Blogodak - srpski blogovi na jednom mestu

Rekla je samo nemoj
... i dan se povukao u svoju crnu senku
ispod koje su nesretni zemljani patuljici igrali ruski rulet sa drvenim pištoljima,
... I bio je Vrbas, al ne onaj koji Dunavom odlazi u Crno more, već onaj ispod Kastela,
koji se vraća po priču za uplakane vrbe sa ade
... i bila je mesečina čije su zvezdane oči olovni oblaci prekrili svojom vlažnom pelerinom...
... i bili smo mi
i nismo bili...
dve senke, jedna senka, pola senke
i ćutnja... i ćutnja... i ćutnja...

.. i znao sam...
tek kad se iz kastela pojavi prvi svitac moći ću nekako
da joj kažem...

Oprosti što nemam reči tiših od pčelinjeg zuja,
dok mesec sleđenim srebrom zasipa jesenje vrbake.
Srce se najlakše opije ranjenim korakom,
leluja prtinjajući nebesku stazu kroz sunce i kroz oblake.

Oprosti što su mi oči prepune zlatnih svitanja,
pa su mi breze, princeze, umotane u marame od lana.
Na koplju ti nosim dušu umornu od samoće i skitanja,
da kisne pod tvojim balkonom bez kaputa i kišobrana.

Umiven suzama neba što preti da se u slapu prospe
šapućem ti uspavanku rimama isčezlih trubadura,
a u srcu nosim medaljon sa ikonom presvetle Gospe.

Moje su pesme noćas umolitvene u lavirint od nada,
praćene muzikom kiše, svirane iz neznanog dur-a,
pa nek ti budu jastuk na koji... mesečina pada...


Rekla je samo nemoj...
i stado crnih leptira je sakrilo stotinjak sveća u staklu...
i ne znajući da igraju poslednju noć...
... i ponovo je bio mesec oskrvavljen kao dečji balon
nakon strasnog poljupca nokta
... i bio je splav od poljskog cveća za Robinsona i za Petka,
koga su vetrovi slučajno poveli na malo noćno kupanje
... i bili smo mi... i nismo bili...
dve senke... jedna senka... pola senke...
i ćutnja... i ćutnja... i ćutnja...

i znao sam...
tek kad iz Kastela zapeva prvi slavuj moći ću nekako da prošapućem...

Ovde u zatvoru sobe, u kraljevstvu koje te sluti
u svakom zovu trube napravljene od vrbovih kora...
Ovde gde jednako traju i vekovi i minuti
i gde beli jedrenjaci deru pučinu mrtvog mora...

dani dišu na škrge i u ponoć bi da se udave
u reči što ispod zemlje svoje korito guta,
u čiju senku je bačen ključ od trostruke brave
sudbonosnih vrata, na papirusu pisanog puta.

Noć se po zemlji kotrlja strepeći od svakog kruga,
opijena mirisom dunja što ih niko ubrati ne želi...
neke se ptice nikad ne žele vratiti s juga...

Niz nisku usnulih reči crvenkasta cure slova...
Ćuti i ne gledaj mesec što se nedoklan deli,
nad ikonom gde kleči grešnik bez Božjeg blagoslova.


Rekla je samo nemoj...
i nisu još verovale ribe što ponekad u sumrak izlaze iz Vrbasa
da slušaju šaputanje juga u naručju breza i topola...
.. i bio je čamac u žicama od puzavica , bez užeta i sidra,
sveže ukraden iz doline našeg detinjstva
... i bila je mesečina... noćno sunce... kašika meda i
gitara na kojoj su svirci svirali Uspavanku za gospođicu N...

i bili smo mi... i nismo bili...
dve senke, jedna senka.. pola senke...
i ćutnja... i ćutnja.... i ćutnja...

... i znao sam...
tek kad se na Kastel sruše prve zvezde ona će znati...


Lagan sam kao perce iz krila divljeg gusana
kome su lovačke puške otkinule pola kljuna.
I doći ću ti kao senka da pokupim šećer sa usana
koji će pospanim okom da osvetli jesenja luna.

Ne traži me na trepavici noćne lampe
gde se senka ukrsti sa kazaljkom noćnog sata.
Ja imam dvorac od maćuhica i ako podigneš ruku
dodirnut će nam se prsti
za malu noćnu muziku... kidanih srebrnih žica...

I da znaš... kad noć napukne i kroz pukotinu proviri,
stidljivo kao puž pred obrisom nezvanog gosta...
... ja lelujam kroz vrbake sa smeškom što se širi.

I ne znam gde pobeći osim sna,
koji boji u lila ...mesečevu dugu što se zlati povrh mosta
gde ćeš biti zauvek
i gde si oduvek bila.


Miladin Berić

 
....i Neizgovorene Reci ostaju da trepere u lišcu starog drveta zauvek, rekoh joj, kao miris tvoje kose na mom cešljicu od jantara… “ Zauvek?” pitala je uplašeno…
O, ne ,ispravih se, izvini, zaboravio sam da “zauvek” ne postoji…
Jednog dana, dakako, strovalice se i to stablo, oprljice ga Oluja šenluceci gromovima nad ravnicom, složice se kao kula od karata pod teretom Neizgovorenih Reci, ili polegnuti tiho i neprimetno, kao kazaljke na tri i petnaest, ko ce ga znati?
Ali naicice cerga tog leta, i to ne Meckari ili Džambasi, ni Gatari ni Korpari, nego Veseli Sviraci Tužnih Ociju, praceni crnim kosovima iz visokih Prekodonskih stepa, i još izdaleka, uspravivši se u sedlu, primetice u gustoj travi narocitu racvastu granu boje majskog sumraka, od koje bi se mogla izdeljati odlicna viola.
I, više nego dovoljno godina kasnije, možda necija, možda proseda, možda bez ikoga, ti ceš ugledati belog leptira na jorgovanu, i širom otvoriti prozore mameći ga da ti sobu opraši polenom i prolecem.
A ulicom ce upravo prolaziti mali Cigan sa violom, videceš samo drozdovo pero na šeširu kako promice za šimširom, i zacuceš Neku Staru Dobru Nepoznatu Pesmu, koju prvi put slušaš, a godinama je znaš…
I zaplakaceš istog casa…
I najzad shvatiti koliko sam te voleo…


Đordje Balaševic

 
O tebi necu govoriti ljudima.
Necu im reci da li si mi samo
poznanik bio ili prijatelj drag;
ni kakav je, ni da li je
u nasim snovima i zudima
dana ovih ostao trag.

Necu im reci da li iz osame
zedji, umora, ni da li je ikada
ma koje od nas drugo volelo;
niti srce nase
da li nas je radi nas,
ili radi drugih
kadgod bolelo.

Necu im reci kakav je sklad
oci nase cesto spajao
u sazvezdje zedno;
ni da li sam ja ili si ti bio rad
da tako bude -
ili nam je bilo svejedno.

Necu im reci da li je zivot
ili od smrti strah
spajao nase ruke;
ni da li zvuke
smeha voleli smo vise
od suma suza.

Necu im reci nijedan slog jedini
sta je moglo, ni da li je moglo nesto
da uplete i sjedini
duse nase kroz citav vek;
ni da li je otrov ili lek
ovo sto je doslo
onome sto je bilo.

Nikome necu reci kakva se
zbog tebe pesma dogadja
u meni vecito:
da li opija toplo
kao sume nase s proleca,
ili tiha i tuzna
cuti u meni recito.
O, nikome necu reci
da li se radosna ili boleca
pesma dogadja u meni.

Ja vise volim da precutane
odemo ona i ja
tamo gde istom svetloscu sja
i zora i noc i dan;
tamo gde su podjednako tople
i sreca i bol ziva;
tamo gde je od istog vecnog tkiva
i covek i njegov san.


Desanka Maksimovic

Sta je to vrlina? Dobrocinstvo prema bliznjem. Mogu li vrlinom nazvati ista drugo do ono sto mi donosi dobro? Ja sam u nemastini, ti si darezljiv; ja sam u opasnosti, ti mi pomazes; varaju me, ti mi kazes istinu; zanemaruju me, ti me tesis; ne znam, ti me ucis: bez muke cu te nazvati vrlim. Ali sta ce biti sa osnovnim i teoloskim vrlinama? Neke ce ostati u skolama.

Sta me se tice sto si ti umeren? To je zdravstveni propis koga se ti pridrzavas; od toga ces se osecati bolje, i ja ti cestitam. Verujes i nadas se, cestitam ti jos vise: to ce ti doneti vecni zivot. Tvoje teoloske vrline su nebeski darovi; a osnovne su izvrsni kvaliteti koji ti sluze da te vode; ali one u odnosu na tvog bliznjeg nisu nikakve vrline. Oprezan covek cini sebi dobro, vrli covek cini dobro drugima. Sveti Pavle je bio u pravu kada je rekao da milosrdje ima prevagu nad verom i nadanjem.
Pa sta! zar cemo priznavati samo one vrline koje su korisne bliznjem? Nego! kako mogu priznati druge? Mi zivimo u drustvu; prema tome, za nas nema istinski nicega dobrog sem onoga sto cini dobro drustvu. Usamljenik moze da bude trezven, pobozan; navuci ce mu kosulju od kostreti: pa sta, bice svetac; ali ja cu ga poznavati vrlim tek kada bude ucinio neko vrlo delo od kojeg ce drugi imati koristi. Sve dok je sam, on ne cini ni dobro, ni zlo; on nam ne znaci nista. Ako je sveti Bruno uneo mir u porodice, ako je pomogao u nemastini, bio je pun vrlina; ako je postio i molio se u samoci, bio je svetac. Vrlina medju ljudima je razmena dobrocinstava; sa onim koji u toj razmeni nema nikakvog udela, ne treba racunati. Da je taj svedok bio medju ljudima, svakako bi cinio dobro; ali sve dok ne dodje medju njih, ljudi ce imati pravo sto ga ne nazivaju vrlim: on ce biti dobar za sebe, a ne za nas.

Ali, primecujete vi, ako je neki usamljenik sladokusac, pijanac, ako se prepusta raskalasnosti krijuci to sam od sebe, on je porocan: ako ima suprotne osobine, onda se, znaci, moze smatrati vrlim. To je ono sa cim se ne mogu sloziti; ako ima mane o kojima govorite, onda je vrlo nedostojan covek; ali nije porocan, zao, kaznjiv, u odnosu na drustvo u kojem njegove besramnosti ne nanose nikakvo zlo. Moze se predvideti da ce, ako udje u drustvo, ciniti zlo, da ce biti vrlo porocan; cak je mnogo verovatnoje da ce to bitio zao covek, nego sto je sigurno da ce drugi usamljenik, umeren i cedan, biti cestit covek; jer, u drustvu, mane se mnoze, a dobre osobine se smanjuju.

Stavlja se mnogo jaca primedba: Neron, papa Aleksandar VI, i druga cudovista slicne vrste cinila su dobrocinstva; ja smelo odgovaram da su oni tog dana bili vrli ljudi.

Neki teolozi kazu da se bozanski car Antonin ne moze smatrati vrlim; da je on tvrdoglavi stoicar koji se nije zadovoljavao samo time da zapoveda ljudima, vec je hteo i da ga oni cene; da je sam sebe izvestavao o dobrocinstvima koje je ucinio ljudskom rodu; da je samo iz tastine celoga zivota bio pravedan, radan i dobrocinitelj, i da je svojim vrlinama samo varao ljude; ja onda uzvikujem : ''Boze, podari nam cesto takve ljude!''.

Desi se: da se zacudim
kad me iznenada rastuze:
kisica plaha,
il jedna smedja decija glava
u koju se zagledam duze.

Desi se da se probudim
od nocna bliza neba plava,
i stavim ruku na srce
sto kuca jako.

I da se tad u mislima
zanesem,
i osetim polako, polako
da je mladost prosla
pa se stresem.


Milos Crnjanski

Ti si cesta slika moje zalosne ljubavi
Ti si moja samoca u kojoj smo prisutni oboje
Ti si moja Sinagoga ogradjena zicom
Ti si moja narocito u ovo doba pogotovu sada
Ti si moj razgovor koji se u pocetku odnosio na nesto drugo
Ti si moj Pablo Pikaso i njegova ljubav prema nepojamnom
Ti si moja igra koja pocinje kamencicima
Ti si moja Sahara sa jednim cvetom pa cak i bez njega
Ti si moja devojka o kojoj ti nisam govorio
Ti si moj plemic koji je nekada ziveo na Kavkazu neki Vsvold
Ti si mojih nekoliko godina od one noci
Ti si moja zena – ponocni voz sa jednim putnikom
Zelezara u kamenom dobu – tы моя русская земля
Jedina zena koju menjam svakog dana
I pravi smisao toliko hvaljenih sloboda
Ti si moj heroj koji se postideo i ipak pocinio izdajstvo
Ti si moja ljubav slavnih ljudi
Ti si moja junacka ljubav kako sam vec rekao
Ti si moja obecanja koja nikada nisu nista znacila
Ti si moja ljubav iako sam bez nje kao sto je poznato
Ti si moja, ipak
Tako je bilo oduvek i uzalud sam se bunio i sramotio oboje
Ti si jedna stvar koju je volela jedna zena
Ti si jedna zena koliko i svaka druga
Ti si moja uprkos poznatim istinama
To su bedni podaci kojima raspolazem
To su sva dela moje izvitoperene ljubavi
To sam sve mogao lepse reci ali nema razloga
Ionako samo nagadjam i pretpostavljam
Ti si moja bolest bolescu izlecena
Ti si moje dete ti nista ne razumes
I ja doslovno moram reci da te volim


Matija Beckovic

  Leteo sam s vetrom i dremao s kornjacama, i krug se ipak sastavljao.
Ponovno i ponovno ulazio sam u sve kože ljudske, u sve bunde zverske, u sve košulje cvecane, tražeci tuđina, no kad sam držao da sam se udaljio u najdublju daljinu, ja sam se nevidljivim krugom vracao u najbližu blizinu.

Da se sav sneg u šecer pretvori, a sva kiša u malvasiju, gorcina duše moje ne bi bila zaslađena..Da se sva prašina pod nogama mojim u smaragd pretvori, i sve lišce na drvetu u dijamant, bogatstvo moje ne bi se umnožilo...Da mi se laskave reci kažu, sve pocasti ukažu i svi prestoli dadu, ništa ne bi moglo smanjiti žalost moju osim duša, koje bi se dodale duši mojoj, koje bi se slile s dušom mojom, i dušu moju udvostrucile....

U svakom coveku, braco, ima toliko zle volje da se na njemu može sazidati Pakao, i toliko dobre volje, da se na njemu može sazidati Nebo. Neprijatelj priznaje kod neprijatelja ono prvo; majka poznaje kod sina ovo drugo.
Više kapi otrova kaplje iz srca u mozak nego iz mozga u srce.

Ljudi greše ili iz samoljublja ili iz samoprezrenja. Ja cuh ispovest jednog starca na samrtnom odru; ja sam, veli, grešio prvo iz radoznalosti, a potom iz samoprezrenja. Zato sam voleo grešnike svake boje, jer su bili bliski duši mojoj, istoriji mojoj. Uzeti greh na sebe znaci uzeti krst na sebe.

Oraci, istorija beleži dve vrste heroja, naime oni koji žrtvuju svoj život svome idealu i one koji žrtvuju tuđi život svome idealu. Mrska nam je istorija, što beleži i ove druge u heroje, te tako meša cumur s dijamantom.

Od svih cula jezik nije najbolji izrazitelj duše covekove. Kao što sav pas nije u lajanju tako sav covek nije u onome što kaže. Velika je mudrost pronaci coveka iza jezika, i oceniti psa van lajanja.



Vladika Nikolaj Velimirovic

Tada je pevao dan u granama topola.
Setim se tebe i odmah mi gresna miso.
Jutrom: reka, a ti ludo gola.
Pa misljah: da je reka musko, ja bih od bola vrisko.

I ja sam mogao ribe klati,
nisam mogao verovati grmu niti zenskoj javi,
ti si se mogla i mladom klenu dati,
iz tvog su cela nicali beli rogovi.

Tada je pevao dan u granama topola.
Da bi te videla, trska je porasla za dva kolena,
dolazile su zveri oba pola.
Iz tvojih grudi htela su poteci dva bela studenca.

I ja sam samo mogao da padnem na kolena.
Bio sam snazni junac a ti mlada mati.
I gledao sam dva tvoja oka zamagljena,
zbog kojih kljuca krv i snaga ludo pati.

Tada je pevao dan u granama topola.
Tvoja sam bedra zvao sapima, igracice.
Osecao sam: Iz mog cela rastu dva roga vola.
Kako da stignem noge takve trkacice.

Bio je ludi galop od jutra pa do noci,
povaljali smo trave, izranili zita.
I gledali smo se na svetlu, nasoj bledoci,
ja zdepast, debelog vrata, ti bela, tankovita.

I presta da peva dan u granama topola.
Cudno: Rasle su gore sa korenjem gore.
U vuka pune oci vucjeg bola.
U vodi ribe vode tajne razgovore.

I bila su dva neba, jedno je u reci.
I svaka je grana imala toplinu ruke.
Plovili su neki cudni crni meseci,
s usnama da ljube, s rukama za kurjake.

I presta da peva dan u granama topola.
Bi vece. Ti si lezala na paprati,
a ja sam bio mladic, bez ona dva roga vola.
Pa videh: Ti si se mogla i mladom klenu dati

Da sam ti bicje reci riknuo, ti bi znala.
I nikad nozu ne bi blize moja ruka.
Pobegoh, samnom su i debla posrtala.
Pratila su me dva grozna oka, tvoja ili tvog vuka.


Branko V. Radicevic

..Ne znam kakva je sad, ja je pamtim po ljepoti. I po izrazu patnje na licu kakvo nikad vise nisam vidio, niti sam dugo mogao da ga zaboravim, jer sam tu patnju ja prouzrokovao. Zbog te zene, jedine koju sam volio u zivotu, nisam se ozenio. Zbog nje, izgubljene, zbog nje, otete, postao sam tvrdji i zatvoreniji prema svakome: osjecao sam se poharan, i nisam davao ni drugima sto nisam mogao dati njoj. Mozda sam se svetio sebi i ljudima, nehotice, i ne znajuci. Boljela me, odsutna...

***********************

... Danima i sedmicama sam putovao, da te vidim. uvece sam lijegao pod sumsko drvo, gladan, izubijanih nogu, promrzao od ledene kise i zaboravljao na sve, razgovarajuci s tobom. Koracao sam drumovima bez kraja, uplasio bih se koliko ih ima i kakve su strasne razdaljine na svijetu, da te nisam drzao za ruku, isao uz tvoje bedro, uz tvoj bok, jedva cekajuci ravan drum, da zatvorim oci, da mi budes bliza i jasnija...



Nisu govorili o svojoj ljubavi nego o tudjoj, a to je isto. Ona je govorila evropske ljubavne stihove, on istocne, a to je isto. Nikad im tudje rijeci nisu bile potrebnije, a to je isto, kao da su izmisljali svoje. Zaklonjeni od vjetra iza kapetanske kucice, ili iza sanduka ili denjkova na palubi, zaklanjali su se i za poeziju, i poezija je tada nasla svoje puno opravdanje, ma sta se o njoj govorilo...



Mesa Selimovic

Ponekad mi se ucini da mi beze pod nogama putevi i daljine. I kadgod mi se dogodi da dospem u daleko, i stanem nasred njega i mislim: konacno, evo me; ako podignem oci, vidim da svako najdalje ima svoje jos dalje.
Mozda je to i sreca. Mozda imam u sebi nesto duze od krajeva.
Mozda imam u sebi toliko mnogo sveta, da se nikada, nigde, nece moci zavrsiti.
Nije rec o zivotu, nego o njegovom dejstvu. Jer neke stvari se ne mogu saznati samo ocima. Postoje u meni mnoga, neverovatna cula. Cula vode i vazduha, metala, ikre, semenja,...
Oni koji me srecu, misle da ja to putujem. A ne putujem ja. To beskraj po meni hoda.
Od koje sam ja vrste?
Znam jednu novu igru. Zaustavim se naprasno i ne micem se satima. Pravim se kao da razmisljam i da u sebi rastem. Cinim to dosta uverljivo. Dok imitiram drvece, neko sa strane, neupucen, stvarno bi pomislio da sam pustio korenje.
Razlistavam se sluhom. Zagrljajima. Disanjem. Cak se i ptice prevare, pa mi slete u kosu i gnezde mi se na ramenu.
Pravim se da sam trom sanjar. Nespretan penjac. Spor saputnik. Pravim se da mi je tesko da se savijam preko belih ostrica realnog.
Pravim se da mi nedostaje hitrina iznenadnog skracivanja u tacku i produzetka u nedogled...
Ja ne upoznajem svet, vec ga samo prepoznajem. Ne idem da ga otkrivam, nego da ga se prisetim, kao nekakve svoje daleke uspomene.
Jer mnogo puta sam bio gde nisam jos koracao. I mnogo puta sam ziveo u onom sto jos ne poznajem. I mnogo puta sam grlio to sto ce tek biti oblici. Zato izgledam izgubljen i neprestano se osvrcem. A u sebi se smeskam. Jer, ako niste znali, svet je cudesna igracka.
Moze li se izgubiti neko u nekakvom vremenu i nekakvom prostoru, ako u sebi nosi sva vremena i prostore?...
Smeta mi krov da sanjam. Smeta mi nebo da verujem...


Mika Antic