Blogodak - srpski blogovi na jednom mestu

Pozitivna Nula

I dalje nema napretka na vagi (118,4 kg). Ok, šta je tu je. Ne mogu da kažem da sam zadovoljan, ali nisam ni nezadovoljan. Pozitivna Nula. Planiram da u narednom periodu pokrenem ofanzivu koja bi spustila cifre na podnošljiviji nivo.

Ipak, neće biti lako s obzirom da se spremam da posetim malo Evrope za Uskrs i 1. maj vezano. Rekoh, izbori se bliže pa bi trebalo na licu mesta proveriti koliki su to fondovi što nam obećavaju i šta kažu gde su, po njima, granice Srbije. Prvi put imam priliku za susret oči u oči. Dobro, ne računa se brčkanje po Egejskom moru,  s obzirom da je bilo više naših ljudi nego Evropskih.

Naravno, neću vam reći gde idem. Pogotovo kad sam video jednu TV reklamu sa Draganom Jovanovićem snimljenu baš tamo. U pitanju je najpopularnija turistička destinacija u vangradskim sredinama naše velike zemlje. Moja baba kad bi birala odabrala bi da ide baš tamo. Nemam ništa protiv toga, ali se osećam malo k’o iz juga u mercedesa. Prvi put idem pa ’oću baš u centar. Ko pravi srpski-vo. Valjalo bi prethodno neko privikavanje pre toga, neka pretkomora, al’ s obzirom da je pitanje koliko će nam Evropa daleko biti posle izbora nema se vremena za to. Iz logora na vruću prasetinu. Jedi dok ima, pa šta bude.

Ipak, čini se da će mi najveći odmor biti skloniti se od još jedne predizborne ludnice.  Moram priznati da polučasovna dnevna šetanja i u tom segmentu igra svoju ulogu. Mnogo više strpljenja i mira imam kada prošetam. Okrenem krug u kasno popodne i posle toga bez problema mogu da svarim bilo kakve predizborne spotove, poruke i obećanja.

Nastaviću i po Evropi da šetam, biće i dužih relacija. Slatkiše sam odavno prežalio, mada kažu da je njihov šećer slađi. Za mene će to ostati tajna. Jedino me brine kako preživeti u busu osam dana bez grickalica. A svi te nude.

Ako niste već pogodili gde putujem, strpite se, biće slika sa prvog proputovanja srpskog vola po Jevropi.

Konačno sam smogao snage za novi post. Najpre se izvinjavam svima koji su posećivali blog u nadi da će naći nove postove i možda izgubili nadu da će ih uopšte biti. Evo, ipak ih ima i jedino što mogu reći je da ću nastojati da se ovako duga pauza više ne ponovi.

Šta se u međuvremenu dešavalo? Pa, ako kažem ništa, definitivno ću biti u pravu. Što se tiče kilograma na vagi stvari upravo tako stoje. Cifre su od 118 do 119 kg već mesec i više dana. Upravo to je glavni razlog zašto nisam postovao. Kada vam nešto ne ide u skladu sa očekivanjima onda zažmurite na oba oka u nadi da će se nešto promeniti ne priznajući sebi činjenicu koja je očigledna da se samo od sebe ništa neće dogoditi. Pisanje na blogu bi me vratilo natrag u realnost koju sam smatrao poražavajućom, pa sam neprijatnu situaciju izbegavao danima. Naravno, nijednog trenutka mi nije palo na pamet da odustanem, već je ideja o novom postu uvek odlagana za sutra.

Kao što rekoh, daleko od toga da sam odustao od principa. I dalje šetam pola sata dnevno, ne jedem ništa što sadrži šećer i ne grickam omiljene gluposti. U čemu je onda problem? Problem je u milion sitnica koje sam činio ili ne činio u prva dva meseca, koje su, ispostavlio se, ključne za skidanje kilograma. Gubitkom početnog entuzijazma i motivacije, skidanje kilograma je spalo sa prvog mesta prioriteta u mom životu, pa sam počeo da svraćam u pekaru, što u prvih 70-80 dana nisam radio, na primer. Naravno, konzumiram integralne stvarčice, ali izgleda da je i to dovoljno. Ponekad u nedostatku ražanog, navalim na beli hleb od koga na kraju ne ostane ni mrva. Pešačim, ali ponekad to preraste u dovlačenje do kuće uz kajanje zašto sam se uopšte toliko udaljio. Sa takvim stavom u glavi teško se mogu očekivati rezultati. Pokušavao sam nekoliko puta da se trgnem, ali sam sve pripisivao „prolećnom umoru“, koji kažu stvarno postoji.

Ipak, nije sve tako crno. Ovih dana se spremam da zadam konačan udarac letargiji. Najvažnija stvar je da se i dalje pridržavam principa i tek u ovom lošem periodu sam provalio njihovu vrednost. Da nije bilo datih obećanja sigurno bi slatkiši doživeli sudbinu belog hleba, pa bi cifre na vagi obarale rekorde. Pre neki dan mi je palo na pamet da borba traje 1000 dana, što mi je na neki način dalo snage da ponovo počnem da razmišljam pozitivno i konačno smognem snage i za ovaj post. Možda bi to neki psiholog bolje umeo da objasni postojanje ovako teških faza, ali definitivno sam skapirao da je važno imati dug period ispred sebe i konkretan cilj. Bez toga sve bi se već odavno srušilo. Ovako, idemo dalje!

Uz još jedno izvinjenje zbog pauze, najavljujem bolje dane i niže cifre na vagi!
Dole kilogrami, živela zdrava hrana!