photo by pedrosimoes7
Piše: Aleksandra Molnar
Da su Džek Keruak i Nil Kesidi danas među nama, o njihovim lutanjima od Amerike do Meksika verovatno bismo čitali na nekom blogu. Džek bi svake večeri u mračnoj sobi kakvog memljivog motela otvarao svoj laptop, palio cigaretu, i u oblaku dima do dugo u noć, neizostavno natopljenu mirisom viskija, meditirao na temu života vrednog življenja. Otkucaj, sačuvaj, objavi. Nikakve muke sa izdavačima, nikakva prekrajanja tekstova da zvuče umesnije, nikakva cenzura politički neprihvatljivih stavova koji bi čitaoca mogli navesti na razmišljanje o stvarima o kojima ima ko je zadužen da razmišlja umesto njega. Svega toga sigurno ne bi bilo, eksperimentalna forma ne bi bila skrajnuta kao neprihvatljiva, sadržaj ne bi bio redigovan kao suviše eksplicitan a momentalna dostupnost glasa nove generacije, generaciji kojoj je glas namenjen, značila bi da neće biti potrebno da prođe čitavih pedeset godina kako bi originalna verzija kultne knjige Na putu konačno ugledala svetlost dana. Džek Keruak je, međutim, stvarao ‘50-ih godina prošlog veka. Pomalo ironično, u 2007. godini kada je blog-revolucija gotovo neizbežna, Viking pres odlučuje da, u čast pedesetogodišnjice prvog izdanja, konačno svetu stavi na uvid Keruakovu autentičnu konfesionalnu prozu.
Budućnost izdavačke industrije postaje sve neizvesnija: popularni časopisi u potpunosti prelaze na internet a jedan od najznačajnijih uticaja razvoja i dostupnosti “mreže” ogleda se upravo u tome sto je štampu učinila gotovo potpuno neaktuelnom. Nakon časopisa i dnevnih novina, mnogi smatraju da su sledeće na redu za odstrel knjige. Elektronske ili e-knjige na tržištu postoje već preko deset godina. Danas takođe postoje i e-izdavači koji omogućavaju ne samo prodaju elektronskog teksta, već i štampanje bazirano na potražnji. Uprkos sumornim predviđanjima stručnjaka da će e-knjiga značiti tihu smrt svoje staromodne sestre, to se do danas nije dogodilo, ali se dostupnošću sadržaja na internetu i razvojem novih programa za plasiranje tog sadržaja javio novi, po izdavačku industriju opasniji, problem: kontrola nad sadržajem stavljena je u ruke njegovog autora. Na scenu je stupio blog.
Blog je elektronski dnevnik koji autoru dozvoljava svu slobodu za kojom je čeznula boemska generacija ‘50-ih. Ovu “sivu” književnost karakterišu nesputanost i neposrednost izražavanja i odsustvo svake cenzure koja nije samonametnuta. Ona je po definiciji gotovo uvek konfesionalna i lična. Iako je novina još uvek dovoljno sveža da zajamči terminološku nejasnoću, može se reći da se književnim blogom smatra blog na kom autor objavljuje originalnu poeziju i prozu ali i eseje, recenzije pročitanih knjiga, odlomke omiljenih dela i tome slično, dok je blogerska književnost sveobuhvatniji termin koji se odnosi na fenomen sve prisutnije originalne književnosti na blogovima.
Još od vremena bitnika, ovo je verovatno najznačajnija promena na globalnoj književnoj sceni. Blog ne samo da dozvoljava autoru neograničenu slobodu izražavanja, sirovu autentičnost i doslednost sopstvenoj misli, on takodje potkrepljuje neinhibirano pisanje, pronalaženje ličnog glasa koji se bez straha obraća publici na najdirektniji, ponekad sasvim intiman način, zaobilazeći pri tom izdavače, literarne agente i druge prepreke i potencijalna osujećenja. Barijera između čitaoca i autora potpuno je uklonjena i izvesno će dovesti do uspostavljanja novih standarda i renesanse spontanog stvaranja.
Novina se sastoji, zapravo, u tome što mehanizam bloga omogućava samoafirmaciju i sticanje široke čitalačke publike i potpuno anonimnom piscu. Kontrola nad publicitetom i sadržajem ovde je u potpunoj vlasti autora. U tom smislu, blog nije samo tehničko dostignuće. On je i hibridni nosilac čitave jedne revolucije u domenu javnog mnjenja i uže gledano - na polju književnosti, naročito one koja je društveno angažovana. Na blogovima se mogu čitati kolumne novinara amatera, eseji neafirmisanih filozofa, političke analize zainteresovanih entuzijasta, književne recenzije običnih čitalaca i na posletku - poezija i proza pisaca ili onih koji to žele da budu: u svom izvornom obliku, netaknuta, nepročišćena, ona koja je svedočanstvo o jednom toku svesti i često - o procesu pisanja i umetnosti u nastajanju. Blogerska književnost, tako, zapravo predstavlja novi vid društvenog aktivizma i sastavni deo jedne kontrakulture u kojoj pojedinac trijumfuje nad institucijama koje su do nedavno držale monopol na odabir, javnosti dostupne, pisane reči. U blogosferi, svako je svoj cenzor, lektor, izdavač i šef.
Cela stvar izazivala je mnogo entuzijazma medju autorima i čitaocima blogova ali nije značajno ustalasala zvaničnu književnu scenu. Medjutim, kada je dobitnica Nobelove nagrade za književnost Elfrida Jelinek na svojoj internet stranici, u protočnoj formi bloga, ove godine počela da objavljuje poglavlje za poglavljem svoje u štampi još neobjavljene knjige Zavist, autori književnih blogova dobili su konačnu potvrdu vrednosti ovog medijuma a zvanični književni krugovi su se uznemirili. Ako poznati pisci počnu besplatno da dele svoju književnost na blogovima, šta će to značiti za tradicionalni format knjige? Ko će kupiti štampano izdanje dela koje je čitao u trenutku nastajanja?
photo by takomabibelot
Odgovor uopšte nije tako nepovoljan za izdavačku industriju kao što na prvi pogled deluje. Pravi poklonici književnosti uvek će biti zavedeni šuškanjem papira bar u jednakoj meri kao i pripovedačkim ritmom, i neka preliminarna istraživanja su pokazala da prodaja knjiga koje su u celini ili u delovima objavljivane na internetu besplatno - nadilazi planiranu prodaju. Iako se čini potpuno nelogičnim da je u današnjem svetu iko voljan da plati za nešto sto može imati za džabe, odgovor na pitanje kako je ovo moguće treba tražiti u lojalnosti koju pisac razvija putem direktnog kontakta sa postojećom ali i novom publikom, kao što to omogućava blog. Publiku, naime, ne treba potceniti: ona razume da pisci moraju živeti od svog pisanja da bi nastavili da pišu. Čitalac će rado platiti cenu štampane knjige, jer time trostruko profitira: pisac nastavlja da piše jer ima od čega da živi, ostaje dostupan na blogu jer se time ne odriče zarade, a kupcu ostaje opipljiva uspomena u polici za knjige.
Beskrajno preduzimljivi, izdavači i literarni agenti su veoma brzo i sami uvideli potencijalnu isplativost neafirmisane blogerske književnosti. U svetu, uključujući i nama susedne zemlje, mnogi blogeri su već dobili šansu da svoje tekstove pretoče u roman ili zbirku priča. Lovci na talente predano špartaju internetom u potrazi za Džekom Keruakom blog generacije. Ako zanemarimo nade da će nas pisanje na blogu preko noći katapultirati u literarni svemir i doneti nam neslućeni uspeh - što će se ipak desiti samo malom broju srećnika i to ne neminovno zahvaljujući kvalitetu pisanja već najpre u skladu sa marketinškim potencijalom sadržaja - još uvek postoje više nego dobri razlozi da privatno pisanje stavimo na uvid javnosti putem bloga.
Naravno, ovakav poduhvat nije bez mana. Ako pođemo od očiglednih problema, prvi se javlja već zbog same činjenice da svoje ideje iznosimo u javnost a nemamo adekvatan način da ih zaštitimo. Zakon o autorskom pravu prilično je jasan u domenu intelektualne svojine, ali praksa nam govori da u suštini vrlo malo možemo učiniti ako neko reši da prisvoji našu ideju. Drugi problem javlja se u vidu neumerenog prilagođavanja sadržaja i narativnog stila ukusima stalne čitalačke publike. Formiranje uskog kruga stalnih čitalaca bloga je neminovnost, i svakako ne negativna, ali: ako upadnemo u zamku predumišljaja sa ciljem da se odabranim čitaocima neizostavno dopadne ono što smo napisali, gubimo autentičnost a to u potpunosti podriva smisao bloga. Ovaj problem je u uskoj vezi sa fenomenom komentara na tekstove. Na blogu čitaoci imaju priliku da komentarišu, a ne retko se razvije i diskusija na datu temu. Diskusija i mogućnost interakcije sa čitaocima su poželjni, sve dok ne počnemo da se dodvoravamo njihovim stavovima i ukusima. Lek za ovo možemo pronaći u ostvarivanju (prijateljski nastrojene) distance, i stalnom podsećanju da nikada ne možemo zadovoljiti sve ukuse, ali uvek moramo ostati dosledni sopstvenom. Problem pada samopouzdanja i motivacije, koji može proisteći iz preozbiljnog shvatanja komentara ukoliko su oni negativni, sam se nameće kao još jedna zamka koju ćemo izbeći ako tuđ sud ne shvatamo fatalno ili suviše lično.
Koristi od pisanja na blogu ipak su brojnije. Za svakog ko voli da piše ali se ne bavi mišlju da se tome u potpunosti posveti, osećaj postignuća koji pružaju momentalno objavljivanje napisanog i praćenje reakcija čitaoca, sasvim je dovoljan izvor zadovoljstva. Interakcija nema cenu. Dostupnošću, svojim čitaocima postajemo dovoljno razumljivi, bliski i važni da bi poželeli da se vrate na naš blog, stvarajući pri tom lojalni odred poštovaoca koji će nas pratiti ako jednog dana pređemo na papir. Za sasvim nepoznatog pisca to može biti od presudnog značaja, a afirmisanom piscu sigurno ne može da šteti. Treba pomenuti i mogućnost da kvalitetom i originalnošću skrenemo na sebe pažnju onih koji se u svetu štampane reči još uvek prvi pitaju za sve. Jasna je, i pomalo tužna, činjenica da, ako kvalitet i nije uvek neophodan za uspeh, promocija je često sasvim dovoljna. Blog, na sreću, nudi priliku da istovremeno posvetimo pažnju i jednom i drugom. Međutim, pored svih ovih dobrobiti, dve se izdvajaju kao najznačajnije za svakog ko namerava da se ozbiljnije bavi pisanjem a nije do sada imao priliku, motivaciju ili hrabrost da se tome potpuno preda. Dobro pisanje ne dolazi samo kroz talenat, ono velikim delom zavisi i od discipline. Gotovo svi proslavljeni pisci se slažu u tvrdnji da bez redovnosti nema napretka. Vežbom se stiču nove dimenzije kvaliteta i produbljuje stvaralačka plodnost. Blog je idealan format za učenje samodiscipline. On nas tera da mu se vraćamo gotovo svakodnevno, komentari nas stimulišu da dodatno promišljamo već obrađene teme, a očekivanje koje čitaoci vremenom formiraju, da će kad svrate na našu stranicu imati nešto novo da pročitaju, ne dozvoljava nam da ih razočaramo. Neosetno, počinjemo da razrađujemo ideje i pišemo svaki dan. Konačno, svest o tome da neko čita ono što pišemo primorava nas da svesno obraćamo pažnju na stil, pravopis, ritam, i sve druge stvari koje talenat za opažanje i beleženje ideja ne garantuje. Dobar osećaj za finese postaje navika kroz redovno pisanje pod prismotrom usmerene pažnje.
Kada je na nedavno održanom Njujorkerovom festivalu literature Salman Ruždi podsetio da knjiga, na žalost, više nema ulogu vesnika istine iz udaljenih i nepoznatih krajeva sveta, kao što je to bio slučaj u 19. veku, jer je do momenta štampanja svaka vest u eri brze komunikacije odavno zastarela a ne retko i prekrojena – poželela sam da na trenutak budem tamo i dodam: to je tačno, ali zato književni blog objedinjuje prosvetiteljski potencijal pisane reči i presudnu dimenziju uvremenjenosti. U blogosferi ceo svet obitava na istom mestu, u isto vreme, i sve je dostupno svima, upravo u trenutku u kom se dešava. Ako se uzme u obzir i stav mnogih čitalaca da na blogovima ponekad čitaju književnost kvalitetniju od mnogo čega što se prodaje u knjižarama – razloga je više nego dovoljno da svako ko misli da ima šta da kaže zagazi u ovaj novi literarni pejzaž i time se priključi revoluciji koju nosi blog generacija.
(tekst je originalno objavljen u Beležnici borske biblioteke)
