Skoro je nemoguće povratiti jednom izgubljeno poverenje. Ali, jedno je tačno – ne znamo kome možemo verovati. Nekad nas iznevere najbliži, a potpuni stranci nas izbavljaju. Zato mnogi kažu, verujem samo sebi! Pa, to mu dođe kao najjednostavniji način da se spasiš i ne sagoriš u svemu tome. To, poverenje, dođe mi k’o neka sveta reč. I skoro da se u potpunosti slažem s onim što je rekao da više voli da ima nečije poverenje, nego da ga vole.
Neki dan sam čitajući diskusiju na jednom drugom mestu na blogu, saznala za jedno interesantno razmišljanje o umeću zaboravljanja iz mita o Orfeju i Euridiki. Bio je to šlagvort za razmišljanje o poverenju i sumnji u verovanju, u istom ovom mitu. Neću prepričavati celu priču o Orfeju, jer mislim da je svi znate. Osvrnula bih se samo na onaj deo, kad je Orfej sišao u podzemni svet senki, i kad mu je bog Had rekao da će izvesti Euridiku na gornji svet živih pod jednim uslovom – da se ne osvrće na putu ka gore i ne proverava da li Euridika ide za njim. Orfej je odolevao svim putem, ali kad je bio skoro nadomak cilja i već video prvi zrak svetlosti, sumnja koja se pojavila u njemu – da li je njegova voljena uopšte iza njega, da li je održana Hadova reč i može li on imati poverenja u njega, nadjačala je sve. Okrenuo se, i sve je propalo. Euridika se vratila u svet senki, ovog puta zauvek, a Orfej je otišao u paramparčad, niz reku. Glava mu je još pevala o ljubavi i izdanom poverenju, u nadi da će se u svetu senki konačno sresti sa Euridikom.
Možemo se prisetiti i Lotove žene i njene kazne iz “Knjige o postanju”. Ona je “pogledala unazad”, osvrnula se za Sodomom i Gomorom, u kojima joj je ostala “i srce i duša”. Bog je Lotovu ženu pretvorio u stub soli. Zato što je želela “sve i odmah”. To je bila kazna.
Orfej i Lotova žena ( sigurno ima još ovakvih primera) su oboje izrazili sumnjičavost. Jednu od najljudskijih emocija, koja nas, ljude, itekako povezuje. A bogovi su ih oboje surovo kaznili.
Da li smo na mitovima učeni još od davnih vremena, na tim moralnim lekcijama? Da verujemo, na slepo? Da se ne osvrćemo unazad, već grabimo napred, da zaboravljamo? Da ne vodimo računa o momentu kad je korisno i dobro, pa onda nešto može i da se zaboravi? Da slepo verujemo bogu i vođstvu (političkom) koji nam obično kažu – ćuti i radi kako ti je rečeno?!
Ne gledaj unazad, grabi napred, to je korisno.
A ljudi smo, “mi nišči duhom, čije će biti carstvo nebesko”, i uvek možemo da se osvrnemo. Nekad iz znatiželje, možda i u gnevu. Da vidimo svu surovu stvarnost oko nas, i u nama.
Na kraju, lekovitost saksofona…
“…should’ve known better than to cheat a friend…”
Još jedan dokaz kako je nezahvalno da veliki autor pravi listu svojih najomiljenijih ostvarenja. W.A. napravio je listu svojih 
Geolozi kažu da erupcija ovog vulkana nije ništa, i da je samo prethodnica za erupciju mount Hekla-e, barem je tako do sada bilo. Sačuvaj bože, onda avionskih letova ne bi bilo poduže. Ovaj kratki predah u letovima je super, ne vidi se bar ono išpartano nebo, koje uopšte ne doprinosi zagađenju i globalnom otopljenju.
psolutno je neverovatno kako M. i ja nismo za ovo vreme “snalažljivih i sposobnih”, ali ipak moram da vam ispričam nešto, možda nekome posluži…(ovde sada zamislite onog :blush: smajlija)
