Prošle nedelje smo opet imali malo putešestvije. Jezdeći istočnom Srbijom, uz Dunav, imali smo priliku da prođemo i svratimo u nekoliko gradića, koji su nas svojom energijom podstakli da se setimo detinjstva. Zašto? Ovi gradovi kao da stoje u vremenu. Dok smo sedeli na obalama Golupca, imali smo utisak da se svet nakratko umirio. Užurbanost je prestala, pritisak da se stalno mora hitati napred isčezao, osećaj da na svakom ćošku vreba najneverovatnija opasnost kao da je postala deo nekog drugog sveta. A ja sam se setila svog detinjstva provedenog u tada meni božanstvenom gradiću, Smederevskoj Palanci, u kojoj sam i rođena. Ipak, nije to bio samo povratak u detinjstvo, već u jedno sasvim drugačije vreme.
Sedeli smo na obali Dunava, dok je grad bio uljuljkan u sijestu. Napolju je pržilo sunce, psi su opijeni ležali u hladu i samo bi poneka žena leno izašla da rasprostre veš ili da kupi hladan sok ili sladoled. Oni kojima je bilo neizdrživo vruće prošli bi pored nas vukući papuče po usijanom afaltu, sa peškirima oko vrata. Išli su na gradsko kupalište. I dok je Ivan ležao u mom krilu, počela da mu pričam o mestu u kome sam odrasla, a priča nas je tako odvela u jedno drugačije vreme.
Moji bi se vratili sa posla i posle veselog i živog ručka bismo rasprostrli hladan čaršav na razvučen krevet i gledali bismo TV. U današnjem smislu ova naelektrisana kutija se često shvata negativno, zbog svog uticaja na fizički i mentalni život ljudi, kojeg žrtve često nisu ni svesne. Međutim, tada je TV bio uglavnom lep izvor zabave. Šta smo tada gledali? Opstanak, sa neizostavnim glasom Dejana Đurovića. Snorkijevce. Mece dobriće ili Medvediće dobrog srca. Čudesnu šumu i usput i Čarobnjakov šešir. Masterse, mada samo ponekad. 
Ono što i dan danas znam od reči do reči napamet jeste gorespomenuta Čudesna šuma, ali i film U zmajevom gnezdu. Da, da, iako devojčica, Brus Li je bio moj idol. Pored Džekija Čena, naravno. I sada volim, čisto nostalgije radi, da ponekad pogledam neki od ovih crtaća ili filmova. Znam da danas ima mnogo boljih, skupljih, efektnijih, najviše u tehničkom smislu. Njihova vrednost je već pod znakom pitanja. Tržište je preplavljeno, ali za razliku od osamdesetih, morate se čuvati i pažljivo birati šta ćete gledati. U suprotnom se može desiti da izgubite dragoceno vreme, da ne pričam o deci koja odrastaju uz sumnjivo društvo. Ona mogu da izgube mnogo više.
Pošto bi me TV brzo zasitio, bacala sam se na igračke. Nisam volela one bebe i Barbike. Nisam znala šta sa njima da radim. U stvari, volela sam da oblačim bebu u svoje stvari. I onda bih je ostavila da sedi, po principu To je valjda sve što bebi treba, zar ne? I uvek kada se setim Barbikine družine, na pamet mi padnu drugarice koje su volele da skidaju Kena u Barbikinom prisustvu. Ili obrnuto. Pitam se šta bi čika Frojd rekao. Pošto sam rasla uz četiri godina starijeg brata, pomno sam pratila šta on radi. Nisam znala kako da se igram sa tada vrlo popularnim figuricama kaubojaca i Indijanaca, 
pa bih uzela jedan raširen kišobran i okrenula ga naopačke, u njega potrpala ove dve večito zaraćene strane, a onda bih kišobran zavrtela svom snagom. Što bi više figurica ispalo, to bih bila srećnija. A Elektropionir nisam razumela. To je za mene bila gomila dosadnih šipkica, pločica i šrafova. Dok nisam otkrila onu metalnu prašinu u kutijici. Kada biste je stavili na neku plastičnu površinu, a ispod toga vukli magnetom, ta prašina bi se pomerala prateći magnet. 
Tada me je ta metalna prašina podsećala na nekog uplašenog ježa, koji pri tom mrda na moj znak. Toliko o mom znanju fizike. U to vreme sam najviše napredovala u toj oblasti. Pomoću Lego kockica su se pravili novi svetovi, koji su tada bili nevini, šareni, a sve figurice su bile nasmejane. Danas je Lego za moj ukus i suviše agresivan u smislu tema, ali i zbog namrštenih, besni, divljih figurica, koje su nekada bile karakteristične za akcione filmove.
Uopšte, celo to vreme je, gledajući iz ove perspektive, bilo mnogo nevinije. Kada sada pogledam u serijal knjižica o Maji, oduševim se bajkovitim, nežnim i toplim ilustracijama. Čast izuzecima, ali često hladni, beživotni, kompjuterski crteži na mene ne ostavljaju nikakav utisak, osim misli o uludo potrošenom papiru. O crtaćima da ne govorim. Svi oni Diznijevi likovi su isti, klonirani. I svi su nekako matori. Izgleda je postalo sramota biti dete.
Na ulicama se deca nadmeću ko ima bolji bicikl, sa deset godina devojčice znaju najpoznatije marke odeće i šminke. Sada mi je smešno kada se setim da sam u osmom razredu u školskom dvorištu svakodevno na malim i velikim odmorima preskakala vijaču i lastiž, dok su dečaci tapkali sličice i borili se za najlepši kliker.
Vremena su se promenila. Verujem da vreme kojem pripadamo mora da bude najbolje od svih. Ipak, to ne mora da nas spreči da makar ponekad budemo nostalgični i da se setimo nekih pravih vrednosti, koje smo možda zaboravili smanjujući svoj prag tolerancije pred naletima savremenosti.
Ja se sećam osamdesetih. Nadam se da je ovaj tekst pročitao i neko stariji, koji se seća još nečega i ko će se zbog toga uputiti u prošlost. Na sajtu Retroland se okupljaju svi oni koji sabiraju uspomene, a i vi im se možete pridružiti.
Večeras sam želela da pišem o putovanju u prošlost. Da zajedno zaronimo u detinjstvo i da se setimo svega onoga što je obeležilo neke kako izgleda daleke godine, ali mi sada nije do osmehivanja. Jedna nova, treperuća zvezda se pojavila na nebu. Već neko vreme pomno pratim dirljivu i ljubavlju ispunjenu priču o 
Ovih dana sam u jednoj iskonskoj dilemi, a tiče se prijateljstva. Došao sam do trenutka u životu kada su ljudi u koje sam se zaklinjao i verovao pokazali neku drugu stranu samoga sebe, stranu koju ja ne poznajem i ne volim, stranu koju hoću da izbegavam, i koja mi ne prija. Zapitao sam se da li je ono pravo prijateljstvo moguće? Kao u romanima Džek Londona moguće je sa životinjama - one te vole bezrezervno, ali sa ljudima? Da li je ljudska vrsta toliko ogrezla u individualizam i sebičluk pa smo postali toliko pogani da nam prijateljstvo samo pravi smetnje? 
Biti sam, a upućen na izazove grada i savremenog života praktično znači da ćeš da se napatiš! U ranijim etapama ljudskog života značilo je osuda na smrt. Ne gajim iluzije o antičkom prijateljstvu ili ratnom prijateljstvu, ali smatram da je bit prijateljstva u usmerenošću… usmerenošću jedne osobe na drugu. Da možeš da mi se javiš u svakom momentu i tražiš pomoć, jer sam ti ja tu – uvek uz tebe, ali i obrnuto. Zimus sam imao težak profesionalni, emocionalni, čak i kulturni period koji bi žene nazvale depresijom. Ismejavati moj pakao tada za mene je značila uvreda najgore vrste. Prvi put mi je trebala podrška i prijateljska reč, ruka na ramenu, pitanje kako mi je… imao sam podsmeh. Bilo je kao ono: „Eh, paaaaa…. ne mogu ti stalno cvetati ruže. Šta si hteo?“ Tada sam trebao shvatiti da nema tu ’leba… Ali ja sam kao i svaki idiot prešao preko toga i racionalizovao odsustvo sluha za moje potrebe pravdajući to nekim besmislenim razlozima. Filozofski gledano, „čovek je čoveku vuk“. Bio, video, okusio, i na kraju sam sam… baš kao i vuk. A smisao tog „prijateljstva“ koje sam imao gledam kao na „lakše dolaženje do hrane“ ili „lakše dolaženje do ženke“. Maaaaa, koliko vremena, emocija, novca, reči sam utrošio u održavanje prijateljstva za koje ću kasnije provaliti da zapravo nije to. I tako gledamo se sa nekim drugim ljudima oko nas… promenili smo čopor… smejemo se sa bilo kim… razmenjujemo neke čudne poglede, kao da znamo nešto strašno jedan o drugom… a inkorporisali smo se u međusobne živote… Ili je to kazna što pokušavamo u 21.veku da proguramo nešto arhaično i antiglobalistički kao što je komuna i socijala?
Postoji mnogo načina da provedete vikend, posebno ako ste lako prilagodljivi i ako ne robujete nekim svojim čvrsto zacrtanim pravilima. Već osam godina imamo čamac, a nismo imali petlje da se sami otisnemo na neki dalji put. Međutim, ovaj vikend smo imali tu sreću da provedemo sasvim nesvakidašnje. Učestvovali smo u mini regati kojoj je krajnja destinacija bio Titel na Tisi. Zajedno sa još četiri prelepa brodića krstarili smo ukupno petnaest sati i videli i doživeli bezbroj nezaboravnih stvari.
Iako je svih ovih dana vreme bilo vedro bez oblačka i iako je sunce pržilo svom silinom, petak poslepodne nije previše obećavao. Nebo se namrčilo, vetar je duvao i svi znaci su govorili da će biti nevremena. E, to je bio trenutak kada smo sve stvari popakovali u našu malu barku, odvezali užad i ubacili motor u brzinu. Što se mene tiče, vreme me i nije previše brinulo. Osećala sam se nekako sigurno i jedva sam čekala ovako nešto.
Uputili smo se ka Beljaricama, dva ostrvca nadomak Zemuna, gde je bilo planirano da provedemo noć. Kraće smo se zadržali u blizini Lida na kupanju. Dunav je bio toliko brz, da sam doslovno plivala u mestu. Ali imala sam sigurnosnu opremu - uže za koje sam se držala. Čak je i Dunav u ovo vreme prijatan za kupanje. Nakon osveženja smo se uputili prema svom boravištu za ovu noć. Pošto nikada tamo nismo bili, a vreme je postajalo sve gore i mrak se ubrzano spuštao, naše kolege su nam preko moderne tehnologije pružale svu pomoć u navigaciji. Konačno samo stigli u sigurnu luku. Što se mene tiče, sada može celo nebo da se sruči preko nas. U ovo vreme i po ovakvom nevremenu tamo nije bilo žive duše, iako je ovo mesto postalo popularno za izletovanje i kupanje, za one koji do tamo mogu doći, naravno. Svi smo prešli na veliki brod, našu zvezdu vodilju Elpidu i tamo proveli ostatak večeri.
Sada mi je smešno kada se setim koliko sam časopisa za razonodu ponela, da ne pričam o knjizi i muzici. Međutim, ništa od toga nisam ni pipnula. Na reci vreme brzo prolazi, a ne može se tačno reći na šta ono ide. Na odmor, zabavu i druženje, rekla bih, iako to može zvučati isuviše jednobojno i kao puka fraza. Ali zaista je tako. U ovakvim prilikama vreme staje, poremeti se vaš ustaljeni ritam, za koji se posle nekog vremena ispostavi da je prenapet i isforsiran, i postajete ne neko drugi, već vi sami. Pričali smo na tu temu i složno došli do zaključka da reka čoveka smiruje, kao što je i njena voda mirna, a opet se kreće, samo svojim prirodnim ritmom.
Veče smo proveli u ćaskanju, smejanju, pričama i piću. Želela sam vodu, a dobila rakiju. Tako vam je to kada ne pristanete na vino. Još jedan dokaz da se skromnost ne isplati uvek. Zbog svega ovoga sam se uspavala kao beba, iako naš čamac još uvek ne ispunjava sve neophodne uslove za udobno spavanje. Međutim, alternativa uvek postoji i nekako smo uspeli da nađemo pravo rešenje. Po krovu dobuje kiša, prohladno je i lelujavo. Spavala sam snom pravednika, a Ivan se lepo zahrkao. Sa sve osmehom na licu.
Probudila sam se u 5 sati ujutru, onda kada se kroz gusto drveće probilo sunce. A zajedno sa suncem bude se i ptice. Čitava graja. Kao što od podneva u gradu sve vrvi od ljudi, tako je u ovo vreme u prirodi špic što se tiče ptica i ostale životarije. Sve je tako glasno, bučno, a opet tako živo i veselo. Nisam naučila kako se sve te ptice zovu, ali sam upoznala jednu vrlo zanimljivu, a to je kormoran. Jedan crni mangup koji roni i treba podosta vremena nakon što se ponovo pojavi iznad površine vode. Posle sam od našeg Dragana saznala da to čudo jede oko kilo ribe dnevno i da je zbog toga u večnoj zavadi sa ribarima. Krade im posao.
Naš motor nam je još jednom dao do znanja da mu je vreme za penziju. Nije hteo da upali, tako da se na kraju kod nas okupilo sveta u pokušaju da ga upale. Na kraju smo uspeli, ali je ovo samo još jedan znak da treba da skupljamo pare za novi. Ali vezali smo se za njega, tako da je to dodatna otežavajuća okolnost u pokušaju da ga zamenimo.
Ostatak ekipe je stigao i krenuli smo Dunavom. Dunav uglavnom nije tako strašan kao što ga mnogi doživljavaju. Ukoliko pratite i poštujete prirodu, neće biti problema. Uvek je tako. Obale Dunava su bujne, zelene, a desna obala (strane se određuju nizvodno!) je kao nožem odsečena, visoka i zemljana. Sa te strane se nižu gradići, kao Novi Banovci na primer, u kojima se uvek ističe gradska crkvica poput tornja. Leva obala je nekako divljija, obrasla u nisko rastinje, a s vremena na vreme naletite na stada ovaca, prasiće ili krave, koje se tu i najedu i napiju. Imate utisak da više niste u zemlji Srbiji, već kao da ste uleteli u neku emisiju na Nacionalnoj geografiji ili Eksploreru. Lepo je videti svoju zemlju iz ovog ugla.
Sunce je baš upeklo, i taman kada sam osetila da bi mi jedan predah dobrodošao, naišli smo na nešto zaniljivo. Pošto je naša pasarica u celoj grupi bila najsporija, iz daljine smo mogli da vidimo druge kako šetkaju pored svojih brodova. Pomislili smo da je u pitanju optička varka ili da stoje na nekom pontonu. Međutim, prevarii smo se. Došli smo do Belegiške ade, popularnog i vrlo zanimljivog spruda na Dunavu. Kada ostavite brodove na pesku, možete stotinama metara šetati čistom Dunavskom vodom a da vam voda ne pređe iznad članaka. Muški su poneli svoje neizbežne konzerve piva i uputili se u kratku šenju rekom, a ostali su fotografisali, osvežavali se u dubljim delovima ili koristili priliku da spolja operu svoje brodove. Imali smo sreće da budemo sami na ovom takoreći ostrvu, pa smo neometano mogli da uživamo. Ovo je mesto gde se osećate kao na pustom ostrvu. Jedva čekam da ponovo odemo tamo.
Tužni što moramo da napustimo ovaj raj, nastavili smo ka Tisi. Ja sam se prebacila na gliser, jer koristim gostoljubivost rečnih ljudi da zadovoljim svoju ljubv prema razgledanju i isprobavanju brodova. Svako ima svoje slabosti. Dunav nas je mnogo usporavao, jer smo išli uzvodno, a on je jurio u suprotnom smeru, tako da smo u Tisu uplovili nekoliko sati kasnije.
Prvi put sam bila na Tisi. Moj prvi utisak je da je ona mirnija, uža i tiša od Dunava, i zelena je toliko da vas oči zabole. Kao da ste sa Dunava ušli u neki sporedni kanal, obavijen mističnošću. Mogu misliti kako ista izgleda noću! Na dvadesetom kilometru od ušća ušli smo u Titel, gradić u južnobačkom okrugu. Kao i svaki gradić u Vojvodini, vodi svoj neki usporeni život i odsečen je od ostatka sveta. Ljudi iz Beograda su za njih iz inostranstva. To je onaj tužniji deo priče. Ipak, gradić ima neku svoju dušu, a ono najlepše što ima jesu - rode. Na odžaku gradskog hotela, na očigled svih, rode su izlegle svoje potomstvo i marljivo brinu o njemu. Dirljiva scena, koju nažalost nismo preciznije uspeli da uhvatimo, jer smo teleobjektiv zaboravili na čamcu. U poslednje vreme sam mnogo počela da volim ptice.
Pošto u restoranu nisu mogli da nas usluže, jer se održavala neka svetkovina, a u piceriji nisu mogli da nam prodaju pice, jer nisu imali u šta da ih upakuju, orobili smo jednu pekaricu. Otišli smo na barke, ukotvili se u blizini gradića, na jedom ostrvcetu i tu spremili večeru. Nakon zajedničke borbe sa komarcima uz pomoć smrdilica, spirala, autana i ostalih sredstava, svi smo se slatko uspavali. Već navikli na skučeno spavanje, sada je bilo mnogo lakše i prijatnije.
Nakon pravog kamperskog doručka na ostrvcu za koje smo bili vezani, odvezali smo se i lagano krenuli nazad. Sada je put bio mnogo brži, pa smo mogli sebi da priuštimo da nekoliko puta stanemo i iskupamo se. Takođe, prelazili smo sa broda na brod, vezivali se i šetkali, a poneki su i spavali. Sve su svemu, druženje je bilo odlično, pa je i put bio lagodan i brz. Kada smo se približili Beogradu, tj. Zemunu, već me je uhvatila nostalgija. U trenutku sam poželela da i dalje ostanem na brodu, nije mi se vraćalo u obaveze i u onaj dosadni ustaljeni, bespotrebno ubrzani ritam koji ti najčešće nabijaju drugi. Omilela mi se reka i smeh.
Ipak, kući smo se vratili zadovoljni i srećni što smo tu, što nas naša barka čeka u marini i što smo upoznali jako dobre ljude. Probili smo led da krenemo na prvu dužu turu i shvatili da nam to i te kako pasuje. Sada uživamo u utiscima i u planiranju novih pohoda.
Mirna je, prava letnja noć. Leti noći i nisu zapravo one prave, mračne, puste i nekako depresivne. Leti su noći samo jedna mirnija, prijatnija strana dana, onaj deo dana kada odmaramo od svih onih vrelih letnjih utisaka. Zato mi se u to vreme često ne spava. Nije to nesanica, jer ona sa sobom nosi jedan problematičan prizvuk. To je želja da se ostane budan, jer noć ima toliko toga da pruži.
I nekako mi je bilo krivo da spokojno ležim u krevetu, već sam izašla na terasu da čujem njenu nevolju, da popričamo kao žena sa ženom. Maca je sedela ispod drveta i mjaukala onako, više za sebe. Gunđala. Frktala. Pa bi opet umilno mjauknula. Već čujem otvaranje prozora, jer neko nije imao razumevanja za njenu priču. Verovatno taj neko misli da mačka preteruje. Ali ona je i dalje mirno sedela i pomislila bih da spava, da se nisu čuli svi oni njeni glasovi. Da, znam, čekaš svog princa. Dozivaš ga. Hej, ne sedi tu pod drvetom, jedino možeš dobiti kofu hladne vode preko svog mekog krzna.
Sasvim neočekivano sam imala tu čast da dobijem ulaznicu za koncert grupe The Police na Ušću. Zamislite samo moju sreću za ovakvo iznenađenje! Zašto? Zato što obožavam koncerte! Uglavnom na njima izvođači publici prenesu pozitivnu energiju, a kući se vratim punih baterija i sa mnogo utisaka. Tako je bilo i sinoć. Otišla sam na koncert sa željom da se opustim i zabavim. A dobila sam mnogo više od toga: jedno novo lepo prijateljstvo, jedno staro, sada pojačano i mnogo dobre muzike.
I još jednom sam se oduševila! Stvarno se divim ljudima koji sa nakupljenih preko pola veka imaju onoliko energije. Nateraju me da se zastidim kada se setim kako umem da se ponašam. O izgledu da i ne govorim. Ima trenutaka kada se zapitam dokle ću dogurati ako nastavim sa nekim svojim bubicama i bubetinama. Ovakve stvari se ili osete ili se ne osete. Tek danas sam čula komentare o mlitavijoj publici. Ja o tome sinoć nisam znala ništa. Izigrala sam se, napevala do pucanja glasa i sada se sa upalom mišića slatko sećam sinoćašnje uživancije. Nisam lovila greške i načuljila sva svoja postojeća i nepostojeća čula, već sam se prepustila. Iz tog ugla, koncert je bio odličan, dinamičan, energičan. Ono što na koncertima najviše volim jeste improvizacija pesama, jer je tako sve nekako novo i interesantnije. U suprotnom koncert deluje kao slušanje muzike sa cedea. A sinoć smo imali prilike da čujemo jače, a za mene samim tim i lepše pesme The Police-a. Najviše sam uživala u Walking in the Moon, Every little thing she does is magic i naravno, poslednjoj.
Nije prošlo mnogo od kako sam napisala tekst o buđenju proleća, a već hodam razgaćena zbog letnjih vrućina koje su se nadvile nad naše krajeve. Mada, kako javljaju moji dopisnici iz inostranstva, ni preko nije ništa bolje, samo što mnogi od njih nemaju reku, pa im je malo teže. Za naš čamac možemo reći da je skoro u potpunosti sređen, osim što čekamo dušeke koji bi trebalo da stignu ovih dana. Tada ćemo biti spremni da se otisnemo i na neki malo dalji put.
Već pravimo skice, preračunavamo se i informišemo o putu Dunavom, do Đerdapa i na drugu stranu, do Novog Sada, kao i Tisom po Vojvodini. Za pravi odmor vam ništa drugo nije potrebno do plovidbe rekama, otrivanja novih predela, a i pronalaženje nečeg novog u starim predelima, jer sa reke sve drugačije izgleda. Bacanje sidra na sred reke da se osvežimo i iskupamo u vodi. Stajanje usput na rečnu klopu na neki od restorana na vodi. Spavanje pod vedrim nebom na čamcu ili u šatoru na kopnu. Jedva čekam. Naravno, nameravam da pišem mali putopis, jer usput ima svašta da se vidi i doživi. Interesantno, osvežavajuće i povoljno putešestvije.
A sređivanje prozora u kabini je još jedan dokaz da ono čime niste uspeli da se bavite a voleli biste isplivava na nekom drugom mestu. Kao nesuđeni dizajner enterijera imala sam priliku da osmislim ulepšavanje oboda naših novih prozora. Da bi sve bilo u rečnom duhu, izabrala sam kanape, koje smo isprepletali i pažljivo ih zalepili silikonom. Efekat možete videti na sličicama.
A kao prozore smo uzeli Galenikin klirit, koji je vrsta livenog akrila, vrlo je lagan, a prave ga u neverovatnim bojama. Sada nam zavesice nisu potrebne, u kabini je uvek hlad, a spolja niko ne može da vidi šta se u kabini dešava, dok vi vidite šta se dešava spolja. Šta reći, pravi voajerski prozori. Uživanje je uveliko počelo, a juče smo otvorili sezonu kupanja. Vredelo je!
Jedno od osećanja koje leti preovlađuje jeste žeđ. I uvek se postavlja ono staro pitanje kako je prevazići, a da se pri tom ne javi osećaj bućkanja u stomaku, štucanja, nadimanja, ili sladak osećaj u ustima koji nam po stoti put dokazuje da gazirane mućkalice nisu u stanju da nam utole žeđ, čak je i povećavanju. Svakako je voda pravo rešenje, ali šta ako želite nešto posebno, ako želite jedan od onih ukusa u kojima biste uživali? Ledena kafa koju sam smislila svakome ko preko leta svrati do nas da se odmori i okrepi baci osmeh na lice, dok se taj srećnik ili srećnica oblizuju, pitajući me kako sam sada ovo smislila. Evo kako glasi moj odgovor.
Elem, ledena kafa je za mene pravi način da se istovremeno osvežim pićem, poslasticom, ali i da se razbudim. Dakle, u jednu običnu staklenu čašu od 2 dl stavim punu veliku kašiku kafe Doncaffe ice, preko koje zatim mešajući kašičicom prelivam mleko, dok ne napunim 3/4 čaše. E sada, šta dalje radim? Možete da odozgo stavite led, ali nije to to. Ako hoćete da trepućete i oblizujete se, dodajte malo tajnog sastojka - Bejlisa. Ili malo više, zavisno od raspoloženja. A umesto šlaga na torti, dodajte u tu kafu sladoled od čokolade. Ja metnem onaj čokoladni Vulkano, koji u sebi ima sos od čokolade. Ne znam za vas, ali meni je već krenula voda na usta. U čašu ubacite neku dugačku kašičicu da lakše mešate, jednu slamčicu, ili još bolje dve, a ako baš volite da se nakitite, dodajte neki suncobran ili neke druge drangulije. A onda sedite u neki hlad, pustite tihu muziku i prepustite se sijesti. Kakav je osećaj?
U poslednje vreme sam kao počela da pratim vesti. One vezane za politiku preskačem. Besmisleno je. Kada god pročitam neki naslov i vidim fotografiju i tekst prikačene uz njega, kao da se sve ponavlja već godinama. Kao da sam tu priču već videla. Čitam zanimljivosti i šta se lepo dešava u mojoj okolini. Uvek se tu nađe nešto interesantno iz naše zemlje ili sveta, nešto što me nasmeje, začudi ili nadahne. Možda sam baš zbog toga i primetila jednu pojavu kod ljudi da i ono što bi mogli da isprate sasvim pozitivnom reakcijom zamene nečim sasvim drugim.
Oni su uvek tu, radni, vredni, načitani i prezaposleni. Oni znaju pravo stanje stvari i ne može ih niko prevariti. Oni su intelektualci. Ako nastavim, ovo može da postane tekst za najavu nekog modernog patetičnog blokbastera. Elem, ovi sveprisutni nepogrešivi gurui se uvek nađu na pravom mestu i u pravo vreme. Po ceo dan rade, ne staju, stalno ih ima na mnogobrojnim sajtovima, forumima, pa i blogovima, uvek znaju šta se gde dešava, bave se sportom, putuju, čitaju, isprobavaju gurmanluke, prate svetske trendove i brendove i zanimljivi su u društvu. Super ljudi, savršeni. Samo još da vidimo kako izlaze na kraj sa svojom sujetom. Došla sam i do odgovora - stalnim nezadovoljstvom i prigovorima i tamo gde im mesto nije!
Domaća medijska kuća koja me je izazvala da sve ovo napišem, kao da vapi za ovakvim komentarima. Zašto? Posećenost je sve veća, rasprava se rasplamtava, a naravno, uvek se vraćamo na poprište razrešavanja svojih trauma, frustracija i lečenja kompleksa. Nezadovoljni ljudi su nažalost temelj dobre popularnosti. Naravno, veliki deo krivice tu snose upravo učesnici u tome, jer postoje i drugi načini da se svoji problemi reše.
Raduju se tuđem uspehu, koji je dokaz da se u svim okolnostima može dostići cilj, i trude se da slede taj primer. Drago im je kada primete novopostavljene kante za smeće ili novo zasađeno drvo. Od srca se smeju svojim ispadima i umeju da slušaju i razumeju druge, ne da upiru prstom. Srećni su zbog tuđe sreće i pomažu koliko mogu u tuđoj nesreći. Poznaćete ih po tome što su lepi, nasmejani, mirni i ćutljiviji, ali energični. Problemi u svojoj glavi se rešavaju tamo gde se sopstvene misli mogu čuti, ne u masi. U tome pomažu radosti života, poput rekreacije, putovanja, druženja, smejanja, jurcanja sa životinjama i decom, bavljenjem rukotvorinama, crtanjem, pisanjem, negovanjem cveća, smišljanjem igara, ljubljenjem i grljenjem, pijenjem kafe sa cimetom… Imate li još nešto da dodate na listu?
I tako sam se ovih dana prolenjila. Ne, ne, to se drugačije kaže. Pustila sam mozak na ispašu. Inače sam vrlo vredna. Iako ne čitam, ne pišem, ne pravim planove za budućnost i ne stavljam sve na papir, vrlo aktivno radim. Fizikališem. I znate li šta? Mnogo mi prija! Ovo su dani kada se spremamo da zaplovimo rekama, pa sređujemo naš čamčić, naš letnjikovac i naše letovalište. A evo čega novog na Savi ima…
Na slici sa početka teksta je naša mala, skromna kabina čamca, koju smo Ivan i ja sami oslikali. Kada ležimo, oko nas je nebo, a kroz prozor možemo da vidimo još jedno. Plavetnilo. I ljuljuškanje. Mnogo smo ponosni na našu kabinu. Nema lepše kabine među brodovima.
A ne reci je pravo leto. Muzika, bosa stopala i smeh. Sve je tamo nekako uravnoteženo. Na reku dolaze oni željni odmora i opuštanja, bežanja od svega lošeg što grad nosi. Naravno, tu prozuje i oni koji su stalno željni samo pažnje i iskazivanja svog bogatog džepa, njima je i reka mesto gde mogu da istresu svoje komplekse, ne olakšavajuci se pri tom. Međutim, oni se ne zadržavaju dugo. Jer im je potrebna publika, masa, koje ima samo vikendima, i to u određenom periodu dana.
Mladunci guske su žuti, pa kako vreme prolazi, njihova boja postaje bela. Nasuprot našoj zebi, koja je rođena kao potpuno bela, a sada dobija neke žućkaste, neugledne fleke.
Guske vole O’Cake. Običan, ne čokoladni.
