Bio jednom jedan pesnik i njemu pripadajuća muza. On je njoj pisao pesme, divio joj se i bio ponosan na nju. Ona je njega mazila po kosi i prikazivala mu se po potrebi, u Evinom ili kakvom drugom kostimu.
Muza se, što je prilično neuobičajeno, razbolela pre od pesnika, što je njega razbesnelo. „Kako je mogla to da mi uradi“, besno se pitao. Sebična kučka, zaključio je. Prvo je prestao da piše njoj u inat. Zatim je shvatio da nema šta ni da piše. To ga je potpuno izludelo. Pitao se šta je zgrešio, pa mu je pripala ova sebična, kljakava, neodgovorna muza koja se razboljeva i, evo, umire.
Počeo je da obija pragove raznih kafana ne bi li pronašao novu. Onoj staroj ni na sahranu nije otišao. Da bi potraga bila temeljnija zaposlio se kao konobar u jednom kafiću i sada ispisuje samo kafanske račune, što on smatra za vrhunusku konceptualnu umetnost. Ne treba mu nikakva muza.
