Blogodak - srpski blogovi na jednom mestu

Danas smo  prilično kasno popodne stigli na čardu “Dunavac” na Ribarskom ostrvu. Moja početna zlovolja i gunđanje prijateljima i mužu da je prilično kasno za sedenje napolju, uskoro po dolasku je nestala. Ribarac je oduvek predivan u ovo doba godine, i nije me izneverio ni danas. Suva zemlja i trava, letargija mačaka i pasa koji su se sunčali na obali, mnoštvo insekata, lepi Dunav koji tako mirno teče, budili su i u meni neki skoro idiličan spokoj. Ipak sve  nagoveštava  da je i miholjskom letu uskoro kraj.

Narandžasta, roze, crvena boja lišća na drveću uz još dosta zelenog, ličile su mi na maskirne. Volim da posmatram ovu metamorfozu prirode, iako kao totalno letnji čovek  teško podnosim i jesen i zimu, pogotovo kad me sve ovo oko mene stalno podseća na prekršena obećanja da će leto biti dugo i toplo.

Proleće ove godine je odavno mrtvo.

Lagana letnja atmosfera je oduvana.

Jesen skida plodove sa oraha i sycamore tree (javora,  ali ja volim ovaj engleski naziv).

Hrastovi, platani i jablani, prilagođavaju još uvek svoje zelene ogrtače, odbijajući jesenje senke.

Jedino žute hrizanteme i “dan i noć” u saksijama iznad skoro uvele trave daju neke hint-ove, u kojima se nazire neka nada.

Sunce je zašlo…nazad u veliki prljavi grad.

So it goes, što bi rekao Kurt Vonegat.

Svako je hteo da uhvati malo Miholjskog sunca

Kud plovi ova ekipa?

Do sledećeg leta...

Čarolija-čuvati unuke i pecati...

Neki dan je bila jedna godišnjica. 24. septembra 1936. rodio se Jim Henson, tvorac Muppet lutaka, koje su obeležile period od 1976-1981 god., i mnogih drugih, setimo se Sesame str. Danas bi imao 74god, i sigurna sam da bi nas još uvek uveseljavao.

Kreirao je fantastične i ljupke lutke i karaktere, kojima je pozajmljivao svoj glas – bio je Kermit, Ernie, Rowlf the dog, Swedish chef i dr.

Bio je čudesan taj njegov svet lutaka i karaktera, pa ću danas pokušati da se nasmejem, jer laughter through tears, still heals ! “Zaroniću” u moje tavanče  i stvari sa vintage šmekom, i izvući stare video trake i stari video rekorder. Kermit the frog kaže:

Life’s like a movie, write your own ending.

Keep believing, keep pretending!

Imala sam nameru da uradim mnogo posla za vikend. Ali nisam. Trebao mi je skoro čitav dan, dobro ne čitav, ali mnogo vremena, da spremim gostinsku sobu, za gošću koju očekujem, napravim mesta u ormanu za njenu garderobu, očistim kupatilo, i… tu sam stala. Dalje mi se nije dalo! Dobro, nije baš sve tako loše. Ali još uvek imam grižu savesti, jer sam  izmišljala svašta da radim, samo ne ono što je trebalo. Uostalom, zašto i ja ne bih imala spektakularne planove, koji vikendom ne uključuju i ne podrazumevaju kućne poslove ?

OK, ovo nisu bili moji “vredni” dani! Dani ovog vikenda su kod mene više podsećali na otvaranje sezone snova. Evo i danas, pijem drugu šolju moje nes kafe, sređujem inbox, blogove i blogliste, tumaram po kući, i sanjam…oh, slatke li lenjosti!

Okačila sam još sliku u gostinskoj sobi, onu za koju sam mislila da nam ukrašava ambijent posle krečenja, i koja je bila u budžaku, između zida i ormana. Ne vidim razlog zašto ona ne bi izgledala lepo na zidu i sada, zar ne?!

…saga se nastavlja! Žurim da se spremim za izlazak. Opet ! Zatvorila sam vrata od kuhinje sa indignacijom, i posvetila se lakiranju noktiju, čekala i sedela, i sanjala.

Nekad su mi izgleda potrebni ovakvi vikendi.

Pomislila sam…pa, i nije sve tako strašno, nema tu na vidiku mnogo posla, sem ako ne pogledam dobro po kući… ali, nisam htela da kvarim izlazak.

(Što se muzike tiče, na repeat je išao, i vikend  obeležio Sačmo, sycamore tree zbog njegove veličine i hladovine, u kojoj  se divno sanja…   Bilo kakvi snovi. Poželjni su. )

Skoro je nemoguće povratiti jednom izgubljeno poverenje. Ali, jedno je tačno – ne znamo kome možemo verovati. Nekad nas iznevere najbliži, a potpuni stranci nas izbavljaju. Zato mnogi kažu, verujem samo sebi! Pa, to mu dođe kao najjednostavniji način da se spasiš i ne sagoriš u svemu tome. To, poverenje, dođe mi k’o neka sveta reč. I skoro da se u potpunosti slažem s onim što je rekao da više voli da ima nečije poverenje, nego da ga vole.
Neki dan sam čitajući diskusiju na jednom drugom mestu na blogu, saznala za jedno interesantno razmišljanje o umeću zaboravljanja iz mita o Orfeju i Euridiki. Bio je to šlagvort za razmišljanje o poverenju i sumnji u verovanju, u istom ovom mitu. Neću prepričavati celu priču o Orfeju, jer mislim da je svi znate. Osvrnula bih se samo na onaj deo, kad je Orfej sišao u podzemni svet senki, i kad mu je bog Had rekao da će izvesti Euridiku na gornji svet živih pod jednim uslovom – da se ne osvrće na putu ka gore i ne proverava da li Euridika ide za njim. Orfej je odolevao svim putem, ali kad je bio skoro nadomak cilja i već video prvi zrak svetlosti, sumnja koja se pojavila u njemu – da li je njegova voljena uopšte iza njega, da li je održana Hadova reč i može li on imati poverenja u njega, nadjačala je sve. Okrenuo se, i sve je propalo. Euridika se vratila u svet senki, ovog puta zauvek, a Orfej je otišao u paramparčad, niz reku. Glava mu je još pevala o ljubavi i izdanom poverenju, u nadi da će se u svetu senki konačno sresti sa Euridikom.
Možemo se prisetiti i Lotove žene i njene kazne iz “Knjige o postanju”. Ona je “pogledala unazad”, osvrnula se za Sodomom i Gomorom, u kojima joj je ostala “i srce i duša”. Bog je Lotovu ženu pretvorio u stub soli. Zato što je želela “sve i odmah”. To je bila kazna.
Orfej i Lotova žena ( sigurno ima još ovakvih primera) su oboje izrazili sumnjičavost. Jednu od najljudskijih emocija, koja nas, ljude, itekako povezuje. A bogovi su ih oboje surovo kaznili.
Da li smo na mitovima učeni još od davnih vremena, na tim moralnim lekcijama? Da verujemo, na slepo? Da se ne osvrćemo unazad, već grabimo napred, da zaboravljamo? Da ne vodimo računa o momentu kad je korisno i dobro, pa onda nešto može i da se zaboravi? Da slepo verujemo bogu i vođstvu (političkom) koji nam obično kažu – ćuti i  radi kako ti je rečeno?!
Ne gledaj unazad, grabi napred, to je korisno.
A ljudi smo, “mi nišči duhom, čije će biti carstvo nebesko”, i uvek možemo da se osvrnemo. Nekad iz znatiželje,  možda i u gnevu. Da vidimo svu surovu stvarnost oko nas, i u nama.

Na kraju, lekovitost saksofona…

“…should’ve known better than to cheat a friend…”

…se uvek prodaju odlično.

Sigurno ste nekad stajali opčinjeni pred fotografijom hrane u reklami za neki restoran. Kakvo ukusno  i sočno jelo!  A moje nikad ne izgleda tako dobro! Ni ono u restoranu zapravo ne izgleda onako kao na slici. Kad primamljeni slikom uđete, brzo se i uverite u to.

Ono što ne kapiramo  dok gledamo te predivne fotografije, je da je hrana na njima fejk, smrznuta, nalepljena, pričvršćena, obojadisana. Tu je naravno da vas pozove, da svratite.   Zato se ne nervirajte  previše. Važno je da u vaše jelo stavite kvalitetne sastojke i spremate ga s puno ljubavi i dobre volje, a ne za izložbu. A ubeđena sam i da ga nećete pobacati po tanjirima kao cepanice.

I tako, kad vidite predivnu i gustiozno napunjenu  staklenu posudicu  sa sladoledom, u nekoj reklami ili na TV,  ne očajavajte što vaše slike nikad ne ispadnu tako lepo. Na ovima se ne vidi ni jedna muzga od otopljenog sladoleda. Pa zato što to i nije sladoled, već obojadisani pire krompir. Pravi sladoled prebrzo bi se otopio pod svetlošću reflektora.

A tek pečenje! Kako se samo cakli i kako je divne zlatno žute boje! Probajte kremu za cipele, i oprljite ga malo nekom bakljom ili svećom. A slika sočnog bifteka, očima da ga jedeš. Da vaš ispadne tako, morate ga isprskati mešavinom vode i glicerina, a  divno i sočno voće i povrće po magazinima spremilo se za slikanje na isti način. Pića su uglavnom obojadisana voda, sa dobro postavljenim svetlom  odpozadi. Hrana koja se pari iz tanjira, neka čorba ili supa, hm? Svi znamo koliko se ustvari kratko “puši” iz tanjira. Verovatno ima suvi led, ili one dimne kuglice. Glina za filovanje i čačkalice za pridržavanje, čine da pile ili ćurka stoje onako na tanjiru. A tek onaj divan sosić što klizi po pečenju! Lepak. Kraj čarolije, pali svetlo.

Zaista je posao fotografisanja hrane veoma težak, posebno kad znamo da hrana vrlo kratko posle kuvanja izgleda lepo i privlačno. Dobri fotografi hrane su godinama usavršavali ovu umetnost. Za nas je to samo jedan kratki pogled i osvrt na fotografiju, a neko je proveo sate ili dane, dok nije postigao baš taj efekat koji će nas pozvati, ili jednostavno oduševiti.

Još jedan dokaz kako je nezahvalno da veliki autor pravi listu svojih najomiljenijih ostvarenja. W.A. napravio je listu svojih  šest najboljih filmova, i u intervjuu londonskom Times-u rekao da su to Purple rose of Cairo, Match point, Bullets over Broadway, Zelig, Husbands and wives i Vicky Cristina Barcelona. Lično se ne bih složila s njim.  Neke filmove s njegove liste ne bih pomenula, a nedavno ponovo gledajući “Misteriju ubistava na Menhetnu” i fantastičnu Dajanu Kiton, sigurno ne bih oklevala da uvrstim na tu listu, kao i “Hanu i njene sestre” i “Eni Hol” .

Woody Allen je rekao da je listu svojih omiljenih filmova Woody Allen-a pravio na osnovu toga, koliko su ostali verni, i blizu njegove osnovne ideje o filmu. I jedan od najpoznatijih filmskih kritičara, Roger Ebert je zatvitovao -  “Greši!”

via kottke

Niste imali prilike da na mom blogu čitate postove političke sadržine. Sve te političke zavrzlame i gadosti, koje za sobom ostavljaju mnogo grobova nedužnih ljudi, te medijske manipulacije da se sve to sakrije, spere sa sebe, okrivi neko drugi, koliko smo medijski slobodni ili dirigovani, i ostale nečasne radnje oko toga, uvek pobude moju pažnju. Ovih dana pratim događaje oko izvesnog Juliana Assange-a i američkog obaveštajca, koji se zove Bradley Manning.

Manning je službovao u Iraku, i poslao nekoliko stotina hiljada video podataka Julianu Assange-u, osnivaču elektronske platforme WikiLeaks, smeštenoj na serveru u Švedskoj. Video podaci odnose se na rat USA u Iraku i Afganistanu, i razna prekoračenja običaja rata zbog kojih su ginuli civili i deca. Manning je uhapšen, i nalazi se u američkom zatvoru u Kuvajtu, a Pentagon je u potrazi za Assange-om, jer se plaši da li će J.Assange objaviti tajne podatke, koji ugrožavaju američku nacionalnu bezbednost. 

B.Manning  je  insajder specifičnog imena – whistleblower, tj. onaj koji “duva u pištaljku”, odnosno upozorava javnost da se nešto dešava, nešto što je istina i što bi javnost u svetu trebala da zna, što je u javnom interesu. Za razliku od onih insajdera, “drukara i tastera”, koji ocinkaju ekipu s kojom su bili i radili, za novac ili  svoju slobodu. (zaštićeni svedoci). U zavisnosti od zemlje do zemlje u kojoj vlade ili korporacije zloupotrebljavaju ovlašćenja, whistlebloweri su ili izdajnici, ili heroji.

Pentagon sada traga za Assange-om “…da razgovara sa njim, tj. samo da uspostave kooperaciju sa njim”. J. Assange-u su njegovi advokati savetovali da nije preporučljivo da ide na tlo USA.

I ja bih mu savetovala da mnogo ne veruje “onima čija je nacionalna bezbednost” u pitanju, sem ako neće da “zviždi” iz ćorke, u najboljem slučaju. Nakon medijske ušminkanosti i proglašenja za “public enemy” te zvižduke nikako nećemo čuti. Bolje da se drži Švedske koja ima dosada najbolji zakon o zaštiti whistleblowinga. Ovaj svet je zaslužio da zna  mnoge istine, da bi mogao da ide dalje. O svemu čitajte ovde, i na mnogim drugim mestima na net-u. Kod nas u Srbiji želim sreću svim whistleblower-ima, i da ih ima što više, da “uzbune” našu javnost.

Marina Abramović, naše gore list. Rođena Beograđanka, sada već dugo u Njujorku. Neću pisati o njenim biografskim podacima, eto linka, ali hoću da pomenem ovu umetnicu svetskog glasa, koja je ovog proleća opet došla u žižu interesovanja u celom svetu umetnosti. Marina je poznata kao pionir u izvođenju raznih performansa kao vizuelne art-forme, još dok je bila student umetnosti u Beogradu. Telo joj  uvek bila i tema i medijum. Njena najnovija izložba u NY, u Museum of Modern Arts, izazvala je interesovanje, jer je vrlo neobična.

Delove sa izložbe videla sam na net-u, i dugo sam razmišljala o tome. Evo o čemu se radi!

Dakle, moj život je meni neka umetnost performansa, vama je vaš. Ja to mogu da razumem, ali kad sam videla njen performans, da sedi sa posetiocima satima naspram njih i ćuti sa njima, moram reći da to nisam baš shvatila u prvi mah. Mislila sam u sebi kako bih morala malo više da se pozabavim modernom umetnošću, i da počnem lakše da kapiram neke stvari. Pa, to i jeste svrha umetnosti. Pošto performans kao njen u MoMA-i nisam nikad videla, često sam svraćala na njihov sajt, i stalno mislila o Marininoj ideji, da sedi sa ljudima u galeriji satima i danima, i da ćute, i samo se gledaju. Zašto?

Eh pa, pošto umetnost tera na razmišljanje, jel tako? tako je!… shvatila sam Marininu ideju i udarac, al’ onako u vugla, urbanom transu u kome živimo i stalno žurimo, bogtepitagde. Mi se danas retko, vrlo retko fokusiramo na ljude oko sebe. Bar ne zadugo. Ma… sada skoro nikako! I sigurno ne sedeći i gledajući se u tišini.

Hypnotic, zar ne!?

Ne znam kako je sa vama , ali mene je jedno vreme, u osamdesetim, opsedala ova pesma, iako nisam bila fan mainstream saunda. Da li je to taj ritam koji zove da igraš, sintisajzer, bubnjevi, egzotičan i “masan” tekst, taj seksi, raspy glas Kim Carnes, koja na momente zazvuči kao Rod Stjuart – žensko otelotvorenje, ili kao Blondi, Boni Tajler i Pet Benatar smiksane zajedno…?

Bile su ‘80-te, tako dekadentne i pune izobilja, hedonizma i bezbrižnosti u odnosu na ovo danas. Ili sam bila jednostavno mlada, i nisam se osvrtala na sve ružno, u svetu, i oko mene.

Her hair is Harlow gold,
Her lips sweet surprise
Her hands are never cold
She’s got Bette Davis eyes
She’ll turn her music on
You won’t have to think twice
She’s pure as New York snow
She got Bette Davis eyes…..

Ovih dana razmišljam o lepim, pomalo zaboravljenim rečima – heroj, heroizam, heroina…

Kao mali svi smo imali heroje. Bili su to poznati sportisti, filmske glumice i glumci, naučnici, pali junaci, bilo kakvi “junaci našeg doba”, pa i naši roditelji. Fiktivni heroji i heroine bili su arhetipi u srcu svake priče koju smo čitali, ili koja nam je bila ispričana. Heroji  i heroizam mi obično nikad nisu išli sa zvucima fanfara, nego uvek sa ličnom žrtvom i čašću. Oni koji svesno žrtvuju svoj komfor, čak i svoj život, da zaštite slabijeg i nevinog, po svaku cenu. Pa heroine…posvećene nekom idealu, većem nego one same! (Eto, meni se  odmah  nameće sličnost između heroine i heroina, koja zove  na igru rečima! Šta li je to što ih povezuje, sem slova? Privlačnost, zavisnost?)

Dakle heroja se sećamo iz mitologije, narodnih priča, filmova i moderne literature. I naravno iz realnog života. Danas nema pravih heroja, postoje neki “plastični”, koji nam propagiraju plitkost, površnost i samoreklamerstvo.

Neko će možda reći da nam heroji više nisu ni potrebni, i da je to jedna opasna ideja. Imati idole, i klanjati se njihovom preuveličanom statusu iznad nas običnih ljudi! Da li ideja heroizma danas nešto uopšte znači?

I da li neko još uvek može održati nad glavom onaj oreol heroizma, u današnjem svetu koji skoro sve dovodi u pitanje? Ili mi danas ustvari imamo samo anti-heroje? ( evo, opet moj podsvesni tok misli…ima li oko nas i u nama, pretežno Jozefa K., Sama Spade-ova, Huckleberry Finn-ova, Batman-a, Jack Bauer-a, Conana, Grateful Dead-ova, Rolling stones-a, Doors-a, Jean Valjean-a, Odiseja… i drugih likova punih kukavičluka, snobizma, cinizma itd. , s dušom i motivacijom većom od one kod konvencionalnih heroja.)

Šta je to što prave heroje čini večitim? O svemu u vezi tih tema pričajte mi kroz vaše komentare, iz kojih ću sigurno još mnogo toga naučiti.