.
Naravno da je gotovo nemoguće gledati „U zemljikrvi i meda“
čiste glave..
Višemesečna galama koja prati film još od faze priprema za snimanje istog akoja je eksplodirala proteklih nedelja
uregionu unapred će vas
nabrijati da u svakom detalju, kadru ilidrugom planu tražite
dokaz da je ovaj film
protiv nas, bez obzira da li ste
oni ili
mi, da
brojite koliko je poginulih ponacionalnostima (ima medijakoji su i to radili ovih dana), da razmatrate šta je autorka želela
da kaže kroz nemušte dijaloge te da lije
za njih ili protiv nas (što nije isto) i tako dalje, i takoniže.
.
A vredelo bi podsetiti se: ova
filmska priča je još pre snimanja proglašena
problematičnom te su vlasti Bosne iHercegovine na kratko Anđelini čak zabranile snimanje. U to vreme se jedan od
analitičara istakao briljantnim pasusom kojikao da je prepisivao
od naših: „Osuđuju se žrtve rata da donosemišljenje, a nisu pročitale scenarij! Pa, zašto bi ga i čitale? (...) Dovoljanje samo kratki siže koji se odnosi na temu, a to je već poznato. Zar se trebajučitati dijalozi i analizirati kadrovi? Pa, kome je to bitno?”
.
Sa naše strane je, takođe, zabeleženo nekoliko
divnih silogizama (ironičan sam, naravno), među kojimaprednjači ingeniozna ideja da je srce
anti-srpskekampanje zapravo Džon Vojt, Anđelininotac, čija je krivica sadržana u činjenici da je kao dete upisan u školu„Alojzije Stepinac“ u Njujorku (Večernje Novosti: „To da je Džon Vojt praktično đak Alojzija Stepinca možda je ključantisrpske kampanje Anđeline Džoli“). To što su istu školu pohađalii
Alan Alda i
Chip Taylor, Vojtov brat i
autor genijalne pesme „
WildThing“ ostaviću za drugu priliku - kao da neko pita decu da pristaju dabudu upisana u školu pod imenom
tim-i-tim - no
- ova
stereo histerija u čijem su prvom poluvremenu lupetalijedni a sad
i jedni i drugi čini daod prvog kadra tragate za dokazima zavere u filmu koji je, suštinski,
nevažan izapanjujuće
loš.
Večernje novosti u punom sjaju >>.No, to što je film loštrenutno ne smeta nijednoj strani: jedna strana ga, valjda rešena da se ishitrena zabrana snimanja što pre zaboravi - sad glorifikuje isti do tragikomičnog nivoa, dok drugaodbija da ga gleda, verujući da će ukoliko ga ignorišemo i zažmurimo –
problem nestati..Šta se, zapravo,u filmu može
pronaći?.Na fakultetu sam (na)učen da
afirmativno posmatram svako - te i
najgore delo – i iskreno sam se trudioda u ovom filmu pronađem nešto barem zanatski
valjano. No - „U zemlji krvi i meda” nije imala čime da mi uzvrati. Izuzev pola minuta nasamom početku filma, u kojima se čuje obrada pesme „Zemlja” Ekatarine Velike(pametan izbor) i koja nas
uvodi upriču - u drugom minutu počinje da žulja očigledna nemogućnost uživljavanja u lik
na stranom jeziku, da bi se donegde desetog minuta od
zanatskihočekivanja uglavnom odustalo. Do dvadesetog minuta ste kao gledalac odustali od svake ideje da će u ovom materijalu biti nečeg
katarzičnog, a
sve nakon toga je neprijatno poput vožnje onim starim putem kojimsmo nekad vozili ka moru - od Zenice preko Kiseljaka i onda Konjica,
pa dole. Za neke -
zanatski neprijatno, za neke -
istorijski. I tako se film, nekako, otkrljado kraja..Kao i u ratu, u ovoj
galami oko filma - nema nevinih. Nevini,jebi ga (da izvinete) ginu bez galame. Galamdžije uglavnom prežive, te iz svegaizađu još deblji i glasniji a mi – još tiši i siromašniji (ili, što bi rekle sarajevske
Štuke: „A vi ste obična bagra s koca i konopca/Danije bilo rata ne bi imali za graha/Hranite ekstreme da zaustave vrijeme/da idjeca budu sluge mrznje, gluposti i straha.”).Anđelinina naknadna uveravanja da je želela da snimi
ljubavnu priču su
prilično besmislena i trapava, ako se zna gde se ta
ljubavnapriča odvija. Dodatna uveravanja da ovaj film zapravo
osuđuje međunarodnu zajednicu iskrena su koliko i glumci u filmu „Ranjenazemlja” Radoslava Lazića. Snimati film sa ovakvom pričom petnaestak godinanakon završetka rata čiji su mnogi aspekti i dalje tabu tema i maštati da ćefilm biti
izbalansiran može biti stavsamo totalnog amatera, a gđa Džoli je ovim filmom pokazala da je prosto - amater..Sa druge strane - to što su
oni sudili o filmu unapred bez čitanjascenarija a
mi sudimo o filmu
bez gledanja, glupost je iste vrste, koju najglasnije sprovode oni koji od galame mogu imati najvišekoristi, bez obzira na to kojoj
strani pripadaju. Krv i med sipaju se sa obestrane. Neki nisu sav med iz tegle ukrali, drugima nije dosta krvi proliveno,te hajde da odugovlačimo s krajem još malo, možda (po „frajtagovoj piramidi”) dođe još neki
momenat poslednje napetosti, možda se još malo ušićari na nesreći..
U toj, bukom prezasićenoj
atmosferi, nikako da ispliva mnogoozbiljnije pitanje, kojim bi trebalo da se pozabave oni koje
anđelinina verzija peče i žulja: Šta bibilo da je „U zemlji krvi i meda” – "
dobarfilm"? Da preformulišem - šta bi radili da je Anđelina snimila film koji je zanatski odličan i koji raznosi blagajne u paramparčad?.U
ovom slučaju možemo
seiriti (starasrpska reč ;) što je film finansijski propao i zabeležio zaradu koja je dalekoispod uloženog; gledati kako mu je ocena na IMDB svega 3.6/10 (ovde susprovođene čak i koordinisane akcije „obaranja ocene” na tom sajtu, iako film nije bilomoguće pogledati i super nam je ta strategija – prvo pucate pa pitate ko je) ilupetati kako je sve to
arapski novac štoje nadrealna glupost (pogledati producentsku filmografiju Džolijeve i Pita ishvatiti nemogućnost pojave
arapskog novcau ovoj priči) te beležiti činjenicu da je na projekciji u Beogradu bilo 12ljudi, zamalo i imena da im objave. (Uzgred, neki
regionalni mediji tvrde da je "U zemlji krvi i meda" četvrti po gledanosti u Srbiji i Crnoj Gori"?).Šta bi, dakle, tačno radili da ovaj film ima sjajne prihode, visoke ocene i gomilu onih
fensi venčića sa festivala na plakatu? Šta bismo uradili kada bi tajfilm i publika i kritika
shvatili ozbiljno?.Ukoliko nastavimo da seponašamo u duhu naše diplomatije, to jest u nama omiljenom Kalimero-Koštuničinommodu, oličenom u
odbijanjuprihvatanja da nešto postoji ukoliko nam se ne dopada, sledeći put ćemo proći
mnogo gore.
.Umesto vređanja i okretanjaglave u stranu - možda bi bilo bolje otići u bioskop, pogledati film (u oči :),pronaći mu slabe tačke i napraviti nešto
bolje od toga. .Ukoliko nam je stalo da se za
borimoza našu stvar, tj.
istinu..
Molim vas, ne pokušavajte
tosa Šotrom. Jeste da je čak i on bolji reditelj od Anđeline, ali jedan
Boj naKosovu je sasvim dovoljan..
.
Korisni tekstovi:
Emir Imamović Pirke -
"U zemlji kravala i međa" >>Vladan Petković -
"Ko se boji Anđeline još" >>.
.jpg)
