belim konjem jezdim preko voda

uranjam kroz slojeve sebe
do neolitskog doba
u vinčansku kuturu
bez utvđenja,
razgovaram sa tvorcima figurina,
keramičkog posuđa.

Teleport otkucava
java

a ja, još ne bih u prezent
kroz levak vremena,

tamo bih odmorila.

 (autor fotografije i pesme: jelenaartpoezija)