Rewind
Predveče trećeg dana leta 1991. dočekujem na stepenicama kuće tada uglednog pro-režimskog slikara, kao “asistent u rasveti” (čitaj srpski: nosač) filmske ekipe koja radi na filmu koji nikako neće promeniti tok istorije srpske kinematografije ali moj džeparac svakako hoće i to drastično, repovi “Antine” ekonomije se još uvek osećaju, nije loše, ali – samo do te večeri: Slovenija proglašava nezavisnost. Snimanje filma nije prekinuto, sve je nastavljeno po planu, tačno u minut, sve do poslednjeg dana. Honorari uredno isplaćeni, a Sanja i ja smo počeli da se družimo.
Ludilo začeto četiri godine ranije, tih dana carskim rezom postaje ne samo živo, već počinje da glođe sve oko sebe, ali nisam mislio na to, nisam verovao da će biti sve veće, da će rasti sve do danas.
Iako nisam znao “na koju muziku”, samom sebi sam tada, čitajući vesti, često govorio “Ovo ne sme biti kraj.”
>> Slowmotion >>
Dani su, istovremeno, “bili zlatni”.
Toplo je na jastuku, u polusnu.
Miriše na doručak...
Podrum, tj. adaptirano atomsko sklonište u zgradi Vlade M, u kojem je naš mali bend vežbao za već opipljive trenutke slave, blizu ugla Beogradske i Bulevara, delili smo sa EKV koji se pripremao za “Dum dum”, pojačani Miškom Plavim na basu. Ta činjenica, magična po sebi, podvučena scenom - na gitarskom pojačalu danima stoje uredno otkucani tekstovi za novi album i mi imamo prilike da ih čitamo, nemajući pojma kako će to zvučati - snažnija je od svakog rata.
Vlada i Srđa su “nešto načuli” dolazeći tog dana u podrum, pred kraj njihove probe, pokušavaju da definišu rif za nešto što se kasnije pojavilo pod imenom “Karavan”. Napamet pokušavam da „napravim“ liniju pevanja. Andreju šaljem pisma u SF oduševljen tekstualnim otkrićima. Tek nekoliko nedelja kasnije, na koncertu u Filmskom Gradu na koji odlazim sa Sanjom čujem kompletnu konstrukciju. Suvišno je reći da sam bio užasno ponosan što znam tekstove do tada ne predstavljenih pesama - album je, ako se dobro sećam, izašao dve-tri nedelje kasnije, ušao pravo u walkman i u njemu proveo mnogo vremena, tačnije celu gadnu zimu 1991/2, koju sam preživeo zahvaljujući ideji da ćemo uspeti da obnovimo bend, u čemu nismo, naravno uspeli. „Zabranjujem“ (zbog „Ovo ne sme biti kraj“), „Idemo“ i „Glad“ nekako su najčešće bile slušane, tek kasnije, godine su učinile da „Siguran“ postane draga poput skrivene, kratkotrajne ade na sprudovima Dunava u sred leta.
...Prijatan glas iz druge sobe javlja da je počelo.
>> Forward >>
Sedamnaest godina kasnije, Aleksandra i ja slušamo vesti što su upravo stigle, najave novih dana nove nezavisnosti.
Iste večeri, na Mreži nalazim, gotovo slučajno, demo snimke EKV za “Dum Dum”: “Siguran”, “Glad” i “Odgovor”.
Magija, ponovo.
Na snimcima se čuju smeh, poznati i nepoznati glasovi.
Do danas sam mislio da sam sakupio zaista sve, uključujući i „Unplugged u Prištini“ iz 1994. Nije, dakle, kraj.
Marija će se obradovati, sigurno. Ivana takođe.
Stop >
Trebalo bi promeniti one dinare u euroe, za svaki slučaj, pomislim. Prošli put me nezavisnost iznenadila.
Trebalo bi linkove poslati i svima koje spominjem, od Friska preko Pariza do Beograda.
Ovo ne sme biti kraj.
. . .
P.S. Kao i u prethodnim “pričama o muzici”, link ću ukloniti po zvaničnom objavljivanju snimaka na legalnom izdanju na koje se plaća i porez.. Do tada, svi snimci mogu se preuzeti sa ove adrese.
