Blogodak - srpski blogovi na jednom mestu

Neko veče smo M. i ja odlučili da se odšetamo peške do naše omiljene kafanice u Dunavskoj ulici u kojoj godinama sedimo, i za koju vam ne trebaju posebni dogovori sa prijateljima , da biste se tamo sreli sa njima. Peške ima dobrih 4,5 km od naše kuće, na zelenom obodu grada, do vrelog asfalta u centru . Hladno pivo kad smo stigli u našu kafanicu, bilo je prava dobrodošlica, baš kao i predpostavljeni skup naših drugara, koji je već zauzeo startne pozicije.

Prvo smo se ispozdravljali sa prijateljem koji dolazi iz Nemačke i svake godine provede čitavo leto u Srbiji. On je istoričar umetnosti, uskoro izlazi njegova treća knjiga, i naravno mora se nazdraviti u to ime.
Za našim stolom postalo je u trenutku veoma zanimljivo, veselo i razdragano, sa visprenim upadicama svih učesnika, od kojih niko , da se razumemo nije mačji kašalj, ni što se tiče pameti , ni kafanskog staža. U društvu sa poslednjim kapima esencije novosadske boemije, koja je na moju veliku žalost strana današnjoj mladosti ( danas se pribegava instant hemijskim sredstvima do getting high, bez lepršavog humora i dosetki koje trasiraju manje više taj put), ja kao jedino žensko u društvu bila sam mažena i pažena, do jednog izvesnog momenta, i bila pravi libling. Posle kako vreme odmiče, u kafani, za stolom, svi postajemo ravnopravni, i mene više ne “brani “, čak ni M! Svako dolazi na “tapet” , i pravilo br.1, je primaj , ali i vraćaj udarce! Radi se naravno o šalama, događajima koji su već ušli u novosadske anegdote.
Mi se svi odlično poznajemo i razumemo, jer se družimo mnoooogo godina, po sistemu-ko danas misli, a ko govori !!?? Kad je opustela Dunavska, u neko doba…..noć topla, mi još žedni….završili smo kod prijatelja u bašti njegove kuće, uz gitaru i pesmu. Hit noći je bila Tjomnaja noč…koja je meni nekoliko puta naterala suze na oči, što zbog sveopšte emocije radosti druženja, što zbog asocijacija na surovu realnost, iz srpske verzije teksta ove briljantne ruske pesme.

MAKARONE ŠMEK

Verovatno su mnogi od vas poodavno zaključili, što iz mojih postova, što iz komentara, da volim da kuvam, jer volim dobro da jedem. Prosto sam opsednuta kuvarima online, a i ovih štampanih imam na desetine. Sada jedno otvoreno priznanje - pokrenula sam blog na wordpressu - Makarone šmek, naravno o hrani i piću.

Na ovaj način ga besramno promovišem i reklamiram!

Stvarno nisam mogla da se suzdržim. Na tom blogu neću pisati o klasičnim jelima i pićima kao sarma, musaka, pasulj na sto načina , špricer, šumadijski čaj…. koji krase naše podneblje, jer većina to zna da sprema, a ima i od koga da nauči. Uz neznatne razlike ti biseri naše kuhinje u svakoj našoj kući su veoma slični i dobri.

Htela sam da pišem o jednostavnoj hrani, koja se veoma lako i brzo može pripremiti. I o zdravoj hrani, hrani bez mesa, hrani koja se ne kuva 3-4 sata kao nekada. Ko još ima vremena za takvo isceđivanje duše iz hrane?

U potrazi za imenom bloga nisam bila naročito inventivna! Na poznato Makarone dodala sam samo reč šmek, jer ću se truditi da moj kulinarski odbir stvarno ima nesvakidašnji i dobar šmek. Imaće šmek na mediteransko, dobro, ponekad skupo, ponekad otmeno i dekadentno, u svakom slučaju odmaknuto od svakodnevnih menija.

Naći ćete uvek neki recept ili sitnicu(koja znači pogotovo mlađima), koji će ponekad neki sto učiniti posebnim i nesvakidašnjim. Dođite na MAKARONE ŠMEK! Ostalo je u vašim rukama.

Sanjati san je poželjno! Kad odsanjaš udahni punim plućima realnost oko sebe. Boli, ha ?

Prava suština sanjanih i odsanjanih snova, nalazi se mnogo višlje od onoga o čemu se ustvari sanjalo. Ona je večito nadahnuće, zato što se graniči obično sa nemogućim. Ako se misli na nešto drugo, što ima dobre šanse da se ostvari u budućnosti, tj.sve se podredi ostvarenju toga , onda to i nije san, nego plan.

To sa snovima je frka. To je nešto što te stalno izaziva. To je nešto što jako želiš i pomaže ti stalno da budeš ti. A stalno ti je izvan dohvata ruke.

U životu sam srela mnogo ljudi koji su imali snove , ali su odustali od njih, sticajem raznih okolnosti. I ja sam. Odustaneš od snova zbog prilika u porodici, ljudi u njoj …. jednostavno žrtvuješ svoje snove. I to žrtvovanje ide tako u krug, oduvek, i neprestano traje. Oni koji još ništa nisu žrtvovali u životu, ne razumeju one što jesu, i po pravilu se uvek čude i razočarano se pitaju , kako je neko tako “velik” i talentovan, tako ql, odustao od snova i podlegao nečem tako običnom i trivijalnom.

To je ono kad, kako kažu ljudi, idealista postane realista, ne možeš ništa drugo do da pomisliš kako je nisko pao.

Ali , ruku na srce, razmislite i upitajte se . Da li je stvarno tako?

Mislim da se onima što su se žrtvovali zbog drugih, otvara ulaz na jedan “viši nivo”. Novi nivo, koji ja ne umem i ne mogu da opišem u ovom postu, ali ga osećam.

Iako boli to osećanje napuštenih, neostvarenih snova….nisi totalni luzer u celoj priči.

Ono te dovodi na nivo saznanja da si postao plemenitija osoba, no što si bio, ili mogao biti. Stavio si druge , tebi drage osobe, ispred sebe… pa čak i ispred svojih snova. A još si plemenitiji, što si sada svestan svoje plemenitosti. Zato, ako ste u toj ravni percepcije stvarnosti , nasuprot onome - šta bi bilo, da je bilo… pomoći će vam da ne žalite. I da spokojni zaključite - VREDELO JE !

Nisam mogla da se obuzdam , a da vam ne pustim ovaj video nekog australijskog kantri pevača na koji sam naišla nedavno na mom omiljenom “boingboing”-u . Suze su mi pošle na oči od smeha, dok sam slušala ovu pesmu. Setila sam se mog sina kad je bio tinejdžer, i njegovih “opširnih” razgovora sa nama roditeljima.Klešta su bila igračka… za obdanište…. preslaba alatka , da mu izvučeš reči iz usta. A tek smejanje, kao lud na brašno, nečemu što nama uopšte nije bilo smešno! Simpatične godine! Da poludiš! Moja dobra prijateljica i njena ćerka upravo prolaze kroz tu fazu u razvoju.

Svaki dan mi dođe sa novim hitom, ili bar telefonira da ispriča bisere, koje mlada gospođica izvali , bisere tipa- “Kako je bilo u školi?”, pita roditelj…”Dobro”, odgovara posisaosamsvupametovogsvetaaliminevaljanosočinogerukeušiinaštajauopšteličim, tegleći se. “Šta je to bilo tako dobro”, trudi se roditelj, dalje. “Ne znam , zaboravio sam”, odgovara , zeleni junoša.

Sva sreća da smo preživeli svi ovu fazu “neokrnjeni”, i da je relativno kratko trajala. Sada se smejem, ali želim da utešim roditelje u toj fazi razvoja dece. Samo pričajte makar vi, iako vam se čini da je uzaludno, jer je junior ili juniorka u svojim oblacima…Kuc, kuc …Earth to your majesty!… i lagano ih “prizemljite”, ma kako izgledalo sizifovski i naporno.

Obratite pažnju molim vas na slang i sveopšte ” bogatstvo ” rečnika u ovoj pesmi. Zar vam se ne čini da oni nas u toj fazi jednostavno zaj..bip…vaju ?

Na snimku mi se najviše sviđa dečakovo namigivanje na kraju, kao njegovo jedino pravo osećanje, a potvrda je moje predzadnje rečenice. , slažete li se?

ZEITGEIST!!! Hej, ne ugledajte se na ove… izmislite nešto novo , u duhu vašeg vremena!!!

Ovih dana podsećali smo se na studentske demonstracije iz 1968.god. širom sveta pa i kod nas. Bile su to godine kad su mladi ljudi širom sveta pokazali koliko su bili željni promena i slobode kroz svoju pobunu protiv establishmenta, rata…

Kao i obično bili su izmanipulisani, a njihove vođe nakon izvesnog vremena, postale su istaknuti članovi istog tog establishmenta i izneverili ideale iz mladosti. Kod nas takođe gledam takve kao istaknute članove društva ili vođe popularnih NGO, koji su danas na sasvim drugim pozicijama od onih za koje su se nekada borili. Pa, to je taj život i sav taj džez!

Vremena borbe protiv ratova, slave mladosti i ljubavi sa jasnom parolom “give peace a chance”, možemo reći da su vremena izgubljenih iluzija za većinu. Policija, kao i svugde u svetu, instrument moći, režimska, pendrečila je studente po ulicama, braneći establishment. Bila su to “vunena” vremena, najbolje ilustrovana u kultnom filmu “Strawberry statement” (O jagodama i krvi) .

I danas su vremena još “vunenija”, a ja se pitam gde je energija današnjih studenata, jer je po pravilu uvek na strani mladih. Zašto ćute i mire se sa situacijom? Ipak živim u nadi da će se u svetu začeti novi pogled na svet , moderniji…slobodoljubiviji…bez pristanka na dobrovoljno ropstvo, nekolicini umišljenih bogova i njihovim korporacijama, koje ni ne vidimo , a koji bi da vladaju svetom.

To je neminovnost u svetu, pa i kod nas . Demonstracije i štrajkovi biće sve češća pojava.

Naravno da mislim i nadam se da će opet studenti biti ta pokretačka snaga, i uopšte mladi u svetu, koji će uz neku , novu, njihovu muziku , pokazati da samo ljubav među ljudima može spasiti svet.

Samo da izaberu prave vođe, koji se neće zanositi knjigama Kastanede i drugih šamanskih mudraca , i koji ih neće prodati za šaku peyotla, meskalina, LSD, i na koncu, dolara , koji “kvare” ljude , u svakom smislu, i nose vreme izgubljenih iluzija. Neka razmišljaju, za svoje dobro, a ja ću uvek biti na njihovoj strani …. !

Posle sastanka u “Reci” i predivno provedene večeri, sela sam u taxi za autobusku stanicu, koji je za mene pozvala i do njega me ispratila, predivna Lost. Vozač je poprilično brzo vozio, da ne zakasnimo. Jutro je bilo blizu, videla sam da nebo nije tako crno.Užasno mi se spavalo. Samo da dođem do autobusa.

Stigli smo na vreme, taksista i ja. Ljubazan čovek, stao je na još jednoj od mogućih stanica da proveri informaciju s kog mesta moj autobus u 3,ooh tačno polazi, da me ne ostavi, pa da moram da šipčim jedno petsto metara peške od stanice do stanice. Mora da je video koliko sam grogi, ali bez obzira na to ljubaznijeg taksistu nisam odavno srela, ćaskali smo sve vreme. Kad smo stigli čekao je da vidi jesu li vrata od ograde na stanici otljučana, ili ćemo morati da tražimo nekog pospanog čuvara da otključa.

Na stanici po gde koji putnik. I ja. Dolazi autobus na šesti peron . Ulazi jedna devojka, jedan mladić i ja. I tako do NS, verovali ili ne.

Javljam se Electri da sam bezbedno stigla i da odlazim kući. Iz njenog telefona dopire žagor. Nasmejem se u sebi , setivši se Zih i Bube, kad su mi rekle u “Reci” u onom ludilu:

“Umesto da češće provodimo vreme ovako, mi sedimo nad tastaturom i kuckamo.”

“Electra” je rekla da i one polako kreću. Šap mi se danas već javila na blogu. Kakvi divni ljudi!

U autobusu sam se javila M. da sam krenula i rekla mu da nastavi da spava. Neće, hoće da dođe po mene na stanicu. Kažem: “Dobro”….i zaspim. Trgnem se u NS. Odavno nisam osetila lipe kako mirišu u pola pet ujutro. Dan je svanuo, M. je došao po mene.

Bilo je sveže, u odnosu na toplinu autobusa, pa sam se šćućurila na njegovom ramenu. Pitao je kako je bilo. “Odlično ” , kažem ja,”prvom prilikom idemo tamo!”

Vozili smo se pustim ulicama i na trenutak sam se setila mladosti i naših povrataka iz provoda ove vrste.

Stigli smo kući. Gledala sam našu usnulu ulicu, dok je M. otključavao.

Jedan mali izlet, koji je mnogo značio u svakom smislu, završio se. Kroz prozor sobe mirisala je naša bašta. Umorna, u dubokom spokoju, legla sam pored M. zadovoljna i srećna što mi je u srcu , i u duši …sve baš tako,  kako jeste.

PS - Ovo i nije neki post….samo dajdžest izveštaj posle predivno provedene noći, koju nisu osetili oni koji nisu došli, iz ko zna kojih razloga. Kajaće se!

Dragi moji, žao mi je što se nismo čuli i jasno dogovorili kada se tačno možemo naći, ali nadam se da još nije kasno.

Ako se ne vidimo, neka vam bude prijatno veče, čula sam od nekoga kome mogu verovati, da je u “Reci” loooodnica!!!

Pazite samo na ove bar-tenderke, šta vam stavljaju u cugu, i mislite na mene, ako ispadne da se ne vidimo, što će mi naravno biti žao. Ali , if that….biće dana!!! Živeli! Ja imam odličan recept za daikiri od lubenice sa belim rumom, (može i votka), a nije loš ni Cuba libre! Pošto sam s pićima “otišla” na Karibe, naslovno pitanje mora da bude na španskom !!! Čuvajte se!  Nazdravlje!!!

U petak smo M. i ja pozvali naše prijatelje na večeru kod nas kući. Bilo je divno majsko veče, M. je kosio travu i sređivao baštu i terasu, jer smo naravno odlučili da večeru serviramo napolju.

Ja sam od podneva sastavljala menu, i unatoč verovatnim očekivanjima gostiju, umesto nekog klasičnog roštilja , odlučila se za neku vrstu hladne večere tipa švedski sto i …ono “uzmi sve što ti život pruža”… da bismo mogli što više da pričamo i opustimo se svi zajedno, odnosno da M. nije zauzet pripremanjem roštilja, a da ja ne izigravam “malog od kužine”- oljušti mi ovo, iseckaj mi ono, daj mi šerpu za ovo, dodaj krpu- A, šta …nisi oprala rešetku?…(Sve ovo iziskuje pogled s podignutom obrvom…to sam ja kriva…priznajem , nisam sa drillom počela na vreme, sad je već poprilično kasno!)

U tim slučajevima, mi raščupani trčimo na relaciji kuhinja - terasa, i kad sednemo gosti već poprilično odmaknu s aperitivima, pa ih je teže pratiti…Zato sam ja odlučila da ovog puta sve pripremim unapred, ispekla sam meso, servirala , napravila brdo salata i , tako redom…iznela mnogo malih sveća na moju terasu punu cveća, iznela čaše, M. se brinuo da piće bude dobro rashlađeno….Sve je bilo tres chik… picnuto, a mi smo čekali prve goste, u toplom i mirisnom majskom predvečerju.

U toku dana , dok sam pripremala hranu , u jednom odsudnom trenutku nestalo je struje na jedno sat vremena, jer su priključivali neku novu zgradu u našem kraju , ja sam naravno odlepila i shvatila to kao neki “loš znak” ! No… sve sam to zaboravila kad je struja stigla.

Počeli su da dolaze prijatelji, sa bocama pića, sitnim poklončićima…kum je doneo dve flaše najboljeg portogizera iz Sr. Karlovaca, ever !!! Pijuckali smo dobru domaću kajsijevaču( M. nabavio !), pričali svi u glas, svako sa svakim, dobra muzika u pozadini… večerali…i polako zauzimali ona mesta gde će svako od nas provesti ostatak noći najudobnije.

Počelo je…jedni imaju problem sa dementnom majkom…gore nego sa detetom…kum i njegova ex, kupili sinu stan u Beogradu, “iscedili se” finansijski po sistemu…dam’ daš jednu cigaru….?… žutu banku više nemaju…jedni imaju puno posla, tako da se vide samo u prolazu, nervoza…kuća u rasulu…ne funkcioniše mnogo što-šta…i zvoni telefon…(a ja se čudila što mi nema drugih kumova, a ne javljaju se…). Moja kuma C. izvinjava se i javlja da nisu nizašta, njihova ćerka tog popodneva pod hitno imala operaciju mladeža, čeka se nalaz….ona…V. je očajna, oni čuvaju unuka…To mi je bilo najstrašnije, i morala sam svima da kažem razlog njihovog nedolaska….

Ostatak večeri, proveli smo uglavnom u slušanju muzike i tihom mrmljanju, ni nalik onom žamoru s početka…Nekad su eto i takve večere kod nas na terasi,… tužne, uobičajene, dosadne…a… ja … kao domaćica…bila sam dužna da održavam tok razgovora, i da pazim da neko ne “polupa nameštaj”…onako pala s nogu, rekla sam M. da mi stavlja mirišljavu so pod nos, da ne zaspim …Prošao je još jedan dan , koji nije ispunio očekivanja….ali nas je po stoti put skupio…takve kakvi smo…I to je život…!

Danas ću pisati o ljudima koje nisam odavno videla, i ljudima koje nisam nikad videla, a to ste vi moji fellow blogeri.

Neki dan sam od prijateljice dobila e-mail adrese nekih , meni dragih ljudi iz mladosti , iz gimnazije sa kojima nisam bila u kontaktu. Evo prilike! Odmah sam napisala svakom od njih par redaka , i sada čekam da vidim hoće li se neko od njih javiti. Nadam se da hoće. Imali smo lepih trenutaka u životu.

A sada o našem mogućem susretu u “Reci”! Nisam ja baš tako pričljiva kao što izgledam ovde na internetu. Prilično sam ja ćutljiva i mirna. I mislim da bolje “slušam” nego što pričam u kontaktu u četiri oka. Obično slušam šta ljudi pričaju i onda kažem na kraju nešto, kao odgovor , ako je uopšte potrebno…Ponekad ne mogu da se setim u tom trenutku nečeg dovitljivog i pametnog. Posebno važnog… To ne znači da mi u glavi nije sevnulo milion misli, koje nisu u direktnoj vezi sa onim što se trenutno događa , pa ću vam delovati rasejano ili da nisam “prisutna”. Možda ću pričati o vremenu… da, dani su duži…a noći u NS divno mirišu na jasmin…u maju…

Možda vam liči da pomalo “filozofiram”, ali mislim da bolje izražavam svoje osećaje online, ili u nekoj vrsti pisma, nego u prisnom kontaktu. Ja sam ipak onaj dobro poznati “dugoprugaš”, koji se otvara nakon mnogo, mnogo vremena provedenog zajedno. Anyway, nemojte doneti pogrešan sud o meni…ni vi što vas odavno nisam videla, ni vi što vas nikad nisam videla…

Ja sam ista ona “makarone” iz postova i komentara, samo malo ćutljiva, mirna i….možda čak…iznenadićete se…stidljiva. Slušam VH1, Shola Ama , peva “You might need somebody”… da fino je uvek imati nekog… i puštam još jednu sredu da ode u četvrtak…koji polako ulazi u moju sobu kroz širom otvorene prozore.

Znate ono kad ceo dan pevušite u sebi neku pesmu, a ne znate razlog, zašto je to tako.

Biće da je to bila moja podsvesna reakcija na neke lepe novosti koje sam čula juče, ali o kojima ću jednom drugom prilikom. Jednostavno vam se neki osećaji i događaji slože.Reminiscencija, trenutni flashback. Happiness is a warm gun!!!

Ova pesma me uvek podseti na to zašto volim Bitlse i dan danas. Jer je Lenon genije. Samo on je mogao napisati ovakvu pesmu, bez referenci na njegovu drug abused fazu . Metafore iz pesme neka tumači kako ko hoće, slušajte predivnu pesmu , recimo”protiv rata u Vijetnamu”, o sexu, lovcima na životinje i ljude, drogi… Pesmu koja je po meni toliko ispred vremena kad je nastala, i važi i danas… kao i čovek koji peva u refrenu bang, bang shoot, shoot… i završi na taj način u Njujorku.

Slušajte i budite srećni, bar ovog vikenda…

Po meni jedna od najboljih i najlepših pesama Bitlsa, možda nepravedno zapostavljena, kao većina dobrih stvari uostalom , ali…evo ja sam danas srećna i ne mogu da zamislim današnji dan bez nje. Stavila sam plejer na repeat, i topim se….