Blogodak - srpski blogovi na jednom mestu

 Nizom spomenika iz različitih epoha smederevsko Staro groblje predstavlja jedinstvenu kulturno-istorijsku celinu. Najstariji i najvažniji među njima je crkva Uspenja Presvete Bogorodice, sudeći po materijalu od kojeg je sazidana, podignuta u XV veku, najverovatnije istovremeno sa zidanjem smederevske Tvrđave, i to kao grobna crkva tadašnjeg mitropolita Atanasija. Ovu tezu potvrđuje i živopis nastao nešto kasnije, krajem XVI i početkom XVII veka. Osim što je svedočanstvo naše srednjovekovne prošlosti, Staro smederevsko groblje sećanje je na ljude i događaje koji su obeležili rađanje nove srpske države i formiranje građanskog Smedereva, nekadašnje trgovce, lekare, sveštenike, učitelje, književnike, dobrotvore…

    Do XVIII veka postojao je običaj sahranjivanja u samoj crkvi Uspenja Presvete Bogorodice, a od 1760. godine kada je Ljota Dimitrijević uz zapadni zid crkve podigao drvenu pripratu, sahranjivanje je vršeno u njoj, ali i oko crkve posebno kada se radilo o uglednim građanima. Sam Ljota Dimitrijević bio je sahranjen pored zapadnog zida crkve. Njegov potomak, konzul Vladimir Ljotić, sahranjen je uz južni deo crkve između oltara i pevnice. Kasnije je porodična grobnica Ljotića izmeštena nešto dalje od crkve. Vremenom porušena je i drvena priprata, a naspram zapadnog ulaza u crkvu 1942. godine podignuta spomen-kosturnica žrtvama petojunske eksplozije, po projektu Aleksandra Deroka.

    Neposredno uz oltarski deo crkve Uspenja Presvete Bogorodice, sa severne strane, nalazi se grob Dimitrija Davidovića (1789-1838), oca srpskog novinarstva, prvog urednika "Novina Srbskih", pisca Sretenjskog ustava, prekriven belom pločom od studeničkog mermera.

    Na Starom smederevskom groblju sahranjen je i Antonije Protić (1787-1854), u porodičnoj grobnici na jugozapadnoj strani crkve, na udaljenosti oko 50 metara od crkve. Spomenik je od crvenog mermera, a levo i desno od njega nalaze se spomenici njegovih kćeri i zetova, porodice Ugričić i Popović. Antonije Protić rođen je i umro je u Smederevu. Bio je pisar kod smederevskog vojvode Vujice Vulićevića, 1807. godine sa Vukom pisar u Sovjetu, a za Vlade kneza Miloša popečitelj finansija. Godine 1853, napisao je memoarsko delo "Povesnica". U narodu bio je poznat kao Ćir-Anta, zbog svoje učenosti i gospodstva.

    U blizini crkve sahranjeni su i prvi dobrotvor opštine smederevske, prota Milutin Banić (1817-1876), dobrotvor Stevan Kuzmanović - Kršljanin, kao i dobrotvor Dina Mančić (1827-1882), iznad čijeg groba se nalazi kapela izrađena po projektu poznatog arhitekte Aleksandra Bugarskog, zatim protojerej-stavrofor Filip Blagojević (1876-1938). Tu su i porodične grobnice Šterića, Marića, a nešto dalje Branka Ž. Jefremovića (1844-1911) poznatog industrijalca, Jovana Vanka Kodžasa (1853-1926), čuvenog upravnika Duševne bolnice u Beogradu dr Dušana Stojimirovića (1870-1955) itd.

    Današnji izgled Starog smederevskog groblja u potpunoj je suprotnosti sa istorijskim značajem i brojem znamenitih ličnosti koje na njemu počivaju. Mnogi stari spomenici su porušeni, nahereni, zarasli u korov, grobnice otvorene, raskošne ograde od kovanog gvožđa oborene, više ne postoje ili postoje u fragmentima. Pojedini grobovi znamenitih Smederevaca ruinirani su i čak postali mesta za odlaganje smeća. Većini spomenika teško se prilazi, ili se prilazi gaženjem po drugim grobovima, a groblje u celini nije parcelisano.

 Nijedan grob ma kog znamenitog Smederevca nije posebno označen i zaštićen. Upravo ovakvo stanje bilo je povod za pisanje ovog teksta. Naročito je bolna istina kada je reč o grobovima Antonija Protića, gotovo nepostojećoj nadgrobnoj ploči Tatarina, poštonoše kneza Miloša, Jovanče Spasića (1875-1843), trgovca Koste Đorđevića-Bižo, čija je žena bila čuvena smederevska dobrotvorka Stevana Đorđević-Bižo.

    Bilo je više apela pojedinaca da se Staro smederevsko groblje stavi pod zaštitu, a jedan od njih upućen je od strane Milana Jovanovića-Stojimirovića izvesnom gospodinu Paniću 1958. godine (pismo se čuva u Matici srpskoj u Novom Sadu pod brojem 36.365 u rukopisnoj zaostavštini M. J. Stojimirovića). U pismu se kaže: "Uz staru smederevsku crkvu je bio sahranjen Tatar Jovanča (Spasić), znamenita ličnost iz vremena Kneza Miloša. Taj skoro mu je grob prekopan, a ploča uklonjena i naslonjena uz grobnicu prote Aksentija Radosavljevića (do grobnice Gašićevih)". Prema navodima dr Leontija Pavlovića, crvenkasta nadgrobna ploča Jovanče Spasića postavljena je poprečno u vrh groba Stevana Kuzmanovića-Kršljanina (Smederevo u XIX veku, Smederevo, 1969). Ona ovde i danas stoji, ali bez obeležja, zarasla u korov i poluzatrpana. Obraćajući se u pismu Stojimirović dalje navodi: "Isto tako Vas molim da naredite da se uzmu u zaštitu grobovi Ante Protića, memoarista, (grobnica Ugričića) i opštinskih dobrotvora Dine Mančića i Stevana Kršljanina. Protić je zidao 1824. staru smederevsku gimnaziju, Dina Mančić je ostavio negde oko 1880. preko 400.000 dinara u zlatu smederevskoj sirotinji, a Kršljanin je ostavio opštini trospratnu kuću."

    Stanje na Starom smederevskom groblju govori o našoj nebrizi, nemaru, nemanju osećanja poštovanja prema nacionalnoj baštini i necivilizacijskom odnosu. 

Ako zaboravimo na velike Smederevce, ljude koji su mnogo toga dali I drzavi I gradu, sta ce ostati posle nas?

 Nekada sam govorio da  me se ne druže sa mnom svi oni koji prave crne liste, bele liste, svi oni koji se ogradjuju od društva, svi oni koji sire govore mržnje, svi oni koji ne žele da vide drugačije i više od sebe, svi ego manijaci i svi koji su ubedjeni u ono da je samo njihova istina jedina istina, svi koji ovde nesto bleje jer su sami pa im onda smeta društvo, pa  po njemu  ’viču’, svi koji imaju nesto večito protiv i malo toga znaju a, svi demagozi svi koji neće da vide već samo da se pokažu,svi oni koji nece da daju vremena bilo čemu, oni koji su puni prezira i malodušnosti u korist sopstvenog sebičnog samozadovoljenja.

Društvo mora da shvati samo sebe, izolacija nas je napravila takvima izolovanima jednima od drugih a sada jos na sve to treba da smislimo dublju separaciju i uvučemo se u male samožive komore pune duševnog otpada, ako se udaljimo sto više jedni od drugih poješće nas gusti mrak.
U nekim kulturnim zemljama, u svetu, postoji tolerancija i uzajamno uvažavanje, ili samo ja gajim san o tome da toga negde ima?
 
Kako tražiti da te neko shvati kada ti sam nećes da prihvatis ikoga ko je drugačiji od tebe ili vidi stvari drugim očima , lako je videti sebi slične i shvatiti blisku problematiku, teško je videti drugacije, male, slabe.

A ono strano odbaci i obriši, skloni iz vidokruga, očuvaj svoju zabludu da postoji samo jednostrano i na tvoj način istinito, laži sebe do kraja života, a pričaj o slobodi i gadjaj se filozofijom kao demagog opet lažuci samoga sebe, prekrstenih nogu salonski pušeci slatku cigaretu sopstvene propasti.

Ko to radi, a znam ih mnogo, licno je odgovoran za bilo koju propast, mrznju i sukob u drustvu, ko daje sebi visi znacaj, omalovazavajuci bilo koji vid suprotnog misljenja, onaj koji gleda na ljude sa visine, gazi ih na putu svog zadovoljenja, preti im da ce, ne budu li se pridrzavali ovoga ili onoga morati biti iskljuceni dajuci im na znanje da su nepoželjni ili da će biti IZBRISANI, kao da postoji neka gumica kojom jednostravno možes brisati ljude.

Tu ja vidim koren fašizma, a ne tolerancije, strah i mržnju a ne razumevanje i poštovanje.
To je baš to ponašanje koje su svi ti ljudi prezirali do juče, jer su oni bili okruzeni nerazumevanjima, svi pre ili kasnije sami postaju projekcije svoga prezira i bas sve ono sto su ikada prezirali.

Takava politika sistema mržnje i straha vas čini upravo time sto potajno mrzite,ne dajte sebi taj luksuz, gajeci u sebi mržnju, pretvoricete se u čudovišta, a posle ćete mrzeti i sebe i druge kada opet usamljeno budete shvatili sta ste postali ne gradite svoj identitet na suprotnostima i kontrastima jer na kraju postajete samo refleksije i odrazi u ogledalima ili imitacije, jer ljudske slabosti upravo tako čine ljude slabim dajući im privid moći, značaja, pripadnosti ove ili one vrste.

Čovek je sam po sebi to sto jeste, i nosi svoj lični identitet. Svako ima pravo da misli i bude uvažavan, uključen u dijalog, sazreva, menja misljenja,saznaje, da pita i da mu bude odgovoreno, pravo da pogreši, ako mu tako nesto biva uskraćivano on je osudjen na učmalost i poziciju da gleda na svet iz svoje malene, silom prilika iskrivljene komore. Dijalog mora da postoji, nekada i oštar, nekada srdzben, gnevan ali nikada preteci, neprijateljstven, arogantan.

Uključi se u dijalog i preispitaj ispravnost svojih stavova i tudjih, argumenti su tu da se nadmeću i služe i potpomazu dijalektiku a ne da stvaraju neprijatelje.
Pretnje ih zasigurno stvaraju, i daju los primer u sirem vaspitanju i kulturi odnosa, jer ce ih i oni koje ucinite svijim neprijateljima činiti to isto sto činite i vi, pretiće vama i ostalima za koje procene da nisu u pravu koliko treba, ili nisu na njihovom trenutnom nivou zrelosti ili čega vec oni uče od vas, svi nesvesno učimo jedni od drugih.
To je tipicni balkanski sindrom. Ulizuj se višem od sebe i puzi pred njim, a zgazi po nižima, onima koji manje ili nedovoljno znaju.  I ne mora biti Balkanac samo onaj ko živi na Balkanu vec onaj koji se na taj nacin ponasa bilo gde u svetu.
I takav princip nije dobar gde god se on našao, unižava covečnost i inteligenciju, podstiče zverstvo i glupost.
Zato ne budite Balkanci, osim u geografskom smislu.

I zato necu brisati ikoga i necu slati ultimatume i zato neću necu praviti crne liste, jer ovo je sredstvo javne komunikacije i dijaloga a ne mesto gde cemo praviti svoje malene klanove i biti neprijatelji svima ostalima koji su, u suštini isti kao i mi.
Bolje da pričamo o tome sta osećamo i javno kazujemo svoja mišljenja, nego da se krijemo jedni od drugih, koliko god grešili ili bili u pravu.

To je moje mišljenje…a Vaše?
mvelja@sezampro.yu

  U svom životu napisao sam mnogo tekstova. Pisao sam tekstove vezane za kulturu, za politiku, u nekima sam kritikovao moderno drustvo, u nekima hvalio pojednice. Cini mi se da celog života pišem. Čini mi se da celoga života pišem jednu istu priču. Najvise pisem eseje. Kroz pisanje se na neki način bavim i sopstvenim životom. Ono o čemu ja pišem je inspirisano životom u kasnim devedesetim godinama u maloj poslednjoj totalitarnoj zemlji Evrope. Kroz svoje tekstove ja se pre svega obraćam samom sebi. Ne znam da li je to dobro ili nije. Nikada nisam imao jasno odredjenu ciljnu grupu, nikada nisam imao nameru da se nekome posebno obratim. To je možda dobro, možda i nije. A pokazalo se da je dobro!

Inspiraciju za ono što ću napisati tražim na ulici. Posmatrajući ljude oko sebe, slušajući njihove razgovore, polemiku ja  pokušavam da razumem bolje svet oko sebe, kako narod živi, o čemu ramišlja.

Ukratko, ako radite neku opštu stvar. Ako pišete zato što volite, ako ste angažovani i previše na nekim poljima ljudi vam se u najboljem slučaju samo smeškaju. Ponekad izgovaraju i neke teške reči na vaš račun, jer smatraju da se iza svega toga krije samo neka korist, sticanje imena, titule, ili profita.

Mislim da koristi svakako ima. Ona se krije negde duboko u nama. To nije ona lična korist koja nam služi samo da bismo zadovoljili svoju sujetu. To vidim kao jedan društvenokotistan rad, od koga će kasnije imati svi koristi. Ili barem svi. Mislim da nemamo opravdanja za sve ono što nam se dešava. Za sve to krivi smo mi sami. Nije dovoljan razlog reći da smo mi mali i siromašan narod i da zato mozemo mirno sedeti skrštenih ruku. Nije dobro reći da mi takodje mozemo da  zaboravimo na prošlost, na neke bitne ljude iz naše prošlosti. Ako zaboravimo na njih kako ćemo očekivati da i nas neko pamti.

Upoznao sam mnogo ljudi koji razmišljaju na sličan način kao i ja. Cenim one koji se svom snagom bore da pobedi istina, koji se bore da se bitni momenti ne zaborave.

Nekoliko dana živim u senci potresenosti koju osećam otkrivajući detalje događaja opisanih u   radu Genocid, novosadska racija. U školi me nisu o tome učili, mesta u kojima sam živeo i boravio nemaju nikakvo obeležje koje ukazuje na stravičan čin neljudskosti – genocid nad našim narodom i građanima! Pitam se koliko dugo bih živeo u neznanju o tom zločinu da nisam slučajno, prilikom prve posete Novom Sadu, primetio kej koji nosi ime žrtava nekakve racije. To je podstaklo moja pitanja i znatiželju i konačno me navelo na odluku da o tom stravičnom masakru mora da se ostavi jedan novi trag u sećanju naše nacionalne svesti.

Zašto o tom događaju nije bilo ni reči u našim udžbenicima iz istorije? Zašto nijedan naš grad, osim onog u kojem je zločin počinjen, nema ime ulice ili trga koji će nas podsećati na jednu od najstravičnijih sudbina velikog dela našeg naroda u istoriji našeg stradalništva? Zašto veliki broj naših ljudi ne zna za zločin od koga se ledi krv u žilama?    Reakcije pojedinih prijatelja na članak koji je godinama slao Aleksandar Veljic(uvod u ovaj rad) potvrdili su mu da je podrobniji opis tog genocida preko potreban, naročito u vreme kada sve više ljudi sve manje poznaje svoju nacionalnu istoriju.
Dobronamerni ljudi su mu skrenuli pažnju da o tom događaju zasigurno postoje knjige i da njegov rad neće predstavljati ništa novo. Međutim, očigledno se i pored svih dokumenata i knjiga malo šta zna o „raciji“, što znači da te knjige nisu ispunile svoju svrhu. Stoga je verovatno potreban novi pristup, neki novi rad (ovi) koji će ostaviti trajno svedočanstvo o ljudima koje ne treba zaboraviti zbog toga što su deo našeg nacionalnog bića i naše nacionalne istorije.
Godinama se premišlajo  na koji način da sroči jedno takvo svedočastvo?! Nije očevidac događaja, nije živeo u vreme tih strašnih zbivanja. Gde početi, kako ne postati preopširan, a opet ne izostaviti detalje koji će pomoći da se shvati kontekst i okolnosti u kojima se odigrala krvava „racija“!? Ako ništa drugo, pisao je tu  priču, svedočanstvo o jednom genocidu, iz preke ljudske potrebe da ispusti jauk nad jednim zločinom.
Ovaj rad je napisan zbog svih dobronamernih ljudi koji žele da saznaju šta je bila „racija“. On nema za cilj da truje mržnjom, huška na revanšizam i unosi razdor među ljude. Upravo obrnuto! Svrha ovog rada je da istina o tom događaju združi ljude u spremnosti da se odreknu patološke mržnje, pohlepe i šovinističkog ludila! Ovaj rad ujedno predstavlja autorov lični jauk nad onima koji su nestali u tom događaju – žrtvama fašističke racije!

Sledi deo teksta iz knjige Aleksandra Veljica:

Mnogi moji sunarodnici nemaju predstavu o tome šta je to „novosadska racija”. U mom gradu nijedna ulica ne progovara o stravičnom zločinu protiv čovečnosti u kome su surovo pobijeni naši građani! U Petrovgradu u ovom času još uvek postoji „obala Sonje Marinković”, „Saveznička”, „Jugoslavenske narodne armije”, „Žarka Zrenjanina“ i njima slične ulice, ali nigde ulice koja bi nas sećala na genocid nad našim narodom!
Ni u srpskoj prestonici ne postoji ulica koja bi nas - makar u prolazu - podsetila na žrtve „racije” koje su usmrćene u ledenim talasima Dunava. U našem glavnom gradu postoje ulice mnogih svetskih velikana, od Vašingtona i Ruzvelta do Šekspira i Golsvortija; zatim ulice posvećene gradovima i jezerima: ohridska, prespanska, dubrovačka, pa čak i ulice sa bizarnim imenima, recimo „ledinačka”. Ali u prestonici svih građana Srbije ne postoji ulica, a kamoli spomenik na masakr našeg naroda u Novom Sadu!
Ni sam ne bih znao za taj stravičan zločin da pre pet godina slučajno nisam ugledao čudan naziv jedne obale - «kej žrtava racije». Nisam znao kome je i zašto namenjena ta ulica. U školi o tome nismo učili, a niko mi do tada nije o tome pričao. Počeo sam da istražujem i sve što sam saznao o razmerama, hladnokrvnosti i mržnji ispoljenoj u tom zločinu ostaviće trajan utisak na moj život i osećanja prema mojim sugrađanima. Dunav je progutao preko 1.300 naših Novosađana, a većina Srbije danas živi u neznanju o tom događaju. Samo jedan spomenik u Srbiji po imenu «Porodica» na obali Dunava nemo svedoči o tom genocidu.
Sramnu „raciju” smislio je fašistički mađarski sistem Mikloša Hortija. Hitler je tražio od Hortija veću lojalnost i više antisemitizma. Da bi izrazio privrženost Hitleru, Horti je odabrao «nižu rasu» ljudi, Jevreje, Srbe i druge Novosađane koji su zbog etničkog porekla, ubeđenja, vere, obrazovanja i humanosti smetali okupatorskom režimu. Izmišljotina da se razbijeni delovi Šajkaškog partizanskog odreda kriju u Novom Sadu i da im stanovništvo pruža utočište poslužila je kao „izgovor” za zločin sa predumišljajem. U Budimpešti je 12. januara 1942. smišljen monstruozni plan za «čišćenje terena». Taj pokolj, koji je u drugim bačkim mestima počeo i pre 21. januara, dostigao je vrhunac u periodu od 21. do 23. januara u Novom Sadu.
Istražne patrole su u sedam izjutra započele zločin pretresanjem, legitimisanjem i odvođenjem naših ljudi na pogubljenja. Novosađani su ubijani na ulici i u svojim dvorištima, a na temperaturi od minus 25 stepeni krvnici su bacali žrtve pod zaleđeni Dunav! Na taj zverski način nestale su čitave porodice Novosađana i drugih Bačvana. Imena nekih od njih možda nikada nećemo saznati, ali treba znati da je ubijeno stotine i stotine Novosađana koji su okupatoru bili «sumnjivi».
U ledenu grobnicu bačena je i Nemica čija je jedina krivica bila što je pokušavala da spasi svoje srpske komšije. Umrla je zato što je volela svoje sugrađane koliko i svoj život. U toj ljudskoj drami ostaće potresan gest Olge Pavlas. Te žene kao simbol ljubavi opominju danas ono što bi jedna zemlja trebalo da oseća prema svojoj deci kojoj čak ni jednu ulicu u sprskim gradovima nije podarila.
Na vest o „raciji”, te 1942. godine ceo svet je ostao užasnut nad hladnokrvnim zločinom, dok mnogi od nas danas ne znaju o tom genocidu nad našim narodom. Zverstva okupatora podstakla su čak i jednog tadašnjega narodnog poslanika u Budimpešti da zatraži od Hortija da se ljaga što pre spere sa Mađarske. Kada ćemo osetiti kolika ljaga leži na nama zbog činjenice da pored svih velikana sveta po kojima smo nazvali naše ulice, nismo osetili odgovornost prema žrtvama „racije” iz 1942!? Zar je potrebno organizovati peticije da se bar jedna ulica nazove po sunarodnicima kojima je život nasilno okončan na tako strašan način?
U novembru prošle godine zatekao sam se na Petrovaradinskoj tvrđavi odakle sam se prvi put zaputio ka spomeniku ljudima kojima sam posvetio jednu pesmu kada me je dotakla njihova gorka sudbina. Sve što sam do tada pročitao o „novosadskoj raciji” želeo sam da bar malo doživim i oživim, misleći o ljudima koje nisam nikada sreo, ali ih se setim svakog januara. Ispod mosta koji vodi do spomenika sporo se kovitlao mutni Dunav. Koračajući preko mosta zamišljao sam šta bih osetio u trenutku da moje lice iznenada poleti ka reci pre nego što u nju potonem?! Kakva li su bila lica mojih sunarodnika i naše dece koja su bacana pod led 1942?
Dok sam u mraku (zbog lošeg osvetljenja) nazirao imena nastradalih Novosađana, stresao sam se od užasa na pomisao da su u ledenoj grobnici ostale cele porodice koje su danas sahranjene u sećanju mnogih njihovih sunarodnika.
Pomislio sam tada da li će se za dva meseca Srbija setiti svojih građana kojih više nema, istrebljenih porodica čiji potomci ne hodaju danas ulicama Novog Sada?!

 Trgni se, zemljo moja i seti se žrtava genocidne „novosadske racije”, zločina koji nismo dostojno obeležili.

Potrebno je više ovakvih tekstova, više prostora u medijima. Nažalost naše društvo tome ne posvećuje dovoljno pažnje.

Treba da znamo da se ne mora biti isti da bi opstao, da nije nužno ćutati da bi preživeo i da nije neophodno biti nesvrstan kako bi sebe lišili svake odgovornosti. Onda kada vidimo više od naše ulice, ali kada smo i za ulicu i za ceo svet jednako odgovorni; onda kada znamo da nam je žao zbog sopstvenih patnji, ali nam se bar jednom oči napune suzama zbog drugih; onda kada znamo da se posle zločina mesto u raju ne kupuje dinarom datom sirotinji – onda ćemo znati da poštujemo integritet nas samih i ljudi oko nas, znaćemo da uvažavamo jedni druge i da vrednujemo ideal dostojanstva. Samo tada ovakve stvari neće biti nezapažene, samo tada shvatićemo našu prošlost da bismo bolje koraćali ka buducnosti.

Hvala svim ljudima koji pišu ovakve tekstove, koji se i za sebe i za celu naciju podjednako brinu.

mvelja@sezampro.yu   sasha1@bajka.org

Juče je u nekakvoj emisiji (Uptinik) na RTS-u u kojoj su učestvovali Pajtić (DS), Mirčić (SRS) i neki potpredsednik SPS-a (za mene anonimus, kao i većina tih fantoma iz nekada nacističke a levičarske partije a danas navodno partije "boraca za socijalnu pravdu"), na mene najjači i najbolji utisak ostavio upravo ovaj poslednji, jer se predstavio kao demokratskiji od Pajtića i njegovog DS-a po svim tačkama. I jedna bitna stvar koju je naglasio u momentu kada je ocenjivao i opisivao aktuelne partije koje su prešle cenzus: rekao je da nijedna od njih nije značajno drugačija od ostalih, da sve zagovaraju "Kosovo pre svega", izuzev Jovanovićevog LDP-a, i da stoga treba napraviti jednu složnu vlast koju će (ne znam iz kojih motiva) sve skupa skupštinski podržavati SRS (čudno da partiju koja im je do juče bila programski najbliža sada stavljaju u najgori mogući položaj posle LDP-a koga bi sasvim izbacili iz kombinacija jer se ne slaže sa fantazijom da je "Kosovo srce Srbije", a da isto toliko nije Ibica, Berlin ili Nju Orleans). Tu vladu i takvu vlast je onda nazvao onim inače uvredljivim nazivom "Vlada nacionalnog spasa", koja ne miriše ni na šta dobro, ali njima je OK.

(more…)

  Iz postovanja prema ovom mestu i prema ljudima koji su ga pravili necu pisati o gorucim politickim temama. Ne zelim ovo mesto, ovaj medij i vid izrazavanja da koristim kao neki vid licne promocije i obracuna sa politickim neistomisljenicima. Pisem o temama koje mene zanimaju ,pre svega, moju generaciju, a i sve ljude.

Ipak izbori su prosli: i lokalni i parlamentarni a o nekim temama nije bilo ni reci.

U svim tim brojnim polemikama vezanim za izbore: na internetu, novinama, televiziji, medju prijateljima, a kad je nesrece i u samoj porodici videli smo da ljudi polemisu o izborima na izuzetno grub nacin. Vodi se nekakva borba covek na coveka, a najbitnije je utuviti onom drugom sopstvenu ideju i sopstveni program. Sve to nam ukazuje da nivo politicke svesti kod nasih ljudi na niskom nivou. Ima dakako i onih koji su plaćeni ili uporno pokušavaju da budu plaćeni, da iskoriste izbore da se dobro prodaju, radeći za ovu ili onu stvar, za ovog ili onog kandidata, Pere Pisari iz administrativnih odeljenja koji se utrkuju u kritici (opet same ličnosti) i to uglavnog onog koga svi kritikuju, a u večitoj potrazi za novim i korisnijim stvarima.

Toliko o izborima. To je valjda nas, srpski folklor koji mene ovoga trenutka uopste ne zanima. Mene zanimaju samo obicni ljudi. Zanima me to kako oni zive, i zasto i za koga se odlucuju na izborima.

O mladima konkretno niko u ovoj kampanji nije govorio. Ako izuzmemo pitanje Evrope i novih radnih mesta u nekom drugom kontekstu nisu ni pomenuti. Sta je sa onima bez krova nad glavom, sta je sa decom koja su prepustena sami sebi?

Jedan od velikih problema sa kojim se suočava Beograd jeste nedostatak mesta za normalan život dece i mladih koji su socijalno ugroženi i svaka pomoć u ublažavanju teškoća sa kojima se svakodnevno susreće je dobrodošla.

Centar za integraciju mladih uz podršku RTV B92 i Mobilne telefonije Srbije pokrenuo je akciju prikupljanja sredstava za projekat "Svratište za decu ulice" kako bi deci i mladima koji žive i rade na ulicama Beograda obezbedili da u prostorijama Svratišta dobiju obrok, čistu odeću i razgovaraju sa stručnim licima iz raznih oblasti.
Deca i mladi koji žve i rade na ulicama u svom iskustvu imaju nasilje, i siromaštvo. Detinjstvo u kojem nisu imala odraslu osobu koja ce o njima odgovorno voditi računa. Sada, na ulici zbog situacija u kojima žive, predrasuda, i siromaštva i nasilja razvijaju niz psiholoških problema. Ulica u njihov život donosi mnogobrojne dileme i kompromise koje nisu spremni da prihvate. Najčešće se osećaju da je grupa sa kojom žive jedino mesto gde mogu da se povere, međutim, često takva podrška nije bezuslovna. Ima mnogo takve dece, njima je potrebna pomoc.

Oni odrastaju pre nego sto postanu deca, potrebno je malo volje da se njihov zivot promeni na bolje.

Pomozite im na sledeci nacin: pozovite vase prijatelje, decu da ucine isto:

Stepenom brige o deci, starima, siromasnima, manjinama meri se demokraticnost jednog drustva i otvorenost jedne nacije. Pomozite da demokratija nastane u Srbiji i da se ocuva.

Svoj prilog možete da uplatite na žiro račun:

205-127261-97 Komercijalna banka
Na ime: Centar za integraciju mladih

Sva prikupljena sredstva namenjena su održavanju i razvoju projekta
"Svratište za decu ulice"

 pisite mi na   mvelja@sezampro.yu

O Nusicu!

Poznati srpski komediograf Branislav Nušić (1864 – 1938) detinjstvo je proveo u Smederevu, gde je završio osnovnu školu i prve dve godine gimnazije. Iz tog vremena, jos uvek se prepricava anegdota, kada je kao đak, promucuran kakvim ga je Bog dao , na času srpskog jezika, dok su obrađivane narodne poslovice Nušić zbog nestašluka bio prozvan da kaže neki primer:

"Koliko budala pita ni sto pametnih ne mogu da mu odgovore" hitro je odgovorio Nušić.
Nastavnik se nađe u čudu i zamisli da li Nušić ovom poslovicom ciljao na njega pa reče:
"Da čujem još jedan primer Nušiću".

"Pametnom je dovoljna i reč", mirno će Nušić.

Razljućeni nastavnik ode po upravitelja škole i još s vrata će
"Da te čujem sada Nušiću".

"Nesreća nikad ne dolazi sama", hitro reče Nušić.

Kultura je oduvek predstavljala nasušnu potrebu naroda. Ona nas je održala tokom dugih vekova ropstva i omogućila da ne zaboravimo ko smo. Zadatak kulture - prenošenje iskustava - ima neprolazno veliki značaj, koji se iznova pokazao tokom burnih godina poslednje decenije dvadesetog veka. Svako zanemarivanje iskustva stečenog u prošlosti može se pokazati kobno za čitav narod. Utoliko je više razloga da kulturi i u Smederevu posvetimo najveću pažnju.
Kao stanovnik ovog lepog grada uzimam ucesca u kulturnom zivotu. Smederevo je grad istorijskih spomenika, mnogo je poznatih i velikih Srba tu rodjeno, provelo život. Njih se Smederevo seti jednom godisnje, organizujući neku malu priredbu ili tek simbolicno obeleži neki važan datum vezan za njihov život ili stvaralaštvo.
Nije bolje prošao ni BranislavNusić. Njega se Smederevci sete jednom godisnje i to samo dok traju “Nusicevi dani”, manifestacija posvecena ocu srpske komedije, a i tada je u gradu vise ljudi sa strane nego domaćina. Vecina Smederevaca ne zna kada se i gde tacno odrzavaju “Nusicevi dani” koji traju par dana i posle toga sve po starom.
Pisem ovaj tekst da podsetim svoje sugradjane na ovog coveka, na Branislava Nušića, da im kazem da treba da ga se sete svaki put kada prodju pored njegove kuce. A kuca Branislava Nusica u Smederevu, ona u kojoj je odrastao, nalazi se u centru grada. Svakodnevno mnogo ljudi prodje pored nje. Malo njih, nazalost, zna cija je to kuca. Na kuci se nalazi natpis na kome pise da je tu nekada ziveo Nusic, ali to niko ne vidi, ne cita.
Zasto bi to neko i citao, kada se u Smederevu na svakoj drugoj starijoj kuci nalazi po neki takav natpis. Da zivim u nekom drugom gradu, ili drugoj drzavi ta kuca bi bila pretvorena u muzej sa njegovim licnim stvarima , pismima, knjigama, ali ne. U tu kucu odlazimo svi, ali iz drugih razloga. Kuca je pretvorena u pekaru !!! Jedno vreme se u gradu govorilo i o tome da pekari tu nije mesto i da ce se izmestiti ili cak cela kuca srusiti. I sta ce onda biti ? Nestace nam i ono malo stvari koje nam je Nušić ostavio.
Mislim da danas u mom gradu zive ljudi, mladi, perspektivni, koji zele nesto da promene. Zele da od svog grada stvore ono sto on i zasluzuje. Nazalost ima i onih drugih, za koje je kultura samo trošak !. Zato sada imamo i mnoge primere zaboravljenih umova nase zemlje, ili naseg grada, nepoštovanje njihovog života i stvaralaštva, svega što su učinili ! Pa onda nije slučajno da nam se dogadja, sve što nam se dogadja
Mislim da je posledji trenutak da kažemo dosta! Dosta nam je nekulture, dosta nam je marifetluka i javašluka….I kako reče Nušić svome profesoru :

“ Nesreća nikada ne dolazi sama“.

Imamo li snage da sprečimo javašluk i popravimo bar ono što se nalazi u našim rukama?

Bojim se da će se ta migracija ka Beogradu i Novom sadu i dalje nastaviti te da država, ma ko bio na vlasti, neće biti u stanju to da spreči. Unutrašnjost će se neminovno prazniti, što će dodatno povećati razlike u razvijenosti između delova zemlje. U zemlji staraca nije moguće očekivati neki realan razvoj, a pogotovo ne u njenim opustelim i zamrlim delovima. To će se odraziti i na poljoprivrednu proizvodnju jer neće imati ko da obrađuje zemlju u poljoprivrednim područjima. Nije reč samo o jugu Srbije jer i Banat je sablasno pust, ima četiri grada na toliku površinu, od kojih samo Pančevo i Zrenjanin imaju i dalje pozitivni prirodni priraštaj zbog doseljavanja, dok varošice gube stanovništvo a sela izumiru. Ulazak u EU bi teoretski otvorio neke mogućnosti za te ljude, ali takođe oni bi spas mogli potražiti i van ove zemlje, poput Poljaka recimo ili Rumuna. Za kojih dvadesetak godina bićemo svedoci totalnog urušavanja čitavih oblasti države upravo zbog nedostatka ljudi. U takvim uslovima sasvim je bespredmetno živeti u Lebanu ili Kuršumliji, odnosno Majdanpeku, Negotinu, Brusu, Trgovištu, Surdulici, Beloj Palanci itd.

(more…)

Ša da se uradi da bi se sprečio dalji odliv stanovništva iz unutrašnjosti u Beograd i Vojvodinu, odnosno da bi se poboljšao životni standard građana najsiromašnijih delova zemlje? Potrebno je:

1. Sprovesti decentralizaciju (fiskalnu pre svih drugih, a onda dalje, sve do svih mogućih ingerencija opština koje nisu u sukobu sa republičkim, čije se ingerencije smanjuju) i regionalizaciju Srbije (hitno), i istog momenta doneti plan i strategiju o ravnomernom regionalnom razvoju koji stupa na snagu najkasnije mesec dana donošenja akta o decentralizaciji i regionalizaciji zemlje. Time bi se odmah izašlo u susret nerazvijenim opštinama i regijama, i radilo na njihovom oporavku.

2. Da bi se sve to sprovelo, neophodno je da građani žele da im bude bolje, i, još važnije - da saznaju da im boljitak donosi upravo ovakav plan. Nažalost to trenutno nije slučaj, i još mnogo bi trebalo raditi, na medijskom planu, kako bi se građani osvestili po tom pitanju. Ogroman napor potrebno je da učine stranke koje se deklarišu kao demokratske (građanska LDP već jeste krenula u tom pravcu, dok recimo DSS uopšte ne smatram demokratskom), pošto su medijski aktivne, kao i mediji, pre svega državni javni servis i mediji koji su dobili nacionalnu frekvenciju. Medijska podrška ideji je ono bez čega nikako ova stvar ne bi mogla da dođe na dnevni red Skupštine.

(more…)

Sajt je u fazi redizajniranja i neće biti u potpunosti dostupan do 1. 5. 2008.

Treći broj časopisa za građansku politiku i kulturu - Zapad, mart 2008.

[ download: 1,7 mb ]

(more…)