Blogodak - srpski blogovi na jednom mestu

Povodom zatvaranja jednog pozorista u Zajecaru, nase drustvo je podeljeno mada ni slicno u onom broju koliko bi bilo podeljeno da se radi mozda o ukidanju Zvezda Granda? Ono sto smo novo dobili pored, uzaludnih zvezda dobili smo ili smo poprimili, bolje receno naviku da tako olako stavljamo katance na ono sto mozda u ovom trenutku ne ide ili tapka u mestu?

Mi nismo mnogo kulutna nacija. Nismo toliko uzdignuti da bismo posecivali svako pozoriste na cosku. Pogotovo ako se u tom istom pozoristu igraju neke ”nikad culi” predstave. Mi smo nacija sa splavova i iz folkoteka. Srbi su prvi na lestvici naroda koji se najcesce veseli. Ironicno zar ne? Ili nas samo loze da se jos vise ponosimo. Dakle,  to ne mozemo da radimo po pozoristima pa im zato stavljamo katance. Dogadjaj koji je uzdrmao nasu kulturu i njene pigvine je bila proslonedeljna vest o zatvaranju pozorista u Zajecaru. Mala sredina, pa se ne isplati, mnogo se trosi a nista se ne zaradjuje. Mislim ko jos ide u pozoriste, iako mu je pred samom nosu, nova nasa Madona u Pozarevcu, ponovo i opet u svom sjaju. Ovako smo samo poceli, tako cemo dalje i da koracamo, jedno po jedno i docemo uskoro i do cifre da u Srbiji redovno rade samo tri pozorista. Prvo su ono u Subotici dokrajcili, menjaju mu izgled, ne izgleda evropski, mnogo je zastarelo, instalacije nije ni imao. Katance na pozoriste, crvene tepihe ispred kafana. Da se procuje kuka i muka uz tambure i trube. Mislim sta nam trebaju pozorista kad nam ne donose nikakve prihode, zato otvaramo diskoteke, splavove, folkoteke i tezge za nase zvezde i zvezdice. Ovo je kao povratak u dno kulture u onu zapustenu rupu, gde je anarhija bila izrazena caurama po lokalima. Sistem je u haosu, tipicnom za nas i nase podneblje. Okej je imati i takav vid zabave i visoko izrazenu muzicku kulturu samo, takvu kakvu mi imamo?  Mislim da u tolikom obliku nije potrebno.  Zajecar grad koji je veliki potencijal sto se tice turizma, uopste zakljucao je svoje pozoriste do daljneg. Pravi razlozi su ne rade nista, a trose mnogo. Okej ako je tako, menjajte sistem, stavimo neke zvezde u pozorista neka pevaju, pardon arlaucu, a publika neka zamislja da gleda neko novo ostvarenje sa Brodwey-a. Svima lepo. Doduse, pola se pozorista zatvorilo, narod nema para za osnovne potrebe, a kamoli za pozorisne karte. Po strani su pare za nove pasose, za to se za njih ima i mora se imati. Pozorista su kod nas odavno prestala da bujaju, nismo se zapitali zasto je to tako? Izgleda i ne brine nas to toliko, koliko nas brinu raznorazni scandali koji se iz dana u dan pretvaraju u dugoreprizne serije meksickog mentaliteta i srpskog senzabiliteta sa sve srecnim krajem na kraju. Pocecemo uskoro da maskiramo i kulturne bastine, poceli smo da rekonstruisemo sve sto je ispod nekog ocekivanog nivoa. Uvescemo jos i radijatore u manastire, sta fali to je ipak ono sto je u Evropi odavno. Toliko smo poceli da se gubimo u indetitetu, da ne samo da lose kopiramo jos losije ideje, vec smo i ono sto smo sami stvorili, i sto je neka nasa autenticnost, prodali za male pare. Srbija koja je izuzetno bogata zemlja, bogata u smislu kulturne bastine, kulturnih dostignuca, prepoznatljivog etno stila, i zapravo zanimljivog nacina zivota je pocela da se plasi osnovnih stvari jednostavnosti i autenticnosti. Toliko je pocelo lose potkivanje zaba da se u jednom trenutku zapitamo, sta je sledece?  Srbija je ovim povodom u ovom mesecu off. Pa zapitajmo se sta nam je bitnije? Prazni splavovi ili puna pozorista ili mozda jos bolje puna pozorista splavovskog tresa ili prazni splavovi pozorisnog komada. Udarimo kontru, mozda se tu negde u njoj pronadjemo i uskoro izadjemo u neko pozoriste na premijeru nekih muzickih spotova ala Bulgaria.

Exit ili ti srpska borba za oslobadjanje od nekog ruznog vremena je urodila plodom. Vec nekoliko godina ovaj festival drugacije muzike je u samom vrhu svetskih festivala. Kad se kaze drugacije muzike, misli se na to da je ipak i dan danas u Srbiji zastupljena neka muzika, koja do ovog festivala zaista tesko moze da dodje. Laki tonovi i jos laksi tekstovi, jer posle svih nedaca jos i tekst da pamtimo? Bitno je da se rimuje, pa sta mu Bog da!?

Ovogodisnji Exit je oborio sve rekorde sto se tice zarade, tako je ulozivsi samo dva miliona eura, ostvario dobit deset puta veci, tacnije famoznih 20 miliona eura. Stranci puni para, slamarica skupljana samo par vikenda je ovde planula za cetiri dana festivala. Jeftino piwo, jeftina a masna hrana, nase buregdzinice su za njih ipak turski food shopovi i naravno dobra svirka je sve sto su alavi stranci ocekivali. To su naime i dobili. Odusevljeni su i napustili ovu zemlju cuda, jer svima je na pomen Srbije, bila izrusena zemlja koja se izgleda svakim padom vlade, nekim atentatom ili prevratom opusteno i ponosno obnavlja sama od sebe.

Citajuci razne komentare svetske stampe, oni su zaludjeni Srbijom, da taj obican narod koji je ovde dosao da se provede i te kako jedva ceka i sledecu godinu. Oni ipak stavljaju do znanja da je njima sa malo para ovde bio raj na zemlji. Slozicemo se, mnogo i nije moglo da se ocekuje. Sve sto je potrebno bilo je na dohvat ruke. Ljudi su izuzetno velikodusni i mnogo gostoljubili. Prepricavaju stranci svojim prijateljima. Nego, sta smo mi naucili iz ovog? Jel smo stekli neko novo iskustvo sem druzenja sa istim iz razlicitih sredina? Pa ponovo smo naucili da su i pored svega neki nezadovoljni, neki su i dalje prokleto ljubomorni na ovaj izgleda, najveci projekat koji je munjevitom brzinom urodio plodom? Zasto? Izgleda je samo jaka zelja i ceznja za istim bila dovoljna, da se pobegne od zatucale realnosti i od nekih faktora koji su se do pre cetiri godine ovde uzdizali u drustvene fenomene.

Njima, organizatorima samo pohvale, ipak su ucinili da od jednog studentskog protesta ovo preraste u najprestizniji muzicki festival u Evropi. Zasto se ne ponosimo tom cinjenicom, nego cemo se stideti jedne grane, i slucajnosti i mozda malo nepaznje koja ce iz dana u dan desava po svim svetskim putanjama. Pa i gleceri se tope? Ono crnilo koje je zasenilo sve ovo, je zaista tuzno. R.I.P mozda je sve to tako nekako i bilo zapisano?  Tu reci ne pomazu, tu pisanje ne govori nista. Sigurno cemo se i dalje secati tog lika ali isto tako sigurno ce se nesto u organizaciji dodatno poboljsati. Urban Comment za Exit, kao najveci srpski brand koji se dokazao i ove godine uspesnim.

Kraljica popa, seks bomba i mozak celog projekta pod nazivom Madonna nikad ne pada u drugi plan. Tek sto je objavil album koji se nekako ali nikako slavno promovisao zadrmala je ovu zemaljsku kuglu ”razvodom” od svog muza Guy Ritchie, i to, po ko zna koji put?

Mozda je to samo caka, razvodila se ona vec par puta, veza im je godisnje redovno krizirala, ali su se zato naslovne stranice gomilale i dostizale brojke u milionima. Dakle prica se nekako ovako vrti u krug, ona zna frajera koji joj se svidja, cak su je fotografisali kako ga oralno zadovoljava, da ceka se prava ponuda, a kako vlasnik napominje ne da ih ispod 5.000.000 $ , e pa blago njemu uz tri skljocaja obezbedice se za celi zivot. Brak je pao u krizu i ceka se razvod ali prvo da se prodaju sve karte vec ugovorenih koncerata. Ma i ona ce ga sigurno castiti! Posle toliko drapanja i hvatanja za svoju ozeblu licnost konacno da to vidimo u formatu 4:3 ili panorami, zavisi kakav tv-e imate. Mozete i zoom da ukljucite.

Sustina je jasna, kako je objavila svoj neuspesni album ili ti cd-e projekat sa dva hita, nikako da se smiri pricama o prevarama, razvodima i tim istim da zaradjuje pare. Album koji je izgleda samo dobro prosao, promotivno u Americi, Evropa ga je i te kako brzo zaboravila. No turneja krece od septembra izgleda se nasa Madonna zacudila i brze bolje nasla pravi povod se se karte bolje prodaju. U nasim predelima ona ce da zapeva 25. septembra u Montenegru, tacnije na plazi Jaz u elitnom odmaralistu najmladje zemlje na svetu. Karte su kako se pise po dnevnim novinama u prodaji a do sada se prodalo cak 10.000 karata. Dobro, cene su manje vise solidne ali kad se gleda neki trosacovni cirkus, zapitajmo se da li se vise vredi brckati u moru ili slusati cd-e popularne pevacice, kraljice pop muzike.

Madonna je ovom jeftinom reklamom zasluzila kod nas jedan Urban-off out, no wtf! Ko pita ovde nesto urban-off bitno je to da ce cela zemaljska kugla biti u prilici da vidi tajnovitost koja se iz projekta u projekat skromno-sakrivena smesi sa covera.

Ali jedan fenomen ce se zaista ustaliti u nasim zivotima, da smo i pored svega sto imamo i dalje jos uvek prokleti. Da se mozda na trenutak ne zapitamo, tj. ne zapitaju da je sa njihovim idiotizmom nekad i preterano, ali isto kao i ona nasa, koju ja izuzetno volim da citiram: ”Dok god ima ovaca za sisanje, eh…”

Prosla je i nasa pauza, pa ima mesec dana kako se nismo zanimalu za Urbanost u nasem drustvu ali i sire. Nismo mnogo toga propustili. Od danas tacno 18 jula, krecemo ponovo glavom kroz zid i sa velikom zeljom u nove price koje se prepricavaju, u nove zanimljivosti i malo veca istrazivanja. Avgust mesec za nas je najveci projekat koji cemo da uradimo za ovih, sada 6 meseci koliko postojimo. Mi smo ponovo online, malo doteraniji ali mnogo vise kriticki nastrojeni. Urban-off, krece od tamo gde smo i stali, o zanimljivim ljudima, pojavama cemo i dalje da pisemo. Samo ko ce to biti trenutno najzanimljivija licnost..

Budite uz nas i urbanujmo se !

Tama je tu oko mene, cista i jasnija kao nikad do sad. Ona je tamna, ja sam jos tamniji, posle tvojih par reci ne mogu da se pomeram vise. Kad se pomerim kao da me ponovo vuku da se vratim na pocetak. Da su mi tvoje usne govorile najlepse reci jesu, znale su najlepse da se iskazu tvojim usnama, tvojim glasom. Tih reci se secam i dan danas. Posle svega sto je onako brzo protrcalo moji zivotom, posle svih tragedija i padova, i posle svih onih hirova i danas ih se secam. Jasnije i neznije. One su i dan danas ponosne na mene, da tvoje reci. Jesu i bice i dalje i to se moglo cuti od tebe. Bice, ja cu ti to obecati, nemam kome drugom, tebi i mojoj majci. Vama cu da obecam kao kad sam obecao i ono crnilo da cu da odbacim od sebe, i odbacio sam, i odbacio sam.

Mozda cu i ja da zadrhtim, kao neko na svaki tvoj poziv, na svaki tvoj pokret, mozda cu i ja da ucim iz necijeg iskustva, mozda cu. Mozda se predam i svojim iskustvima jer ih bolje poznajem, da im se predam ali da ne zazalim, zar mi nije dosta da zalim?  Mislim da jeste, ali isto tako mislim da je rano da se ubija emocija. Emocija je tu u nama, ona je ono sto nas pokrece i sto bismo je mi sami ubijali. Za to ubijanje su dzelati, njima cemo da je prepustimo kad je se zasitimo.

Secam se, samo mi secanje i ostaje urezano, samo se secam i zelim da se i dalje secam. Zasto ne bih? Belih kamencica i dalje se secam, nazalost nemam ga vise. Nazalost ali na srecu ti ga i dalje posedujes. Mozda su ti prokleti kamencici krivi za sve. Nasli smo ih jednog dana na putu, medju tonom istih kamencica, mi smo se uhvatili za ta dva? Zasto? Zasto smo se uopste i spustali da ih dohvatimo, osim sto smo trazili da imamo nesto sto ce nas i dalje spajati. I to godinama, pa posle i zauvek.

Kad sam dolazio ovde u ovu tudju zemlju, poznatog zivota, nisam ni slutio koliko ce sve ovo postati veliko opterecenje. Koliko cu se samo napatiti, lakocom, da se izborim za svoju cudnu licnost, da se moj ego nadje u meni i da mi ponos i dalje bude visoko na celu. Mislimo, to je sve lako, bitno je da se ima za jelo i da nam ne bude hladno. Bilo mi je i hladno, bio sam i gladan a bio sam i zeljan. Novih zagrljaja, osmeha novih reci. Ono sto se zelelo i ostavarilo se, krisom i onda kada je bilo najpotrebnije. Kad se izgubi neko, neko ti se i podari. Nov, recit, dobar. Ovde mi je suza na samom obodu, cekam da padne….

Zadrazacu je kao i uvek, slabici su za bajke ovo je sve stvarno. Nasa bajka je na izmaku, i u njoj je i mozda srecan kraj, srecan sto se uopste i znamo. Sto se naislo u pravom trenutku na prave osobe. Prokleti nismo, zeljni jesmo bili, hrabri nikako, zaljubljeni i previse. Da je sve imalo svoj tok, kako je i trebalo bilo bi mozda i nemoguce da se nastavi. Kako nastaviti nesto sto su ti drugi zabranili, ili sto bi ti drugi prebacivali? Udahnucu, i zastati na tren da se opet svega na sekundu prisetim….

Ja sam danas kao i juce ne drugoj strani, blizu smo, vidimo se samo su nam dodiri daleko. Ovo je moje poslednje o tebi, neka se prepricava kao i juce uzdasima, a uzdasi neka ocrtavaju misice. Mozda opet nekad, tako ponosno izgovoris one najlepse reci o meni. Ne boj se, idi dalje, sto dalje, mozes ti to?! Ponovicu ih u sebi, zadrhtim li slucajno, ponovicu ih jos jednom, onda cu krenuti lagano i bez okretanja ka slucajnostima izgovoriti glasno da se i ja ponosim.  Ti stegni beli kamencic ja cu da stegnem usnu i nastavim dalje, lakocom ka opet poznatom zivotu…

Koliko smo danas postali telepaticni, koliko se tu mrdamo i kako se zapravo snalazimo sa istom? Da li nam je telepatija ono sto zaista hocemo da se desi, da li nam je u podsvesti toliko, da sa istim zarom ocekujemo da nas neko pozove i ako slusamo u tom istom trenutku, svetski hit Call me. U tom istom trenutku gde ispoljavamo u nama samim, one osetljive boljke usamljenosti i gde sa pozudom trazimo da se u mracnim tunelima sretnemo bar glasovima. Da, kod mene je telepatija zelja da se to sto pre desi, ne ne slusam namerno 24h jednu istu pesmu, niti sam dodola da sa njom privucem sve nestro drugacije, osim ove kise koja vec nekoliko dana lije. Da, telepatija je i ceznja, cezim da mi se javis toliko, i kad mi se slucajno oko zadesi na telefonu gde stoji jasno ”imate propusten poziv” shvatim da je to zapravo ono sto sam zeleo, podsvesno ili ne.

Da se nekome naslusas glasa, da mu osetis onu ceznju da se mozda na trenutak trznes iz svega, i da kroz nos sapnes sve je ovo besmisleno, ja tebe mozda i posle svega ovog volim. Cekaj tu cu da zastanem, kad me ponovo pitas, ja cu onako promuklim glasom, reci dve tri cisto da se smaknemo sa teme. Zar nam nije bilo previse, zar nam nije bilo predugo da se gledamo i kroz nase senke da se trazimo u drugim. Bilo je i prebrzo, kad se samo setim svojih najtezih dana, kada je tvoja rec bila jaca od svake druge tuzne. Jaci od svake nedace.

Sad me tamo ima negde podalje, mozda smo mi takvi ljudi, kad se ohladimo lazno pretvorimo se u neke odbrambene stubove koje emocije i ne upijaju kao propali bedemi istih onih kapija kroz koje smo prolazili. Oko nas je odbrabeni stub, a ni mi sami ne znamo cega. Od cega se mi to branimo, kakve su to neljudske emocije koje nam dusu paraju. Mozda su nasi osmesi nezasluzeno dospeli na nasa lica. Da li su i u kom trenutku prozvali sujetu drugih? Sigurno da jesu, ne bismo ih posle toliko bojali. Sve se velike ljubavi radjaju po pogledima necijih dusa, nasa se rodila i poginula sticajem nasih ociju koje su znale da zazmure i na najteze udare. One iste na koji su nas drugi gurali. Sad kad ti cujem glas, nesto je grublji i veseliji cini mi se da je sve tako olako proslo kroz nase zivote, kao da se nismo ni jednom okrenuli i pogledali sebe u onoj masi, tamo u onoj gde nas vise nije bilo. Zasto? Pitaju se neki i danas, zasto kad smo se toliko voleli? Mozda moja prokleta zelja, tvoj prokleti ponos, ili mozda obrnuto? Sta smo zeleli nismo ni sami znali, znali smo samo da ovo vise ne ide, da i slusali smo ih.. Cutke…

Pitamo i dan danas jedno za drugo, pitamo i odgovore dobijamo. Odgovori su mozda sada i suvise dugacki da bismo ih zapamtili, pre su bili kratki, tek onako da se nesto promrmlja kroz usne. Usnama smo se pozdravljali, usnama smo se i zauvek pozdravili. Bez dodira ruku, bez rukovanja, znali smo da se nece tako olako opustiti. Dodiri neka nas se secaju, dodiri neka prepricavaju nase zelje, mi vise necemo. Misici neka cuvaju nase uzdahe.

To koliko nam je sada prazno bez istih glasove znamo samo mi. Znam ja i znas ti, niko vise. Zar ne mislis da bi bilo suvise besmisleno da prepricavamo to nekom ko ce to mozda isto da dozivi? Sigurno je mnogo nadmeno da prepricavamo nase uzdahe, nase dodire. Ne bismo ni znali vise da ih dozivimo, predaleko su otisli, nestali su u prasinama koju smo dizali recima i delima. Nestali su i ostali tamo negde nemi bez ikakvog smisla da se ponovo pojave.

Sve ovo jednako je usamljenosti prokletoj koja dolazi i tvojih ociju i koje se i dan danas bojim. Da te ne volim ne bih te se bojao, kazu mi. Kazu mi da te ne postujem ne bih te se bojao. Kazu mi mnogo toga, samo ti mi nista ne govoris. Da se hranim tvojim pogledima, bio bih alav, da se hranim tvojim dodirima bio bio napaljen a da se hranim tvojim usnama bicu slabic. Slabic i jesam vec, kad sam te i pustio da udjes u moj zivot, bez karte bez ikakve propusnice. Ti i ja i opet u krugu nestavrnih, gde smo se zatekli sami, namerno su nas tu pustili. Tvoja se pojava namerno pojavila u mom zivotu, ja svoju pojavu toliko dobro cuvam u tvom. Mozda posle svega ovoga shvatimo da smo opet tu na istom, samo da smo mozda zamenuli uloge. Ja, ti, mi pa i ti i ja i mi.

Moja zelja, druge nema sem tebe, moja zelja je i suvise jasna da je pored tebe i meni za svet nebitno. Tvoj dah, tvoj dodir, o zasto su toliko nedodirljivi…. Zastu su samo jednom dostupni?

Dragi i postovani gospodine Premocni,

Pisem Vam ovo pismo sa namerom da me u jednu ruku podrzite i pomognete a u drugu ruku da i Vas prezentujete u nekom drugacijem svetlu. Kakvog Vas nismo imali prilike do sada videti. Verovatno od prezauzetosti o raznim transferima, mitskim korupcijama i utajama poreza. Znate i sami kakva nas je kriza zahvatila nas, Vas sigurno nije. Kao prvo zeleo bih da Vam kazem da nam je vise ono pun kurac Vas i Vasih jahti i naravno vaseg podmicivanja onih dusebriznika koji eto tako olako skacu sa stolice na stolicu. Zelim da vam pojasnim da smo mi kao omladina duboko upali u krizu i da nam je vasa pomoc izuzetno potrebna. Tako ja necu morati da uzimam kewin kes i da placam neke cudne takse izadavacu, tako sigurno ni moja best frendica nece morati da trazi posao jer joj je izuzetno dosadno kod kuce. Vi kao takav, izuzetno bogat covek koji ste sve sami, sa svojih deset prstiju stekli, i ona dva sa strane jer niste mogli sve u tih deset da ponesete, ste i dan danas nama, omladini duboki uzor. Mi se Vama divimo, i to ne samo tako divimo nego kad vas vidimo u jednim novinama, onako sa cvikerima dodje nam prvo da pljunemo sliku, a posle i da je izgazimo. Priznacete te novine i nisu da se dupe brise, mnogo su krute a zahvaljujuci velikoj konkurenciji medju fabrikama koji proizvode dupe-papire imamo eto samo tu srecu da ih nadjemo i za 25 dinara. Drugo, posto se kod nas najbogatiji covek, a u biografiji nemate ni jednu metaforu sto se tice humanosti, mislimo da je ovo pravi potez. Posle toga ce krenuti price, kako podrzavate omladinu pa i omladinsku knjizevnost, to niko do sada nije uradio. Uvek su podrzavali poznate pevacice, koje isto kao i Vi, kladim se rukom na panju, da nisu procitale ni jednu knjigu do sada a kao omiljenog pisca izdvajaju Anu Karenjinu. Tako mozete prvi da budete na spisku kojim cu se zahvaliti, pored jos par glavonja koji su me jebavali svo ovo vreme i odugovlacili celu situaciju.

Dobicete i licno pozivnicu za promociju same knjige, ne brinite ne morate kupovati poklone, ovo ce biti sasvim dovoljno i da ne zelim da me stavljaju u kontekst da bi se to bolje prodavalo. Nikako mi nije cilj da se shlihtam uz vas, naravno mozda moja kewa hoce ipak ste vi neka dalja familija. Samo cu jos da dodam da ce i ovo Bog da vam nagradi, jer vi tako bogati i bez konkurencije, zesci monoposlisti uvek se zahvaljujete Bogu sto ste stigli sve na vreme da ucarite, dok za kasnije ne mislite. Neka, ko krade za nas narod taj je uspesan, ili istinski heroj.

Ako ikako budete ovo procitali shvatite kao vrlodusebrizno pismo i imajte u planu da je zaista tako i napisano sa smislom da nam zaista i pomogneta. Pa sta je vam jedan milion da bacite onako medju sirotinju. Naravno onu pravu poput nas, a ne za sirotinju koja zeli nove silikone, ili novu bendzu.

Toliko od mene,

pa do sledece prilike, mozda ali nikako zajedno ili jedno-pored drugog u novinskim clancima.

Ne budite me, ne oduzimajte mi najlepsu ulogu u zivotu.Ne budite prokleti, gadovi zemaljski. Moj je lik na toj slici urezan, moj pored jos jednog, isto tako nasmejanog. Ne dirajte me i ako spavam, neka me, probudicu se kad se naspavam. Dok se po oblacima setamo, ne skirvamo svoje talente ljubavi, ne skrivamo poglede preko ususkanih ramena, pocinje i da gori od suncevih zraka. Znam da su to samo prirodne pojave velikih ljubavi.

Tacka. Zapeta,

Secas li se kad sam ti rekao onomad, da cu posle svega onoga toliko cekati da se zaljubim i da ce opet biti tesko? Secas se, sigurno se secas. E pa da, zaljubljen sam kao nikad do sada, to samo ja znam. Tebi sapucem. To jos uvek samo ja znam i to dobro. I ti sada pored mene to slusas. Osetim to, osetim i kad mi je hladno da se grejem iz dubine duse, da se i ocima parim i da mi je i pored sveg onog na grbaci zaista lepo.

Moj osmeh ima sjaja, opet a i daleko od drugih koji su mi godinama prestavljali ogromni teret. Sa tog sam se skinuo, od danas se posvecujem samo jednoj osobi, pa neka mi i kazu da sam egoista, i da mislim samo na sebe. Neka mi kazu, potvrdicu im. Nikad i nikad im necu reci ko je to, sto manje znaju, usta vise cute. Tacka, tacka, tacka, a ti si mi danas nesto muzgavo,  ogledalo moje ishabano.

Ono sto se nazire u tebi, tako glatkom i prostranom nije paucina, tu su nagomilani racuni i razgovori. U tebi moje, naziru se i likovi iz mojih ociju, oni koji su poslednji pronasli neko zariste u istim. Tu su i danas, pod velom tajni koje se gomilaju i koji uzdrzano cekaju u redu za reciklazu. Sinocnje oko, koje se naslo u mojim ocima, nije zalutalo, mozda se samo u pravo vreme okrenulo i skrenulo drugim putem. Tacno onda kada je sa mog puta porusen svaki znak za daljni hod. To oko se danas u tebi toliko ogleda, toliko se smeska, toliko je jasno i blistavo…

Cekaj, budi tu i dalje, odoh da odsviram sebi jednu pesmu. Da se priklonim tipkama i da udaram samo po belim, crnke su za nesto drugacije prilike. Krenuci od najfinijih tonova, tu cu se i zadrzati, tek onako naziruci se ka sledecem tonu koji ce druga ruka da udari kad se ispred mene pojavi.

Svet je danas klopka izmedju onih stvari koje ocekujemo i onih koje smatramo da se trebaju desiti, da smo tu da biramo samo prave stvari ne bismo znali da odaberemo. Nekad se samo predamo spontanostima, nekad se samo prepustimo osecanjima. Ja ih prepustam sada tebi, da ti sudis mojim osecanjima. Tu priliku niko ranije nije imao. Iskoristi je u nasu korist…

P.S

Osmi julu, rodjendanu. Kad se pre 35 godina rodio moj brat tu je izlgeda sve bilo drukcije. To je dete odraslo u nekom drugom sistemu, da oni su furali iscepane farke, oni su bezali na fudbalske utakmice, vecite derbije a mi? Oni su odlazili do Dubrovnika, shoppingovali u Trst-u, oni su i svercovali sve sto se moglo preneti sa madjarske granice. Njima je omiljena igrackica bila Vucko sa Olimpijade, oni su se ponosno i posteno fuljali a mi?

Mi smo ona generacija sto nije smela ni do obdanista da ode sama. Mi smo rasli u zatocenistvu nasih samih istih. Kod nas se pocela coca-cola ispijati a muzika je dobijala tvrdji zvuk. Njegove 70-te i moje 90-te su kao nebo i zemlja, razliciti da se ne mogu ni jednim nitom spojiti. On danas sa svojih 35 godina, ceka svoje prvo dete. Zvacemo je Sara. Ja mu i ovom prilikom ako ikako bude procitao, cestitam i zelim mu sve najlepse, i posle svega hvala mu sto postoji i sto mi nekad zna dati pravi savet i izvesti na pravi put. Za to su starija braca zar ne?