Blogodak - srpski blogovi na jednom mestu

Srpska desnica je oduvek bila nešto što je najbolje funkiconisalo na onaj način kako je primenjuju bubuljičavi tinejdžeri, listajući nekada “Cik”, a danas, pretpostavljam, internet. Ako se fokusiramo na poslednjih dvadesetak godina srBske golgote, videćemo da je, pored gore pomenutog samomasiranja, srBska desnica bila prikladna jedino za upotrebu u nužniku, naravno, kod dešnjaka. I tu se završava sva upotrebna vrednost srBske desnice.

Radikalna stranka je, pak, poseban horor set u tom trileru zvanom “Desnica u Srbiji”. Ne znam ko bi mogao da porekne da je cilj osnivanja ovakvog mutanta upravo pravljenje monstruma koji će biti još strašniji od SPS-a i Slobodana Miloševića, i kao takav služiti plašenju i zastrašivanju ne glasača SPS-a, već upravo opozicije, koja je, kakva-takva, već od ‘93. godine počela da zabrinjava mama-Miru i porodicu Adams. Ako ništa, da im smeta kao dosadna muva. Ali, avaj! Frankenštajn se ubrzo oteo kontroli i postao gori, opasniji, krvoločniji i zlobniji od onoga kako ga je zamislio dr Frankenštajn - Mihajlo Marković, sa timom suludih naučnika.

Kako se to desilo? Pa, upravo takva, degenerična, mutant-partija, sastavljena mahom od srednjoškolaca, iskompleksiranih u svojim promašenim karijerama i životima, koja je bila spremna da čini zlodela prema neistomišljenicima koja bi prevazilazila Pinočeove orgije, bila je ono što je prosečan Srbin žarko želeo. To je bio pun pogodak: partija dostojna naroda u kojoj se izlegla. Srba ne voli mnogo pametne političare, ne voli ni lepe ljude, ne voli ni dobro obučene političare; ne daj bože da su visoke škole završili. Sve to njega svakodnevno podseća koliko je neškolovan, glup, lenj, zarozan i, što je najgore, podseća ga da bi mogao ponekad da se i okupa ili obrije. Pa, avaj, čak i da zubara poseti.

Takve političare srBski korpus nikako nije mogao da proguta. Okrenuo se “ljudima iz naroda”, nedojebanoj, histeričnoj Kragujevčanki sa osnovnom školom i kursom za turističkog vodiča; srednjoškolcu, koji je leba zarađivao tako što je reketirao porodice pokojnika, harmonikašu i propaloj, pomalo raskokanoj glumici. To Srbi žele, i namazani ratni zločinac, Vjekoslav Vjeko Šeselj, im to daje. U ogromnim količinama.

Koga ne mrzi da pogleda koga su radikali u poslednjem sazivu skupštine dovelu u Parlament misliće da se neko ili zajebava sa rajom (koja je to možda i zaslužila), ili jednostavno - bolje nemaju. Limari, harmonikaši, turistički vodiči, tehničari svih fela, alatničari, glodači, nekoliko likova koji su bili toliko glupi da pod stručnu spremu stave “preduzimač” - to je SRS, na čelu, naravno, sa grobarom: morbidnim simbolom koji stalno visi nad glavama Srba, kao neka pretnja iz Petka trinaestog.

To je Radikalna stranka, to je Srbija. A desnica… preporučujem, bez obzira na godine, učestalost seksualnih odnosa, bar nekoliko puta mesečno da se opustite i upotrebite srpsku desnicu za ono što najbolje radi. Ja to upražnjavam bez obzira i na ženu i na ljubavnicu. Ako ništa drugo, ono kada kažem “desnica” pomislim na nešto lepše od radikala.

Savet bezbednosti UN odbio je predlog USA da se uvedu sankcije Zimbabveu, gde je lokalni, dugogodišnji tiranin pre izbora pobio osamdesetak pristalica opozicije i popalio nekoliko stotina kuća. Ranjavanja i silovanja se u ovakvim afričkim wonderlandima ne računaju kao ozbiljni incidenti, pa njihov broj nije ni registrovan.

Vođa opozicije je odustao od izbora, pokušavajući da sačuva svoje pristalice od linča, a tiranin je, naravno, zabranivši pristup stranim posmatračima, trijumfovao u ovom afričkom bušu, sve po ustavu i zakonu - džungle, naravno. I ništa tu ne bi bilo čudno ili drastično drugačije nego što se dešava u dobrom delu afričkih država, da se ovako krupnim kršenjima ljudskih prava nije pozabavio i savet bezbednosti UN.

Dokazi o lažiranim izborima, progonu političkih protivnika, i masakrima nad istima, bili su toliko jasni i jaki da je uvođenje sankcija bila samo formalnost. Tako su bar neki mislili. Ali, avaj! Čuvari međunarodnog prava, gardijani potlačenih i borci za pravdu, Kina i Rusija, srpska tetka i mama, stavile su veto na ovaj predlog.

Zašto bi dve tako moćne države sprečile sankcije tiraninu koji na najbrutalniji način sakati i muči, ubija i zatvara svakoga ko se usudi da ne misli kao on? Sumnjalo se da Kina snabdeva oružjem taj režim, a ovaj veto je toliko proziran, jadan i smešan pokušaj da se preko nekoliko hiljada zarđalih kalaša kineske proizvodnje, ostvari uticaj u tom delu sveta preko bolesnog diktatora. Pa zar Kina? Miroljubivi budući “vladar sveta”, koji se “nikada nije mešao u poslove drugih zemalja”? Kakvo razočarenje za kinologe… ili nije? Kinolozi i rusofili su poznati po fanatičnom podržavanju svakog sranja koje bilo koja od tih zemalja izazove: ako je iz Moskve ili Pekinga, mora da je dobro.

Ruski motiv je, kako se pretpostavlja, čisto inaćenje i durenje uvređenog debelog klinca kojem mangupi lupaju šamare, a on ne zna kako da se suprostavi pa će iskoristiti svaku glupu mogućnost da im napakosti. Veto je, prosto, revanš za ideju o postavljanju štita u Českoj, i Ruse zabole kazačok što će sledećih godina nekoliko hiljada dece i nejači osakatiti ili pobiti režim Mobutua. Oni se i dalje trude da ne naruše imidž koji su gradili oduvek, a to je imidž države koju boli za patnje celog sveta, pa i svojih građana, sve dok nekada komunistička, a danas finansijska oligarhija, može da štiti svoje pozicije.

I tako, srBske uzdanice, bastioni pravdoljublja, Rusija i Kina, mama i tetka male Srbije, pokazaše se kao obične karakondžule, sebične baba-jage, kojima ničija patnja ne znači ništa, sve dok se komunističke klike - negde reformisane, negde ne - i dalje basnoslovno bogate na leđima robova (da, robova). Ili Srbija nije ni mogla drugačija da bude, pored takve mame i takve tetke?

Ponuditi svinjsko meso po nižim cenama samo potrošačima u Beogradu i još nekim razvijenim gradovima na severu Srbije, a zaboraviti građane Niša i juga Srbije je diskriminacija, navodi se u otvorenom pismu Ministarstvu trgovine i usluga.

Kakva je to socijalna pravda o kojoj su nam pričali bivši, a najavljivali je i novi ministri i poslanici, ako nam je u Ministarstvu trgovine i usluga potvrđeno da će svinjsko meso iz robnih rezervi po ceni nižoj od 25 odsto biti ponuđeno samo stanovnicima Beograda - kaže Jovan Jovanović, predsednik niškog Centra za zaštitu potrošača „Forum“, koji se tim povodom obratio i otvorenim pismom resornom ministarstvu, na koje mu je odgovoreno da je tog mesa „malo i neće ga biti i za Nišlije“.

- Mogu samo da zamislim kakav će biti odnos između metropole i provincije kada smo dobili parlament u kojem gotovo polovina gradova i opština iz unutrašnjosti nema predstavnika. Istovremeno, da li je ovo preporuka građanima sa južne i ostalih pruga širom Srbije da odu u vegetarijance i ne računaju na „povlašćeno“ meso iz robnih rezervi, koje se inače pune budžetskim parama, dobijenim iz džepova svih građana. Onih u Beogradu, čija je prosečna zarada u maju bila oko 38.000, u Nišu 28.000, u Svrljigu samo 13.500 dinara - kaže Jovanović.

On istovremeno napominje da je meso u Srbiji samo u prvih pet meseci ove godine poskupelo za oko 40 odsto i postalo sve ređa namirnica na trpezama srpske sirotinje.

Glas javnosti

Ovo je govor jednog naseg pisca, iz 1999. godine, Nemacka.

Otimanje slobode

U svetu u kome su reči prazne i potrošene, ja koja pišem ne znam gde bih se smestila. U svetu koji svojim tokom rukovodi mirno i lako bez mene, ja ne znam gde pripadam. Moj identitet je neko oteo, neko prisvojio, namenio mi samo jedno lice, jednu fizionomiju i grimasu, jedan kubistički crtež, pola lica ratnik i druga polovina žrtva.

U svetu u kome ne želim biti ni ratnik ni žrtva, moj identitet ne postoji. Ja koja želim da imam slobodu izražavanja, primorana sam da govorim i pišem samo o jednom, ili, preciznije, samo protiv jednog: protiv rata, nasilja, nacionalne mržnje, provincijskog otimanja slobode samo za sebe, a na račun drugog, protiv podela, bitaka, pregovaranja, ultimatuma, jednostranog rasuđivanja i prosuđivanja.

U ovom životu, jedinom koji imam, volela bih da mogu da pišem i o drugim stvarima. U ovom jedinom životu, koji se tako brzo troši, nemam nikakvo pravo na to. Stid i osećanje odgovornosti za postupke i odluke koji nisu moji, primoravaju me da se fokusiram samo na jedno. U svetu u kome u jednoj zemlji vojska istrebljuje civile, sama sebi ne dozvoljavam ni o čemu drugom da govorim. U svetu u kome se čitav kontinent diči svojom kulturom, stupnjem civilizovanosti, a dopušta da ljudi po njegovim obodima gladuju, umiru, ubijaju se međusobno, i na to kao jedini odgovor opet nudi silu, ja ne želim o drugom da pričam. Tako se čitav moj život, sve moje misli, svaki udah u toku dana, svaka reč koju izgovorim svodi samo na jedno, omeđeno je samo jednim, postoji samo kao jedno - kao glas protiv svega što nad nama vlada. Moj identitet, dakle, ne postoji. Ja sam određena drugim, onim što ja nisam, onim suprotnim od mene, onim protiv čega sam.

mvelja@sezampro.yu

Govor jednog srpskog pisca iz 1999. godine (Nemačka):

U svetu u kome su reči prazne i potrošene, ja koja pišem ne znam gde bih se smestila. U svetu koji svojim tokom rukovodi mirno i lako bez mene, ja ne znam gde pripadam. Moj identitet je neko oteo, neko prisvojio, namenio mi samo jedno lice, jednu fizionomiju i grimasu, jedan kubistički crtež, pola lica ratnik i druga polovina žrtva.

U svetu u kome ne želim biti ni ratnik ni žrtva, moj identitet ne postoji. Ja koja želim da imam slobodu izražavanja, primorana sam da govorim i pišem samo o jednom, ili, preciznije, samo protiv jednog: protiv rata, nasilja, nacionalne mržnje, provincijskog otimanja slobode samo za sebe, a na račun drugog, protiv podela, bitaka, pregovaranja, ultimatuma, jednostranog rasuđivanja i prosuđivanja.

U ovom životu, jedinom koji imam, volela bih da mogu da pišem i o drugim stvarima. U ovom jedinom životu, koji se tako brzo troši, nemam nikakvo pravo na to. Stid i osećanje odgovornosti za postupke i odluke koji nisu moji, primoravaju me da se fokusiram samo na jedno. U svetu u kome u jednoj zemlji vojska istrebljuje civile, sama sebi ne dozvoljavam ni o čemu drugom da govorim. U svetu u kome se čitav kontinent diči svojom kulturom, stupnjem civilizovanosti, a dopušta da ljudi po njegovim obodima gladuju, umiru, ubijaju se međusobno, i na to kao jedini odgovor opet nudi silu, ja ne želim o drugom da pričam. Tako se čitav moj život, sve moje misli, svaki udah u toku dana, svaka reč koju izgovorim svodi samo na jedno, omeđeno je samo jednim, postoji samo kao jedno - kao glas protiv svega što nad nama vlada. Moj identitet, dakle, ne postoji. Ja sam određena drugim, onim što ja nisam, onim suprotnim od mene, onim protiv čega sam.

mvelja@sezampro.yu

Saopštenje odbora Socijaldemokratske omladine Niša i NVO Differentia povodom pojave plakata neonacističkih organizacija na Filozofskom fakultetu u Nišu

Odbor SDO-a u Nišu i nevladina organizacija Differentia osuđuju nadležne na Filozofskom fakultetu u Nišu koji već više od mesec dana tolerišu plakate i nalepnice neonacističkih organizacija. Filozofski fakultet, na čelu sa dekanom Momčilom Stojkovićem, nije učini ništa da se poruke - koje indirektno izražavaju netrpeljivost na nacionalnoj i rasnoj osnovi - uklone.

(more…)

Još jedna manifestacija organizovana od stranih službi i domaćih izdajnika u cilju otimanja Kosova, i uvlačenja Srbije u Evropu, globalizam u najgorem obliku.

Imao sam (ne)sreću da mi je ćerka , kao učenica muzičke srednje škole, dobila ulazinice za "Eurosong", oličenje globalističko-imperijalističkih težnji ka nametanju novokomponovane glob-kulture, koja za cilj ima ubijanje identiteta i teritorijalnog suvereniteta… ops, greška!  ("teritorijalni suverenitet" mi se provukao iz navike)… malih naroda, a naročito onih ponosnih, samosvesnih, nebeskih, kao što smo mi, Srbi, dokazani borci protiv globalističkih težnji evropskih dušmana i anglosaksonskih zlikovaca.

(more…)

Fascinantna je ta zamena teza u kojoj mediokriteti sebi daju za ekskluzivno pravo da budu "narodni uzorak", odnosno da svoju glupost, neznanje, bahatost i bezobrazluk identifikuju sa narodom. I onda, kada opravdano iskažeš prezir prema njihovoj imbecilnosti ili išamaraš nekog takvog "naciJonalistu" zbog bezobrazluka, odmah kukaju kako je napad na njih - napad na narod.

U svojoj bolesnoj i glupavoj, izvrnutoj (ne)svesti, koja je počela ozbiljnije da atrofira početkom devedesetih, i progresivno napreduje od tada, "naciJonalisti" su utripovali da je "narod"  i "Srbija" isključivo njihova prčija kojom samo oni smeju i imaju pravo da mašu, izvodeći taj zaključak samo iz toga što im je Slobodan Milošević svojevremeno usadio sliku krezavog, nepismenog, glupavog šabana sa šubarom i nožem u zubima, kao "pravog Srbina". I zato, pošto kada god vide svoj lik u ogledalu, i vide upravo takvog krezavog idiota, smatraju da su baš oni taj model Srbina kakav je poželjan i jedino moguć po njihovim standardima.

(more…)

Takmičenje za najbolju pesmu Evrope se konačno završilo. Utisci su se slegli. Goste smo ispratili. Čini se da su svi zadovoljni i oragnizatori, domaćin, pobednik. Svi osim one čuvene velike petorke. Danas čitam negde kako su izjavili i zapretili da se više neće takmičiti dok se ne promeni način glasanja, jer uvek pobedjuju one male države-istočnog bloka. Za njih ima ko da glasa, a obično glasaju jedni za druge i uvek su u samom vrhu takmičenja.

Mislim da nije to sve baš tako kako su Britanci opisali. Njihove pesme su već godinama jako loše, pa nije ni čudo što im niko i ne dodeljuje poene. Samo da kažem da su i prošle godine za našu Mariju glasale sve zemlje Evrope, pa mislim da smo i od Engleza dobili veliki broj poena.

I dok je ruski premijer Vladimir Putin naložio juče da se takmičenje za „Pesmu Evrovizije” naredne godine u Rusiji organizuje „na najvišem nivou”, iz Velike Britanije je stigao predlog da Bi-Bi-Si, kao jedan od četiri najveća finansijera „Pesme Evrovizije”, povuče svoje novčane doprinose dok se ne uspostavi fer glasanje.

„U vezi sa poznatim, prijatnim događajem, pobedom našeg pevača na Evroviziji, neophodno je izabrati mesto i pripremiti taj događaj na najvišem nivou”, rekao je Putin na sednici Predsedništva Vlade Rusije.

Britanski mediji osuli su „paljbu” na „Pesmu Evrovizije”, ocenjujući je kao nefer takmičenje. U ovakvim komentarima prednjači legenda Teri Vogan koji 28 godina prenosi za Bi-Bi-Si ovo takmičenje. Njegovu ocenu da „Rusija slavi zahvaljujući blokovskom glasanju svojih suseda” podržale su mnoge zvezde šou biznisa i političari. Ser Vogan je čak zapretio da više neće komentarisati ovaj šou i da će se penzionisati!

Evrovizija danas jeste vise šou, nego samo takmičenje pesma. Ne možemo danas s pravom da kažemo da je pobednička pesma uvek ona najbolja iz gore navedenih razloga. Evrovizija jeste kraljica kič manifestacija, danas više nego ikad. Danas se glasa za zemlje, za one koje volite, a ne za pesme. Milslim da je toga bilo i ranije, ali poslednjih godina se to i vidi. Iz tih razloga smatram Evroviziju kič predstavom, ali u onom pozitivnom smislu. Ona je dokaz da svi u sebi nosimo nešto što nas pokreće na zabavu, druženje, ljubav, spajanje.

I samo da kažem britanskim novinarima-ako nas mazom Evrope čini to što nas većina zemalja voli. Što vole jedan mali narod sa Balkana, mnogo više nego Britance, ja mogu da kažem da i njima želim isto ali od suseda Amerikanaca. Pa nek puknu dušmani, svi, imaju i oni nekog da ih voli.