Svi postovi sa bloga: Cvrkutanje

Pogled na Kornjačino ostrvo i Neos MarmarasSada znam da ima nešto gore od izneverenih očekivanja. A to je da nakon toga što dobijete više od očekivanog morate da se vratite na staro. Staro toliko klimavo i krkho, da morate da nađete način da ga ojačate, učinite stabilnim. I lepim, dakako. Ako trenutno u bilo šta verujem, a da to može da sredi stvari, to je lepota. Povratak iz Grčke sada mi je pao teže nego ikada.

Naš smeštaj - Kopana Resort / Κοπάνα ResortDugo sam mučila sebe s pokušajima da opravdam svoj osećaj, da sve to pripišem trenutnoj slabosti, melanholiji, pa i izolaciji od onoga što za najveći broj ljudi znači “normalan život”. Nakon više od dve nedelje taj prijatan, a ujedno i ružan osećaj, postajao je samo kristalniji i intenzivniji. Nemam pojma kako mu je ime, ali slikovito ću ga predstaviti ovako: Nakon ravnog, lepog i zelenog, ali nekako pustog puta, nakon malih, prljavih kućica u vidu naplatnih rampi, nakon mnogo pustih krajolika, napuštenih predela i nekih umornih, večito zabrinutih ljudi, među kojima često ima i vidno loših (koga je još beda i nesreća učinila boljim čovekom?), dolazite do puta koji je doslovce tunel od oleandera, belog i ciklama, okupan suncem, a na lampama pored puta odmaraju rode. Na graničnom prelazu carinik se smeje sa kolegom, usput nam dobacujući dobrodošlicu, iznad njihovih kućica proleću lastavice koje tu neguju svoje male u gnezdima, a putnici sede u kafeu i piju kafice, sveže testo miriše. Rekla sam sebi, to je promena, to je ono što prija. Tešila se. Ali jok. U povratku taj osećaj je bio još jači. Propaganda je sve vreme govorila jedno, ali osećanja ne možemo prevariti nečim tako banalnim kao što je propaganda.

Milica u Agia ParaskeviDakle… Grčka je lepa zemlja. Red cveća, red trave, gle prskalice – sve se zeleni, kućice male, kućice velike, nove ili stare, sve okrečene, sve čiste, ograde uredne, ali ne onako sterilno, savršeno, već ovlaš ali sa ukusom, tamo pas, ovde mačka, red cveća, devojka, lepa devojka, nasmejana devojka, ptice, red cveća, more! I sve tako, ukrug, detalj do detalja, kao da ubrzano listate Art&Deco, uz sve one mirise, zvuke i sjaj sunca. Uz sve to, Sunčica nešto peva i smeje se. I ona se probudila da uživa, nakon više od sedam sati neprekidnog sna.

Rekli su nam da je Pefkohori malo i pretrpano naselje, da ne očekujemo previše, posebno imajući u vidu mesta na kojima smo do sada letovali, ali da će nam prijati morska atmosfera i da je porodično orijentisano letovalište, što nam je sada važno, jer više nije samo nas dvoje, bla, bla, bla. Pa… recimo da je tako ako uzmete u obzir radijus od dva kilometara. Ali zašto biste to radili, posebno ako imate svoj prevoz? Izuzevši najuži centar, a upustivši se u “avanturu” da vozite samo nešto više od deset minuta imaćete svoj mali raj. Ukoliko ga tražite, naravno.

Milica i Sunčica u Agia ParaskeviGrčka je lepa zemlja. Penjemo se strmim putićem, a zrikavci su sve glasniji, milimo kroz hlad borove šume, i evo nas na završnom usponu, uski i strmi prilazni put, popločan naravno, i kroz masline stižemo u Kopana Resort, sakriven u brdu. Zrikavci su sada toliko glasni da svaka misao ostaje nedovršena (što je ovo za mene blagotvorno!), puca pogled na more, sunce je na svojoj najvišoj tački, što će reći da je sijesta počela. Καλημερα.

Kamen, zemlja, vazduhIvan traži domaćina, Sunčica je već u travi, srećna što konačno može da se protegne na tako velikom prostoru, punom uzbrdica, nizbrdica i kojekakvih prepreka. A ja sam negde, između zemlje i neba, umor od nespavanja i pogled koji leži predamnom stvaraju mi takav utisak, tu je negde i sreća što živim svoj san, hej pa ovo je naše prvo zajedničko letovanje! Pomišljam kako bih sada legla pod onu smokvu i za sekund zaspala, pitajući se što nam je ovoliko dugo trebalo da se nakanimo i dođemo ovde. Nakon nekih sat vremena zaista sam se i uspavala, u jarkozelenom sobičku sa belim i suncem osveteljenim zavesama, koje su lepršale nežno, kao talasi. Dok sam zatvarala oči, već u polusnu, videla sam Moneovu Damu sa suncobranom na zidu, a nebo iznad nje ličilo mi je na more.

Οstaci stare vetrenjače i oleanderGrčka je lepa zemlja. Detalji su na svakom koraku, i već mogu da vidim kako bi knjiga tipa Country Houses of Greece mogla da izgleda. Očigledno je da im je stari, antički osećaj za estetiku ostao sačuvan, jer pažnja i način na koji uređuju svoje domove, bašte, taverne, ne zavisi isljučivo od obrazovanja ili od toga koliko novca imaju. U svojim vožnjicama po okolini otišli smo i do brdskog i veoma starog seoceta Agia Paraskevi, koje smo za pola sata lagane šetnjice obišli, ali smo se zadržali znatno duže, jer je bilo toliko zanimljivih kućica koje su privlačile našu pažnju. U svakom slučaju, bilo je prijatno biti na jednom ovako tihom, rustičnom i udaljenom mestu, okruženo borovom šumom, u kojem vas meštani ljubopitljivo dočekuju. Elem, nije to nekakav bogati kraj, i ljudi se ovde pretežno bave pčelarstvom (evo je, naša teglica borovog meda još uvek nije potrošena, štedljivo baratamo njome) ili uzgajaju masline. Mnoge kućice su trošne, ali svaka, baš svaka, okrečena je, krase je saksije sa cvećem, neki delovi (bilo prozori, vrata ili krov) su joj obojeni u vedre boje ili je nešto nacrtano na njoj. Svako dvorište osmišljeno je kao dnevna soba na otvorenom i tu su varijacije bezbrojne. Uzbrdica je bila velika i teško savladiva kolicima, a vrućina velika, pa nisam uspela da izvučem aparat i ispred jedne veoma stare i male kuće zabeležim malu, drvenu stoličicu, sveže obojenu u belo, sa Nemo ribicama oslikanim da se čini da iskaču iz naslona. Bilo je nečeg dirljivog u tome, podsetilo me je na detinjstvo. I na to kako smo polako ali sigurno svoje vreme prodali budzašto. A možda je još gore što smo prodali i sećanje na ovo čemu bi vreme zapravo trebalo da nam služi.

Milica, Sunčica i Egejsko moreAli lepota leži i u još nečemu. Osmeh. Kao što reče jedna divna žena Sue Bryce: Još nisam videla nasmejano lice koje nije lepo. Zabijena u svoje brige, razmišljanja, okružena ljudima kojima je osmeh često bespotrebno luksuziranje, ili čak foliranje, ti osmesi bili su mi pravo okrepljenje, a i dali su mi ideju da bi bilo i zdravo i prijatnije da on ponovo postane obavezni element mog svakodnevnog imidža. Neverovatno je kako je jak uticaj sredine, i kako među ljudima kojima nije teško da se nasmeju u svakoj prilici, vrlo brzo i sami počnete da stičete nove, bolje navike. Sedamnaest dana, koliko smo bili tamo, iščistila sam se od mrkih pogleda, ali i urokljivih pogleda, bahatosti, ironičnosti, svi-su-mi-drugi-krivi filozofije, agresivnosti i dignutih noseva. Upila sam spontanost i jednostavnost. Uh, kako bih lako navikla da živim sa tim!

Naš smeštaj - Kopana Resort / Κοπάνα ResortA kada padne veče, ukoliko ne odemo do grada, obično sam sa Sunčicom šetala po našem ogromnom dvorištu, dok bi nam tata spremao večeru, koja je ovde ponekad trajala do duboko u noć, dok se ne nagledamo zvezda i ne naslušamo tišine. I tako smo nas dve jedno veče dobile neočekivan poziv da probamo grčko vino, koji smo oberučke prihvatile, jer kakvo bi to letovanje bilo a da se makar jedanput sa domaćima ne izdivani? Odmah sam, uz punu čašu vina, dobila i stolicu da sednem i konačno se, nakon napornog dana ispunjenog jurcanjem uz dete, odmorim i opustim, dok će se oni igrati sa Sunčicom. Hvala lepo! I pričali smo… o Mediteranu, o velikim gradovima, o jeziku, o slobodi. Slušali neku mnogo dobru muziku, jeli dinju nadevenu sirom, i jogurt sa medom. Pričali o putevima, dok sam ja u svojoj sada rasterećenijoj glavi, crtala neke nove putanje, puštala ih da se iscrtavaju same. Dok nas poslednji zrikavac nije opomenuo da treba da krenemo na spavanje. Καληνυχτα.

Najbolji pas na svetu - LajkaKada me je čika Hristo pitao zašto toliko volimo njihovu zemlju, dala sam jednostavan odgovor, dok sam u sebi zapravo mislila kako nije teško voleti mesto u kome ljudi gaje naklonost prema cveću i životinjama, gde se njihovo prisustvo podrazumeva, a ne smatra bespotrebnim troškom ili potencijalnom štetom. Odavno smatram da samo takvi ljudi mogu stvarno voleti druge.

I na kraju, ceo moj doživljaj Grčke mogao bi da stane u tri ključne rečenice, preuzete iz filma My life in ruins (Kod nas preveden kao Moja velika grčka avantura):

Uvek treba da imaš vremena da popiješ kafu.

Kakvi planovi? Kako možeš planirati život?

Igrajmo!

Izgleda ću morati da se luksuziram. Počeću da živim normalno.

 

Foto: Ivan Jekić – ivframes.com

Važno upozorenje: Ako ste preosetljivi na mačju dlaku (osim onda kada se mačka sakrije ispod stola, pa i ne znate da je tu), ako dobijete napad panike kada vidite mačku koja se kreće u vašem pravcu (iako joj vi niste ni na kraj pameti kao željena meta), ili ako jednostavno ne volite, ili čak mrzite sve što mrda, prekriveno je dlakom i diše isti vazduh koji i vi trošite, nemojte čitati ovaj tekst. A nadasve, ako imate dete koje ste odlučili da čuvate pod staklenim zvonom, za koje ste ubeđeni da postoji i da je prava stvar. U tom slučaju, može se desiti da vas napisano uzdrma. Jer, oprostite mi, nisam ni blizu toga da delim vaše mišljenje. Možda zato što i sama pomalo ličim na mačku.

Nakon svega što smo prošli, bila sam uplašena. U stvari, ne – bila sam preplašena. Što se mene tiče, strah je nešto najgore što vam se na ovim prostorima može desiti, iz više razloga. Prvo, sa njim gubite orijentaciju i snagu, tako potrebnu za život među ljudima koji često žive po nekim… neobičnim životnim vrednostima. Takođe, sredina u kojoj živimo toliko je zadojena strahom, da ljudi ne samo što vam ne mogu pomoći, nego će vas potapšati po ramenu i podržati u ideji na nastavite da se plašite i da negujete i uvećavate taj strah kao svoj glavni adut i utočište. A gde ima straha, nema ljubavi. Pa vi izvagajte i vidite šta vam se više isplati na duže staze.

Nego, bila sam preplašena. Što se mene tiče, naučila sam da živim sa životinjama, to je oduvek bilo moje prirodno okruženje, počevši od detinjstva, kada sam par meseci godišnje provodila na selu, pa do “problematičnog” trenutka, kada nas je u kući čekala zeba (a perje leeeeti!) i cica-maca (brrr, o dlaci da ne govorimo!). Kada je krenulo da se šuška o našem izlasku iz bolnice, jedna od top 5 glavnih tema među brižnima nije bila kako ćemo uspeti sami da se organizujemo sa nežnom prinovicom, niti kako se osećamo povodom svega što je bilo i što dolazi, već kako ćemo živeti sa njima!

A onda su krenule priče, na kojima bi i mračni Dilan Dog pozavideo. Ako verujete da ste maštoviti, prevarili ste se. Šta kažete na ovo: Tetka Mirka, ujnina sestra od strica, za koju ni sama ujna nije sigurna da li je ikada postojala, očešala se o mačku dok je brala ružu u svojoj bašti (kako li se samo ta dlakava prokletinja tu našla!), mačka je od straha odskočila, stresla se, te je sirota Mirka progutala njenu dlaku. Ta dlaka je u njoj rasla i napravila neku grudvu, te je tetka bila podvrgnuta ozbiljnoj operaciji. Ali ne lezi vraže! Nakon dve godine, dlaka je ponovo izrasla u tetkinim plućima! Palo je još nekoliko teških operacija, ali dlaka se uporno vraćala, kao da se njen koren učaurio u nekoj bronhiji i stalno nanovo nicao. Ne sećam se šta je na kraju bilo, ali mislim da je misteriozna tetka Mirka još misterioznije umrla.

Pričaju da je u jednom naselju koji se nesrećno smatra beogradskim jedna porodica zavijena u crno, jer je njihova mačka legla detetu na stomak i tako je ugušila. Neobično, čula sam nekoliko varijacija ove priče, iz raznih delova naše ruralne zemlje, i iz raznih perioda. O neobičnim, nikada u nauci zabeleženim pošastima da i ne govorimo.

Još mnogo priča je u to vreme doprlo do mojih ušiju, a sve su se ticale mačjih oštrih i nemilosrdnih zuba, još opasnijih kandži, preke mačje naravi, ljubomore, i naravno dlake koja leti svuda po stanu, zavlači se na nemoguća mesta i u sebi i na sebi nosi najneobičnija stvorenja. Ona najopasnija. Ako na sve to dodate i ptičje perje, koje sa sobom vuče još bezbroj novih ružnih priča, možete shvatiti koliko je snage bilo potrebno sačuvati zdrav razum i ne pokleknuti.

Za mnoge ludi, neozbiljni i uvek na svoju ruku, ipak smo odlučili da Sunčicu dovedemo u isto okruženje u kojem smo živeli dok je ona još bila u stomaku, a mačak spokojno spavao kraj nje, da ne kažem glavom na mom stomaku. U svakom smislu rizična beba, rođena sa 700 grama, koja je 3 meseca disala uz pomoć aparata, još neko vreme bila na kiseoniku, živela u bolnici u visokosterilnim uslovima, izolovana, nežna, sićušna, sa nešto više od dva kilograma, izlazi u stvaran svet! Pravo u dlake i perje. I u prašinu, i u buku, i u ljude koji sa sobom i na sebi vuku sve i svašta, ali dobro, o tome niko ne misli, jer ovde nije reč o strahu od ljudi, već strahu od životinja.

Prošlo je od tada skoro dve godine, u kojima je isterivanje straha od dete-maca saveza bila samo jedna u nizu (dobijenih) borbi. Ispotavilo se da Štucko ne samo da nije opasan za Sunčicu, već je i vrlo vredan pomagač i drugar u nestašlucima. Sunčici služi kao navigacija, dobra taktilna stimulacija i bodigard. Kada zajedno spavaju, ispuštaju ogromnu količinu antistres nečega, te ih je milina gledati kada su zajedno.

Da li smo blesavi, ili možda ne volimo svoje dete? Zapravo, toliko je volimo, da je život u strepnji i strahu od nepoznatog ili nejasnog poslednje što joj želimo. Ako vas neko pita zašto se plašite mraka, nećete valjda odgovoriti da u njemu možda živi Baba Roga? Ako vas neko pita zašto se vaše dete ne bi družilo sa nekom životinjom, šta biste rekli? Čega se plašite? Odgovorite sebi, i potražite objašnjenje. Nemojte pitati strininu zaovu, niti tetka Mirku. Budite otvoreni i pozitivno nastrojeni i informišite se, ili još bolje, naučite nešto novo od stručnjaka. Budite obazrivi, ali se nemojte plašiti. To je najbolje što možete uraditi za sebe. I svoje dete. Jer deca i životinje ne isključuju jedni druge, već tako lepo idu zajedno.

Ponedeljak: Ponekad mi teško pada što moji dani više ne mogu da prate moj planer, ali ima i to svojih prednosti. Umesto da se smaramo sa već poznatim formalnostima, Sunčica i ja smo nabasale na novootvoreni parkić, gde smo se ljuljale, a ja zalepršala kada sam uzela vijaču u ruke. Od koje sam sutradan dobila žešću upalu mišića. Ali vredelo je. Posebno što sam uz preskakanje dobila i čašicu razgovora sa vlasnikom iste.

Utorak: Volim Zemun i radujem se svakom povodu da ga posetimo. I volim stare, zanatske radnjice sa malim, nejednakim stepeništem, mirisom drveta i gomilom alata. O bojama ramova i paspartua da ne govorim. Pred njima sam kao dete pred kockicama.

Sreda: Na Dunavu posmatramo kormorana kako strpljivo lovi. Izgleda tako malen u onom vodenom beskraju. Sa ove visine, čini mi se ni da naš čun ne izgleda ništa veće. Kolicki li smo tek mi? A kiša neprestano pada. I shvatam da sam, eto, počela da je volim.

Četvrtak: Jedan od onih dana kada je bolje da drugi govore umesto mene. “Slobodan. Postao sam potpuni gospodar svog vremena!… Kada čovek stekne na ovakav način slobodu, odjednom ga obuzme ludački strah. Oseti se izgnanim iz velike zajednice ljudi koji nešto zajednički obavljaju. Ma šta mislio o svom bivšem zaposlenju, Forpas-pres me je ipak godinama štitio svojim smešnim naslovom i lažnom ozbiljnošću masivne palate Balkanija, bio sam jedan od forpasovaca, zaštićen ustrojstvom mravinjaka. Odjedanput, više nisam nigde spadao!  Ne, nije to strah od gladi i besposlice! Poreklo te slatke i bolne jeze što mi mili niz kičmu treba tražiti u iznenadnom nepripadanju. Sada sam izvan svega… Potrebna mi je podrška. Potreban mi je neko ko će mi potvrditi da sam u prvu što sam zauvek napustio svoju ćeliju pod krovom Forpas-presa.” Kaporovu Adu sam nedavno ponovo čitala, sećajući se da sam se kao klinka uz nju super zabavljala, ali nisam ni slutila da ću kod Kapora čitati i o klopkama frilansinga. U svakom slučaju, Ada, ova prava, odavno mi nudi odgovore na mnoga pitanja.

Petak: I suze mogu biti uvod u dobar dan. Pošto sada ne idem tako često u centar grada, Vulkan u Deltagradu mi je najbliža knjižara. Kupovina u njoj mi ne čini ništa veće zadovoljstvo nego da knjigu naučim preko interneta. Štaviše, na taj način mi poštar pozvoni na vrata, fino se ispričamo, što je mnogo interesantnije od one hladne i otuđene knjižarske atmosfere, slične onoj koja vlada u nekom hipermegagiga marketu. U stvari, baš me briga. Ionako ću sa Murkamijem da provedem više vremena nego u knjižari. I da znate, tamo imate mnogo lepe beležnice, slične onim Nici koje su se nekada prodavale u Mamutima, a koje pravi naš Alnari. Dok sam došetala do keja, mladunče je već spavalo u kolicima, pa sam ja mogla da se opružim na klupici i piskaram.

Subota: Probudila sam se u 8 potpuno odmorna. Imam čitava dva sada pred sobom, dok se i Sunči ne probudi i krene jurnjava po kući! Skoknula do pekare po doručak i obišla kej. Sve je na svom mestu. I sve je tako mirno i zlatno pod ovim jutarnjim suncem. Toplo je i miriše na Mediteran, a sa svih strana padaju bele, prozračne pahulje sa topola. Anja sve zna i sve razume. I iako joj samo čujem glas preko telefona, osećam i njen zagrljaj. I opet je sve dobro.

Nedelja: Celog dana pevušim Norwegian Wood. I ljuljuškam se na talasima, pijana od savskog vazduha. Sređujemo našu ploveću kućicu i gledamo kako naše čedo spokojno spava u kabini. Jagode sa sladoledom od čokolade, hor žaba nošen toplim vetrom, poljupci i laku noć.

Autorka slike sa početka teksta je Mariana Kalacheva.

Maratonci

Ima nečeg karnevalskog na ulicama kada se održava ton. Sama činjenica da su ulice zatvorene a njihovi tokovi promenjeni, da se ne čuju ti tako dobro i sinhronizovano uigrani zvuci gradskog saobraćaja, dovodi do nekog osećaja trijumfa nad uobičajenim, pa pomalo i dosadnim stvarima. Bicikli, roleri i poneki pešak pobedosnosno jure i gaze novobeogradskim asfaltom, a roditelji sa decom sada već osećaju slobodu da ne trčkaraju unaokolo pravolinijski, već vrludaju, poskakuju, iskaču na put, i u svemu tome sopstveni glasovi im zvuče drugačije, slobodnije. Nešto slično kao kada nestane struje u kraju, i kad paradoskalno, sve postane izražajnije. Neko reče da se neke stvari bolje vide u mraku. Po istom principu, svet se bolje čuje u tišini. Kao i otkucaji srca.

A sada će proći skoro tri godine od perioda u kome sam bila navučena na trčanje. Sve je počelo kao deo terapije za rešavanje tadašnjeg problema sa šećerom, a rezultat je bio toliko zadovoljavajuć, da je trčanje po keju postalo moja nasušna potreba i navika poput pranja zuba, bez koga nema odlaska na spavanje. Dobro, najbližima je ta moja nova strast delovala čak pomalo i nezdravo, jer je to postala moja dnevna rutina, a destinacije su se polako ali sigurno povećavale. Skokovita glukoza je zaboravljena, a zamenili su je zadovoljstvo zbog super linije (i saznanja da kada si vitak sve ti lepo stoji i odjednom imaš gomilu garderobe, jer ti je ustupaju mnogi koji u nju ne mogu da uđu) i posebno zbog tog neverovatnog osećaja letenja. Kada osećaš da sve možeš i da ti ništa nije teško.

Priznajem, nedostaje mi taj osećaj. Uposlena raznim stvarima, zatrpana svakakvim razmišljanjima, usporena brigama i umorom, ne uspevam da trčim i da povratim taj osećaj. Ipak, trčanje za mene nekako stoji kao kruna fizičkih aktivnosti, jer više od svega zahteva napor, aktivaciju celog tela i ritam sa samim sobom. A to nije mali put.

Zato se divim svakoj dobroj zamisli i svakom trudu. Hranim se onom zdravom i dobrom energijom koja iz toga nastaje. Znam da nije lako stvoriti tu energiju sam i znam koliko je rada i vere za to potrebno. A vidim i koliko je teško doći do ljudi koji su na to spremni.

Ali ima ih i svojim pričama ukazuju mi jednu novu dimenziju. Jedan od njih je Dragan Jaćimović, o kome sam toliko slušala i čije sam priče čitala, ali tek kada sam ga uživo videla, osetila sam i kako zrači svojom pojavom. A od Veroljuba Zmijanca učim kako se pomeraju granice. Ako sam i naslućivala, nikada nisam mislila da će to postati i moj životni moto.

U međuvremenu, rastemo i tabanamo. Jedan par malenih stopalca ide u korak sa velikim trkačima. Mašemo im iz prikrajka dok prolaze pored nas i radujemo se kada nam se uz osmeh jave. I bodrimo se – i mi ćemo leteti kao i oni. Naše nogice su tako sigurnije i brže!

P.S. Ljubimo našu najbolju teta Gocu, fizioterapeuticu i laficu, koja je danas utrčala u bračne vode!

Ti si moj dokaz da ništa nije nemoguće. Pokazaću ti svaku boju, pružiću ti svaki oblik, pustiću te da čuješ svaki šum i muziku prirode, pomoći ću ti da ih dotakneš. Znam da ćeš uskoro moći da mi opišeš kako izgleda osmeh, ti ga čuješ bolje od mene. Hvala ti što me učiš lepoti nekih drugih svetova.

Daj mami svoju malenu ručicu i veruj mi. Najbolje tek dolazi.
Srećan ti rođendan, Sunašce moje!

Across the desert plains
Where nothing dares to grow
I taught you how to sing
You taught me everything I know
And though the night is young
And we don’t know if we’ll live to see the sun
The best is yet to come

I know, you know
That we’ve only just begun
Through the highs and lows
And how can I live without you
You’re such a part of me
And you’ve always been the one
Keeping me forever young
And the best is yet to come

Koliko je vremena prošlo? Deset dana, dva meseca, tri godine? Svejedno, vreme više nije nikakav pokazatelj, jer naš osećaj, događaji, razmišljanja, ljudi, ceo naš život, prelazi preko njegovih okvira, preliva se preko njega i nadmašuje njegova očekivanja. Vreme, u obliku u kojem ga mi poznajemo, stvorili smo sami. I stvorilo ga je “vreme” u kome živimo.

Iako ovaj post prethodnom “beži” za nekoliko meseci, između je moglo da stane još mnogo, mnogo teksta, sa mnogo, mnogo slika, mnogo datuma, brojeva, trenutaka, koje bih volela da sam mogla da zabeležim odmah, ali izgleda će proći godine da uspem sve da ih sakupim, saberem i zapišem. A možda nikada neću ni uspeti, ne toliko zbog mojih mogućnosti, koliko zbog njihove neuhvatljivosti i neukrotljivosti. Neke stvari jednostavno kao da žele da pripradaju isključivo vama.

Ovde je sada hladno. Neki kažu da ne pamte ovoliku hladnoću, iako bi to u svakom slučaju rekli, neki jedva čekaju proleće, ima i onih koji se raduju i dok drhte od hladnoće i sećaju se kako su se pre tačno 13 godina grejali tako što su se ljubili dok ih promrzle noge ne bi podsetile da je ipak došlo vreme da se ide kući. Ima i Sunca i plavog neba. Nije to mala stvar. Pre ili kasnije, dok ih posmatrate trudeći se da ne razmišljate ni o čemu drugom, ama ni o čemu, ma koliko to nemoguće izgledalo, osetićete nešto… neverovatno. Kako je svet ogroman, bogat, kako ima toliko stvari koje još nismo videli, čuli, omirisali, kako ima toliko nama nepoznatih emocija, kako je… jedinstven. I uvek otvoren za nas, tako male i nevažne, a opet tako snažne i neistražene. Ima i vetra. On me vraća kući, gde sam sigurna, gde mogu da predahnem i okrepim se, gde su mnoge stvari koje su mi jako drage i koje volim. Ipak, najvažnije uvek nosim sa sobom, možda ne fizički, ali svakako je ono uvek tu, na dohvat ruke, na dohvat srca.

Znate li koliko mi je bilo potrebno da shvatim? Ne samo vremena, kažem vam, nemojte da vas lažu i vuku za rukav govoreći vam koliko je ono bitno, opirite se tim pritiscima koliko možete. Koliko je potrebno snage, volje, disanja. Ovde, na ostrvu, stvari su jasnije, a moje opredeljenje kristalno, snažno utemeljeno, energija obnovljena. Ma koliko energije bilo potrebno, ma koliko imali iluziju da nam se danas nudi bezbroj mogućnosti, svako ima samo jedan put, a najveći izazov leži u tome prepoznati ga, prihvatiti i smognuti snage krenuti njime. Da, u određenom razdoblju i u datim okolnostima, rođeni sa samo nama svojstvenim karakterom i pod svojom srećnom zvezdom, ostaje nam samo jedan put, namenjen samo nama. Hvala ljudima koji su mi pomogli to da shvatim i koji me svojim odlukama, pričama, blogovima, fotografijama, rukotvorinama, vežbama, svakodnevno podsećaju, uče i vode.

Moj put stoji ispred mene i čeka me. Već sada znam, neće biti lako, ali više mi ni na pamet ne pada da od njega bežim. Ali, to je moj put, jedan jedini, samim tim i najlepši. I zaista, ostrva su zaista sprecifična. Imaju svoju mikroklimu, nisu lako pristupačna, uče da uživaju u nekoj svojoj osobenosti, čak i usamljenosti. Vole ljude, ali potrebno je vreme da vas zavole. Čuvaju svoje granice i stalno osluškuju. Iznad svega, žive u miru sa sobom, i sa ostatkom sveta. Teško je biti drugačiji, ali lepo je biti svoj. Počinjem da se navikavam na život na ostrvu.

Čekaju me… čekaju nas… putovanja, vežbe, priroda, knjige, fotografije, istraživanja, joga, pisanje, deca… Malo li je? Čeka nas naš put, jedini, i samim tim, iako težak, i najlepši.


depeche mode – peace (official music video) by elnino

Slučajnosti ne postoje. Sve ono što stvorimo i što nam se dešava kad-tad dobije svoj smisao, i pre ili kasnije dođe trenutak kada nam sve postane jasno. Tako i ja Cvkrutanje, između ostalih, trenutno vidim kao svog vernog saveznika, koji me bodri, koji me nanovo vuče da pronalazim inspiraciju, ne samo za pisanje, već i za pronalaženje, da se tako apstraktno izrazim – životnih rešenja. Znate li zašto nisam pisala? Nisam htela da vas mračim. U više navrata trudila sam se da prevarim ekran pred sobom, da obmanem i vas, da sam vesela, da je sve super, da je sve ružičasto i tako dalje. Ali nisam bila ubedljiva, ni sebi ni drugima. Izgleda ne umem tako vešto da se krijem. A sigurna sam da sada mogu Cvrkutanju da pružim ono što mu pripada.

Neću da vas zamaram svojim problemima, i vi imate svoje. Neću da prepričavam sva dešavanja prethodnih meseci, jer bih time izmorila sebe, a nisam ni sasvim sigurna da biste mogli da me razumete, jer postoje situacije u kojima ste sami, u kojima vam ni najbliži ne mogu pomoći, one situacije koje su namenjene isključivo vama i sa kojima morate da naučite da se borite. I da plivate, bez obzira ne sve, hrabro i sa osmehom na licu, jer u suprotnom – kakav bi to život bio?

Uskoro će godinu dana kako smo, nakon 5 meseci od njenog rođenja, svoju Palčicu-Sunčicu doveli kući. Vrata pakla koji smo preživeli na Institutu zatvorila su se, ali nismo očekivali da će se vrata jednog novog otvoriti. Dete raste, mi očekujemo, doktori očekuju, ljudi zagledaju, ljudi zapitkuju, dete raste, mi strepimo, drugi nas plaše, mi radimo, dete raste, mi vežbamo, mi kucamo na vrata, mi se učimo, dete raste, mi se raspravljamo, mi smo umorni, mi radimo, dete raste, mi hoćemo da živimo normalno, dete se smeje, mi se smejemo, mi plačemo, svi se smejemo. Mi učimo da uprkos svemu živimo normalno. Mi smo i nakon svega srećni.

Samo hoću da vam kažem kako je stres jedna vrlo dovitljiva stvar. Naskoči na vas kada se najmanje nadate, upravo onda kada pomislite kako ste, eto, super prošli i kako vas neke stvari nisu dotakle onako kako ste mislili da će. Ščepa vas gde ste najtanji, a to je u mom slučaju bio vrat i glava. Ima nezgodan zahvat, uvek drugačiji i uvek nov, tako da iznova morate da nađete pravi ugao pod kojim ćete se sa njim suočiti. Ne pita koliko ste spremni da ga držite u gostima. To vam je kao da ste primorani da ceo put od Beograda do mora u autobusu sedite pored nekoga ko vas mnogo smara, i ne možete mu jednostavno reći da vas pusti na miru, nego morate da smišljate što finije načine da ga istrpite, a da pri tom ne stignete na more iscrpljeni.

Dobar dan, kako ste?

Od opiranja nema ništa. Dala sam mu neki period fore da se istrči. Prema stresu ništa na silu, samo ljubazno. U redu, ako se stres nakupljao više od godinu dana, ne mogu očekivati da će jedan čaj od nane, 10 sati sna ili 15 kapi valerijane rešiti problem. Potrebno je vreme, u toku kojeg moram da shvatim da ne mogu da radim i ponašam se kao u svom najboljem izdanju, a u tom slučaju i nisam u njemu. A neke pametne glave tvrde da jedna od fukncija stresa i jeste da nas upozori da je vreme da malo usporimo i promenimo nešto u svojim životima.

Zahvalnost

Ušlo mi je u naviku da svaki novi dan započnem mantranjem, podsećajući sebe na ono što imam i zbog čega sam srećna. Pa, na kraju krajeva, i prisećajući se onoga što sam mogla da izgubim, a dobila sam, uz mnogo borbe, sreće i bogonaklonosti. Svakako je bolje nego ukoravati se i pritiskati da je još mnogo onoga što nemam, što možda nikada neću ni imati? Zahvalnost nije jeftina uteha i mirenje nad sudbinom, već odličan temelj za podizanje energije na nivo sa kojeg je jedino moguće nešto graditi.

Ko još veruje u zdrave navike?

Bila sam razočarana i besna. Kakvo spavanje, zdrava hrana, putovanja, svež vazduh, vožnja bicikla i ostala rekreacija?! Pa toliki ljudi, tolike žene, rintaju po 25 sati dnevno, jedu u Meku, alkoholišu se, šoping im je omiljen sport, stalno su nadrndani, pa im ništa ne fali? Za one koji ikada pomisle isto, bolje da i ne pokušavaju da probaju takav život. I nije nešto. Mrzovoljni ste, nezadovoljni, stomak vam je težak, a misli mutne. Na kraju krajeva, ipak se zdrav život isplati. A ulaganje u njega zahteva vreme, trud i odricanja. Bogami, lepršavost koju time dobijete debelo se isplati!

Strpljen-spasen

Niko ne može da zna koliko vremena mi je potrebno, pa ni ja sama. Znam samo da moram sebi da dam vremena koliko mi je potrebno da se osećam bolje. Svako ograničavanje mi može napraviti dodatni pritisak. Ne postoji NIŠTA na ovom svetu što je bitnije od mog zdravlja. Kada se budem osećala dobro, mogu se posvetiti drugima, mogu se baviti drugim stvarima. Kao što mi reče jedna doktorka: Milice, prvo rad na sebi. Setite se da vas i u avionu uvek upozoravaju da u slučaju opasnosti masku sa kisenikom stavljate prvo sebi, a tek onda detetu! Ovo vreme diktira neki svoj tempo, naporan, superbrz i haotičan, ali treba biti odlučan u držanju svog ritma. Ranije sam se smejala jednom svom prijatelju koji je uvek na sve moje akcije odgovarao sa: Lagano. Sada ga potpuno razumem. Tim pre što taj čovek sve stigne da uradi!

Vreme za sebe, sam sa sobom

Lični rituali su tako blagotvorni, to su mali trenuci sreće i vreme kada ste sami sebi dovoljan prijatelj za čašicu razgovora. I ne samo dovoljan, već i najbolji! Ponekad odem u šetnjicu, ili radim jogu, ili sedim na terasi i upijam leto, ili se izležavam i korigujem svoja razmišljanja, pravim nove male planove, ispisujem redove neke priče u svojoj glavi, ili samo maštam. Ili plačem. Sve to ide u rok službe.

Vreme za sebe, sa drugima

Samovanje može biti opasno ako se mnogo praktikuje, jer kada mnogo potonete u sebe, vaša pogrešna uverenja mogu se činiti vrlo ubedljiva. Ljudi, pažljivo odabrani, tu su da vas nasmeju, da vas odvedu na neko neobično mesto, da vam ponude nešto novo, da vas izgrde, da vas izljube,  da vam pomognu, da vas slikaju, da vam skuvaju kafu. Ili da samo zajedno gledate kako dan sviće.

Vreme za obaveze

A šta bismo bez njih? Osećali bismo se beskorisno, pomalo odsečeno, neorganizovano. Kada sve gorenavedeno podmirim, nekako mi sve obaveze lakše padnu. Jačaju me, disciplinuju. I čine moj svet kompaktnijim.

I… nepopravljiva sam, zar ne? Ljubav iznad svega!

U stvari, u nju nikada nisam prestala da verujem. I kako god da postavim ili pretumbam stvari, do nje dođem. Ljubav ne meri, ona ne poredi, ne očekuje, za nju kalupi ne postoje. Ona omogućava da se dese čuda, podseća nas da je svetla budućnost moguća, ona hrani. Samo, ne treba je trovati, pogubno je zatrpavati je i preopterećivati suvišnim brigama, strahovima i ličnim frustracijama. U tom slučaju, kako će vas lečiti?

Već dugo nameravam da vam ispričam svoje iskustvo sa jednom knjigom koja je daleko prevazišla moja očekivanja. Nekoliko ju je ljudi, potpuno nezavisno, u jednom malom vremenskom periodu preporučilo, i učinilo mi se vrlo zanimljivim da čitam o tome kako stvaramo, kako vrednujemo ono što stvorimo i kako uopšte taj proces izgleda, čega često nismo ni svesni. Mislila sam da sam uzela u ruke knjigu koja će mi pomoći da shvatim svoje pisanje, a sve vreme čitala sam knjigu o borbi sa samim sobom. Ako nekada budete imali priliku, naručite je, ili neka vam je neko donese iz inostranstva, kao što je to za nas uradio moj brat (hvala, bata Ivane!). Otkrićete toliko toga u The War of Art.

Neki drugi put ću vam pisati o tome kako je uz njenu pomoć izgledalo suočavanje sa onim čime bih u životu volela da se bavim. Ono što mi je posebno bilo interesantno je to što sam kod sebe uspela da prepoznam znake unutrašnjeg otpora prema nekim svakodnevnim aktivnostima i pojavama, koji sam pomoću knjige sa ponosom uspela da savladam.

Mislila sam da ja to ne mogu. Umorna sam, govorila sam sebi. Nemam snage, možda ni dovoljno volje. Kondicija mi je na nuli, a može mi se i slošiti, govorio je strah. Htela sam da pobedim taj strah, pa sam  počela sa racionalizacijom – od ranog jutra sam na nogama, možda vožnja rolera i nije najbolje rešenje… zašto ne bih… radila jogu? Ili samo šetala? Ili, da se ne bih forsirala, samo ležala i žmurila? Ali ni to me nije ubedilo da je konačno došlo vreme da se vratim onome što mnogo volim – rekraciji, jedinoj aktivnosti kojoj sam oduvek sa punom radošću i poletom mogla da se posvetim. I najzad, kada nisam uspela da nađem dovoljno ubedljiv i jak izgovor za sebe, jednostavno sam sebe sa razumevanjem potapšala, kao što to milioni ljudi na ovom svetu neprestano čini: Nemam sada vremena za to.

Da li sam vama ubedljiva? Je l’ da da su moji razlozi sasvim razumni? Ali, u suštini, nisu to nikakva razjašnjenja, nisu ni izgovori, nije u pitanju ni strah, ni nesigurnost, iako svih njih ima u onome što je ključ cele priče – to je OTPOR. Koliko je stvari u kojima sebe isto ovako razumete, a u stvari se samo odvraćate od onoga što bi bilo dobro da uradite?

Ostalo vam ne mogu niti otkriti, niti to umem. Svako u priči o otporu može naći sebe, ako to poželi, naravno. I ako uopšte hoće da ga prevaziđe. Otpor je jedna vrlo opasna stvar. Možda deluje radikalno, ali kada bolje razmislim autor  ove knjige je u pravu – na duže staze otpor može biti i smrtonosan.

Znate, ipak sam uspela da se posvetim rekreaciji. Predveče vozim rolere, iako se budim u cik zore, imam gomilu obaveza i kao mama, i kao domaćica, i kao supruga, i kao prijatelj, a Ivan i ja sve radimo sami. Nisam se usput onesvestila od umora, niti sam na pola puta shvatila da više nisam u formi. Vozila sam rolere sa jednim potpuno novim uživanjem, i iako Sunčicu nije imao ko da mi pričuva, vodila sam je sa sobom – ona je spokojno spavala dok sam je gurala u kolicima. U stvari, ova vožnja udvoje je mnogo lepa. Pobedite strah, pa probajte. U stvari, pobedite taj dosadni otpor.

A večeras sam i trčala. Ko neće – nađe izgovor, ko hoće – nađe rešenje. Uspela sam!

Deda ne bi bio deda kada ne bi smislio kako da razonodi svoju unuku! Za naš prvi Uskrs smo, pored jaja, zekica u svim oblicima, bojama i ukusima, korpica, poljubaca i drugih poklončića dobili i – ljuljašku! A u njoj smo u početku bili malo nepoverljivi, kao uostalom i prema svemu što tek upoznajemo.

Da bismo bili sigurni da je bezopasna, morali smo i da je probamo, a taman i sebi olakšamo ovaj nesnosni svrab i bol tek ničućih zubića…

Uverivši se da je u pitanju neka velika, nova, zanimljiva igračka (čija nam se ružičasta boja slaže uz našu pažljivo biranu odeću!), opustili smo se, zamahnuli nožicama i tako je sve krenulo…

Ljuljanje je super! Udobno je, svi se oko mene smeju i ludo zabavljaju, uvek sam u pokretu, a sve to na svežem vazduhu! Bila sam uporna i vredna, kada god bi se ljuljaška zaustavila, tražila sam da me ponovo zaljuljaju… u stvari, da mi pomognu da se zaljuljam, jer sam uvek živahno mlatarala nožicama, nadajući se da će se tako ljulja ponovo pokrenuti. Na posletku, malo mi se prispavalo…

Budući da sam vrlo zahvalno i nezahtevno dete (više nisam beba, sećate se?), odlučila sam da svoju poslepodnevnu dremku obavim upravo ovde. A zašto i ne bih, kada već imam spreman jastuk?

Bilo je divno… ali baka nije htela da dopusti da mi moja umorna glavica prepuna utisaka padne, pa me je odnela u krevetac, među druge, još mekanije dušeke, kako i dolikuje princezama…

Na vašem mestu, kada sretnem neku ljuljašku u parku, ne bih je zaobišla, sa jastucima ili bez njih!

foto: Ivan Jekić

Družeći se, svakoga dana otkrivamo nešto novo, nove načine da svoju svakodnevicu učinimo lepšom, jednostavnijom, zdravijom, prisnijom. I baš sada, kada je vreme takvo da kuća postaje sve manje interesantna, dok se napolju otvara čitav jedan novi svet, dobili smo našu maramu za nošenje. Tek sada pravo istraživanje može da počne!

Samo je ti navikavaj na ruke!

Ovo je jedna od čuvenih rečenica još čuvenijih dobronamernika, koja će sačekati svaku mamu željnu da bebi i sebi ugodi. Naime, mnogo je onih koji smatraju da će se beba, ako je mnogo nosite, držite na grudima, plešete sa njom, ako trčkarate zajedno, mazite je dok je dojite, mnogo je onih koji misle da će se beba razmaziti. Istina je da će upravo ove aktivnosti pomoći vašem detetu da kvalitetnije i zdravije raste, a i vi sa njim. Neonatolozi, pedijatri, psiholozi i ostali stručnjaci koji se bave bebama i vole ih sve više smatraju da ovaj vid komunikacije sa bepčetom, koje se sveobuhvatno može nazvati pružanjem i iskazivanjem ljubavi ne može nikoga da razmazi, a kamoli dete. Ljubav nije put ka razmaženosti, upravo suprotno – uskraćivanje ljubavi to uspešno radi. A od ljubavi se raste. I postaje se srećan čovek.

Zapamtite kako sam oslovila ovo poglavlje. Sami ćete se setiti te rečenice kada jednog dana bude bila upućena vama. A tada se setite mog upozorenja da se onome ko vam je tu besmislicu uputio ljubazno nasmejete i kažete: Zašto? Ja mislim da je ovo jedna divna navika!

Za prevremeno rođene bebe dodir je lek

Početkom avgusta na Institutu za neonatologiju konačno su otvorena vrata prave male oaze za malene pacijente i njihove roditelje i bližnje. To su dva sobička, koje su u početku majke nazivale apartmanima, u kojima se primenjuje kangaroo care, tehnika nege prevremeno rođenih beba na majčinim grudima po principu koža na kožu. Imali smo tu sreću i čast da budemo prvi koji su ušli u ovu čarobnu oazu, gde smo se konačno osetili izdvojeno, mirno, gde smo konačno bili svi skupa, kao prava mala porodica.

I zaista samo se osećali kao u najudobnijem i najluksuznijem apartmanu – sve je čisto, puno boja (za razliku od hladne i sterilne bolničke atmosfere), veseli detalji su svuda oko vas, sve je u stilu dečje sobice, a vi se osećate kao da ste konačno došli kući. Udobna fotelja koja se rasklapa u ležaj, prozračne zavesice, tiha ambijentalna muzika, vaš dragi pored vas, a vaša bebica golišava, samo u pelenici i sa kapicom na glavi, na vašim golim grudima i dodatno ušuškana i mekan pokrivačić! Raj! Tako je izgledao moj i Sunčicin prvi susret, naš prvi zagrljaj nakon, hej, četiri meseca! Četiri meseca je ona spavala sama, odvojena od mame i tate, a umesto naših srećnih otkucaja srca slušala je pištanje aparata i užurbane glasove doktora i sestara. Mislite li sada da takvu bebu može bilo šta da razmazi? Ne samo što mislim, sada i znam da je ovaj sistem ne samo blagotvoran, već i prekopotreban.

Osećajući sigurnost i toplotu majčinog tela, dete može makar malo da nadoknadi period koji je propustilo kada je pre vremena napustilo toplo gnezdo  maminog stomaka,  a umirivaće se i upoznavati mamu slušajući otkucaje njenog srca. Mamini pokreti tokom hodanja i obavljanja drugih aktivnosti su tako i bebini pokreti, kojim se stimuliše detetov tzv. vestibularni aparat, lakše usvajanje kretanja i snalaženja u prostoru. Dete bolje upoznaje svet i brže uči. Dete je aktivnije, znatiželjniji i spokojnije.

Knjiga-biblija za roditelje prevremeno rođene dece The Premature Baby Book zato preporučuje nošenje bebe u maramama, jer smatra da je ono višestruko korisno: te bebe manje plaču, bolje dišu, bolje jedu, bolje spavaju i tako se podstiče njihov psiho-motorni razvoj.

Zaključak je očigledan…

… Nabavite maramu!

Marama će vaše druženje učiniti jednostavnijim, vi ćete biti pokretljiviji, beba više uz vas,  a moći ćete sebi da priuštite jednu od najvećih uživancija – zajedničke šetnje po svežem vazduhu. Neonatolozi i fizijatri kod nas, a i u svetu, prednost daju maramama u odnosu na kengur-nosiljke, jer je položaj detetovog tela prirodniji, kontakt sa majkom bolji, a izbegava se i dodatni teret često teških kengura.

Kada je naše mladunče došlo kući, čekala nas je žuta sling marama. Ali sa njom i muke da je pravilno postavimo. Keper, od koga je sling napravljen, u početku se, kao tek opran, ispostavio kao krut materijal, ali kada smo i to rešili, trebalo je vezati maramu. Uputstvo koje smo uz maramu dobili nije nam bilo od koristi, pa nam je tek pretraga po ju tjubu pružila pravi odgovor. Međutim, marama je za našu malenu devojčicu, koja je tada imala tek 2.500 kg, bila neudobna, nekako se u njoj krivila ili bi prevelikim zatezanjem prosto upadala u nju kao u džak. Problem smo rešili tek onda kada smo je uvili u ćebence, pa je tako uvijenu stavili u maramu, u kojoj je onda mogla čvrsto i stabilno da pajki. Bilo nam je neobično i lepo, ona je bila mirna i zadovoljna, a meni su ruke konačno bile slobodne. Tako smo se sutradan pojavili i u SUP-u, gde sam morala da odem po svoju novu ličnu kartu, a ona je sve vreme spavala kao anđelak. Ipak, svaka duža šetnja predstavljala mi je problem, jer me je marama vukla na jednu stranu i ubrzo mi je na ramenu bilo vrlo neugodno. Kada je malo odrasla, bilo nam je lakše da se namestimo i bez ćebenceta, ali i dalje mi je, možda još više, problem predstavljao bol u ramenu i leđima. Onda sam našla bolje rešenje.

Po preporuci naše drage fizijatrice dr Danijele Vukićević iz Sokobanjske naručila sam hug bug maramu. Ova marama funkcioniše potpuno drugačije od slinga, različit je način vezivanja i nošenja bebe u njoj. Napravljena je od mekanog i elastičnog pamuka, koji je prijatan za vas, a i za bebu, jer je lagan i lako se oblikuje po vašim telima. Uz nju dobijate i detaljno i jasno upustvo za vezivanje i načine nošenja bebe (mada možete da pogledate i video prezentaciju), pomoću kojeg je lako montirate. Iako može da deluje komplikovano za vezivanje, sve je krajnje logično i simetrično i lako se uđe u rutinu, a simpatičan torbičak sa maramčetom zauzima malo mesta, pa ga uvek možete poneti sa sobom, ako bebu gurate u kolicima ili vozite kolima u auto-sedištu. Ono što je najbitnije jeste da je vrlo udobna i da nemate utisak da nosite sa sobom toliku težinu, a kičma je minimalno opterećena zbog dobrog načina vezivanja koji vašim leđima pruža veliku stabilnost.

Mi smo uvek zajedno

Kolica nam mnogo znače, jer su naše šetnje često duge, a s obzirom da pored tatine nemam dodatnu pomoć oko kuće i bebe, često sam okružena gomilom obaveza koje ne mogu da obavim, osim da Sunčicu povedem sa sobom. Međutim, kad god izlazimo u neobaveznu šetnjicu, pravo mi je zadovoljstvo da je uvučem u maramu, stavim joj šeširić da je štiti od sunca, dam joj igračkicu u ruke, zavučem flašicu u preklop marame i rasterećeno krenem. A ako mi ujutro nešto zatreba u prodavnici, brzo se spakujemo i krenemo zajedno u bakaluk ili po doručak. Dok gurajući kolica imam utisak da ja nju šetam, sa maramom šetamo zajedno, praćeni pogledima ispunjenim simpatijama, što nam dodatno prija. Kada mi je tako blizu, na dohvat ruke, mogu da je mazim, da joj pokazujem stvari, mogu da joj pričam, da je gledam i upijam… a kao najveća nagrada stiže njena radosna cika i veselo ritkanje nogicama, ili duboko disanje i sopstvena pesmica za uspavljivanje dok s glavicom na mojim grudima sanja samo njoj poznate, prolećne snove. Ima marama i jednu manu… moram da je delim sa tatom!

blogodak blog

Blogodak?

Blogodak je vaš pogled na domaću blogosferu. Prijavite se i napravite sopstvenu listu blogova koje pratite.

O projektu

Podrška

MyCity.rs

DevProTalk

Duhovi iz Palmotićeve 37