Blogodak - srpski blogovi na jednom mestu

Walker nam prenosi na svom blogu primer cenzure na Blog381 platformi.

photo: gluvi telefon by Oklobdzija

Kao i cenzura, i propaganda sa sobom nosi prvenstveno negativnu konotaciju. Međutim, da li je propaganda isključivo negativan pojam?
Blog se često koristi u propagandne svrhe - internet je veoma pogodno tlo za širenje informacija koje se tek kasnije mogu pokazati kao tačne ili netačne. Što veći broj čitalaca, kao i poverenje koje bloger stekne među svojim čitaocima može često biti dovoljno da se u etar plasira neka potpuno neproverena informacija. Da li će se za nju kasnije ispostaviti da je tačna ili ne, neretko je od manjeg značaja.

Dobar primer za to je i trenutna informacija koja se vrti na netu, ali i u offline medijima - da će Džordž Kluni, zajedno sa još nekolicinom holivudskih glumaca, organizovati protest protiv nezavisnog Kosova. Iako je trenutno nemoguće proveriti tačnost informacije, ogromna većina blogova i sajtova tvrdi kako je ona tačna. Naravno, ovo ne rade jer vole nešto preterano Džordža Klunija, ili iz nekog sličnog banalnog razloga, već zato što smatraju da će samo plasiranje informacije i njeno dalje širenje doprineti višem cilju za koji se bore.

Vreme je u propagandi bitan faktor - nakon nekoliko nedelja, čak i ako Džordž Kluni lično demantuje da je bilo šta slično izjavio, to neće više biti ni bitno, jer je cilj praktično već postignut - svi znaju za prvu verziju, a kako vreme prolazi tako opada broj onih zainteresovanih za autentičnost informacije.

Koliko vam je bitno da proverite autentičnost informacije, bilo da je sami prenosite, objavljujete, ili čitate?
Za koje više ciljeve se borite, i da li su sva sredstva dozvoljena?

photo by elle_rigby

Tako pevaju KUD Idijoti, pozivajući na cenzuru “splačina i svakakvih lažnih informacija”. Svakako da velika većina ljudi na pomen pojmova “cenzura” ili “cenzor” ima negativnu konotaciju, a pojmovi kao što su represija, diktatura, gušenje slobode i slično nisu daleko. Ono što je zanimljivo je da, nakon što počnete da blogujete, vi sami postajete cenzor. Komentari vaših čitalaca su ostavljeni na milost i nemilost onome ko ima lozinku od kontrolnog panela bloga, to jest vama. Da li u tom slučaju negativna konotacija koju sa sobom nosi cenzura počinje da bledi? Koje informacije prolaze a koje klikom na “delete” šaljete u nepovrat? Kako izbegavate da i sami budete žrtva cenzure?

Evo nekoliko kategorija komentara koji obično bivaju cenzurisani na domaćim ličnim blogovima.

Govor mržnje - verskoj, rasnoj, nacionalnoj i diskriminaciji na osnovu seksualnog opredeljenja teško da može biti mesta među komentarima bloga. Ipak, mnogi blogeri se odlučuju da takve komentare ostave jer često najbolje govore o samom komentatoru - takoreći corpus delicti.

Anonimni komentari - svi smo anonimni na netu dok se ne dokaže suprotno: ja se možda i ne zovem Viktor, već morate da mi verujete na reč. Međutim, ako želite da razvijete diskusiju u komentarima, a polovina komentatora vam se zove Anonymous, to već ide malo teže. Zato većina blogera više voli da im komentatori ostave barem nick, kako bi mogli da im se obrate a da ne dođe do zabune.

Različit politički stav - veoma aktuelno u ovom trenutku. Nervi su zategnuti kao strune, dovoljno je da samo blago iznervirate autora bloga samim tim što iznosite vaše mišljenje pa da vam komentar bude dezintegrisan. S druge strane, oni veštiji na rečima i ubeđeni da mogu “poraziti” protivnika, ili oni spremni na kilometarske rasprave nikada ne cenzurišu političke protivnike - pa makar došlo i do govora mržnje.

Trolovanje - šta je to trolovanje, koje vrste postoje i zašto se često cenzuriše je već odavno lepo objašnjeno kod Pionira, pa pročitajte. Jedini savet koji ja mogu da dodam je da se trol najlakše ubija dok je mali i slabašan. Ipak, umesto cenzure ovde je često dovoljno i ljubazno upozorenje, jer je često reč o nenamernom skretanju teme.

Otkrivanje privatnih informacija - recimo da bloger piše anonimno, i recimo da neko ko želi da mu napakosti, ostavi u komentaru blogerovo ime, prezime, adresu i broj telefona. Da li treba brisati ili poštovati pravo na dostupnost informacija?

Sigurno sam neku kategoriju zaboravio, slobodno dodajte u komentarima.

Neke teme su očigledno više pogodne da na njima dođe do svađe, vređanja, trolovanja i sličnih komentara koji ulaze u crveno - od rasprave o sportu, preko politike, pa do večnog geekovskog win vs. mac rata. Upravo takve teme su obično i najzanimljivije, ali samo ako imaju dobrog cenzora koji može da ih kontroliše i usmerava.

Ono što je meni ipak najzanimljivije u celoj priči je kako se način na koji neko komentariše pre i posle pokretanja sopstvenog bloga menja, i to najčešće tako da se više razmišlja pre ostavljanja samog komentara na tuđem blogu - jer tek nakon što ste i sami bili u koži cenzora, počinjete da shvatate na kakvim mukama se u stvari nalazi.

Cenzura na ličnim blogovima se naravno razlikuje od cenzure na blogovima firmi. O tome nekom drugom prilikom.

photo by austinevan

Jedno je sigurno - tekst napisan van svih pravila pravopisa ostavlja slabiji utisak na čitaoca nego tekst čiji se autor trudi da ostane u granicama pravilnog pismenog izražavanja. Čak i čitaoci koji sami ne znaju pravopis imaju više problema sa čitanjem nepravilno napisanog teksta nego teksta koji je napisan po pravopisnim normama.

Najčešća greška koju uočavam je definitivno upotreba odrične rečce “ne” - sastavljeno kada bi trebalo da bude rastavljeno i obrnuto. (primer: Nesmeš biti ne pismen!) E sad, ne želim da nabrajam ostale greške koje uočavam, kao ni pravila kako da ih izbegnete - to nije cilj ovog posta. Za to već postoji sajt Pravopis, kao i gomila drugih sajtova na netu. Cilj ovog posta je da te natera da razmisliš o sledećem:

Ako poštovanje pravopisa iziskuje minimalan trud a donosi ogromnu dobit u vidu porasta autoriteta bloga, šta te sprečava da taj minimalan trud i uložiš? Naravno, ništa.

Slično važi i za upotrebu dijakritičkih znakova (za nas normalne, prevod: to su one kvačice na čšćđž) - ne postoji razlog da ih ne koristite, a predstavljaju razliku između bloga čiji se autor trudi i čiji se autor ne trudi oko dizajna. Čiji blog biste vi radije čitali? Obratite pažnju i na upotrebu razmaka (spejsa) - postoji razlog zašto se lupa nakon, a ne pre zareza i tačke - olakšava čitanje.

Naravno, ukoliko baš imaš blog kome je koncept takav da bude nepismen i po svaku cenu protiv svih pravila (sigurno ima i takvih sajtova, i to treba poštovati), onda zanemari ovaj post.

Na kraju, ne zaboravi - i reči koje otkucaš su deo dizajna tvog bloga.

Koliko obraćaš pažnju na pravopis pri pisanju, a koliko pri čitanju? I da li ova “stroga” pravila važe i za komentare?

photo by Nocturnales

Predstojeća predizborna tišina daje odličan primer za jednu od prednosti bloga u odnosu na klasične medije. Klasični mediji kao što su TV, radio i štampa podležu zakonu koji im za vreme predizborne tišine praktično ograničava slobodu govora. Međutim, blog je izvan zakona u ovom slučaju. Da li je to dobra stvar? Naravno, ukoliko podrazumevamo da nećemo blog koristiti za širenje rasne, verske i nacionalne mržnje, recimo. Nažalost, uvek ima izuzetaka.

Takva i tolika sloboda koju blogovanje pruža je mač sa dve oštrice - nedostatak autoriteta koji bi kontrolisao šta pišete podrazumeva da je u vašim rukama velika moć, a da ste jedina kontrola - vi sami. Da ne bih dalje pametovao, poslužiću se rečima Spajdermena: “Velika moć podrazumeva i veliku odgovornost.”

Da li smatrate da bi i blog trebalo da podleže nekoj vrsti državne kontrole? Ko bi trebalo da kontroliše blogere?

photo by divinemisscopa

Revolucija koju je RSS uneo u kretanje internetom je slična onoj koju je mobilni telefon doneo svojom pojavom. Pre pojave mobilnih je bilo neophodno biti kod kuće da bi nekog nazvali ili da bi neko nazvao tebe - sada pozive možeš obavljati sa bilo kog mesta. RSS funkcioniše na sličan princip - umesto da idete do informacija koje vas interesuju, informacije same dolaze na mesto gde se vi nalazite, u trenutku kada se pojave. Produktivnost je pojavom mobilnih telefona neizmerno uvećana, a čovekov život, iako on to često i ne primećuje, nemerljivo olakšan. Tako je i sa RSS praćenjem informacija na internetu - s tim što je mali broj korisnika interneta ukapiralo do sada, i u svetu, a naročito u Srbiji. Procenjuje se da tek negde oko 10 do 20 procenata korisnika interneta koristi RSS mogućnosti. Lično smatram da i samo ime ovog servisa, tj skraćenica RSS u startu plaši potencijalne korisnike jer čini da cela stvar izgleda previše “tehnička”, “stručna” i komplikovana. Međutim, stvar je sve samo ne komplikovana - RSS između ostalog stoji za Really Simple Syndication - stvarno jednostavna sindikacija.

Oni koji ih koriste, samim tim su u prednosti nad onima koji i dalje surfuju na stari način, a da najčešće nisu ni svesni toga. Ako želiš da i ti budeš deo te “odabrane” grupe ljudi koji su otkrili prednosti RSSa, nastavi sa čitanjem teksta.

Dakle, RSS i feedovi postoje da bi ti olakšali kretanje netom i učinili te efikasnijim. Kako?
Umesto da otvaraš svoje omiljene sajtove, forume, blogove u posebnim stranama i onda da vidiš da je to bilo uzalud jer na njima nema novih unosa, vesti ili topika, možeš ih sve pratiti u realnom vremenu na jednoj strani i, ako se neki nov unos u blogu, vest na sajtu ili topik na forumu pojavi, on se automatski pojavi i kod tebe, ti klikneš na njegov naslov i pročitaš ga.

Pre toga potrebno je da:

a) instaliraš jedan od mnogobrojnih web agregatora po tvom izboru (moja preporuka: FeedDemon) ili,

b) ako ne želiš ništa da instaliraš, onda možeš da se prijaviš na neki od online agregator servisa (preporuka: Google Reader ili Netvibes).

I instalacija i prijavljivanje su užasno brzi i laki, tako da je izbor na tebi.

To je to. Uradi test: vratiš se na ovaj blog, iskopiraš adresu feeds.feedburner.com/blogistika u tvoj novi web agregator i dobićeš obaveštenje o svakom novom unosu koji se ovde pojavi u vidu novog naslova, a da pritom uopšte ne moraš da otvaraš sajt u novom prozoru. Isto to možeš uraditi na bilo kom blogu ili sajtu koji ti se svidi. Ako ne znaš adresu feeda, velika je verovatnoća da će tvoj agregator sam naći feed ako ukucaš adresu bloga ili sajta u polje predviđeno za to.

Uostalom, najbolje ćeš skapirati o čemu se radi nakon isprobavanja i eksperimentisanja sa različitim feed readerima (agregatorima). Jedino što može da se desi jeste da žališ što RSS otkrivaš tek sada.

photo by David Wilmot

Baš kao što to ne bi trebalo raditi ni o ukusima, tako ne bi trebalo raspraljvati ni o osnovnim elementima bloga. Ono što je za nekog neophodan element jednog bloga, za drugog je čist višak i traćenje prostora. Ali, baš zato i ukusi i osnove bloga i predstavljaju zanimljivu temu.

Pored elementa koji se sastoji od teksta koji čitate sada, a koji nazivamo unos ili post postoji još nekoliko elemenata za koje bih se usudio da kažem da su osnova svakog bloga:

Strana koja govori detaljnije o autoru i o samom blogu - čitaoci često žele da saznaju ko stoji iza bloga, kao i kada je započet ili kakvi su planovi autora. Na ovaj način se bliže povezujete sa čitaocem, i stavljate mu do znanja da ste stvarna osoba a ne anonimus - logično, ljudi više vole da čitaju stvari iza kojih stoji neko glavom i bradom.

Naslovi prethodnih nekoliko unosa - pomoću njih čitalac može lako prelistati najsvežije tekstove i steći bolji utisak o temi i autoru bloga. Blogeri se obično odlučuju da prikažu naslove 5 do 10 poslednjih unosa.

Arhiva tekstova - unosi se obično arhiviraju prema kategorijama ili vremenski, ili na oba načina. Na ovom blogu, na primer, možete videti samo arhivu prema kategorijama unosa.

Korisni linkovi - kada čitalac vidi linkove prema sajtovima koje ste ostavili, često može da zaključi nešto i o kvalitetu vašeg bloga.

Bez ostalih elemenata s, po mom skromnom mišljenju, može živeti. Šta vi mislite?

Photo by Seeding Chaos

Blogovanje je preraslo samo sebe.
Naziv “blog” i dalje kod većine neblogera izaziva asocijaciju na dnevnik, iako blog odavno više nije dnevnik. Blogovanje čak više ne mora da sadrži ni element ličnog pogleda na stvari da bi bilo smatrano za blogovanje.

Blog je, paradoksalno, kao naprednija verzija “običnog” vebsajta, prerastao samog sebe samo da bi ponovo postao - običan vebsajt. Ostao je samo naziv - blog, koji će verovatno još neko vreme asocirati na “dnevnik”, pogled iz ličnog ugla ili uvid u nečiju “intimu”.

Pitanje je - koliko još vremena treba da prođe da bi većina počela da doživljava blog kao običan vebsajt?