Blogodak - srpski blogovi na jednom mestu

Najpre slušam vesti o uraganu, zatim Ibrahima.
Poslednja preostala flaša ruma od prošle godine.
Najjeftiniji smo sačuvali za kraj, kada postaje nevažno.

Drugarica javlja: 250 km/h.
Dobro je.Iako ništa oko nje ne izgleda dobro, što zaključujem gledajući (čak i u ovakvim trenucima tendenciozne) fotografije na CNN-u. Upoređujem ih sa našima, pokušavam da prepoznam ulice.


Uskoro u Havani počinje da pada noć.
I znam da će, bez obzira na sve što su danas preturili preko glave i bez čega su sve nad glavom ostali, barem njih trojica dograbiti instrumente i nastaviti tamo gde su prekinuti. Cubanchero.
."Kada bismo brinuli o materijalnom... mi ne bismo postojali!" (parafraza, Ibrahim Ferrer)..Godinu dana, još nisam vratio.

U ponedeljak, 18. avgusta na http://www.everythingthathappens.com/ pojaviće se novi album Brajena Ina i Dejvida Birna, jedan od onih albuma kojima nisam ni smeo da se nadam. Njihov "My Life in the Bush of Ghosts", objavljen pre 27 godina i danas važi za jedan od najvažnijih u novijoj istoriji pop-muzike po mnogim parametrima ali ponajviše po inovativnosti, odnosno načinu na koji je nastajao i utabao stazu za mnoge koji su njome prošli u godinama koje su sledile, bez obzira na žanrovske odrednice.

Prva pesma koja se mogla preuzeti sa sajta - "Strange Overtones" – odgovara na najvažnije pitanje. Dejvid i Ino nisu krenuli istim putem i utvrđivali gradivo, već su nastavili dalje. Nivo opravdane paranoje (o kojoj je Birn svojevremeno toliko pisao i pevao) i želja da se pesme sa albuma (što je moguće duže) zaštite od piratizovanja, rezultovali su činjenicom da je Ino izabranim novinarima snimke puštao sa svog lap-topa, nije bilo promo-diskova, distribucije medijima, ničega, samo promo snimak, najava "elektro-gospela" (Ino) i tišina koja će potrajati do sutra.

"Everything that happens, will happen today" će, samim tim, biti prvi album u istoriji muzike koji će učiniti da posegnem za karticom i platim traženu cenu. Za "In Rainbows" sam mogao da platim koliko sam želeo, nije isto.

Ali, šta povezuje Ina, Birna, Ku'ran i današnji dan?



Prvo izdanje "My Life..." (LP verzija i prvo CD izdanje za Sjedinjene Države) krasi, pored ostalih snimaka, fenomenalni "Qu'ran" – koji je nastao tako što su na postojeći snimak alžirskih muslimana Ino i Birn dodavali ritam, bas, šumove i sintove, stvarajući jedan od najboljih pasaža na kompletnom albumu. Protest Islamske zajednice Londona, koju je ta i takva kombinacija ritma, muzike i tekstova Ku'rana vređala, učinio je da "Qu'ran" bude uklonjen sa svih narednih izdanja, čak i onog objavljenog 2006. godine, na kojem su se našle do tada neobjavljene pesme i ili nepoznate verzije poznatih snimaka (istina, bez originalnog omota Pitera Savila).

Ali, internet je ontološki suprotstavljen zabranama. Nemoguće je kreirati zabranu u vremenu broadband interneta i prisustvu lovaca na digitalne dragulje: "Qu'ran" je uveliko dostupan, može se čuti i na "zvaničnim" stranicama poput ove (obratite pažnju na tekst koji je dostupan i opciju "preslušavanja", na samom dnu) i naravno, ne smeta nikome. Samo podiže cenu prvih izdanja albuma.

Danas je u Srbiji objavljeno da se knjiga "Dragulj Medine" brzopotezno povlači iz prodaje. Do danas, ovo je bila jedina zemlja na Planeti u kojoj se mogla kupiti knjiga o životu Ajše, jedne od žena proroka Muhameda. Odštampano je 1000 primeraka. Ono što se krije u koricama upoređeno je se sa čuvenim karikaturama Muhameda. Uvredljivo je, razumem.

Ali.

Zamišljam koju cenu će odštampani primerci uskoro dostići.
Koliko će se skeniranih stranica pojaviti na Internetu u narednih mesec dana?
Koliko će biti čitanija zato što je zabranjena? Da nije, prošla bi neprimetno kao i mnoge druge.Koliko nas će je pronaći, sutra ili za deset dana, poput snimka "Qu'ran" i preporučivati dalje, putem Mreže koja "zabranjeno" čini rečju prošlosti.

Nedavno prešlicavanje jedne od "hrestomatija" beogradskog duha s kraja prošlog veka dovodi me do (lako prepoznatljivog) ali nepotpisanog segmenta "Pangalaktičkog svingerskog odeljenja" Stivena Atlija (Utley), u originalu napisanog još 1975, vođenog prostom, ali očigledno zavodljivom premisom: "Kako izgleda seks u XXI veku?" Priča je objavljena u "Alefu" 1988 (i dalje dovoljno daleko od početka XXI veka) u prevodu Aleksandra B. Nedeljkovića.

Da, nije me mrzelo da prekucam.
Štaviše, bilo je zabavno, vredna je podele sa grupom.
Sjajnu ilustraciju Boba Živkovića ne mogu podeliti sa vama, ali fotografija, snimljena 2008. godine, na neki način, dokazuje da vreme "es-ef-oidnosti" priče zapravo lagano ističe.


PANGALAKTIČKO SVINGERSKO ODELJENJE –
(Specijalni servis samo za naše čitaoce)

Seks u 21. veku – Nudimo svojim čitaocima šansu da se međusobno povežu. Samo nam pošaljite pismo i kovertu sa svojom adresom za odgovor ili odgovarajući vrednosni iznos (radioaktivne materijale molimo ne šaljite bez odgovarajuće zaštite) i saopštite sa kim biste želeli sastanak. Vaš oglas objavićemo ovde, u našoj specijalnoj rubrici, u sledećem broju, a onda ćemo vam sve ispravno kodirane odgovore dostaviti apsolutno besplatno. Dakle, uđite ovamo i bacite se u slobodni seks !

LIČNI OGLASI:

USAMLJENI zemljanin, 40 god, 198/91 kg, traži parove 18-35 za vezu utroje. Može svaka vrsta bića. Ne prihvatam vezivanje i dominaciju, sado-mazo, niti minerale. Posedujem asteriod. Diskrecija garantovana. PGS – 0060.

ALGOLIJANKA, kin, frong, čezne da se sretne sa vrućim van–algolijancima, radi dobrog provoda, uz razmenjivanje. Voli oralni i leđno–ventilni seks, apsolutno je luda za metanskom terapijom i teranskim pornićima. Šalji svoj hologram odmah, odgovaram na sva pisma. PGS – 0061.

MEŠOVITI PAR voljan da svinguje (menja partnere): on Zemljanin, 196, muževan, ona Marsovka, 80 sa 90 cm, osam divnih dojki sa perspektivom da u proleće izraste još. Žele da upoznaju druge parove radi ludog provoda kod kuće i u gradu. Vole: fr, gr, sm, vd, poseduju okove, bičeve, elektroubadala za gonjenje stoke, i sl. Krilata bića, na žalost, ne dolaze u obzir jer je supruga alergična na perje. Muž jednook, ne percipira dubinu, dakle slike ne moraju biti holo. Šaljite ravne fotiške u pismu! PGS – 0062.

PRIVLAČAN muškarac, sa Tere, slobodnih ideja, 31/181/85 kg, traži atraktivne, slobodoumne Zemljanke radi klonovanja. Volim grupno, što više, to bolje! Pošalji holo, ili uzorak tkiva danas ! PGS – 0063.

BRONTORNIS, 278 cm, 230 kg, podatan. Radite samnom šta god hoćete, a imate i čime! Nije mi važno da li ste muško, žensko ili kin, ali bića na bazi ugljenika poželjnija su od ostalih. Pošaljite holograme ili aksetu na kojoj me grdite ili psujete. Odgovoriću odmah! PGS – 0064.

KOMPJUTER Omnivak 5000 želi da se zbliži sa maštovitim usisivačicom prašine. Zatražite vreme u programu. PGS – 0065.

VENERIJANAC, 2 m, dobrog izgleda, iskusan. Želim da upoznam ugojenu, dronjavu zemaljsku domaćicu sa debelim nožnim zglavcima, brkovima a i dahom koji se oseća na beli luk. Starost neograničena. Diskreciju garantujem i očekujem. PGS – 0066.

MLADIĆ isrgnut iz vremena, upravo stigao iz godine 1940, subjektivna starost 22, traži nekoga ko bi pomogao u snalaženju i dobroj zabavi. Visok sam 170 cm, težak 70 kg, talasasta smeđa kosa, pravi super – dasa. Želim da otkrijem šta vam je to "fr". PGS – 0067.

VENERIJANAC, privlačan, duhovit, uzeo zemljasko državljanstvo. Nekroi, javite se. Potrebne su mi dve zgodne zemaljske devojke da poziraju za slobodne holografije sa pingvinima, salamanderima, asparagusima. Takođe tražim privlačne žene 18-30 godina, za snimanje filmova sa robotom koji liči na Rederforda B. Hejza. Raspolažem mnogim uzbudljivim hologramima leproznih, što sam voljan razmenjivati za slike trudnih zemaljskih domaćica. Na svu interesantnu poštu odgovaram odmah.

DOMINIRAJUĆI andromedanski sluzavi monstrum traži podatnu Zemljanku od 17 – 25. Mora biti prsata, sklona vrištanju i da joj ne smeta cepanje bluza. Imam standardni broj pipaka, antena, hvataljki itd, volim da milujem i balavim. Pošaljite holograme i koordinate za sletanje. PGS – 0069.

BIOINŽENJERISANI, zemaljski delfin 5, žudi da sretne vruće supruge kojima je dosadno. Raspolaže aparatima za disanje. PGS – 0070.

DOBRO GRAĐEN Jupiterijanac, 5 metara, 408 kg, zelen, voli obaranje ruke, nazalni seks, fr, gr, xr. Volim razgovor, dobru knjigu, čašicu amonijaka. Najradije primam ponude bića sa drugih gasnih giganata, sličnih dimenzija i sklonosti. Supruge i ljubavnice su protiv, zato što je diskrecija bitna. Hologrami i obim bicepsa obavezni. PGS – 0072.

PLUTONAC bi upoznao frigidnu zemljanku radi braka i uređivanja tela. Molim da se ne javljaju bolešljive i LOX-e. PGS – 0073.

SUPER GRAĐENI Zond sa ovolikim neatoidnim pupoljcima! Tražim same ili parove (zemaljske, marsovske, sirijanske, ne homo, niti bi) radi ludih noći u gradu ili tihih večeri u kanalizaciji. Znam fr, gr i sve ostalo. Brže šalji to pismo i hologram. PGS – 0074.

PAR Zemljana u penziji , on 97, ona 84, upravo stigli iz centra za podmlađivanje, tražimo same ili parove da nam pomognu da utvrdimo da li nam je pamćenje zaista toliko dobro koliko nam se čini. Diskrecija bitna. PGS – 0075.

POLARIJANSKO bodljikavo prase, 537, plave oči, oker škrge. Tražim same ili parove sa silicijumskom bazom. Radim veziv-domin, sad-maz, ap, obožavam franc. i sirovu džigericu. Šaljite holo, potrebni ste mi. PGS – 0076.

PRIVLAČNA zemljanka, 26, 168, 50 kg, crnka, 96-86-92, umorna od vođenja ljubavi sa egzotičnim, vanzemaljskim vrstama. Tražim dobrog, mlađeg (21-30) Zemljanina radi topline, zajedničkog života i ljubavi. PGS – 0079.

(kraj)


Stiven Atli piše i danas. Samog sebe je proglasio "internacionalno nepoznatim piscem", što Vikipedija i potvđuje. Neke od njegovih priča dostupne su i ovde.

(bez obzira na broj *****)

1. Kako došao, tako ćeš otići.

2. Gde se u more prvi put smočio, tu ćeš se poslednjeg dana sušiti, ma koliko se trudio

3. Tebi strani jezici strani su i strancima.

4. Što ne platiš na parkingu, platićeš na pošti.

5. Što nisi pojeo za doručak, dobićeš za večeru.

6. Šta ne pitaš, nećeš ni saznati.

7. Ne možeš spakovati more u paket, ma koliko ga aranžirao.

Svega dan pre toga, Trg je bio zaista lep, pametan, opušten, letnji.

Onda pristalice optuženog za mnoge smrti (dugo skrivenog pod bradom nadrilekara – dakle nepatvorenog borca za život) gađaju pripadnike Policije umetničkim delima. Sama ideja obračuna sa policijom umetnošću ipak pripada drugoj generaciji, drugom vremenu, blistavim idealima. Dva kolapsa u jednom pasusu.

Umetnost prva strada, tako i sada, od ruku jednopismenih građana. Mi smo barem znali, baci kamenje na sistem.

Preživele skulpture vire iz izloga bivše, sada privatizovane Robne kuće, simbola naše davne raznovrsnosti, gledaju kroz staklo kao što smo mi virili svih ovih godina, zatvoreni između ostalog i zaslugom ranih radova nadrilekara. Vire one tako, oplakuju one od svoje vrste, slomljene o policijske štitove.

Previše simbolike za jedan mali deo Trga, za jedan dan, zapravo previše za čitav život, ako se za tren uzme vazduh i shvati kakvim i kolikim cvetovima simbolika cveta.

Onda odustanem, Ctrl+S, Ctrl+C, Ctrl+V, Alt+F4.
Odmor.
.

.
.. .

Kupujem jogurt u hipermarketu.
Zagledan u plavi čep na boci, što moram jer je napolju pakleno a član naše male zajednice Rade (Končar) dobrano stariji od mene, ne primam informaciju o dugotrajnosti vitamina, minerala i do kada boca ima hranljivu neotrovnu vrednost, već shvatam da je datum isteka upotrebljivosti prvi dan mog odmora.

Bezlična, odštampana mehanička slova više me asociraju na Sandrarova "Ostrva" nego na činjenicu da bi Radeta trebalo zaista pod hitno zameniti i to prihvatam kao konačni dokaz da sam zaista pukao.

Sabrati sve preostale snage radi utrčavanja u cilj pre no što me stignu, makar i prsima, ako treba čupajući tastere sa laptopa i bacajući ih preko linije cilja, sve učiniti samo doći do cilja u komadu, žrtve više nisu važne, ali ih ne sme biti previše sa naše strane!

Sećam se stare kratke priče, iz neke od Ozonovih/Dačinih knjiga, imala je taj lepi početak "Razbiti kasicu prasicu..."

Pažljivo izabrati soundtrack za letovanje.
Još bolje, slušati koliko god je moguće, isključivo talase.
Ne, u talasima uživati, ne slušati nikoga.

Čitati isključivo futuriste, eskapiste, hedoniste.
Još bolje, čitati sopstvene misli, neodgonetnute u proteklih 12 meseci, ako nisam zaboravio šifre za čitanje.

Pocepati kalendar prvog dana odmora, baciti ga sa najviše stene niz vetar, iako nije ekološki.
Zdravo je za glavu.
Iako glava dobro zna da će se kalendar već nekako sam ponovo sastaviti, što stena može da potvrdi, dovoljno dugo je tu.

Piti jogurt sa početka priče, zdravo je.

"(...) To je neponovljivo iskustvo.
Kao u majski suton doživeti Brela i Ne me quite pas na terasi krova Muzeja muzičkih instrumenata u Briselu, Edit Pjaf u La Closerie des Lilas na pariskom Monparnasu, kao Street Fighting Man grupe The Rolling Stones u rano popodne na londonskom Pikadiliju (...) kao Road To Cairo u interpretaciji Džuli Driskol dok se u cik zore vozite od Aleksandrije ka prestonici Egipta, kao Jeke, Jeke Morija Kantea u mokroj kafeteriji ispod Viktorinijh vodopada u Zimbabveu, poput Sunday Bloody Sunday grupe U2 u autobusu između Dablina i Slajga u Irskoj ili Česariju Ejvoru u sumnjivoj birtiji Puerto de la Kruza na Tenerifima.
To su trenuci zbog kojih nije šteta živeti..."
(Petar Popović, "Rokopisi", 2008.)

Priznajem, zaboravio sam kako je lepo čitati priče o muzici, narative nastajale iz ljubavi prema onome što popularnu muziku čini magičnom i važnom u našim životima, pisane iskrenim stavom a ne pozom, posvećene raslojavanju mitova da bi se negde pred momenat očekivanog razotkrivanja pokazalo i priznalo da su mitovi zapravo veći no što pretpostavljamo na prvo slušanje ili čitanje.

Čitanje i dešifrovanje Rokopisa predstavlja fantastično putovanje koje vraća veru u vrednost i snagu popularne muzike, poezije i mitova kojima smo hranjeni u vreme kada je do naših gramofona, kasetofona i radio aparata dolazilo manje muzike i kojoj je samim tim posvećivana veća pažnja i više ljubavi, vraća u doba kada se muzici putovalo u susret.

Sjajno, nepretenciozno napisani, Rokopisi su prepuni detalja koji dokazuju tu ljubav i promišljanje, ucrtavaju do sada nepoznata sazvežđa, otkrivaju tajne veze, koincidencije i tangente nepoznate mnogim enciklopedijama, dostupne samo onima koji iskreno dišu, slušaju i žive muziku.

Ima još. Ako ste do sada iz bilo kakvih ličnih ili bezličnih razloga izbegavali bilo koga iz panteona muzičara koje je Peca Popović postavio u ovaj, javnosti dostupan, deo galerije - sada ćete ih ako ne zavoleti onda barem poštovati i priznati im vrednost, što nije malo. Među koricama kriju se razni likovi i mitovi - od Boba Dilana, Grema Parkera, Lenona, Gazde ali i Birna i Lene Lovič – sve do Frenka i Arsena. I mnogi drugi čijim radom su mnogi od navedenih zapravo dobili svoje mesto u galeriji.

Sticajem lepih okolnosti, nekoliko dana pre promocije Rokopisa, nakon sjajnog predavanja o budućnosti muzičke industrije dobio sam priliku da sa Pecom "razmenim po koju", prvenstveno na temu Milana i Sube o kojima uvek imam šta da pitam.
Bilo je tu i sjajnih i potresnih reči.
Svaka zaslužuje da bude zapisana.

Iskreno, iz petnih žila, nadam se da će odustati od ideje da ovo bude njegova prva i poslednja knjiga, istovremeno svestan da bi svaki drugačiji kraj bio više pop a manje rok.

I zato moram da procedim da je i to u redu, jebi ga.

The Police su direktno odgovorni za jednu od ključnih promena tokom odrastanja – koja se videla kako spolja, tako i iznutra.

"Gramofonska dijeta" bila je definisana sledećim mehanizmom – 5 dana štednje kinte dobijene za užinu = jedna LP ploča u PGP-u. Kako PGP nije imao ne znam kako bogatu ponudu, ali je objavio kompletan The Police opus - nakon albuma "Synchronicity" njihova diskografija je ubrzano sabrana na polici i naučena napamet, pantalone su postale prevelike, roditelji sumnjičavi a ja – iskrenim obožavaocem. "Zenyatta Mondatta" je i danas jedan od omiljenih albuma, možda zato što je na njoj trojka prikazala sav talenat u punom sjaju, verovatnije zato što nikada neću shvatiti kako je Stjuart Kouplend odsvirao neke deonice bez dubbinga.
Uz svo poštovanje prema svim solo i sličim radovima koji su sledili nakon raspada benda, taj deo njihovih karijera ostao je važniji od svega što je došlo posle.

Mnogo godina kasnije, udobno zavaljeni na zadnjem sedištu šou-karavana koji već slovi za jedan od najuspešnijih u istoriji pop-industrije (sa tim razlogom je i započet), The Police su konačno sleteli u Beograd.

Priča kaže da su The Police na početku karijere, u vreme "novog talasa" i pesama poput "Next to you" i "Can't stand losing you" izlazili na binu uz rečenicu: "Sada ćemo svirati new wave – što znači da će reči biti banalne a muzika loša". Zanimljivo, upravo su im pesme iz tog perioda nekako najbolje išle, publika je na njih čak najbolje i reagovala.

Besprekorno uvežbani, tiši no što je prostor dozvoljavao, usporeniji no što sam se plašio (ok, Endi Samers ipak ima 65 godina), predvođeni Stingom čiji glas i dalje fascinira te i dalje blistavih deonica u kojima je prednjačio Kouplend, odsvirali su koncert koji verovatno neću dugo pamtiti, osim po fascinantoj verziji "Wrapped Around Your Finger" koja je zaista zvučala bolje nego u originalu. Privatni favoriti, poput "Driven To Tears", "Walking on the Moon"" i "When the World is Running Down..." bili su zaista na nivou, dok su trojka na očekivanim vrhuncima, poput "Everylittle Thing She Does is Magic" i "Everybreath you take" previše oslonila na publiku, odnosno opštu besvest od sreće što se neki od najvećih hitova dekade uopšte sviraju ponovo uživo.

Sve zajedno, ok.

The Police su poslednji album "Synchronicity" snimali tako što ih je producent fizički razdvojio, komunikacija je išla samo preko monitora. Nisu se više "voleli", nezadovoljstvo je raslo. Ipak, rezultat je bio briljantan.

Za ovih 25 godina pauze su naučili: alhemija koju izazivaju češće je rezultat naših učitavanja nego emitovane emocije i sada su to, na neki način, iskoristili. Mi smo oduvek znali da su muzika i tekstovi The Police dovoljno široki da upiju sva naša očekivanja i pogrešna čitanja, čak i ideju da je "Everybreath you take" ljubavna pesma, iako ona to zapravo nije.

"Nije bilo ljubavi", kaže prijateljica.
Ljubavi je bilo, ali nekako nije bila obostrana tokom cele večeri.

Da su sebi dozvolili i "Tea in The Sahara" u izvedbi poput "Wrapped...", sigurno bi i uživanje u pamćenju na koncert bilo bolje, impresije trajale duže.

Od prvog tona snažno ljuljajući policu punu starih kutija krcatih sećanjima na Cocteau Twins, My Bloody Valentine i Slowdive, podsećajući na vreme u kojima ono nije važno a noći jednake danima - nove zvezde tzv. shoegaze pravca The Daysleepers vode pravo ka suštini – Ceilgaze-u, usporenom, prijatnom plutanju kroz letnje veče, usmerenom ka jednostavnom, lepom snu.

Njihov prvi "celovečernji" album "Drowned in the Sea of Sounds" možda nije remek-delo koje će poljuljati veru u klasike žanra, ali će prijati i iznenaditi, poput večeri provedene sa ljudima čije glasove nisi čuo 20 godina, vratiće veru u ispravnost i iskrenost teenage snova i želja, kada je bilo dovoljno vremena da se otpluta daleko od obale, gde glasovi i gitare prestaju da brinu o tome ko je zadužen za melodiju a ko za atmosferu, jer na toj tački spajanja to više ni tebi nije važno. Ovaj album vodi baš tamo – ka razmeđi dream pop muzike i shoegaze-a, granici na kojoj počinje čudni jezik Elizabeth Fraser, dovoljno daleko od svakodnevice, blizu slatkoj melanholiji.

myspace link >

* - Google ne poznaje ovu reč, patentiram je.

"Careful listening is more important than making sounds happen."
(Alvin Lucier)

Bilo je nekako logično: nakon TH epizode, saradnje sa Vilsonom, stvaranja muzike sa Inom, otkrivanja merenge i ostalih ritmova, stvaranja "disko opere" (?!) sa Debelim Dečakom Slimom i mnogih drugih avantura – Dejvid Birn je od pre nekoliko dana javnosti omogućio da svira na zgradi ili preciznije: svira zgradom.

Neki snovi postoje isključivo da bi bili ostvareni.




[link]

p.s. Brajen i Dejvid su najavili "novi album" za 2009. godinu.