Blogodak - srpski blogovi na jednom mestu

..Ne volim da se sećam tih dana, ali…

Lepo je što sam upoznala neke ljude u tom ludilu, ko zna koliko bi još prolazili jedni pored drugih, bez pozdrava. Skupljali smo se uveče,  na klupi ispred komšijine kuće, i pričali do kasno u noć. Oko 1, 2 sata po ponoći… razlaz, svako sa svojim mislima i malo manjim strahom.

Bila sam skoro paranoična…sin je morao da mi govori iz minuta u minut gde je…ah, koliko izluđuje bespomoćnost, i ta nestvarna situacija…

Zamislite mene, kad je jednom zveknuo tomahavk, ili kako se to zove, na 3oo m od naše kuće…sve otvoreno zbog oduška, a komoda sa mojom china kolekcijom u dnevnoj sobi, počne da šeta od siline detonacije, od zida do pola sobe, ja skačem od stola da je pridržim i zaustavim, da mi se ne porazbija sve…

Muž i sin se smeju,  zbog mog iracionalnog postupka, teraju me da izađem u baštu, ja neću i… psujem, psujem, derem se… a svima suze u očima, i pitanje..ko je sad poginuo, to je usred grada, u komšiluku ? Posle par minuta, obilazimo kuću, i kažemo…dobro, otišle su roletne na dva prozora, koje  nismo  podigli, par okana, i iskočila vrata od garaže, koja je u sklopu kuće…sad je fino sve na izvol’te… odvratno…nakon par trenutaka, moj muž traži majstore…i sve teče dalje…

TO… nikad, neću, ne želim i ne mogu zaboraviti…to, i pitanje u pogledu mog sina, dečaka.

U mom lutanju po netu neki dan sam nabasala na neka intervju pitanja, koja obično obilazim ili preskačem, ali ova su ipak zaokupila moju pažnju. Ipak sam o temi nekih od njih, razmišljala ovih dana…Pa hajde da probamo, odgovorite i vi na neka, koja želite…
1. Zašto blogujete ?
Ja sam počela da pišem blog stvarajući neki koncept po kategorijama, uglavnom o nekim frustrirajućim i uzbuđujućim stvarima koje se tiču života u Srbiji, ali sam vremenom počela da pišem o svemu. Na sreću, imam jedan broj čitalaca, koji me “trpe” već godinu dana, i nešto malo duže.
2. Koji talenat biste voleli da imate?
Volela bih da sam mogla da budem bolji pisac blogova. Ponekad kao od šale napišem post o onom o čemu mislim, a ponekad satima sedim pred laptopom, pišem, brišem, pišem…Mislim da ne treba da budem tako kritična prema sebi, već da treba jednostavno da kažem šta imam, iako nije baš tako jednostavno, kako se čini.

3. Koji vam je vaš rođendan ostao u najlepšem sećanju ?
Najlepši su mi bili rođendani u gimnaziji, u danima mladosti i bezbrižnosti. Rođena sam pred početak škole, kad smo se okupljali, odmorni i željni ponovnog susreta. Svaki od njih je bio lud provod, primeren godinama u kojima smo bili. Ipak, jedan od pre dve godine, koji sam provela sama sa svojom najboljom drugaricom iz razreda, u njenoj kući na moru, izdvojila bih kao svojevrstan update događaja. Nas dve pijuckajući crveno vino, osvrtale smo se, bez gneva, ha,ha,ha… na događaje iz naših života.
4. Šta bi onaj tinejdžer u vama, sada rekao o sebi?

Mislim da bih prvo sebe današnju, pitala zašto sam prestala da sviram klavir, treniram plivanje i rukomet. Isto tako mislim da bih kao tinejdžer bila iznenađena fakultetom na kom sam završila. Tada su želje, kao i mi bile prilično u oblacima. Rekla bih joj danas, toj makarone-tinejdžerki, da u životu sve prolazi jako brzo, i da retko dobijaš drugu šansu u životu.
I, da…ne ispadne uvek loše ako te zanima više stvari u životu.
5. Šta očekujete uskoro, ovih dana ?
Očekujem da završim mnogo poslova oko kuće ovog proleća, i da konačno negde otputujem.
Izvol’te, sad vi…

Kraj prošle i početak ove nedelje protekao je vrlo dinamično, jer je bila Mira, naša drugarica i većini kuma. Potegla žena iz Las Vegasa, Nevada i došla kao na kaficu i da jede ribe. Mi svi zajedno popadali u nesvest, a ona kaže -  da vam dokažem da ništa nije neizvodljivo, samo kad se hoće….ostavila nam sijaset sajtova low cost kompanija za letenje preko bare, i kaže čeka nas… Ne znam kako će ostali, ali ja evo počela da šparam za kartu i malo džeparca.

Njena neobuzdana priroda, i dan danas, puna neke neobjašnjive energije…nije nam dala da živimo svoj uobičajeni zimski san, koji se naročito ove zime, otegao k’o gladna godina. Pazite, to kažem ja, koja sam sve samo ne statična i inertna osoba. Ali za Miru smo svi obdanište.

Okupila nas je sve, zaglavljivali smo do kasno u noć, smejali se, igrali, pevali…Ponajmanje sam s njom uspela da pričam…Zato se preksinoć javila da je stigla, i da se iskuka kako je prošla na grani. Našli joj u prtljagu “zovove zavičaja”, platila kaznu, zapisali je kao teroristu na spisak ozloglašenih, svađala se…totalno je odlepila kaže…”Kad sam ispričala Joci(muž) šta mi se desilo, ja otvorila neku cugu i ubila se k’o majka…nisam htela da pričam ceo dan dok me bes nije prošao”. To stvarno mora da je zabolelo…ona da ne priča! Zato je samnom pričala jedno sat vremena, pretresla svoj boravak ovde, opet tražila da obećam da ćemo doći na leto i odjurila…kaže čeka je party za njen comeback.

Ponekad pomislim da sam sanjala da je bila ovde. Onako, da je kao thunderbird probila zvučni zid, rekla šta ima, raspevala nas i oraspoložila, i podsetila da smo mladi dokle god u nama postoji i onaj najmanji poriv i motiv za igru. Mira zna da vodi igru, pa šta košta da košta! Nikad joj nije bilo žao…Obuze me bluz iznenada…

Samo za vas i Miru, Fleetwood Mac…

Ja obožavam komplimente i svim srcem ih primam i dajem drugima. Kad dobijem kompliment rano ujutro, dan mi je sigurno lepši.

Dakle, dragi muškarci, evo nekoliko saveta, obratite pažnju. Ako ste sa ženom koja vam se sviđa i izlazite s njom na večeru ili negde drugde, i vi se sviđate njoj - ona ulaže napor i trudi se da zbog vas izgleda dobro. Nema veze da li je to prvi, treći ili peti sastanak, ili živite s njom godinama. Ona će se truditi da zbog vas izgleda lepo i privlačno. Izvesno je da svaka žena voli da izgleda lepo i zbog sebe, ali je sasvim sigurno da to želi i zbog vas.

Imate sada izbor - možete biti onaj tip muškog slatkiša koji će taj njen trud da primeti i da za par sekundi osvoji veliki broj bodova, plus bonus, ili da budete onaj mrgud, koji ništa od svega toga neće primetiti. Slatkiš je zato slatkiš, jer je pametan i odabraće naravno prvo.

Prvo, pogledajte joj kosu! Izgleda li drugačije od poslednjeg puta kad ste je videli? Ako je kraća, svetlija, kovrdžava ili ravna, a lepa, recite joj jednostavno: “Lepa ti je kosa večeras!” Ako vam izgleda lepo i različito, a ne možete da se setite kakva je bila ranije i šta je to različito, nećete omašiti ako kažete:”Jesi li uradila nešto s kosom, drugačija je? Izgleda božanstveno!”

A sada odeća…Je li obukla haljinu, suknju ili pantalone? Možda se lomata na stileto čizmama zbog vas? Možda je izletela s posla, jedva stigla da se presvuče za vas? Nosi li interesantan komad nakita, ili ima lep parfem? U svakom slučaju nećete pogrešiti, ako udahnete, pogledate je na trenutak i jednostavno kažete:”Izgledaš prelepo danas!”Stvarno ne treba više od pola minuta da primetite taj trud oko izgleda vaše devojke ili žene, koji je napravila zbog vas, zato slobodno primetite to i prokomentarišite.

Verujte da većina žena primeti da li ste škrtac u komplimentima ili niste. Ako ih ne dajete, ona će se sigurno čuditi kako je to moguće, da li se ona vama uopšte sviđa, ili šta vam je u glavi dok ste s njom. Ili će pomisliti da ste neosetljivi i nerafinirani grubijan i sirovština. A vi to niste, zato nemojte to dozvoliti !

Meni je M. uvek sladak, kad me čeka, naravno spreman i cupka nogom, pred izlazak, u fazi pred ključanje. A kad se konačno pojavim, on kaže nešto kao - lepa ti je ta suknja, nisi je dugo oblačila, a ja u haljini…ili obrnuto ( za sve godine nije naučio da razlikuje to dvoje), ali ti njegovi komplimenti mi već u startu ulepšaju izlazak.

Heeej, ćao svima! Nadam se da se radujete vikendu i ovom prvom danu sa plus temperaturom.

Prepodne sam provela u gradu zbog obaveza. Išla sam peške i od Pozorišta, do Dunavske mi je trebalo dobrih sat vremena. To je put oko 500m, ali valjda je danas na ulicu izašao svako ko je mogao. Sretala sam usput prijatelje - Boru, Sanju, Planu i na kraju, kuma. Sa svima sam pomalo zastala i pričala,  jer ih dugo nisam videla. Ova zima duga i hladna, nešto nije pružala mnogo prilike za šetnje i susrete po ulicama.

Sa kumom se naravno nije moglo završiti samo na stajanju i razgovoru na ulici. Otišli smo zajedno do Lončarske, do socijalnog, obavili posao i svratili u “Vivaldi” na kapućino. Siti smo se ispričali i rastali. Sledeća nedelja će nam biti vrlo intenzivna što se tiče druženja, jer će biti nekih iznenađenja, ali o tome drugom prilikom.

Dakle, nadam se da je zimi konačno odzvonilo…stiže nam mart. Kakav lep mesec!

Za mene posebno…donosi mi nadu i proleće. I rođendan moga oca, 85-ti…ehhh, da mi poživi što duže.

A vi, jeste li umorni od snega?

Think spring!!!!

Bilo je to davno. Bila sam devojčica u prvom razredu, bilo je leto, lepo onako kako to samo može biti u bačkoj ravnici, u tom vremenu, pod tim nebom i takvog mirisa, kojeg se još uvek i danas sećam. Taj miris se oseti najintenzivnije u selu. Došli smo kod babe za raspust, koji je bio pravo uživanje za nas decu, njene mnogobrojne unuke. Roditelji bi nas doveli i došli po nas tek pred početak škole. Kanal je bio blizu, učili smo da plivamo, s „plucerima“ i tikvicama na leđima. Ko nije još dobio šlauf od Jugoplastike, pluceri su radili posao. To su bile prazne limene konzerve, obično od nekih bonbona, keksa oblika valjka, kojima bi se poklopac zaletovao, ili kako se to već kaže, pa se napravi tako da može da se provuče stari dedin kaiš i obavije se i zakopča oko tela, a obično se stavljao na leđa. I ja sam tog leta proplivala, i pri njegovom kraju prvi put s tetkom preplivala kanal , s jedne na drugu obalu. O , kako mi se to činilo velikom razdaljinom tada, a danas kad odem na kanal i vidim kakav je to ustvari „potočić“, bar na tom mestu kod male ćuprije, gde smo se mi kupali, stvarno je smešno. Bili smo nestašni i probali odmah i skokove s ćuprije, igrali u vodi “vije”,  što je podrazumevalo da treba odmah naučiti roniti, i znati u vodi umaći…brzo smo se “primali” na sve veštine u vodi.

U selo je to leto došao cirkus. Neki „Brazil“, ili „Kolorado“, ne sećam se više. Smestili su se u centru sela, blizu pijace, na nekoj čistini, gde se trava vrlo brzo utabala, a uskoro smo svi gazili po debelom sloju najfinije bačke prašine. Toliko je dece i ljudi svaki dan tamo bilo.

Mi,“ najgora deca u sokaku“, kako je deda znao da kaže zbog naših nestašluka, stalno smo dosađivali babi i tražili da nas vodi već jednom u taj cirkus, a ona se uvek izgovarala i govorila nam da nema vremena. Ja danas znam da je ona imala pravo, i da ga stvarno nije imala, ali tada smo bili besni na nju i stalno joj dosađivali . Jednog dana smo joj dozlogrdili, pa nam je obećala da će nas voditi, moja tada još neudata tetka Lela.

U očekivanju tog dana, često smo mi odlazili i posmatrali čežnjivo i sa zavišću decu koja su se vrtela na ringišpilu, sa divljenjem gledali u sav taj šareniš od lampica i plakata, crteža iscrtanih  rukom neveštog slikara. Taj cirkus nam je bio želja, od koje više nije moglo da se živi. Kad god bismo dobili po neku  banku, trčali bi do cirkusa, da kupimo po koji lilihip, pretvrde licidarske kolačiće obojene drečavim, veštačkim bojama, i po neki štolverk, koji se prodavao na komad. Bili su tako tvrdi, da ne bismo mogli da razdvojimo zube, kad bismo ih teškom mukom razmekšali malo u ustima.

Gledali smo momke i one starije, kako su gađali plehane čaše poređane „u piramidu“, navijali, obilazili tezge i šatre s kojih se razlegao glas na „lošem srpskom“- Karike na marike.(sa kotrljajućim r)…Pola žeeeena, pola zmiiiija…Plehane kutije su se gađale sa krpenim loptama, napravljenim od „patent“čarapa, za ringišpil bi se češće gurala u krug mašinerija koja ga pokreće, nego što bi palili motor, koji se stalno kvario. To je išlo ovako…Sedam vožnji , ako guraš ringišpil sa grupom mladića, osma je zarađena. Moja dva brata od tetke, dečaci od desetak godina, stalno su se trpali tamo, ali nikad ih nisu uzimali, jer su naravno bili jako mali i slabi.

I tako se približio dan, kad nas je Lela povela u cirkus. Deda nam je dao novaca za ringišpil i sladoled. Imala sam još nešto svojih para, pa kad sam se skupila i skontala , samo sam to pretvarala u broj vožnji na ringišpilu… Gde mi je bio kraj! Nismo mogli da dočekamo da stignemo do ćoška i ugledamo šarenilo cirkusa. Ali , kad smo konačno došli na domak poljančetu, na kom je bio cirkus, čudila nas je tišina. Nije bilo razglasa ni muzike, a ni ringišpil se nije vrtio. Mi smo se sa zebnjom približavali, i kad smo konačno stigli čekalo nas je razočaranje. Lela je pitala, iako je videla da ne radi ceo cirkus, ali zbog nas, malih, morala je… Zašto ne radite ? Čovek kod ringišpila rekao je da ne rade, jer je neko umro, da ne smeju da rade, da je opštenarodna žalost, a njihov posao je spadao u neku veselu delatnost, pa ih je milicija sprečila da rade. Otišli smo jako razočarani, ništa ne shvatajući, skoro da smo plakali od besa i tuge. Stigli smo kući , brzo poskidali paradno odelo i otišli u igru, nadajući se da ćemo sutra sve nadoknaditi.

Ali, kad smo sutra otišli, na poljančetu je bila samo prašina , tragovi kamiona i kola, i ugažena , žuta, sasušena trava. Kazali su nam da je cirkus tog jutra rano otišao iz  sela.

Svi znate da sam pušač, i da unazad godinu dana pokušavam, ako mogu, da donesem odluku o prestanku pušenja. To ide poprilično teško. Sve sam nešto mislila, da se ugledam na M. koji je jedan grip koji je odbolovao pre 4 godine, s pravom proglasio jubilarnim,  jer ga je iskoristio i ostavio cigarete. Tako sam ja, kad sam imala neki bogznakoji grip ove zime nedavno, pokušala da ga iskoristim za sličnu namenu. Na ruku mi je išlo ono odvratno stanje kad sve što unosite u sebe menja svoj pravi ukus i miris, pa tako i duvanski dim koji inhalirate u sebe, ne liči ni na šta. Ali, avaj, to stanje je trajalo cigla dva dana, pa kako sam polako ustajala iz mrtvih, tako se moje čulo mirisa i okusa popravljalo, i moja želja za pušenjem se vraćala.

Dva dana ništa…što me je ipak na neki način obradovalo, jer me je uverilo da ja ustvari, kad bih prestala da pušim ne bih imala nikakve apstinencijalne krize, tipa preznojavanje, nervoza, drečanje na sve i svašta. Sve je to u stvari u glavi, uverih se ja, i nastavih i dalje da mislim da će taj dan sigurno uskoro doći. Hoću da budem sigurna u svoju odluku, i da mi se ne desi recidiv, koji mi je odvratan. Doduše, možda bih kad bih prestala sa pušenjem cigareta na javi, zgrešila i ja u snu, kako mi svi bivši pušači govore,  kako se siti ispuše u snu, ali teraju dalje bez cigareta, što je u krajnjem, najvažnije.

A sada sam htela o nečemu što me je krajem prošle godine prilično iznenadilo i smučilo mi se, u celoj toj antipušačkoj kampanji.

Pošte u Americi su u godini ( 2008),  koja je obeležila stogodišnjicu rođenja Bet Dejvis, odlučile da štampaju poštansku marku s likom ove filmske dive, i to u liku Margo Čening iz “Sve o Evi”. Ali na toj fotografiji je Bet, poznata kao neko ko nije dao na sebe,  svoj stil života, a posebno nije dala da joj neko ugrožava pravo na njene slobode, bila sa cigaretom! Fotošop je uradio svoje, neki bilmez je hteo da bude politički korektan, to je sada jako in, i izbrisali su joj cigaretu koja joj je bila u ruci. Antologijska uloga Bet Dejvis i zaštitni znak Margo Čening - cigareta! A teško da se i Bet u stvarnom životu mogla zamisliti bez nje!  Zamislite, šta bi im Bet rekla da može, povodom toga njihovog poteza.

Koji je to bezobrazluk! Imali su milion Betinih fotografija bez cigarete, koje su mogli da iskoriste za taj događaj, ako su hteli.

Uopšte ne volim histerične kampanje pune licemerja, tipa biće propast svih nas , ako ne zabranimo tim odvratnim pušačima da nas sve potruju, jer seju zlo za sobom, gde god se pojave, ali ovi što se tu pored nas drogiraju i loču alkohol, uništavajući milione porodica, i nisu takvo zlo. Oni usput  u trenucima nervoze,samo žvaću žvake zaslađene aspartamom ( do nedavno na listi mogućih bojnih otrova  Pentagona) !

Dakle, ne mislim u ovom postu da otvorimo diskusiju za i protiv pušenja. Rekla sam šta mislim o njemu, i nosim svoje breme i muku, nastojeći da ga ostavim. Ali, to je takođe izbor pojedinca i njegova sloboda izbora. Interesantno mi je kako oni koji hoće da se igraju boge, ne samo da zabranjuju pušenje u sadašnjosti, nego i u prošlosti, kao nije ga nikada bilo! U novijim serijama i filmovima sve manje ili skoro nikako, mladi ljudi ne puše, nema veze što se ubijaju, kolju, ubijaju od droge i manijače na sto drugih načina, ali pušenje ne…u ime nekih viših zajedničkih interesa, kao loš je znak za mlade. U toj njihovoj stvarnosti, uskoro mladi neće voditi ljubav dok nemaju punoletstvo, neće pušiti, odreći će se svih užitaka i samo vredno raditi u velikim svetskim korporacijama, piti pilulu za smeh, protiv depresije, za spuštanje euforije, za podizanje euforije, vitamine…sve je to njima pripremila i brinuće o njima, farmaceutska industrija. Šta li je ovo? Lov na veštice, čist Orvel!

I tragično i smešno. A slobode sve manje…samo licemerno zakamuflirano, da zaseni prostotu.

Na poslednjoj Olimpijadi imali smo prilike da gledamo mnogo sportista koji su odnosili pobede i trpeli poraze, i njihove reakcije nakon toga.

Istraživanja su pokazala da se ponos i sram iskazuju isto širom sveta. Emocionalni izrazi ponosa i stida nisu naučene, kulturom definisane navike.

Kao i druge emocije, kao što su tuga, sreća, strah, gađenje, načini pokazivanja ponosa i stida su urođeni, a tokom evolucije su postali sredstvo učvršćivanja našeg statusa ili izraz prihvatanja tuđe dominacije.

Džesika Trejsi sa Odseka za psihologiju Univerziteta u Britanskoj Kolumbiji i njen kolega sa Univerziteta u San Francisku, Dejvid Matsumoto, istraživali su i analizirali fotografije džudista iz 36 nacija širom sveta, na Olimpijadi i Paraolimpijadi. Neki od tih takmičara, tačnije njih 53-oje, bilo je slepo, a 12-oro je bilo slepo od rođenja.

Interesantno je da su i ovi što su bili slepi od rođenja isto pokazivali i ponos i sram kao svi ostali takmičari, iako nisu bili u mogućnosti da vide i “nauče” kako se oni pokazuju.

Dakle, svi takmičari su pokazivali osećanje ponosa isto: zabačena glava, isturena brada, dignute ruke, zabačena ramena, bez obzira na naciju, ili da li su bili slepi ili ne. Poraženi su imali spuštena ramena, pognute glave i uvučene grudi.

Interesantan podatak je da su učesnici iz SAD i Zapadne Evrope, pokušavali da prikriju svoj stid, verovatno zato što u njihovim kulturama postoji pritisak da nauče da prikriju gubitak samopouzdanja, bez obzira na trenutne okolnosti.

Ja kad se stidim bukvalno težim da propadnem u zemlju, a uz to još i pocrvenim. A, vi ?

U moru kvizova po raznim sajtovima, ovaj je privukao moju pažnju. Iako sam znala da će mi rezultat biti dosta visok, jer M. i ja gutamo filmove, primetila sam ovako gledajući listu od 250 filmova, da recimo filmove o Hari Poteru nisam gledala, i sve te gospodare prstenova, te malo filmova pre 1940 g. Eto mog novog zadatka! Pogledati stare filmove, podrobnije. Hoćete li vi da vidite jeste li zavisni od gledanja filmova. Ispitajte to na ovom mestu!

Moj rezultat je 64,6 % zavisnosti. Kad odgledam još ovo što sam naumila, biću “navučena” 100%, majko mila!

Dok smo mlađi i idemo u školu, činimo mnogo toga da naše reči dok govorimo povezujemo u čitave lance, pratimo ih emocijama i gestovima , ne bi li bili što jasniji svojoj okolini. Međutim, kada odrastemo, malo činimo da unapredimo naš govor, što malo  čudi…jer, prema istraživanju profesora  Alberta Mehrabiana , profesora psihologije na UCLA, reči predstavljaju samo 7% naše komunikacije sa drugim ljudima. On je ustanovio to novo pravilo 7-38-55, pa ispada da pored ovih 7% koji otpadaju na reči,  38% predstavlja vaš tonalitet glasa, a 55% je ustvari govor tela, koji je vrlo važan deo komunikacije.

Svima nam je poznato da recimo naš govor telefonom izgleda sasvim drugačije nego razgovor u četiri oka. Kada nešto govorimo, vrlo je važno da se trudimo da uvećamo privlačnost onoga što govorimo, sa boljom posturom tela, otvorenijim govorom samoga tela, koji će biti dobro kontrolisan i fokusiran na temu i bit, te je malo onih koji neće primetiti tu “privlačnost” govora tela, ne samo u “seksualnom”, nego i u razgovoru s prijateljima, ili u intervjuu za novi posao, ili na poslovnom sastanku. Takođe, trebalo bi da i vaše emocije budu u vezi sa vašim govorom tela. Ako se osećate dobro, osmehujte se! Ako prisilite sebe da se osmehujete, osećaćete se uskoro mnogo bolje. Ako ste umorni i sručite se slomljeni i zgrčeni u stolicu, bićete mnogo umorniji sa rastom negativne energije u sebi. Probajte 5 min da sedite uspravno u stolici, i osetićete drugačiju energiju, od one malopređašne u zgrčenom poluležećem položaju.

Ako ste na poslu za intervju, ostavićete bolji utisak na buduće poslodavce , ako poverljive stvari o sebi budete govorili mirnim glasom, i ne  učinite im se nervoznim. Vaše je da im pokažete da ste vi baš za taj posao, a to ćete postići rečima i vašim govorom tela.

Unapredivši govor tela koji je dobro izbalansiran, uspostavljaćete i bolju komunikaciju sa drugim ljudima mnogo lakše. To možete uvežbati!

I ne zaboravite onaj prvi utisak o vama! To je tako, sviđalo nam se ili ne, ali ljudi imaju onaj prvi snapshot o nama prilikom prvog susreta, koji može dugo da traje. Imajući bolji govor tela, u tim susretima, možemo postići pozitivniju sliku o sebi.