Blogodak - srpski blogovi na jednom mestu

Idealna za praznične dane, u kojima se sećanja vraćaju iz tople prvomajske tišine a pukotine nastale nebrojenom svakodnevicom produbljuju i vide u pravoj snazi. Gorka, tamna, često brutalno potresna, no slatka poput ćeten-halve sa pistaćima koju sam sa uživanjem deljkao danima nakon januarskog boravka u Sarajevu od blata i snega, punog ljudi koji za nekoliko minuta postanu nenametljivo bliskiji sa tobom nego mnogi za čitave godine.
. . .. "Koji si film u Sutjesci gledao prve nedelje mjeseca aprila 1982. godine? Ni toga se ne sjećaš i nikada se nećeš sjetiti. Svaka uspomena i svaka povijest nose u sebi sitno iskustvo smrti. Zato sve treba na vrijeme ispričati i zabilježiti.
Nakon filma odlaziš u snack hotela Beograd, u Mali Beograd ili Zemun. Naručuješ dupli espresso i Kolu. Ne pušiš i ne piješ alkohol. Gledaš u vrhove adidaski i razmišljaš o ženama. Imaš nepunih šesnaest godina, gledao si sve Bergmanove filmove, čitao Dostojevskog i naučio mnogo toga čime ćeš se služiti u onom dijelu života kada ćeš rjeđe ići u kino, manje čitati, pušiti, piti alkohol, ali još nisi ni s jednom ženom išao u kino. To te muči.
Konobarice se zovu Gina i Dragana. Gina je visoka, crnokosa i crnooka. Sve lijepe, drage konobaric ovoga svijeta bit će Gine, a Ginu više nikada nećeš vidjeti nakon što ujutro trećeg maja 1992. izađeš iz podruma hotela Beograd, u preko noći razrušen grad."
(iz "Historijske čitanke 1", Miljenko Jergović - "Riječ mladih", strana 66; izdanje v/b/z, dostupne u knjižarama Beograda).
Obavezna lektira.Fotka je januarska, ovogodišnja.

„Mamac za patke ne mora da izgleda kao patka.
Mora patki da izgleda kao patka.
Mudrost tako ne leži u fenomenološkom pitanju: „Kako patka izgleda?“ već pre u praktičnom pitanju „Šta patka želi?“
Sjajna knjiga gore navedenog naslova, a “O prirodi, nameni i praksi filmskog biznisa”, čoveka koji je neposredno ili posredno odgovoran za filmove poput „Poštar uvek zvoni dva puta”, „Oleana”, „Wag the Dog”, “Nedodirljive” ali i “Glengeri Glen Ros”, dostupna je i na srpskom, svega godinu dana nakon objavljivanja originala (izdanje IPS). Vredno čitanja, puno objašnjenja zašto je sve lakše zaspati uz noviju filmsku produkciju, puno razumevanja za nas koji često koristimo taster "skip" na daljinskom DVD plejera uz sve manje griže savesti.

Trivia podatak, za one sluđene naslovom knjige - evo korisnog linka:
http://www.youtube.com/watch?v=BXCUBVS4kfQ. Deo poštovalaca Monti Pajton Cirkusa otkriće poreklo jedne od ključnih animacija iz serijala.
Petak veče, fjaka.

Vins preslušava poslednji miks prvog albuma Depeche Mode i shvata da to nije zvuk za kojim traga. Napušta studio, prethodno potapšavši saučesnički po ramenu Martina – nemate šanse bez mene, dečaci. Vins odlazi do najbližeg paba u kojem sreće Alison. „Only You“ su reči koje je joj Vins upućuje nešto kasnije, posle pete pinte piva, ubeđujući je da rade zajedno, ne znajući da će od pop hita nastati čist, nepatvoreni evergreen.

Nešto kasnije, Alison staje pred mikrofon gledajući kroz staklo gluve sobe u Trikija, još uvek ranjavog od kraja saradnje sa Massive, pokušavajući da se približi Bogu, snimajući, bez pauze od kako je istupio iz senke snimkom „Overcome“. Ostatak njegovog bivšeg benda tri noći kasnije dolazi pod prozore samostana u koji se Šinejd zatvorila, zvižde, željni da baš ona otpeva „Prayer for England“, dok ona razmišlja da li bi njen prijatelj Bono mogao lično papi da prenese šta misli o njemu. Bono, nekoliko stotina metara dalje, ali nekoliko godina ranije, pakuje u ugao podruma belu zastavu koju je zaviorio na bini urlajući „Fuck the Revolution“ dok njegova žena dobija poziv od Robi Robertsona da sarađuju na „Sweet Fire of Love“ i da, ukoliko je moguće, povede i Edža - u studiju će ih dočekati Piter i stari drugar Lanoa, sa kojim su se tako opijali u tokom snimanja „Joshue“, barem u trenucima u kojima je Brajen preko telefona objašnjavao Bouviju da su fazon sa karticama već jednom uradili i da je još rano da ga ponove. Bono razmatra promenu producenta, mapirajući zvuk na Nikovom albumu, pitajući se ko se krije iza pseudonima Flood, koji će nešto kasnije podići najjeftinije „starke“ na miks pult dok Dejv i Martin snimaju „Free love“. Spot će uraditi sa Džonom, na kojeg ih je uputio upravo Nik, znaju se još od vremena „Ghosts of the Civil Dead“, dok je stajao u redu za Vendersova „Krila“, u čijoj je glavi, prepunoj paperja, postojala samo scena Bruna kraj spomenika, zagledanog u Berlin, isti onaj u kojem je čika Dejvid snimao "Heroes" upravo sa Brajenom.

Dejvid razmišlja o anketi koja je pokazala da je njegov duet sa Džegerom na „Dancing in the Streets“ jedna od „najnepotrebnijih saradnji ikada“ i dok pali novi Gitannes razmišlja o tome šta bi bilo da je Mik pod miškom te daleke decembarske noći nosio pod miškom ploče Djanga umesto albuma iz kataloga „Chess Records“, dok Kit Ričard, još uvek bez "s" u prezimenu, sedi prekoputa autobusa i razmatra gde u Brikstonu može da se oleši u ovaj sitni sat ali i da odsluša Aleksisov bend za čijim bubnjevima sedi Čarli. U Čarlijevoj glavi su ritmovi koje će kasnije sa voziti sa Keltnerom, u čijim palicama je dobar deo kičme i pršljenova rok-end-rola, koji Martin upravo otkriva, nagnut nad miksetom. Martin zatim seda u gluvu sobu, podiže regler mikrofona i traga za Kejdžovom tišinom. Gleda u gitaru u uglu studija i naslućuje tonove koji će osam godina nakon Vinsovog izlaska iz studija postati rif za „Enjoy the Silence“.

Sve je povezano.
Nema granica.


Samo muzika.

U trideset i trećoj godini kupio sam prvi aparat za merenje pritiska. Garancija pet godina.
Imao sam, dakle, izvesnu sigurnost da ću u narednih pet godina, sve do trideset i osme posedovati pouzdani pokazatelj odnosa Gornjeg i Donjeg; koji će neće biti definisan samo radom mog srca, već će biti pokretan delovanjem i tuđih:

• srca,
• ruku,
• nogu,
• šmrcanja,
• suza,
• krvarenja,
• znojenja
• gluposti (trebalo je rangirati ovo na višu poziciju!),
• pameti,
  i
• pogledima na sat,
• kalendarom,
• ekranima, raznih formata.

Potpuno pogrešno, shvatio sam.
I razmišljao: ako već danas odlučim da će odnos Gornjeg i donjeg ipak prvenstveno biti kontrolisan od strane onih nekoliko stotina grama u glavi, garancija od pet godina biće potpuno nebitna, zaboraviću je. Ako sam već odlučio tako, biće mi nebitno to trajanje, kao što mi je nebitno da li je sočivo fotoaparata još uvek garantovano precizno ili već sada dodaje i oduzima godine sa naših lica, laže koliko je tučkova bilo na cvetu koji sam fotografisao pre nekoliko nedelja u bašti.

Doneo sam tada odluku da će tih nekoliko stotina grama biti jedino zaduženo da pokreće do sada sakupljena i jedva donekle sportski oblikovana osamdeset i tri kilograma, računajući i onaj dvadeset i jedan gram (nedokazana vrednost), tj. odnose Gornjeg i Donjeg. Dopustio sam si da od odluke budu izuzeti:

• moja devojka
• dobro, brat, roditelji i uža familija
• M.
• prijatelji do čijeg mišljenja mi je zaista stalo i koji mi propovedaju da je gore navedenu odluku trebalo doneti mnogo ranije, a u cilju toga da ostanemo prijatelji, što će biti nemoguće ukoliko se ne budem pazio jer ništa od mene neće ostati.
• slušanje Katalanijeve arije iz „La Wally“, u izvođenju Vilhelminije (jer izvođenje Sare Brajtman slabo šta može pokrenuti), Bruhov prvi koncert u izvedbi Ane Sofi Muter i pod Karajanovom palicom, „London Calling“ od The Clash, „Remain in Light“ Talking Heads i još nekoliko... desetina.... dobro, stotina pesama...
• čitanje Kortasarovih „Školica“
• opus Bleza Sandrara
• dobro, Peljevin.
• snimak drugih 45 minuta + produžeci finalne utakmice Lige Šampiona iz 2005. godine, Liverpul - Milan – 3:3 u regularnom delu meča, Stiven Džerard podiže pehar iznad glave nakon penala.
• ...od ostatka liste sam odustao ubrzo, bilo je jasno u kom pravcu sve to ide...

Donošenjem ovakve odluke, garantovao sam sebi izvesni stepen autonomije u okruženju koje nema milosti prema autonomiji, stalno ugrožavajući razne integritete, suverenitete i tete.

Priznajem, bilo je izvesnog likovanja prilikom kupovine: nisam morao da biram najjeftiniji, ni onaj koji se ručno pumpa, već elektronski - stavlja se na zglob - može stati i u džep ili futrolu za mobilni, moderan, pijukav, velikog ekrana – tako da i stari ljudi mogu čitati rezultate bez cvikera (što će mi biti od posebne važnosti ukoliko aparat potraje još koju deceniju nakon garancije :)

Likovanje, dakle: nisam pitao ni za cenu, već sam kao birao „ono što mi odgovara“, postavljajući apotekarki pitanja kao da je ovo već petnaesti koji kupujem, totalni stručnjak u kupovini merača pritiska, poznavalac robnih marki proizvođača, totalni pressure-man, kao da mi je od ključne važnosti ima li pet godina garancije, biiiiip zvuk na kraju merenja, da li je od pouzdanog proizvođača, čisto šegačenje.

Tek od toga dana sam počeo ozbiljno da razmatram uvodnu rečenicu knjige koju sam mnogo čitao ali nikada do kraja i pročitao - imao sam tek osamnaest - devetnaest - "U trideset trećoj godini primetio sam da gubim sopstvenu senku". Počeo sam da razmatram, u skladu sa godinama i garancijom da ću biti valjano meren sve do trideset osme, šta li mi je, zapravo, plan?

I tako sam planirao i sprovodio neke planove. A neke i ne.

Zašto ova tema?

Zato što na metar, ma skoro metar i tri četvrt od te trideset treće, dakle užasno blizu trideset petoj, večeras shvatam da aparat skuplja prašinu u dnu fioke i da sam, samim tim, održao neka obećanja.

(uz izvinjenje P.S-u na korišćenju omota za "Unknown Pleasures")

“I just know that something good
is going to happen.
And I don't know when,
But just saying it
could even make it happen.”
(Cloudbusting)

Još jedan dokaz da remek dela zahtevaju vreme.

Tri godine je Kejt Buš (Kate Bush) provela u studiju, stvarajući jedan od prvih albuma pop muzike sniman na 48 kanala, okružena sjajnom svitom muzičara ali i muzičkim delom porodice, kreirajući čudesne polusne i snoviđenja kojima koračaju Hercog (Werner), Vilhelm Rajh (Reich), Alfred Lord Tenison (Tennison), Žak Turnije (Tourneur, Cat People) ali i Teri Gilijam (Python), Donald Saterlend (Sutherland), Flojdi (Pink), Džon Vilijams (Williams, kasnije Starwars OST), Majkl Kejmen (Camen), čak i Bil Vilan (Wheelan, kasnije Riverdance).

Ipak, nijedno od ovih imena nije značajno, koliko način na koji su svi njihovi talenti iskorišćeni kao začin na zvuk koji se stvarao godinama, još od “Wuthering Heights” sve do “Dreaming”.

I danas, nakon više od dvadeset godina, “Hounds of Love” zvuči briljatno od prve udaljene klavijature do poslednjeg tona fretless basa, nakon kojeg sa korica albuma silazi brojna svita, na čelu sa Tori Ejmos (Amos) Placebo, Futureheads i The Field. Od prvog tona “Running Up That Hill (Make A Deal With God)” do razuzdane “The Big Sky” koja zvuči kao razdragani karneval probuđene seksualnosti u čast boginje Ister, sve do epske “Cloudbusting” (posvećene upravo VR-u) kojom se završava prvi talas (u XX veku: prva strana ploče). Druga strana, nazvana “The Ninth Wave”, otvorena sjajnom “Dream of Sheep”, rastrzana između mahnite “Waking The Witch”, blistavo irskog “Jig of Life” i eterično-rusko-usamljeničke “Hello Earth” i danas predstavlja 26 minuta i 16 sekundi potpune harmonije, iznenađujuće sveže i nakon toliko godina slušanja - slojevi zvuka, udaraljki i horova u talasima odvlače od obale, ali i lako vraćaju ka njoj, baveći se, neočekivano, nekim od narastajućih strahova dekade.

U spotu za “Cloudbusting” centralni deo kadra zauzima kreacija dostojna filma “Brasil” Terija Gilijama, koji je indirektno učestvovao na stvaranju spota. O Donaldu Saterlendu drugom prilikom. O plesu u “Running Up that Hill” nikada neću biti kompentan da napišem i red. Ali, mogu da uživam.

Čitaoci magazina “Q” rangirali su ovaj album među 20 najznačajnijih britanskih albuma svih vremena. Nešto kasnije, među 40 albuma svih vremena planete. "NME" takođe. Izdavačka kuća EMI je, povodom 75 godina postojanja reizdala album u ediciji “100 najznačajnih izdanja” (što je učinilo da se polovinom devedesetih nađe i kod preprodavaca u Beogradu, zahvaljujući pirateriji zemlje koja je sada u EU). Skoro 200.000 klikova na Last FM-u.

Sva ta priznanja su ok, ali najdraža mi činjenica da je upravo “Hounds of Love”, na izmaku “novog romantizma” i početku ere koja je definisala današnju pop(?) scenu svrgla sa mesta broj 1. britanske liste albuma tadašnju kraljicu u usponu – Madonu i “Like A Virgin”.

Mnoge slojeve albuma otkrivam i danas. Na ovom linku grupišu se razne informacije u vezi sa skrivenim značenjima pesme i spota “Cloudbusting”. Desetine tekstova oduševljenih obožavalaca dostupne su ovde.

Ukoliko vam je sve ovo delovalo interesantno – istražujte slobodno i sami.

http://www.songmeanings.net/artist.php?aid=640
Prvi deo
Drugi deo (i bonusi sa reizdanja 1997.)

“Deeper, deeper, somewhere in the depth there is a light.
Go to Sleep, Little Earth”

Nakon duge potrage.
Nakon duge potrage koje je vodila uzvodno, sve do prvih izvora Mreže.
Nakon duge potrage koja je vodila uzvodno, sve do prvih izvora Mreže, Univerzitetskih foldera koji su postavljeni za opšte dobro pre više od decenije, delovi statistike prekriveni statikom, skriveni digitalizovani snimci pesama Pigmeja, za kojima sam, kažem dugo tragao.

Glasovi malih ljudi koji decu Evrope ostavljaju zanesenim ili uplašenim, koje je Grejem Revel iskoristio u nekoliko pasaža muzike za film „Do kraja sveta“ - najbolje se mogu čuti u samom kraju „Love Theme“, odmah levo, na metar od velikog čela koje svira Dejvid Darling, bliže mikrofonu, bliže uhu.

Konačno pronalazim originalne snimke, stare gotovo kao i ja.

Same pesme su mnogo starije, prenose se hiljadama godina, sa glasne žice na drugu i ti glasovi su otišli i Vojadžerom u daleki Kosmos, da se vrate tački iz koje je su potekli.

Razgrćem radne nedelje, dane, sate, ne bih li pronašao prostor za ponovno gledanje filma, koji nakon čitave decenije od poslednje projekcije više pamtim po soundtracku i osećaju koji nas je obuzimao, pred lošim VHS kopijama.
Mislim na Njega i Solveg, razdvojene.
Pigmeji pevaju.

Dugo godina album „The Waking Hour“ mogao se naći na listama „najgorih svih vremena“, “nepotrebnih saradnji XX veka” i sličnih, obično pri vrhu liste, odmah nakon Lu Ridovog „Metal Machine Music“ i Džegerovih solo albuma.

Očekivanja su, zapravo, bila prevelika.

Susret jednog od najboljih basista osamdesetih godina (i kasnijih dekada), multi-intrumentaliste čije se sazrevanje može pratiti kroz diskografiju benda Japan – Mika Karna (Mick Karn) i jednog od najupečatljivih vokala gothic ali i pop muzike uopšte – ex-Bauhaus Pitera Marfija (Peter Murphy) deluje kao „tim snova“, dvojac kojem kormilar nije potreban. Pod imenom Dali’s Car objavili su svega jedan album, kojim se Karn više ponosi od Marfija, ali o saradnji nerado govore.

Saradnja deluje iznenađujuće i danas, dvadeset i tri godine kasnije. Obojica su, gotovo u istom trenutku, ostali bez matičnih bendova. Japan se pod teretom finansijskih dugova, ali i „umetničkih neslaganja“ (zapravo preljube, ali to je druga tema) ugasio 1982, dok su Bauhaus nakon „Burning from the Inside“ odsvirali oproštajni „Rest In Peace“ koncert i nastavili da rade u dve frakcije. Karn je upravo završio polu-uspešan solo album „Titles“, često bio pozivan da gostuje na albumima većih zvezda, dok je Marfi u to vreme bio najpoznatiji po reklami za „Maxell“ kasete koju je režirao Ridli Skot (Scott).

Zvuk albuma „The Waking Hour“ teško je definisati, kao što je teško i nastajao – mnoge od pesama nastale su tako što su Marfi i Karn razmenjivali trake poštom, bez susreta u studiju – verovatno inspirisani radom Brajena Ina (koji je snimio album „Dali’s Car“ 1974, uzgred budi rečeno). Na momente blizak Japan zvuku, često bliži Tuxedomoon diskografiji, zasnovan na fascinantnim linijama koje su prštale iz Karnovog fretless basa koji je na tragu radova Pastorijusa (Jaco Pastorious) i ritam mašini – album je doneo svega jedan polu-uspešan singl – „The Judgement is the Mirror“ i nekoliko zanimljivih komada poput „In His Box“, „Dali’s Car“ i „Create and Melt“. Ostatak je zaista samo za okorele obožavaoce.

Smatram se obožavaocem. I danas potpuno fasciniran Karnovim umećem, koga bih slušao i dok žice premazuje voskom, raspoložen da slušam Marfija čak i da čita telefonski imenik (dakle – zablesavljen formom više no suštinom u ovom slučaju) pamtim prvo slušanje albuma sa Maxellove „normalke“ od 60 minuta; sećam se pogleda sa stene u Rabcu, pravo ka Dalmaciji; Andreja koji, sa željom da uštedi na baterijama za kasetofon kasetu premotava filterom cigarete (aha!); mirisa Jadranskog mora u predvečerje; radosti kada je Miško iz KST-a izbacio na berzu prvu piratsku kopiju albuma na CD-u; mnogih sati u kojima sam slušajući „Waking Hour“ dosezao potpuni mir, poput onoga koji je Marfi mnogo godina kasnije pronašao u Sufi muzici i filozofiji.

Paradoks: iako zaista loše kotiran, album je dobio jednu nesvakidašnju pohvalu - profesor MekBrajd sa Mičigenskog Univerziteta naredio je učenicima da slušaju Dali’s Car, zato što je struktura akorda ista kao kod Betovena!(*)

Ne znam šta bi Ludvig odsvirao na to.

Odnedavno, reizdanje albuma (plus dva bonus snimka) dostupno je na Amazonu svima osim građanima države čiji su porezi na on-line kupovinu veći od vrednosti samog artikla. Zato činim da album postane dostupan ovde. Kompletni tekstovi pesama dostupni su ovde.

(*) – izvor „Rock“, 1987, intervju Saše Stojanovića.

Prijatelj, umesto klasičnog „rođendana“ organizuje projekciju nekoliko filmova, starih i novih, među kojima je „Kako je propao RNR“.

Puna „sala“. Iako mogu da ga raskadriram do detalja, pratim dešavanja u drugom i trećem planu (ko je na poternicama u prvom delu, šta je „Tabor“, „Tuga“... omoti albuma u odajama Z.Zuba, da ne duljim...), film gledam praktično stojeći, naslonjen na zid (dame imaju prednost u redovima za sedenje), sećajući se prve projekcije, u jesen 1989. godine i činjenice da sam film morao da gledam još 2x, da bih kroz smeh publike zaista čuo kompletne dijaloge.

Razmišljam o tome da manji deo ljudi koji sede okolo znaju: ...da su na poternicama u prvoj priči reditelji filma... da su korišćeni inserti iz filma „Čudotvorni mač“ (koji se koristi i u „Zemlji istine, ljubavi i slobode“)... da poster Nik Kejva iz Žikine sobe NIJE sa koncerta u Beogradu, koncert je bio tek sledećeg leta... da se na prozoru porodilišta pojavljuju Zana Nimani („ko?“) i mnogi drugi... da su u publici na koncertu „Tragača“ izvukli sa časova ekipu iz tadašnje Osme. Sve u svemu, osećam se kao Slonić-Tonić, if you know what I mean...

Razmišljam ne o terminima, već celim ritualima koji su, iščezli – od zviždanja pod prozorom, proba u „sušionicama mesa“, žurkama u galerijama, „izdanja nove kasete“, termina „ridžovan“, strip-pokera na Amigi. I šta je bilo posle.

Teofil Pančić je u „Vremenu“ polovinom devedestih sročio da će „beogradski duh“ preživeti i da beogradski asfalt ima snage da asimiluje sve što preko njega prelazi i da će se uskoro ponovo začuti ono beogradsko „jeeeeb’teeeee“. I dalje verujem u to, uveren da, kao što su „zlatne osamdesete“ proključale kao rezultat višedecenijske akumulacije inteligencije, pobune i želje, tako ponovo doći vreme u kojem ćemo biti ponosni na grad u kojem živimo i koji će bacati svetlo daleko.

Jedan od važnih dokaza da smo „ponovo svet“ posle oktobra 2000. godine bio je tihi povratak Krašove „Tortice“ na rafove prodavnica Srbije.

Sve dok se nije vratila, nisam znao koliko mi je nedostajala.
Ni danas ne znam po čemu je posebna: vafl preliven čokoladom, jedva 25 grama, dva do tri zalogaja, dok se mnoge mrvice čokolade rasipaju po rukama, teraju te da dok uzimaš griz istovremeno mahnito „usisavaš“ vazduh, ne bi li što manje mrvica završilo rasuto po odeći. Ništa posebno. Zapravo, prilično komplikovano za uživanje, kompetitivna propast u odnosu na sve sjajne&divne slastice koje su nam ponovo dostupne. Ne sećam se nijednog oglasa, TV spota, rečenice koja bi me "doživotno" vezala za „Torticu“

Možda je prosto sećanje na detinjstvo, pojavu prvog pravog tetrapak soka na slamčicu (PKB – Juicy Fruit, mala žuto-zelena pakovanja, ne ona u foliji, 5 ondašnjih dinara komad), sladolede „u fudbalskoj lopti“, dugačke raspuste, slušanje prvih ploča, najavu Vlade Čeha „Danas će biti izuzetno vruće, čak 31 stepen“, „Kva-kva top“, stih iz stare pesme grupe Film: „Oh, hvala ti čovječe za sreću iz staniola“, Nedeljni Zabavnik i kako sat koji ne radi pokazuje tačno vreme, filmovi sa super-8, letovanja na Mljetu i slobodno trčanje po čuvenoj „Meliti“, vrhunac pionirske subverzije oličen u pesmici

„Josip Kraš,
heroj naš,
borio se, borio –
i u keks pretvorio“.

i to pevano u pola glasa, za svaki slučaj.

„Tortica“ se i dalje teško nalazi u prodavnicama (čast „stranim“ lancima), ja sve teže pronalazim pukotine u svakodnevici koje vode ka vremenu čistom, nesavršenom i slatkom, poput ovog iz staniola.

U novom, nastupajućem isolation procesu, odbrana suvereniteta ove slastice jedan je od važnijih zadataka.

.(Prvi deo teksta)

Nedelja je i ostvarenom komunizmu poseban dan.
Iako „Glavna“ pijaca na tvrđavi, turistički raj na kojem se može naći sve najbolje što Havana može da ponudi od suvenira, do lokalnog transvestita i Latino verzije Hellraisera (koji često pozira i pred ulazom u glavnu katedralu) ne radi, šetalište od mora ka Kapitolu postaje nevelika pokretna pijaca, niz kamiona na nekoliko sati povučene ručne, sa kojih se sigurno, barem jednom mahalo Kastru. Danas se sa njihovih otvorenih platformi prodaje meso i banane, pregladnela deca revolucije ne mare u ovom slučaju preterano za higijenu, tržišna inspekcija je verovatno danas lenja, prevelika vlaga utiče na efikasnost sprovođenja ideala.


Nedaleko od njih, niz slika koje variraju od Kubanskih motiva sve do Rouena Atkinsona (?!?) koje se mogu kupiti za čak i naše uslove nepredvidivo male cene. Korak po korak ponovo do Kapitola, ka kojem se, izgleda, slivaju mnoge ulice.



Na putu ka Kapitolu niz grafita prekoputa „Centra Arapsko-Kubanskog prijateljstva“ a pored „Škole plesa“ ispred koje deca trče za krpenjačom. Grafiti, kao i skulpture koje ćemo kasnije videti van Havane jedna su od retkih „slobodnih frekvencija“, kanal koji deca Evrope čitaju kao subverziju, „mišljenje naroda“, umetničku slobodu. Kako god, čini se da Komisija za odobravanje skulpturskih i likovnih radova verovatno još uvek nije dobila cviker sa boljom dioptrijom Ili je igra namerna: primenjena i likovna umetnost nekako su ostavljene za sebe, neopterećeni preterano ikonografijom revolucije, Kastra, Čea i ostalih, ali preopterećeni motivima koje, tek kasnije, počinjem da shvatam u pravim značenjima: wc šolja, stub, žena-stub, pad u provaliju, razbijena glava, čovek sa zakačenim motorom na leđa, cev u ustima.

Stari gitarista ubeđuje okupljene da se sada živi bolje nego pre 1959.
Ok, sve je bolje od ničega.

Dok odmaramo na zidiću šetališta, razmišljam najpre o Kortasaru, koji je delove „Apokalipse u Solintenameu“ pisao upravo ovde, zagledan ka pučini, možda baš u onom čamcu, jer sve su muzejski primerci. Vidim Gabrijela Garsiju kako predaje Fidelu potpisani primerak „Jeseni Patrijarha“ uveravajući ga da on, Vođa, nikako nije služio kao inspiracija, dok hlade čela čistim pamukom i dogovaraju ugao terase do kojeg sunce neće doći te partija šaha može da potraje. Razmišljam o Ernestu koji je tek ovde, nakon mnogih pokušaja, uspeo da umakne sudbini barem na neko vreme, dok ga nije ponovo stigla, uhvatila za ruku i naterala da urezuje crtice u zid kupatila, uveravajući ponajviše sebe samog da se nije smanjio od sinoć.



Kohimar pamtim po plavom koktelu, zajedničkoj fotografiji Kastra i Hemingveja, pogledu na ribarski zaliv i spomeniku Ernestu, u koji je, verovatno na nagovor njegove majke, urezan pogrešan datum rođenja. Nedaleko od spomenika, deca se igraju na polusrušenom doku, desetak metara od parkiranog vojnog kamiona, model kasnih šezdesetih.


Varadero.
Voda je vrela. Tokom dana, kada oseka počne da radi, u delovima plićaka imaš osećaj da si začin za supu, dobro zasoljenu - ti i malo providnih, malih, zabavnih sabljarki koje u najekstremnijem slučaju pokušaju da uhvate, ali njihov ugriz je kao golicanje, prosto skretanje pažnje da nisi sam u vodi.

Da nisi sam podsete te uskoro Raul I, II, III ili ko zna koji po redu. U strahu od čuvara koji neprekidno ali diskretno motre na turiste na plaži, prodavci cigara, cigarilosa i ruma plutaju među turistima, prepoznatljivi po tome što naočare za sunce retko skidaju, prilaze srdačnim „Heloooooo, maj nejm iz Raul, end ju?“.
Raulovi se smenjuju po danima, ne menjaju ime i ipak pristojne manire – jedno „No“ je najčešće sasvim dovoljno.



Prvih dana septembra, a poslednjih dana našeg boravka, na pesku plaže češći su tragovi galebova, mačaka, rakova i guštera nego ljudske stope i ta slika nekako prija, raduje.
DJ iz nedovoljno daleke kabine se ne umara, nastavlja sa istim CD-om ali je tišina sve snažnija, zvuk talasa jednostavno lomi svaki zvuk koji ne pripada moru.

Oluje, od one gadne sorte, prošle su na nekoliko desetina kilometara od Osrtva, sa druge strane, voda je jedva zaprljana. Talasi donose na obalu lešinu nepoznate riblje vrste, to pliva u plićaku, ne govorim Aleksandri da je ne plašim, no pre no što se vratim do obale da bih je fotografisao, čuvari su već reagovali i sve je ponovo čisto, kao da se ništa nije dogodilo.

Koža delfina.



Nastaviće se.