Nedavno sam bila u neprilici da objavim tekst koji se kosi sa mojom ideologijom širenja pozitivne energije putem bloga. Isprljala sam svoju roze boju pišući o tamnoj strani Beograda i o gradskoj vrevi. Međutim, skoro objavljena gradska vest prijatno me je iznenadila i bacila senku na taj moj tekst. Osetih olakšanje. Više neću morati da gubim vreme čekajući gradski bus u kome dalje sledi guranje. Ne moram da maltretiram svoj nos raznim miomirisima, a živce otrovima drugog tipa. Beograd me je kupio svojim novim vidom gradskog prevoza. U centar grada mogu da idem elegantno, opušteno, nesvakidašnje. Brodom.
Vrlo je jednostavno. Na pristaništima, koja za sada postoje na početnim stanicama, kod novobeogradskog bloka 70a i ispod Brankovog mosta (sa strane grada), ispisan je raspored polazaka broda. Za sada brodovi idu na svakih sat i dvadeset minuta, ali krajnji plan je da se uvedu linije na svakih dvadeset minuta. Karta u jednom pravcu košta svega 50 dinara. Na onlajn vestima sam čitala komentare “mirnih i valjanih građana” našega grada i bila sam zaprepašćena pojedinim načinima mišljenja. Pošto se bavim samo temama uz koje mogu da cvrkućem, navešću lepe strane ovakvog vida prevoza, jer ih neke neverne Tome još uvek nisu ugledale. 
Kao prvo, do grada dolazite za 15ak minuta, koliko vam treba i autobusom, pretpostavljajući pri tom da na Brankovom mostu nema gužve. Do blokova ste iz grada za pola sata. Prednosti plovidbe rekom su mnogobrojne: ekološki je, dišete čist vazduh, smiruje vas pljuskanje vode, možete da čujete sami sebe i svoje misli, tiho je, ne pripijate se ni uz čije nepoznato znojavo telo (koje vas nimalo ne uzbuđuje), vidite mnogo više od tržnih centara, ne vidite nijedan bilbord, družite se sa pticama, možete da uđete do toaleta ili da popijete piće (to će biti omogućeno već sledeće nedelje)… Kakav luksuz, a?
Konačno je neko imao sluha da uvede interesantnu novinu. Volela bih da dobru volju pokažu i žitelji ovog grada. Navika je čudo. Loše navike treba menjati. Prihvatiti ono što vam se nudi i čime možete da pomognete sebi (a tako i drugima) je jedna dobra navika. Probajte makar jedan dan da proživite drugačije, da svoju svakodnevicu učinite zanimljivijom. 
Krenite na posao ranije i prošetajte duž keja. Ponesite muziku koju volite, knjigu za čitanje ili blok za crtanje. Sedite na palubu i uživajte. Fotografišite. Ili spavajte. Stignite na konačno odredište sveži i nasmejani i tako započnite dan. Vratite se kući raspoloženi za druženje sa svojim dragim/dragom, za igru sa decom ili razgovor sa prijateljem. Možda ćete čak poželeti i da zabeležite svoje iskustvo. Probajte, a onda izrecite svoje mišljenje. Hajde da stvarno budemo bliži Evropi.
Moje iskustvo je bilo vrlo pozitivno. Zabavila sam se, upoznala sa posadom, upoznala i dva brata doktora iz Indije, koje je jedan naš doktor provodio kroz grad. Pored jednog novog Beograda, prošla sam i kroz Nju Delhi. Bili su vrlo ljubazni, a ja sam se potrudila da budem dobar domaćin, iako sam izgubila moć govora kada je trebalo da pričam na engleskom. Naš vodič je imao problema da pronađe za njih pravi restoran, budući da su makrobiotičari. Ali imao je sreće što je naleteo na mene. Dobih ja i vizit karticu i poziv da dođem do Nju Delhija. Pa, ko zna…
Usput sam uslikala beogradske mostove. Sa sve punim autobusima i tramvajima na njima. Sažaljivo sam im mahnula, natakla šeširić na oči i nasmejana zadremala.
Moram da se pohvalim, jer se lepim stvarima valja hvaliti. Danas mi je rođendan. Dvadeset peti. Četvrt veka. Osećam se odlično. Nego, nećemo sada o godinama i o prolaznosti. Hoću da vas pozovem na posluženje. Spremila sam vam mafine, a kao prilog vam predlažem kaficu ili, još bolje, čaj. Pa, izvol’te, dragi moji virtuelni prijatelji. Neka štrikanje počne. Danas je dan za zabavu. Volim poklone, ali još više volim dobro društvo. I lepe teme.
Osnovno testo se pravi od namirnica koje uglavnom svako uvek ima u kući. Za pleh od 12 kalupa je potrebno 2 jajeta, malo soli, 1 čaša žutog šećera, malo ulja, 2 i po čaše brašna, pola čaše mleka, 1 prašak za pecivo. U ovu zamešanu smesu po želji možete dodavati kakao, mrvice čokolade ili topljenu čokoladu (da biste dobili čokoladni mafin), jabuke i cimet, bademe i ostale grickalice, višnje i drugo voće… Peče se 15ak minuta na 220 stepeni u podmazanom plehu sa kalupima. Odozgo je najlepše kada se prelije pudingom. Biću dosadna sa tom čokoladom (oprostite mi, ipak sam ja danas slavljenica), ali najlepše je kada se preko nabaci puding od čokolade. Nepopravljiv sam čokoholik. Ali, po onoj logici da sve što želim sebi želim i drugima, za danas sam spremila te čokoladne.
Za koji ste čaj? Earl Gray, zeleni ili jasminov? Izabrala sam čajeve u listićima, kako bismo uživali u ukusima. A ja, iako nisam neki ljubitelj pijenja kafe (a u njenom mirisu uživam!), sada bih se ipak odlučila za jedan lep, sladak, mlečan, penušav nes. Sa sve slamčicom. I jednim čarobnim dodatkom unutra, koji ovog puta neću otkriti. Čisto da vas malo držim u neizvesnosti.
Sedeći juče na svojoj terasi i čitajući knjigu, odjednom sam začula tutnjavu sa Save, koja mi je toliko blizu, da bih mogla da je vidim, samo da mi je stan okrenut na tu stranu. Bubnjevi. Je’n dva. Je’n dva. ‘Si ga priključio, aman? A zatim se bojažljivo javila i gitara. I tako poznat glas. Brzo sam se obukla, sela na bicikl i odvozala se do Teatra na Savi. Hrleći ka muzici, sve srećnija, pored reke otkrila sam - Partibrejkerse.
Pozitivna energija se slobodno širi prostorom i putuje gomilom mladih, masnih rokera, rekreativaca koji su se tuda zatekli i ne znaju šta ih je snašlo. Sredovečnim ljudima poigrava brk dok se sećaju svoje mladosti i tih “zlatnih osamdesetih” i dok čvršće stežu ruku svoje žene. Mlade mame pokušavaju da levitiraju između đuskanja i jurcanja za svojom nestašnom decom, koje je sinoć bilo u ogromnom broju i koji su doprinosili atmosferi svojim stalno novim igrama i trčkaranjem.
Obrni-okreni, ovih dana bih da odletim. Pa, normalno je da onaj ko cvrkuće to ponekad poželi. Danas sam imala da obavim jedan vrlo važan zadatak. Nosila sam na dopumpavanje svoja dva vrlo draga helijumska balona u 
Napolje sam izašla sa svoja dva balona, držeći ih na povocu. Pored mene je proletela Pepeljuga u svojoj bundevi, Snežana mi je mahnula, a Sunđer Bob mi se iskezio u lice. Izašla sam iz bajke. Lepo je znati da uvek mogu da se vratim. Na izlazu se prodavačica našalila sa mnom: “Nemojte samo da odletite kao naš globus sa Slavije”.
Gledamo se moja zebica Pipi i ja oči u oči. Ona nervozna, čupava, namrštena. Češe se jednom nožicom koju ja, posebno ovako dalekovida, jedva i da vidim ako nemam naočare. Trese perje. A ja nisam ništa bolja. Ne tresem perje, ali sam džangrizava. U glavi hiljadu misli. Pundravci mi ne daju mira. Ne mogu da sedim na jednom mestu. Posle kraće rasprave, Pipi i ja smo zaključile da je caka u - proleću.
Ako neke simptome mogu da prepoznam, to su oni prolećni. Ništa mi nije potaman. Zimske stvari mi smrde. Mnogo su tamne. Iznošene su. Lagane prošlogodišnje stvari mi ne stoje lepo, boje su neodgovarajuće (ne znam zašto me drugi ubeđuju da su to prave moje boje), sada sam porasla, pa mi trebaju nove… Džepovi me svrbe da potrošim i ono malo novca koji imam. Nezavršene knjige u računaru vape za lekturom. Žare me dlanovi da započnem veliko sređivanje stana, sa svim onim šarenim i veselim detaljima koji život znače. I dok me roleri jure po kući da ih stavim na noge i odvozam se negde daleko, gde mogu da ležim u travi i pevam na sav glas, glava traži jastuk zbog nespavanja da bi gledala buđenje novog dana…
Pored velikih skokova u raspoloženju i osećanjima, proleće je poznato po tome što se u svima nama javlja neki osećaj preporoda. Želimo da odbacimo sve staro, učmalo, dosadno, želimo se se preporodimo kao što drveće izbacuje svake godine novo lišće i pupoljke. Hoćemo da napustimo svoju čauru, da se oslobodimo i konačno - opustimo. Nije li onda čudno što se u nama rađa nervoza i napetost, jer često sami sebi ne dopuštamo takve izlete, jer obaveze čekaju, šef nas ubrzava, svi nas cimaju, moramo da štedimo, moramo rano u krevet… a mi bismo najviše voleli da otperjamo negde i radimo šta hoćemo? Verujem da postoji način da se ovo razreši, da se obe strane pomire. Zato su ovi prolećni praznici mnogo fini i dolaze u pravo vreme.
Naravno, proleće je pravo vreme da se zaljubimo. Sa kim bismo inače podelili svoje nabujale emocije i maštu? Proleće će sa ljubavlju zaista bogato procvetati.
Ne znam jesam li postala razmažena. Muka mi je kad treba da idem u grad. Ne mogu više da podnesem gužvu, sivilo, gladne pse na pločniku koje poneki idiot u prolazu šutne, ljude koji šetkajući pljuju i češu se. Iznerviram se kada mi stari auspuh baci crni oblak u lice. I kada mi nalickana kola ne dozvoljavaju da u miru pređem ulicu. A ponajviše, ne mogu da podnesem saobraćajni kolaps…
Put je postao ravan. Čulo se samo šuštanje ravnog asfalta sa auto puta pod nama. Tek tada smo shvatili da je sve vreme u pozadini išla tiha muzika. Majk Olfild. Ćutali smo i upijali zvuke. Malo spustili sedišta. Svako je jeo svoj ručak - parče tople, hrskave pice uz flašicu vode. Mi i nepregledna vojvođanska ravnica. Samo na trenutak neka ptica preleti preko žutih polja. Malo smo “odškrinuli” prozor i muzici se pridružio fijuk vetra. Knedlu koja je tako dugo stajala u grlu, progutala sam sa sve picom. Lepo je biti van. Napolju. Gde nema vreve. Ni ljudi. Gde čuješ svoje misli.
Predlažem šetnju u rano jutro, kada možete da oslušnete buđenje novog dana i kada vam sve izgleda drugačije, kao da niste u svom mestu. Odlazak u divljinu, tamo gde se još niko nije setio da ode, makar to bilo neko naizgled uobičajeno mesto. Ali vi idite kozjim stazama. Šuma. Planina. Brdo. Ako vam je ustajanje rano i suviše nedostižno, onda se uveče smestite na neko mesto gde vas niko ne vidi, a gde vi sve vidite. Mnogo je lepo da budete neprimetni. Moja stara zabava iz detinjstva. Posmatrate druge, istovremeno i sebe, a niko se ne bavi vama. Igra.
Danas nas je iznenadilo prolećno nevreme. Šibao je jak vetar, nebo se zacrnelo, ptice se uznemirile, kao i deca, koja su svojim vriskavim glasićima dizala još veću prašinu. Po takvom ludom vremenu volim da pomislim da apokalipsa kuca na vrata, jer moja mašta voli da se igra. Odjednom, u daljini ispod crnih, ljutih oblaka, pojavila se jedna tamna tačka. Da li je to neka raketa, avion, crna rupa?! Nije - to je balon!
Možda zato što su baš sutra hteli da ga sklone odatle, balon je odlučio da se oštro suprotstavi toj odluci. Iskoristio je jak vetar da pokida žice kojima je bio vezan i da se vine u nebo. Iako je napravio malu zbrku u gradu i doprineo da saobraćaj bude obustavljen skoro čitav sat, globus sa planom Beograda na sebi je uradio ispravno. Postoje nepredviđene okolnosti koje utiču da se monotona svakodnevica pomeri sa svoje mrtve tačke. Trenutno se prati putanja kretanja balona, a smatraju da će isti preći i granice naše zemlje. Imali smo tu sreću da smo uspeli da ga uslikamo.
Drago mi je zbog balona. Suprotstavio se letargiji karakterističnoj za ove prostore. Odlučio je da uradi nešto za sebe. I za Beograd. Pa i za Srbiju. Nije samo vodio prazne priče. Zavidim mu na hrabrosti. I držim mu pesnice da uspe.
Za Šarlot je to prva noć u internatu. Ali kada se probudi, devojčica u krevetu do njenog nije osoba koja je u njemu spavala sinoć. A i nova zgrada napolju se izgleda promenila u ogromno, crno kedrovo drvo! Šarlot je nekako skliznula u prošlost…
Ovu knjigu Penelopija Farmera je najviše proslavila engleska rok grupa osamdesetih, the Cure, u svom istoimenom singlu iz 1981. Pa, tako sam i ja došla do nje. Kao tinejdžerka sam se njihala u ritmu te pesme i plakala zajedno sa Robetom Smitom, a u svojoj zaluđenosti sam došla i do ovog podatka i, naravno, odmah želela da pročitam knjigu. Ono što zamislim, to i ostvarim, po tome sam poznata. Kada mi je sa Amazona, posle skoro mesec dana čekanja, došla u ruke ova knjiga, molila sam se da me zakači zimska prehlada, kako bih mogla da izbegnem odlazak u školu i kako bih se mogla posvetiti knjizi. Želja mi se ostvarila.
Reč je o devojčici koja je, došavši u internat, izabrala da spava u krevetu sa neobičnim moćima, a da to nije ni znala. Svakog jutra bi se budila na istom mestu, ali četrdesetak godina ranije, i ne kao Šarlot, već kao Kler. S druge strane, Kler putuje u budućnost kao Šarlot. Svako ko spava u tom neobičnom krevetu menja mesto sa osobom koja u njemu spava u nekom drugom vremenu. Šarlot i Kler se nikada ne mogu upoznati, ali se zato dopisuju, svakodnevno zapisujući događaje u beležnicu koju obe mogu da čitaju. I ova knjiga bi bila možda sasvim jednostavna i obična, sa vrlo zanimljivom idejom u osnovi, da se tu nije umešao jedan univerzalni problem - pitanje identiteta. Obe devojčice žive druge živote i moraju da se ponašaju kao da su neko drugi. Šarlot nije uvek Šarlot, već samo ponekad. Obe upoznaju ljude koji počinju da im znače, a takođe, i jedna i druga doznaju svoje sudbine - Šarlot saznaje svoje korene i pravu sudbinu svoje porodice, a Kler saznaje kako će se njen život razvijati i konačno - završiti. Na kraju krajeva, one i nisu tako različite, zapravo, možda su jedna te ista osoba… Ipak, to bi čitaoci trebalo da zaključe i da o tome bolje porazmisle. Sigurno bi i sebe pronašli u toj priči, a možda bi malo bolje razumeli sebe, posebno sebe u dodiru sa tokom vremena. Ali i u dodiru sa drugima.
Nisam sigurna da ćete mi poverovati. Možda se zaista ovo graniči sa nemogućim.
Ušle smo u zgradu. Finu, čistu, mermerom popločanu. Na ulazu u lift, naišla je jedna moja stara drugarica iz detinjstva. Koju nikada nešto nisam volela. Bila mi je nekako… preambiciozna. Ali u nekom negativnom smislu. To su oni ljudi koji bi mogli da gaze po drugima da bi dostigli svoje ciljeve. Drugarica koja je bila sa mnom, jer Ane beše nestalo, srdačno se pozdravila sa njom. Pojma nemam otkuda se znaju. Sa nama je u jedan prelepi, moderan lift ušao i neki crnac. Neki fini tip, rekla bih sportista. Obradovala sam se ovoj neobičnosti. Obradovala sam se i lepom liftu. Imao je i izlaz sa druge strane. No dobro, to je ipak lift. Uđem i volela bih što pre da izađem, koliko god on bio lep. Super, idemo do prvog sprata.
Crnac se smeje i kaže kako ne podnosi svako najbolje ovo penjanje, može nekome da se sloši kada dođe na određenu visinu, ali ok, ubrzo stižemo. Ja sam u panici, tim pre većoj što niko ne primećuje da ovde nešto nije u redu. Toliko se plašim, da čak nemam hrabrosti nikome da se obratim. Na kraju krajeva, gde ćemo kog đavola da stignemo? Gde mi uopšte idemo? Hoću na svoj prvi sprat! A i loše mi je. Jako mi je loše. Ne osećam stomak, sve vuče ka gore, a ja hoću da siđem. Loše mi je. Padam. Da li neko od njih vidi da mi je loše i da hoću napolje? Lift se ne zaustavlja, ali moja svest prestaje…
