Blogodak - srpski blogovi na jednom mestu

Intervju za četvrti broj časopisa za građansku kulturu i politiku “Zapad”: Prof. dr Todor Kuljić, katedra za sociologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu.

Zapad: U “Kritičkoj kulturi sećanja” kažete da je i sećanje na zločine deo grupnog (nacionalnog) identiteta. Znači li to da grupa (narod) ima pred sobom zadatak da kvalitativno prevladava (uredjuje, modifikuje) takve datosti?

Todor Kuljić: Te datosti ne mogu se svladati, ali se treba otvoreno suočiti sa njima. Kako? Kritička kultura sećanja treba da u osnovne priče o vlastitoj grupi uključuje i senke prošlosti. Tek kada identitet (samoopis) nacije postane ambivalentan i kada se npr. srpska i hrvatska prošlost oceni kao skup slavnih i neslavnih sadržaja postaje moguće raspoznavanje skrivenih osvajanja kod euforičnih oslobađanja i otkrivanje restauracije kod tobožnjih revolucija. Za razliku od uobičajenog monumentalnog, ovakvo višeslojno samokritičko viđenje prošlosti bi olakšalo međunacionalnu saradnju. Zarad istog cilja trebalo bi isticati elemente kontingentnosti, prekida i diskontinuiteta u istorijskom iskustvu, namesto sudbinskih monumentalnih i žrtvenih vertikala. Kod kritičke kulture sećanja, prošlost prestaje da bude sudbina, istorija postaje otvorenija za alternative, a sve to širi vidike budućnosti i podstiče tolerantniji suživot u sadašnjici.

Zato treba raditi na dekonstrukciji službenih  slika naših žrtava i tuđih dželata, a istorijat ovoga odnosa uporno moralizovati. Tužilaštva za ratne zločine ne mogu zameniti rad na kritičkom sećanju, koji je bolan i moralizatorski. Odgovornost se ne utvrđuje zbog osvete, nego zbog istorijske pravde i morala. Tu izvinjenja političara nisu dovoljna.

Zapad: Na koji način se događa ili sprovodi kolektivno osvešćivanje ili prevladavanje datosti u identitetu?

Todor Kuljić: Ne zasebno, nego sinhrono, uzajamno i zajednički treba se suočavati sa zločinima kod Srba, Hrvata i Bošnjaka u ratu 1991-95. Masovni nacionalni zločini na prostorima bivše Jugoslavije jesu višestruko uzajamno povezani, na sličan način posredovani i pravdani manje ili više iskonstruisanim vrućim istorijskim sećanjem. Zbog nerazmrsive isprepletenosti zločina i sećanja na zločine trebalo bi prevazići jednostranosti postojećih suočavanja sa prošlošću: pre svega isključivost hegemonog službenog konzervativno nacionalističkog isticanja izvornog i neuporedivog zločina drugih nacija i neprikosnovene žrtve vlastitog naroda, a zatim i onog drugog, doduše daleko manje raširenog, ali takođe jednostranog isticanja samo zločina vlastite nacije, koje je vidljivo kod nekih nevladinih organizacija.  Zločine u minulom građanskom ratu treba procenjivati ne samo iz žablje (nacionalne) perspektive, nego i iz ptičje (izdignutije jugoslovenske osmatračnice).

Dakle, da bi zločini ostali konstruktivna opomena za budućnost nužan je sinhroni prosvećeni srpsko-hrvatsko-bošnjački rad na sećanju lišen balansiranja žrtava. Ne treba kriti činjenicu da su Bošnjaci u poslednjem ratu najviše stradali, ali ni to da su Srbi pretrpeli najveći progon. Dakle, zločine ne treba uravnotežavati, ali je uslov toga da svaka strana treba da neguje ne samo traumu žrtve svoje nacije, nego i traumu zločina vlastite etničke grupe. To je teško ugraditi u samoopis, ali istinske prosvećene kulture sećanja nema bez priznavanja, a toga nema kod nacionalizma. Ako se ozbiljno primi k znanju da je prošlost oružje, onda bi u preko potrebnom «Muzeju stida Zapadnog Balkana» svakoj naciji trebalo obezbediti prostoriju.

Zapad: Postoji li razlika između identiteta građana Srbije i identiteta Srba?

Todor Kuljić: Da. Prvi je građansko prosvetiteljski i skopčan sa pravom, a drugi je etnički i više vezan za biološko poreklo i tzv. «krvnu» solidarnost. Istinski individualni samoopis (identitet) lišen kolektivnog ne nasleđuje se poreklom niti rođenjem, nego se stvara i gradi kroz samoafirmaciju.

Drugim rečima, ne rađaš se kao građanin nego se izgrađuješ kao građanin. Nažalost, nakon raspada SFRJ bez stalnog podsećanja na nacionalno poreklo ili na nacionalne žrtve nema mobilnog identiteta. Bojim se da to još dugo neće biti svladano.

Zapad: Postoji li opasnost od nove fašizacije Srbije?

Todor Kuljić: Izvor desnog ekstremizma i nacizma nije kod nas toliko ekonomska, koliko idejna kriza. Više je reč o  fašizmu koji je našao pogodnu klimu u službeno normalizovanom nacionalizmu koji stiže odozgo. Ima i fašizma koji stiže odozdo (navijači, skinsi i sl). Osim toga, svuda gde intelektualci govore o dobrom ili o demokratskom nacionalizmu, fašizam se potiskuje u stranu. Srpski „demokratski nacionalisti“ tvrde da je antifašizam komunistička ideologija, govore o „dobrom nacionalizmu“, dok je kod ekstremnih nacionalista fašizam salonska stvar, tj. oblik najdoslednijeg nacionalnog osećanja.

Dakle, istovremeno slabi antifašizam, a jača anti-antifašizam koji relativiše zločine fašista i rehabilituje kvislinge. Uzroci su s jedne strane globalni (opšti zaokret epohalne svesti udesno, normalizacija kapitalizma, restauracija religije i konzervatizma i demonizacija socijalizma), a s druge lokalni (raspad Jugoslavije, građanski oružani rat i građanski rat sećanja). Ovi procesi prisutni su kod svih novih balkanskih država i nerazmrsivo povezani, pa se ne mogu izolovano objašnjavati.

Intervju za četvrti broj časopisa za građansku kulturu i politiku “Zapad”: prof. dr Jovan Živković, predsednik Centra za regionalnu politiku (Niš)

Zapad: Kakve su posledice višedecenijskog centralizma u Srbiji?

Jovan Živković: Pored očiglednih posledica koje se i golim okom vide, poput onih da je deo od Prokuplja ili Beloljina do Merdara gotovo prazan po pitanju naseljenosti, da je putna mreža i na spomenutom delu i u oko opština Pirot, Leskovac, Vlasotince i Prokuplje katoastrofalna, da su sela gotovo ispražnjena, te da je privreda potpuno zamrla u Nišu, Leskovcu, Vranju, i Protu – osim “Tigra”, onda je jasno da nije u pitanju samo problem u kadrovima ovog dela Srbije ili u nedostatku ideja i kuraži, već u nečemu što se zove ravnomerna raspodela kapitala. Naime, i sam princip privatizacije je doprineo takvom poretku stvari, tim pre što su se sredstva od svake privatizacije selila u Beograd, a onda u neravnomernim iznosima ili sa ogromnim zakašnjenjem vraćala opštinama u iznosu od svega 5%, dok je Vojvodini odmah ostajalo 50% od prodate vrednosti određenog preduzeća, s tim što se i onih opštinskih 5% i njima vraćalo.

Za ovu priliku posebno ističem veoma tešku poziciju jugoistočnog dela zemlje. Kako stvari stoje evidentno je da su građani jugoistočne Srbije najsiromašniji, ili da imaju najveći udeo među siromašnima. Iz ukupne strukture siromašnih posebno se ističe ruralno područje sa 25% od ukupnog broja u zemlji, a ukupna slika po regionalnoj karti o rasprostranjenosti siromaštva je sledeća: siromašno je 23.5% stanovnika jugoistočne Srbije, 13.2% stanovnika zapadne Srbije, 11.4% stanovnika istočne Srbije, 9.7% stanovnika Šumadije, 7.9% stanovnika Vojvodine i 4.2% stanovnika Beograda. Ako se za napred navedene podatke može reći da su stari već nešto više od godinu dana, onda evo i najnovijih od 08. 07. 2008. godine koje prenosi list “Danas”: “U Srbiji su izražene razlike u razvoju pojedinih regiona, o čemu svedoče i podaci o platama, koje se kreću i u rasponu od jedan prema četiri, stopa nezaposlenosti u nerazvijenim područjima i do šest puta je viša od one u razvijenijim sredinama dok je razlika u bruto domaćem proizvodu čak od jedan prema 22”.

Uz mišljenje da je ova podeljenost i izraženija, makar se to može reći na osnovu čitanja Strategije o ravnomernom razvoju Republike Srbije – napisana od strane državnih činovnika januara 2007. godine, ipak valja napomenuti još jedan posledični aspekt višedecenijskog centralizma u Srbiji. Reč je o tome da je stvoren takav način mišljenja kod građana po kome je država kohezivna i u pravom smislu ozbiljna tvorevina samo ukoliko postoji jaka centralizacija društvene moći i ako se njome rukovodi na unitaran način. To se vidi po ustrojstvu raznih podsistema i instituta.  Prvi je onaj što se građani ne osećaju građanima, već se za njih koristi efemizam “narod”, a oni sebe tako i doživljavaju – ne, dakle, kroz princip individualizma (ili individualnih sloboda) iz koga proizilazi aktivizam i preduzimljivost. Ako nema tog elementa moderne političke kulture, a nema ga i kao matričnog stava koji je trebalo da forsira sama država, onda je jasno zašto nije bilo svesti kod neposrenih ljudi da njihov život, društvena pozicija njihove opštine ili okruga zavisi od njih samih. Pošto se sve prenosi na državu i potražuje od države, onda je razumljivo da je ona ta tvorevina koja se smatrala važnim institutom za zbrinjavanje svih građana ma gde živeli. To je ta uspostavljena višedecenijska povezanost ili međuzavisnost između pojedinaca i države koja se mora razrešiti u narednom društvenm razvoju, tj. da se institucionalno zaustavi majorizacija države nad njenim delovima – uvodjenjem regionalizma. Do toga će doći samo onda ukoliko se gro prenetih nadležnosti sa države zamene izvornim, ili, praktično govoreći, ako se mnoge delatnosti prepuste na upravljanje i kreiranje samim građanima koji žive u određenim regionima. Tek u tom slučaju, ali i tek posle izvesnog vremena, neće više biti reči o specifičnim migracijama iz nerazvijenih delova države ka glavnom gradu ili već razvijenijim gradovima poput Niša i Vranja, odnosno znatno više ka Novom Sadu i, pre svega, ka Beogradu. Samo pod tim uslovima će doći do ujednačavanja stope nezaposlenosti i bruto proizvoda.

Zapad: Da li je Beograd u povlašćenom položaju u odnosu na Vojvodinu i ostatak Srbije? Ako jeste, otkad je tako?

Jovan Živković: Da, Beograd je po više osnova u povlašćenom položaju u Srbiji i to oduvek. To proizilazi iz same postavke pošto je reč o državnoj prestonici, ali i iz još uvek dominantnog modela funkcionisanja države – centralističkog sistema po kome je sasvim “prirodno” da on bude glavni trgovački, finansijski, poslovni, obrazovni i svaki drugi centar. On je i proizvodni centar, pogotovo danas kada je način proizvodnje promenjen i kada je proizvodni pogon stavio akcenat na tercijalne delatnosti. Naime, sećam se još onog vremena kada je deo EI Niš preseljen u Beograd, i od kada Niš propada, pa do -  razume se - današnih dana; sve vreme glavni grad slovi za centar koji stoji nad Srbijom sa svim mogućim prioritetima. Gotovo da i ne možemo da nabrojimo koliko se Beograd gradi i to u vremenu samo posle 2000. godine, za razliku od drugih gradova u kojima su i glavne ulice ili glavni trgovi istog izgleda u poslednjih 30-40 godina. Budžet grada Beograda jedini ima suficit, a on je toliki da drugi centri i ne mogu da zamisle te cifre.

Zapad: Šta takozvani Vidovdanski ustav donosi novo na planu regionalizma i teritorijalne ravnopravnosti?

Jovan Živković: Pođe li se već od odredbe prvog člana novog ustava, tj. da je “Republika Srbija… zasnovana na vladavini prava i socijalnoj pravdi… ljudskim i manjinskim pravima i slobodama…”, odmah se uočava da je izraz “socijalna pravda” neprimeren, i uveden potpuno u maniru i socrealističkog diskursa i bez pokrića. Jer, socijalna pravda mora biti institucionalizovana, odnosno toliko realna koliko je i sprovodiva nezavisno od političke garniture na centralnom nivou vlasti, odnosno od toga iz koga kraja potiču nosioci vlasti i kakvu viziju imaju o razvoju Republike Srbije. Naime, pošto stanovnici Srbije već nisu suvereni građani po načinu kako se došlo do Ustava - i to zahvaljujući V. Koštunici kao gromoglasnom zagovorniku legitimiteta i legaliteta u dosadašnjim političkim nastupima, nisu niti potpuno jednaki, a još manje institucionalno zaštićeni podrazumevanom solidarnošću, pošto su, recimo, Vojvođani u boljem položaju od stanovnika npr. južne Srbije. Taj raskorak u definisanju položaja stanovnika nije slučajna sistematska greška jer se, i kroz umanjenje kompetencija Vojvodini, potpuno stremi daljoj unitarno-centralizovanoj Srbiji po kojoj je evidentno da građani ne mogu da zatraže svoja prava na uređenje neposrednog okruženja i da potpuno raspolažu svojim resursima. U ovom slučaju nije reč samo o korišćenju tzv. realnih potencijala, već i o ispunjenju prava da se čovek regije iskaže u pravom smislu kao odgovorno biće da preuzme odgovornost i upravljanje svojim životom, a da ipak ne bude proglašen ili smatran inicijatorom u narušavanju integriteta Srbije. Ali, kako bi posrednički oblik vlasti, kroz regionalnu politiku i, svakako, uvođenjem npr. veća građana, bio takav presedan u ustavno-pravnom i političkom prestrukturisanju države, to je neiskoračavanje iz tog političkog miljea još jedna potvrda da se autoritarno ponašanje predstavnika državne vlasti nastavlja, odnosno da nije ni moglo biti pomaka u redefinisanju pravno-političkog pogleda. Zbog svega toga su političke elite propustile priliku da bitno kreiraju drugačiju svest stanovnika Srbije, odnosno da doprinesu novoj političkoj kulturi ovog podneblja i, time, daju relevantan prilog politici mira koja je moguća tek u državama viđenim kao participativno društvo, a ne kohezivna nacionalna zajednica.

Zapad: Ko i kako prigovara regionalizmu?

Jovan Živković: Regionalizaciju treba videti kao sredstvo kojim se za građane Srbije južno od Beograda razrešava pravno-politički status i uvode veća prava i slobode, kao i poboljšanje ekonomskog položaja sredstvima koja su i do sada oni sami stvarali. Ta sredstva, stvorena unutar Srbije, odlivala su se ka centru odlučivanja koji u potonjoj fazi nije imao sluha i izgrađene parametre za ravnopravnost i solidarnost.

Za unitariste je regionalna autonomija secesionizam, uprkos tome što nemaju odgovor na neravnomernu razvijenost. Zadržavanje građana na nivou parohijalne svesti, uz čiju pomoć lakše manipulišu što je dominantnija, udaljavaju stanovništvo od savremenih i neizbežnih društvenih procesa - od integracije i participacije sa svetom na svim nivoima. Utoliko oni dovode u pitanje identitet i integritet čoveka i društva kojim upravljaju, jer smatraju da jedino centralistička država ima onaj nivo legitimnosti da određuje slobodu čoveku, lokalnoj zajednici i manjinskim zajednicama.

Regionalizacija, kao takva, može da smeta samo onim pojedincima, grupama i slojevima koji bi da po svaku cenu i dalje žive svoje pretpolitičke i velikodržavne vrednosne stavove kao misaoni maksimum.

Ideja i konstantna rasprava o nekim izvinjenjima ili kvazi-izvinjenjima, koja će, navodno, kao rukom skloniti traume devedesetih kada su se balkanska plemena tako zdušno i sa toliko entuzijazma pohvatala za guše, toliko je isprana, profanisana i zloupotrebljavana, da je postala otužna, a onima ciničnima i smešna.

Trućanja i trabunjanja o tome da li je Tadić trebalo da se izvini Hrvatima, ili je trebalo Hrvati da se izvine Srbima, a Bošnjaci i jednima i drugima, dok su Makedonci, eto, imali sreće da nikome ne moraju da se izvinjavaju, ta trućanja i trabunjanja niti mogu niti će išta izmeniti u glavama onih na svim stranama koji bi zaista trebalo da se nekome konkretno izvine, za neko zlo ili pakost koje su upravo oni, lično, nekome učinili.

Njima ne pada na pamet da se izvine bilo kome. Naprotiv, mnogi od njih žale samo za tim što nisu još neki skalp skinuli, još neki televizor ili frižider utovarili u gepek, ili još neko zlo, zašećereno glamurom “patriotizma” učinili.

Sav apsurd “izvinjenja” može svako od nas da istestira u mašti tako što će da zamisli kako je, ne daj bože, izgubio sve što je imao u ludilu nacionalističkih orgija, a sada bi trebalo da ga nečije “izvinjenje” dovede u stanje blaženog osećanja ljubavi i oprosta za sve ludake i budale koji su mu uništili život, sećanja, prošlost i budućnost. Zbog čega? Zbog velike Hrvatske, malo veće Bosne, ili najveće Srbije? Ili prosto zbog toga što je komšija iskoristio priliku da se dokopa njegove kuće i okućnice, kola i žene, koje je godinama tako ljubomorno merkao?

Da se razumemo: nisam protivnik izvinjenja, naprotiv! Ali zašto bi se neki Boris ili Pera ili Žika izvinjavao bilo kome u moje ime? Kome sam ja nažao učinio na nekom ratištu? Kome sam ja ružnu reč rekao ili napakostio, samo zato što nije, eto, imao sreću (ili nesreću, kako ko gleda) da mu u krštenici piše “Srbin”?

Da bi to međunacionalno izvinjenje imalo neki smisao, trebalo bi da se održi na nekom velikom stadionu, gde bi stalo stotinak hiljada grešnih sa svih strana, i koji bi se čista srca, iskreno i samopokajno, ceo dan izvinjavali jedni drugima, grllili i ljubili, plakali i smejali se, srećni u pomirenju, a nesrećni po zlodelima koja su im zajednička. E, koliko je neverovatno zamisliti one koji su do pre neku godinu klali i palili u takvoj jednoj felinijevskoj sceni, tako je i apsurdno i raspravljati o izvinjenjima političara koja jedni drugima dele ili ne dele u ime celih naroda ili nacija.

Uvek sam i bio skeptičan prema tim istorijskim izvinjenjima, kao što je ono čuveno Vili Brandta koji je klekao i izvinio se žrtvama nacizma. Lepo je to tada, u tim okolnostima, delovalo, a i Vili je bio jedan prilično vešt političar, i fotogeničan lik, tako da čuvena slika njegovog klecanja izgleda kao da je uradila najbolja marketing agencija, a slikao lično Dejan Milićević, mag kiča i bljuzge. Posle mnogo prašine koja se digla tim povodom i mnogo godina kasnije jasno je da je najviše od tog “izvinjenja” profitirao upravo Vili Brandt, i Nemačka. Koliko je iskreno bilo, procenite sami.

Nisam nigde pročitao podatak, članak, priču, ili crticu o tome kako je neki nacista nakon rata posetio Aušvic ili Treblinku i klekao na sred stratišta, zaridao kao dete, onako iskreno izvinjavajući se i sebi i žrtvama. Nisam pročitao, a čitao sam mnogo. Jednostavno, zlotvori se ne izvinjavanju, zato i jesu zlotvori. A u ime dobrih ljudi u lošim godinama nema razloga niko da se izvinjava; sem oni sami od sebe da traže oprost što su dozvolili da ludilo prevlada, da se zlo nakoti, da ih nadvlada i savlada. E, to je izvinjenje koje dugujemo, svako sebi, u samoći, pred sopstvenom savešću.

O Holbrukovoj iskrenosti i poštenju bi verovatno mogle minhauzenovske bajke da se ispredaju. Iskrenost, poštenje, moral i principijelnost i kod dotičnog su sasvim bespotrebne, čak i suvišne, opterećujuće, ometajuće osobine za jednog ozbiljnog političkog karijeristu kao što je, bez sumnje, Ričard Holbruk.

Primera lagarija sitnijih i krupnijih političara kroz istoriju ima toliko da ne bi mogle verovatno da stanu u kongresnu biblioteku u Vašingtonu, poznatiju kao najveću biblioteku na svetu, a sve gusto kucano, u tomovima. Napokon, i napad na Irak je, kao što ceo svet sada zna, otpočeo na velikoj laži, pa se i budućnost čitavog sveta, ponekad mi se čini, nažalost vrti oko laži.

No, kakve veze ima, pitam se, lagarija Ričarda Holbruka sa neopisivo jezivim zločinima koje je, po optužnici, počinio ili skrivio Radovan Karadžić? Da li eventualno obećanje službenika američke administracije može da amnestira čoveka koji je bio predsednik države u kojoj je na najgnusniji, srednjevekovni način, godinama jedan grad držan u opsadi, a njegovi žitelji od koleveke do staračkog štapa bili legitimne mete svakog podnapitog idiota koji je pišajući na čuki iznad grada, odlučio da, dok je već tu, otrese i neki rafal ili minu… onako, reda radi, po Sarajevu?

Može li eventualno obećanje Ričarda Holbruka da “niko ne sme da ga bije” biti ta izlazna strategija Radovana Karadžića, kojom je on umirivao svoju savest, kojoj, koliko vidimo iz načina života nakon predsedničke karijere, i nije trebalo mnogo da se umiri. Možda zato što je nikada nije ni imao? Čovek je našao svoju nirvanu, spavao kao top, ne sanjajući ni jednog momenta ni 60 000 muslimana, ali ni 20 000 svojih vojnika, koji su glavu izgubili pod njegovom komandom. Desetine hiljada ljudi (namerno kažem ljudi, jer su u smrti, valjda, svi isti) je izgubilo život u državi kojom je upravljao Radovan Karadžić: dece, žena, starace, golobradih mladića, surovih ratnika, zaluđenih manijaka, svakakvih lica, karaktera, sudbina… I Radovan je mirno spavao, baveći se lečenjem sterilitieta, nalazeći blaženi mir, nirvanu, ubeđen, u svojoj ludosti i zloći, da je sve što je uradio - uradio dobro, da je čak “gorski car”, srpski heroj, i ko zna šta još.

Ne, neće moći. Neće moći Radovan da priču okrene u svojoj jadnoj, balkanskoj varijanti politikanstva, u smeru gde će glavno pitanje biti da li mu je Ričard Holbruk obećao “da niko ne sme da ga bije”, neće moći jer sudije u Hagu nisu ni naivne, ni glupave kao oni kojima je godinama ovde solio i drobio, što kao predsednik, što kao Sai Baba David, i koji su ga slušali otvorenih usta, bilo kao političkog, bilo kao gurua alternativne medicine.

Jadna mu je to odbrana kao što je jadan taj starac koji je izronio ispod duge brade i hindu punđe. Jadan, ne zbog godina, nego jadan zbog onoga što jeste, i zbog toga što i dalje mirno spava. Ne razmišlja o onim desetinama hiljada mrtvih u Bosni, nego u svojoj jadosti premišlja kako da, kao uhvaćeno đače, prebaci krivicu na nekog američkog administratora koji verovatno i jeste lažov, ali nije ratni zločinac. Jadna odbrana, jer lažovi ne idu u zatvor, a ratni zločinci idu i na vešala. Toliki je jaz krivice između laži i ratnog zločina.

Kako majski izbori ništa novo nisu doneli, mišljenja sam da je zaokret sa dnevne ili stranačke politike na opšta politička mesta očekivano za časopis kakav je Zapad. Tako su u fokusu ovog broja teme koje se tiču suočavanja s prošlošću i denacifikacijom, problemom desekularizacije i klerikalizacije Srbije, te pitanjem i problemima centralizovane države.

Međutim, nešto što je moralo da bude tema ovog broja ipak je izostalo. Radi se o pojavi fašističkih plakata i nalepnica na Filozofskom fakultetu u Nišu. Sama pojava ovih simbola i parola nije vredna tolike pažnje, ali nešto drugo jeste: niko se od osoblja zaposlenog u toj ustanovi protiv ove pojave nije pobunio, nikome one nisu zasmetale, niti se učinile problematičnim. Tek bi poneki politički svesniji student prišao i po ivicama, koliko bi uspeo, izgrebao zalepljeni materijal. No, i u tom je pogrešio, jer se ova pojava morala iskoristiti kao upozorenje medijima, ustanovama, i celokupnoj zajednici da se u  ovom društvu odgaja ili makar toleriše ideologija najvećeg zla koje je zadesilo čovečanstvo. Kada jedna naizgled ozbiljna institucija, kakva je Filozofski fakultet, ne reaguje, to bi upozorenje moglo biti još poučnije, upečatljivije i delotvornije. Iz tog razloga uredništvo Zapada je uputilo pitanje najpre dekanu, a zatim i nekolicini profesora demokratske orijentacije. Da li je ispod časti ovim ljudima pojaviti se u Zapadu, ili stati na stranu antifašizma, tek odgovore nismo dobili. A fašističke parole čekaju novi semestar.

Časopis Zapad - download (1mb)

Akcija “Čišćenje” koja se sprovodi na teritoriji Grdelice za sada daje veoma pozitivne rezultate. Leskovački inspektorat odazvao se našem pozivu i izvršio pretrese stanova na više lokacija uz podnošenje krivičnih prijava. Naš centar je ovih dana preko svojih lokalnih kontakta među zavisnicima, kao i sinoć, proveravo da li je moguće od nekog dilera u Grdelici završiti tri vrste psihoaktivnih supstanci koje su ovde najzastupljenije, a to su: marihuana, trodon i heroin. Naravno, moguće je da narkoman napusti Grdelicu i na nekom drugom mestu nabavi supstancu, ali u ovim trenucima on nema nikakvu mogućnost za distribuciju iste na teritoriji Grdelice. Ukoliko se ovakvo stanje održi, celokupna akcija može služiti kao primer za druge manje opštine ili mesne zajednice.

Zanimljivo je bilo sinoć posmatrati pripadnike MUP-a kako uporno patroliraju ispred domova sada već bivših dilera. Pomalo podseća na onaj period iz vanrednog stanja i akcije “Sablja”.

U celoj ovoj priči najbitniji su sami zavisnici i Eskolija će u najskorije vreme uvesti kao svoju obavezu programe za savetovanje narkomana u cilju pružanja motivacije za lečenjem. Eskolija neće tražiti podršku drugih opštinskih organa za ovaj poduhvat već će se isključivo baviti tematikom bolesti zavisnosti u saradnji sa stručnjacima na tom polju, drugim NVO, kao i sa svim zainteresovanim građanima.

Saga o Radovanu polako prelazi iz par excellence političkog događaja u najgoru, slinavu, latinoameričku sapunicu, sa svim elementima bolesne kombinacije Kasandre i Sandokana (ovo drugo zbog izgleda glavnog glumca).

Od dana hapšenja zatrpani smo ekskluzivnim informacijama o mistiku u crnom koji je lečio šuljeve Beograđanima, savijao kašike mentalnom silom, držao predavanja o prolaznosti života i beskonačnosti univerzuma… Slušamo šta je jeo, koliko tanko je kakio, koliko često je pikio… Javljaju se pacijenti, poslovni partneri, komšije koje su ga viđale u lokalnoj kasapnici kako kupuje duvan, čvarke… Ceo grad je, izgleda, bio barem jednom u kontaktu sa Davidom, makar ga očešao u lokalnom GSB-u, ako već nije imao zadovoljstvo da se leči kod dotičnog gurua.

Nova epizoda outlaw Davida je isplivala danas, a tiče se njegovog ljubavnog života, misteriozne ljubavnice koja ga je pratila, mazila i pazila (i zvala ga Đordje), a da nije znala da joj 5 miliona dolara leže na dohvat ruke: hrču, prde i mrmljaju u snu. Nije znala, nije htela, ili nije smela… đavo će ga znati.

Elem, dobili smo vanserijskog superheroja, mentalnog gurua, balkanskog pastuva, bosanskog koljača, dobroćudnog prodavca masti za šuljeve “a la Raša”, sve u jednom neverovatnom liku koji će, bez sumnje, vaskrsnuti u nekoj jeftinoj koprodukciji srBsko-azerbejdžanske škole filma. Šuška se da će možda i sam Emir-Jelenko-Kusturica umešati prste u režiju ovog istorijsko-ljubavnog horora.

I kao što nakon nekoliko epizoda španskih, kolumbijskih ili meksičkih bljuzgi čovek nakon početne radoznalosti počinje da dobija probavne iritacije, i blagi proliv čim počne špica za iste, tako i ja, već umoran od ovog Raša-mona, jedva čekam da ga istovare u Hag, zatvore pored Šešelja, i bace ključ. Neka se Holanđani jebavaju sa Rašavišnom, a mi malo da odmorimo, Bar te dve nedelje dok traje pauza Skupštine; ako u međuvremenu ne nađu Ratka kako radi na neurohirurgiji na VMA, operišući na otvorenom mozgu, prerušen u precvalu doktorku. Srbija je to, brate… zemlja čudesa.

U analitičkom pristupu partijskim programskim opredeljenjima polazi se od osnovne teze da je za izgradnju demokratskog društva potrebno ne samo ustoličenje i oživotvorenje države prava, pogotovo nakon višedecenijskog autoritatrnog i simulacionog demokratskog društvenog ustrojstva kakvo se gradilo na srpskom podneblju, već da je nužno da se društvenost bazira i na državi prava. Za ovakve potrebe, i u ovoj prilici, ne navodimo zahteve koje pruža demokratska tradicija, već smatramo da je dovoljno podsetiti na intencije razvijenih evropskih zemalja koje se kroz objedinjavanje u EU usaglašavaju oko zajedničkih opštih i posebnih vrednosti, a sve s namerom da stvore celovitiji i sveobuhvatniji društveni sistem dostojan života čoveka i društvenih grupa umreženih načinom delovanja i u zadovoljavanju potreba. Za primer takve upućenosti apostrofiramo minimum osnovnih dokumenata: Evropska povelja o lokalnoj samoupravi (Strazburg, 1985), Evropska povelja o regionalnoj autonomiji (Strazburg, 1997), Pariska povelja za novu Evropu (Pariz, 1990), Okvirna konvencija Saveta Evrope o zaštiti nacionalnih manjina (Strazburg, 1995) i Preporuke iz Lunda o delotvornom učešću nacionalnih manjina u javnom životu (Lund, 1999). Prateći ciljeve i neposredne zadatke iz navedenih, ali i drugih oficijelnih akata koje bi trebalo svaka država da implementira kroz pravno-zakonsku regulativu kako bi participirala u takvom projektu, sledi zaključak da ni u Srbiji ne bi trebalo da bude mesta predmodernom shvatanju državnog suvereniteta, samodovoljnosti ili, ponajviše, nacionalnom konceptu države kao matrice delovanja.

Shodno naznačenim napomenama, a preneseno na našu partijsko političku scenu, evidentno je da već na osnovu opšteg pogleda iz naziva partija slede ubeđenja da nema takvog usmerenja koje uliva optimizam, budući da se većina partija u svom nazivu direktno vezuje za Srbiju, u želji da biračima jasno kažu da je osnova njihovog delovanja interes Srbije kao samostalne države, ali i srpskog naroda kao dominantnog naciona. Zbog toga i ne iznenađuje što se politički život izražava kroz rudimentalne principe 18. i 19. veka, pošto skoro dve decenije dominantan pečat političkoj stvarnosti daju prvenstveno Socijalistička partija Srbije i Srpska radikalna stranka, a u poslednjim godinama Demokratska stranka Srbije i Nova Srbija. Ako se ima u vidu i broj i naziv stranaka sa prefiksom srpski, koje su ranije delovale na političkoj sceni Srbije - i čiji su se članovi i simpatizeri po gubljenju njihovih političkih pozicija (npr. Srpski pokret obnove, Pokret snaga Srbije, Demokratska zajednica Srbije, kao i sada nešto modifikovana Stranka srpskog jedinstva kroz partiju Jedinstvena Srbija, koju predvodi Dragan Marković Palma) opredeljivali za jednu od ovovremeno aktuelnih partija sa istim programskim zadatkom, onda je sigurno da se politička svest građana Srbije i dalje kreira tako da se sopstvena politička i idejna opredeljenja baziraju na autoritarno-unitarnom i centralističkom društvenom modelu. Svakako da u igri dobijanja uloge na političkoj pozornici Srbije imaju udela i druge partije, za koje se smatra da pripadaju partijama građanske orijentacije (Demokratska stranka i G17 plus, a nešto ranije Liberalna partija i Demokratska alternativa), što se najbolje može videti u načinu na koji je donet Ustav Republike Srbije, ili što i dalje nije zaokružen Ustavni sud (više od godinu dana), kao i to da Srbija još uvek nema Zakon protiv diskriminacije, Zakon o pravima i slobodama nacionalnih manjina, dorađen Zakon o finansiranju političkih stranaka i izmenjen Zakon o lokalnim izborima, kao i zakone o lokalnoj samoupravi (redefinišući pristup prema pravu na svoju imovinu i veće izvorne ingerencije), predsedniku države, teritorijalnoj organizaciji Srbije, glavnom gradu (koji i sada funkcioniše kao region), Narodnoj skupštini, odbrani, vojsci, spoljnim poslovima i bezbednosti. Dakle, živimo u vremenu u kojem je tzv. legalizam izvršne vlasti pod patronatom predsednika Vlade, sa nadležnostima glavnog kreatora politike na ustavno-pravnoj zasnovanosti Srbije, koji se može podvesti pod Hobsov ili prvobitni novovekovni pristup uređenju pravne države (ali ne i kao države prava), tim pre što je ne izvlači iz teorije o njenoj neograničenosti. Jer, Srbija nije izmenila ancien regime, pošto i dalje funkcioniše na tragu neusmeravanja prema novoj konceptualnosti, odnosno ne uviđajući da je već kao takva deo istorije - sa autoritarnim i oligarhijskim oblikom vladanja nad građanima kao podanicima.

Programski stavovi parlamentarnih političkih partija o regionalizmu, u zborniku radova “Regionalizam: novi društveni okvir”

Kako neko lepo reče, bez međunarodnog koridora, koji bi prolazio kroz Srbiju, ona je zaista obična rupa na putu, koju će i dalje svi zaobilaziti, a u barici koja se u toj rupčagi bude stvorila dobro će se i nadalje osećati samo punoglavci i paraziti.

Verujem da se mnogi sećaju jednoga od osnovnih mitova kojima su nas kljukali u osnovnoj školi, a to je da je Srbija nezaobilazno čvoriste između Istoka i Zapada, bogom dana raskrsnica svetova, gde smo se mi ugnezdili, i sve što treba da radimo je da deremo kožu sa leđa jadnicima koji nemaju drugog izbora nego da se akaju po srpskim stazama i bogazama, ako žele stići na odredište. Kao mnoge druge, i ova zabluda je zasnovana na mitu.

Nakon Veljinog onanisanja sa auto-putem Horgos - Veljina vukojebina, neko se setio Koridora 10 koji je, bez sumnje, najvaćniji putni pravac kroz Srbiju, već ucrtan odavno u evropske mape puteva kao najkraći, ali ne i najbolji način da se stigne sa severa na jug Evrope. I malo dete, bez potrebe da bude Mrka Builder, može da razume da je ne iskoristiti činjenicu da jedan od najvažnijih koridora Evrope dobrim delom prolazi kroz Srbiju ravno nacionalnoj ekonomskoj katastrofi, a odgovorni bi morali da odgovaraju krivično za sabotažu i podrivanje ekonomske moći države, ali i pred konzilijumom psihijatara i psihologa, jer kakva budaletina mora biti političar koji prenebregne važnost tog puta. Nadam se da će se i pravosudni organi, a i konzilijum lekara, pozabaviti Veljinom opsesijom da, umesto koridora 10 , izgubi silno vreme u pokušaju da svojim seljacima napravi put po meri “Gazda Velje”.

Elem, siguran sam i da ne treba detaljno objašnjavati blagotvoran uticaj koji bi takav auto-put imao na srpsku privredu: od klasičnog transporta, turizma, trgovine, ulaganja u industriju, do pomalo zapostavljenog ali ne i manje važnog razloga za gradnju: smanjenja saobraćajnih nesreća i čuvanja života naših građana i putnika.

Pored koridora 10, ne manje važna je i pruga koja bi pratila sličan pravac, ali i gradnja još šire i veće mreže puteva koja bi za Srbiju, uz proizvodnju hrane, mogla biti osnova na kojoj bi se nadgradila sasvim dobra privredna struktura.

Nije ova zemlja ni najbogatija rudama, vodama, i prirodnim lepotama, kako su nas bezočno lagali nastavnici i profesori, ali nije ni bez ikakvih resursa i mogućnosti da postane sasvim dobra zemlja za život. Transport je sigurno jedna od tih mogućnosti, jer pored najkraćeg puta sever-jug, nudimo Evropi, u saradnji sa Hrvatima, isto tako najkraći put istok-zapad, kao i eksploataciju Dunava na dobrom dellu njegovog toka.

Sve, kao i uvek, zavisi od poštenja i sposobnosti srpskih političara, i svesti građana koji ih biraju i trpe na funkcijama. A tu smo, nažalost, najtanji.

Srpska desnica je oduvek bila nešto što je najbolje funkiconisalo na onaj način kako je primenjuju bubuljičavi tinejdžeri, listajući nekada “Cik”, a danas, pretpostavljam, internet. Ako se fokusiramo na poslednjih dvadesetak godina srBske golgote, videćemo da je, pored gore pomenutog samomasiranja, srBska desnica bila prikladna jedino za upotrebu u nužniku, naravno, kod dešnjaka. I tu se završava sva upotrebna vrednost srBske desnice.

Radikalna stranka je, pak, poseban horor set u tom trileru zvanom “Desnica u Srbiji”. Ne znam ko bi mogao da porekne da je cilj osnivanja ovakvog mutanta upravo pravljenje monstruma koji će biti još strašniji od SPS-a i Slobodana Miloševića, i kao takav služiti plašenju i zastrašivanju ne glasača SPS-a, već upravo opozicije, koja je, kakva-takva, već od ‘93. godine počela da zabrinjava mama-Miru i porodicu Adams. Ako ništa, da im smeta kao dosadna muva. Ali, avaj! Frankenštajn se ubrzo oteo kontroli i postao gori, opasniji, krvoločniji i zlobniji od onoga kako ga je zamislio dr Frankenštajn - Mihajlo Marković, sa timom suludih naučnika.

Kako se to desilo? Pa, upravo takva, degenerična, mutant-partija, sastavljena mahom od srednjoškolaca, iskompleksiranih u svojim promašenim karijerama i životima, koja je bila spremna da čini zlodela prema neistomišljenicima koja bi prevazilazila Pinočeove orgije, bila je ono što je prosečan Srbin žarko želeo. To je bio pun pogodak: partija dostojna naroda u kojoj se izlegla. Srba ne voli mnogo pametne političare, ne voli ni lepe ljude, ne voli ni dobro obučene političare; ne daj bože da su visoke škole završili. Sve to njega svakodnevno podseća koliko je neškolovan, glup, lenj, zarozan i, što je najgore, podseća ga da bi mogao ponekad da se i okupa ili obrije. Pa, avaj, čak i da zubara poseti.

Takve političare srBski korpus nikako nije mogao da proguta. Okrenuo se “ljudima iz naroda”, nedojebanoj, histeričnoj Kragujevčanki sa osnovnom školom i kursom za turističkog vodiča; srednjoškolcu, koji je leba zarađivao tako što je reketirao porodice pokojnika, harmonikašu i propaloj, pomalo raskokanoj glumici. To Srbi žele, i namazani ratni zločinac, Vjekoslav Vjeko Šeselj, im to daje. U ogromnim količinama.

Koga ne mrzi da pogleda koga su radikali u poslednjem sazivu skupštine dovelu u Parlament misliće da se neko ili zajebava sa rajom (koja je to možda i zaslužila), ili jednostavno - bolje nemaju. Limari, harmonikaši, turistički vodiči, tehničari svih fela, alatničari, glodači, nekoliko likova koji su bili toliko glupi da pod stručnu spremu stave “preduzimač” - to je SRS, na čelu, naravno, sa grobarom: morbidnim simbolom koji stalno visi nad glavama Srba, kao neka pretnja iz Petka trinaestog.

To je Radikalna stranka, to je Srbija. A desnica… preporučujem, bez obzira na godine, učestalost seksualnih odnosa, bar nekoliko puta mesečno da se opustite i upotrebite srpsku desnicu za ono što najbolje radi. Ja to upražnjavam bez obzira i na ženu i na ljubavnicu. Ako ništa drugo, ono kada kažem “desnica” pomislim na nešto lepše od radikala.