Blogodak - srpski blogovi na jednom mestu

Leto je prošlo, ona moja agencija, gde srećem ljude sa različitim problemima, počela je da radi. Dakle, ništa se nije promenilo, ljudi imaju sve više i više problema, a ja sam prosto zatrpana pismima. Mogu vam kazati, da u svemu prednjačimo, mi žene. Svakakve mi se javljaju, ali iako su one mahom my feminine inspiration, božemioprosti, s nekima od njih ne mogu da izađem na kraj. Evo ova na primer! Piše…

Draga Makarone,

spašavajte me! U moje ogledalo, smestila se sredovečna žena, protiv koje nemam ništa lično…ali, mislim da je ukrala moj lik i izgled. Kako da se ja vratim u moje ogledalo? Pozdrav, šifra-to nije moja persona.

Draga To nije moja persona,

O, draga moja niste jedini! Ima već mnogo žena i ljudi u gradu, koji su se žalili na stariji deo populacije, na one koji uzurpiraju tuđa ogledala. Vi možete, ili sakriti ogledalo, da vam se ne ubace u njega, ili kao slučajno sedite na svoje naočare, tako da bar jedno vreme ne možete da vidite lopove i uzurpatore ogledala. Gledajte jedno vreme hrabro tu misty sliku bez naočara, dok se ne naviknete i obavezno odagnajte strah. Znate ono, svaki siledžija baš uživa kad se žrtva boji. Mene još nisu našli, kao što vidite na mojoj fotografiji…izgledam isto već tridesetak godina.

Dragi moji, moram da žurim ….It’s just another manic day ! Čeka me drugi monkey business !

Magija mi je strana kategorija , woodoo vradžbine takođe, to obično vezujem za Karipsko područje. Umesto sinteze - analiza, umesto asocijacije - disocijacija, umesto demokratije - anarhija… Odlučila sam se za delovanje koje bi imalo bar neko utemeljenje u nauci, pa sam upisala express kurs iz alhemije, ali ne znam da li ću uspeti i stići…everything is falling apart… Ako uspem da savladam kurs, učinila bih nešto da se probudim u zemlji u kojoj se:

- ceni rad i poštenje

- može pristojno živeti od svog rada

- ceni svačiji život

- ceni svaka ličnost, “mlađa” i “starija”

- ne nalaze odsečene ljudske glave po parkovima

- ceni drugačije mišljenje

- škole i bolnice nalaze u pristojnom stanju

- iskorenjuje korupcija i kriminal

- kriminalci nalaze u zatvoru, a ne u institucijama sistema ….

Da se probudim u Srbiji, umivenoj, nasmejanoj, veseloj, punoj duha kojim obiluje, tolerantnoj, Srbiji u koju će stranci rado dolaziti u goste, a domaći joj se vratiti.

Zar je zbilja tako teško ? Ne verujem, nikako…

Nemam nameru da zvučim veštičavo i čangrizavo, kad kažem da su neka deca danas isuviše razmažena. Vaspitanje se umnogome promenilo, u odnosu na ono kako sam ja odrastala 60-tih prošlog veka. Ono je jedan od najtežih zadataka roditelja, bilo kad, i bilo gde. Kad se setim moje generacije u tim godinama…Hmmmm…Life can be a bitch!

U mojoj porodici živelo se po pravilima mojih roditelja. Bilo nas je troje, dva brata i ja najstarija, odgovorna kao takva za sve i svašta, i kad treba i kad ne treba. Jer, starija deca su morala da paze na mlađu, pogotovo kad roditelji žele malo da o’lade od nas, onako izstresirani od posla, ili od predhodne šifte u kojoj su pazili oni na nas. Ja to nisam volela i uglavnom sam tu malu bandu (u koju su mi obavezno uvaljivali i komšijsku decu), čim izađemo napolje, razjurivala od sebe, i veselo čavrljala sa drugaricama o “tajnama” i prvim ljubavima. Okupljala sam ih samo pred ulazak u kuću, da vidim jesu li na broju i u redu, pred inspekciju koja nas je čekala unutra, a i zbog priče za roditelje , koja je uvek morala da “štima”. Tu smo uvek bili složni i nepobedivi.

Muštrali su nas pravilima o pristojnosti, o prihvatanju svih ljudi onakvih kakvi jesu, što je dobro. Učeni smo da ne komentarišemo oblačenje, govor, ponašanje ili nečiju osobenost, koja ga izdvaja od ostale dece, a kamoli da se rugamo.Što bi se danas reklo, morali smo biti “open minded”! Ali to je pravilo važilo samo za mlađu ekipu porodice P. ! Probaj na primer da kažeš mami, koja je pevala po kući dok je radila, da ti se ne sviđa kako peva, i da probaš da je imitiraš. Moj srednji brat je jednom tako iskusio šta sve može jedna obična kuhinjska krpa, koja je mami bila u ruci.

Ili, ja, da probam da obučem nešto što se mami i tati ne sviđa. Odmah dobijem odgovor u vidu :”Izgledaš smešno! Nećeš valjda tako ići .” Ako brat hoće da pusti malo dužu kosu…! “Hoćeš li da neko pomisli da imaš vaške?…Šišanje…”

Mene je nerviralo što mi nisu dali da slušam šta pričaju, pogotovo kad dođu gosti. A nama je baš sve to bilo interesantno! “Mama, zašto je čika-Pera u zatvoru?… Otkud sad beba u Lelinom stomaku?” “Ćuti i ne talasaj…šta te briga, mali/a si! (O suprotnom polu obaveveštavali smo se kako se ko snašao, ili od starije dece.) “Kad ćemo stiiiići”? pitanje je uglavnom bilo okarakterisano kao kreveljenje i dosađivanje, i završavalo se - ćuti, ne talasaj , ne ispituj makar šta…uvek onim tonom božesvugdeimadecealiovakve!!

Zagarantovanost privatnosti informacija što se tiče naše kuće je uglavnom opet važila samo za nas decu. Nemoj slučajno da pričaš šta je bilo sa babinim štikovanim stoljnjakom i šustiklama , šta su mama i tata pričali o strini, ili kako tata vidi političku scenu. A, oni o naaaamaa….!!! Kao da su jedva čekali da se iskupi savet baba, tetaka, ujni, pa da krenu…”On je nafrljao dvojke i jedinice, beznadežan slučaj, mama, samo da nema popravni, pa da možemo na odmor bezbrižni da odemo”, jadala se moja mama svojoj. “Devojka se zadevojčila, i čim su počeli momci, manje se knjiga drži u ruci. Neće ove godine biti odlična. A ne znamo i sa ovim malim šta ćemo, ide u zabavište , a još se upiški.”Mi , menjamo boje u licu…crveno, belo, plavo…jedno, drugom do uveta k’o mišići, nikom ponikosmo od stida.

Psovati se nije smelo, iako nekad nismo ni znali da li je nešto psovka. Kad se moj brat jednom usudio da imitira starije i odvalio nešto tipa…do mojega…ili tako nešto, možete misliti šta je bilo.

Običaj u našoj porodici - ako imaš neki problem, reci ga nama! “Neeeema te drugarice ili druga, koja ti želi bolje od nas”, odzvanja mi u ušima još iz pubertetskih dana. Čista teorija! U praksi , ako si bio blesav da nešto kažeš na tu temu, sledile su kazne, zabrane, nema ovog, nema onog…pa smo mi saznali za jadac i petljali sami kako smo znali i umeli. Ja sam jednom imala priliku da kažem mami da imam problem sa njenom krompir čorbom i peršunovim listom, koji mi se lepio na zube i bio mi odvratan. Odmah sam dobila jednu roditeljsku i “Ćuti i jedi, sve što je na stolu je dobro i zdravo za decu”, i ko te pita za dalje.

Zbog mnogih ovih pravila i posledica njihovog nepoštovanja, danas decu uče da okrenu neki od mnogobrojnih SOS brojeva, i zbog toga bi roditelji danas mogli imati mnogo neprilika i problema. Druga su vremena i običaji.

Razmišljam da li je pre bilo sve tako crno i loše, a danas sve belo, moderno i cool u vaspitanju dece. Danas se mnogo ne žalim na tu prošlost. Nije ispalo ništa loše u vezi s nama. Moj muž i ja slično smo vaspitali, ili na način “nešto između”, sa malo više slobode, našeg sina , i sve je ispalo dobro. Jer, jedno je istina…ni pre, ni posle nije nedostajalo ljubavi, a to je najvažnije.

Pogled sa stepenica za spavaću sobu…prozori nemaju zavese, (jer skupljaju prašinu …)

Pogled na slatku malu upakovanu kuhinju i deo za obedovanje i ono što ja obožavam lazy bag

Da li vam se desilo da sanjate jedan isti san više puta, ili čak da ponekad sanjate u nastavcima? Meni , da. Hoću da vam ispričam jedan, o kom bi svakako neko ko je možda stručnjak iz ove oblasti, štošta mogao reći, kojem se stvarno vraćam već nekoliko puta. Stalno sam legala noću misleći , hoću li već jednom odsanjati kraj tog sna, zanimao me je njegov ishod.

Konačno, pre neku noć sanjala sam nešto što bih mogla protumačiti kao kraj tog sna. Zvuči mi logično kao kraj i mislim da je ta epizoda završena, ali ko zna snovi su to! Dakle ovako :

U jedan stan( koji smo moj muž M. i ja kasnije u snu unajmili), ulazi se iza rama jednog velikog ogledala u našoj sadašnjoj dnevnoj sobi. Kad se pomakne ogledalo, ukaže se tajni prolaz. Ide se kroz jedan hol do jedne sobe. U toj sobi sede dve gospođe koje su sestre, po prilici mi liče na starije udavače. Razgovaramo s njima o najmu trosobnog stana u njihovoj kući, koja je ogromna , u obliku ćiriličnog slova P. Pogodimo posao, dogovorimo cenu i idemo da razgledamo tu predivnu vojvođansku kuću sa ajnfort kapijom, kibic-fensterima s ulice, malim kućerkom pored cvetne bašte, svim mogućim nusprostorijama, šupama, štalama, dakle jedna prava gazdačka kuća, otprilike slična onoj, mojih babe i dede u kojoj sam provela detinjstvo.U ekonomskom dvorištu bale slame, kombajni, drljače, sejačice, i ostala mašinerija, ali ja tu ne vidim muško čeljade. Ko to radi s tim, ne znam !? Gospođe deluju uzdržano, ali učtivo, uzdržano prijatne, u razgovoru s nama i njihovom poslugom.

Kažemo mi da ćemo mi doneti nameštaj sa nekim kamionom, direktno iz prodavnice i po nešto iz naše kuće. Kažu stan je vaš izvolite - srećno!

M. i ja smo tako sredili taj stan od tri ogromne prostorije, kako sam samo zamišljala u mom najlepšem snu. Šteta što sobe u takvim kućama nisu funkcionalne - ide se iz jedne u drugu, sanjala sam tako verovatno iz doživljenog, ali nema veze, sve smo sredili tip-top . Donela sam moje stilske komode, vaze, lustere, prastari šublot od moje babe za veš i posteljinu, kupili smo nove krevete sa predivnim debelim madracima, kuhinja sva upakovana, kupatilo upakovano, kao iz magazina, skoro da deluje beživotno, koliko je savršeno. Tu se sve slagalo sa svačim, svaka zavesa i draperija, sa zidom i visokim plafonima, tepisima…

Eh, tako smo mi to namestili, i ….nikada tu nismo stanovali ! Samo bi, kad bi doneli mesečno kiriju, obišli te sobe i prostore. Nikada nismo ni sedeli u toj dnevnoj sobi, naprotiv kao da smo jedva čekali da odemo odatle. Zašto smo to godinama držali, nije mi bilo jasno u snu. Godine su prolazile, a kad bih te gospođe srela ponekad na ulici u tom mestu neznamkom, prosto bih se postidela od njih, zašto mi tamo nismo, a to sve plaćamo. Moj san meni nije objasnio zašto smo i on, M. , i ja , to uradili. Posle mnogo vremena,(takav je moj filing u snu), prestali smo i da dolazimo, ali sam ga ja , muža , uvek opominjala da plati zakupninu, na šta je on klimao glavom da je sve u redu.

Jednoga dana, u jednom snu, radnja se odvija kod mog sina u stanu, htela sam da budem od pomoći, da složim cipele u plakaru. Kad sam otvorila plakar videla sam na zidu prolaz, i ja sam prošla kroz njega. Našla sam se u toj kući, u sobi u kojoj je bila jedna sestra, jedna od one dve fine gospođe, sada već starica, a u krevetu je ležala mlada devojka, pokrivena možda i vezana , božemeoprosti, kao u ludnici. Devojka mi se obradovala jer me je poznala, a stara je bila ljuta. Devojka je htela da me poljubi i pozdravi, ali nije mogla da se uspravi. Pogledala sam u pravcu “našeg ” dela, i ugledala stravičan prizor. Nameštaj je bio ispreturan, pokidan, ispod stolica i fotelja platno raskidano, sve je bilo prašnjavo i zapušteno. Pitala sam šta se to desilo, devojka mi je nešto govorila, ali stara je mimikom i očima naredila da ćuti i nije dala da kaže ni reč. Okrenula sam se i otišla besna, i rekla da više nikad neću doći, kao da ih time kažnjavam. Stara me je gledala ukočenim i beživotnim pogledom, sasvim ravnodušno. Prošla sam kroz hodnik, i plakar u stan moga sina i nikom ništa nisam rekla. Nastavila sam da slažem cipele. Volela bih da date sud o ovom mom snu, pogotovo , ako imamo u našoj blog grupi ljude od “branše”.

A ovo je deo naše dnevne sobe, tu je negde i ogledalo , iza koga je “tajni” prolaz. (Moja opaska : I ja sam kod mojih roditelja, kad smo se “izvukli” iz kombinovanih soba i “psihe” u spavaćoj sobi, živela okružena minimalističkim dizajnom nameštaja, kod moje babe, je opet, bilo skoro isto kao kod mene danas. Kod mog sina minimalizam….) Da čuvam ja stari šublot, salon garniture, komode…za mog budućeg unuka ili unuku ? Ključ modnih stilova i stremljenja u opremanju enterijera je izgleda kao i u svemu , u tom krugu….

Kakva slatka, dekadentna toplina klasike i eklektike !

Na zidu se danas još samo nalazi jedna velika grafika…braon - belo… apstraktne, trippy sadržine. A ovo desno je ” stari” šporet, koji je otišao na neko drugo mesto, spreman za liferovanje

Eto razlika i sličnosti u stilu i toplini doma, koji su meni izuzetno bitni, toliko da ponekad i sanjam o tome !

S R E Ć A N R O Đ E N D A N L O S T !

Pa, izvolite poslužite se ! Ja se pobrinula za muziku i cugu ! ‘Ajmo fiesta!

Summertime… and the livin’ is easy….

Ne znam šta je to bilo u petak popodne. Sa mnom, ili nečim u vazduhu ! Rano popodne, bila sam u gradu da obavim poslove i plaćanja do početka vikenda. Na jednim vratima zatekla sam poruku na cedulji: PAUZA ! vraćam se brzo! Kako ja uvek da ubodem takav cajt ? Arrrrgghhh…! Besna, sedam na klupu ispred zgrade, da sačekam umornu šaltersku službenicu, da se vrati odmorna i čila, da mi uzme lovu, kad već nije ostavila zamenu. Na prijatnom suncu, sređujem misli i bes, koji su već odćarlijali na krilima prijatnog povetarca, s kojim se borim, jer stalno naduvava moju gaza - haljinu za vrućinu iz India shopa. Na ulici skoro nikog, momenat baš u… take it easy fazonu.

Iz takve tišine, prene me lupetanje nekog pijanog čoveka, tipa - upucavanje meni, jer je on u svom bolesnom viđenju stvari skontao da sam ja baš…. lepa i usamljena, k’o stvorena za njega i njegovo pijano iživljavanje. Odkačim ga nekom bezveznom rečenicom, kao nisam sama, čekam muža….zbilja ne znam odakle mi ta rečenica, koju sam izgovorila kao iz topa…. i nastavim da šećkam okolo, čekajući sa ponovnim, rastućim osećanjem besa .

Kad sam završila posao oko plaćanja, izašla sam napolje, sa osećanjem olakšanja u svakom smislu. U džepu mi je ostalo par stotina dinara, i bila sam laka kao leptirica…dok sam pakovala papire, sudarala sam se lagahno i naizmenično, s jednim stubom i jednom ženom . Uputila sam se prema autu , i srela neku staru poznanicu, oronulu i zapuštenog izgleda. Davila me je usput pričom i ispitivanjem o svemu i svačemu. Primetila sam da žena nije “svoja”, Šano dušo…odlepila , skrenula , šta li ? Namah se setih da sam čula od nekoga za nju. Priželjkivala sam u potaji da što pre stignem, i uđem u auto. Na kraju ona kaže: “Izgledaš mi kao da si trudna”!? Ja onemela gledam u nju, na tren, bez reči….i pomislim …blago njoj…sve joj ravno do Kosova. “Neeee..čini ti se, možda, zbog haljine!”, kažem ja, pozdravljajući je.

Pomislim…koji bi idiot rekao ženi da izgleda kao trudna, pogotovo u mojim, a i njenim godinama, koje baš i nisu najoptimalnije za rađanje. Možda u mojoj haljini za vrućinu izgledam kao Demis Rusos svojevremeno, ali…truuuudna ?

Dakle, u petak sam bila totalni magnet za freak-ove ! “Naišao je takav dan”, pomislim smireno. Neko ko je bolestan, i u svom pijanom pogledu na sve oko sebe, i neko sa šest zuba u tri reda, poželeo je da vodi razgovor sa mnom, kao da se znamo od osnovne škole. I to je svakodnevnica…takva tura !

Kresnula sam moj mali Reno4, pustila muziku, i punim gasom zapalila na bolje mesto i pravo vreme. Bilo mi je dosta ovih izgubljenih u vremenu i prostoru.

Letnje popodne u petak, lenjo se razvlačilo novosadskim ulicama…Još jedno leto na izmaku, pomislim, zahvalna…. s glavom ponekad u oblacima, ali nogama na zemlji.

Posle moje rođendanske žurke u subotu, koja je praktično trajala od popodneva do ranih jutarnjih sati, osećala sam se prilično sprženo i isceđeno. Gosti su mi dolazili od četiri popodne, uglavnom familija, a ja sam žurila da pozavršavam sve špecije koje sam pravila, rashlađivala…i shvatila s dozom zavisti , koliko je lakše pripremati posluženje za goste u recimo novembru ili martu, a ne na skoro 38 stepeni celzijusa, po vrelom avgustovskom danu. No, sve je bilo sasvim šik i OK, a ja i pored posla, vesela i raspoložena.

Kad smo M. i ja oko dva po ponoći ispratili poslednje goste, zgledali smo se i na onaj naš uobičajeni mig odreagovali kao uvek- rasklonićemo glavninu svog “krša” na dva spojena stola na terasi ! Nije nam bilo lako. Ostaci menhetna, vina, grrrrr….mrrrf…i ostalog alkohola, u nama, i žalosni ostaci našeg ličnog lepog izgleda, prosto su preklinjali, ma ostavi sve i spavaj ! Ali mi uporni, latimo se tog ovlaš raskrčivanja, i usput pojedemo sve što nam je u trenucima otvaranja frižidera još bilo pod rukom. Nema veze, nedelja nam je ionako bio skoro sasvim voćni dan, za oporavak i izvinjavanje sopstvenom telu.

Bili smo jako raspoloženi da gledamo filmove, dok smo odmarali u čudesnoj tišini naše kuće nakon buke i žagora od rođendana. On i ja smo gutači filmova i spremali smo se danima da se “poklope” trenuci i apetiti za filmovima, kojih se nakupio popriličan broj…sve zbog konstantnog nedostatka vremena . Preporučujem dva -” Ask the dust”, sa Kolinom Farelom i Selmom Hajek i “August”sa mojim omiljenim Džošom Hartnetom.

Naravno da neću ispričati sve , ali moram malo da se osvrnem na Kolina i Selmu, koji su mi odlični, onako lepi i strastveni. Radnja filma se odvija u godinama depresije, siromaštva i bede uglavnom u njegovoj hotelskoj sobi - Bunker Hill area, u LA, obećanom gradu za ispunjenje i ostvarenje svačijih želja i nauma. On , Italijan prve generacije doseljenika, dolazi iz Kolorada i hoće u LA-u da postane pisac sa pravim plavušama u naručju, jer mu je dosta crne kose i očiju, dok mu na pisaću mašinu pada prašina iz Mohave pustinje, a , ona Meksikanka, waitress, prelepa i bedna, hoće da se uda u Americi bogato i da promeni prezime po kom se neće videti ko je i šta je. U vremenu depresije i bede , rasizma, to naravno ide teško, te ipak oni dopadnu jedno drugome. Priča je ljubavna, na kraju melodramatična… meni ipak slatka, u onom pozitivnom, dekadentnom američkom fazonu. I , da…jako mi lepo ide soundtrack sa Gloomy Sunday instrumentalom,( pored njega druge stvari sa soundtracka nisam ni opazila,) iako te u svoj toj bedi vuče najstrašnije downward, pa još ne mogu , a da ne pomislim na priču oko “Tužna je nedelja” i da negde u mojoj glavi u oblacima, čujem glas Billy Holliday dok je maestralno peva. Vredi pogledati!

“August” je interesantna priča sadašnjeg momenta , globalnog poretka i trgovine “maglom”, o internetu, dizajnu i svim tehničkim dostignućima i načinima poslovanja koje “globalno selo” sobom nosi. Jedan od braće, osnivač i entrepreuner njegove vlastite firme, u svojoj punoj odgovornosti, suočava se sa spiralom pada na dno na svom ličnom i poslovnom planu, i gubitkom firme. Odgledala sam film stalno očekujući da se desi još nešto….ali i uživala gledajući svaki pokret i gest mog omiljenog Džoša Hartneta…trep…trep…

Sa čildrnčićima u “Sečuanu” , avgust 2008

Debeli, ali, srećni ! Takođe u “Sečuanu” ! ( Makarone i M.)

Makarone u kafanici za starosađane !

Moj sin radi…

Ovde sedi Makarone ( u sobi kod tavana), i kuca , da ne zvoca !

Za sada samo slike sa malo možda nepotrebnih reči, ali makarone bi progovoooorila….. urghhhh !

Slušala sam mnogo dobre muzike ovih dana , kao i obično, ali sam istraživala i muziku online, pravila neke playliste, kolekcije video clipova , uglavnom uživala slušajući muziku u letnjoj dokolici i hladovini.

Razmišljala sam , kako je to moguće za neke pesme da postanu univerzalne i svevremenske, dok neke ostanu slušane samo u užem krugu ljudi, iako ne manje dobre od ovih prvih.

Što se muzike tiče, ja sam onaj tip koji sluša sve žanrove! Važno je da je dobra muzika, i uvek slušam tekstove u pesmama. I oni moraju biti dobri! To je neka vrsta muzičkog prostituisanja. Ne smeta mi ni kad negde periferno od predmeta mog trenutnog fokusa, čujem tonove dobre narodne pesme. Nikada nisam i neću slušati turbo folk ili kako se to već zove. Da, ne volim ni pop… to mi je neka vrsta onog prvog trasha, sa glupim tekstovima tipa - ostavio si me, i našeg malog sina , a otišao s mojom najboljom drugaricom…bla,bla.. Ne samo što je glup tekst u tim pesmama, nego i povod i poriv da se o događaju piše, a pogotovo peva, ali….to je već stanje duha, šta reći , a ne zaplakati, nad tim pesmama, tvorcima i obožavaocima!!!

Da budem potpuno objektivna , tih stupidarija ima svugde, pa i u rock and rollu, tzv. ozbiljnoj muzici i drugim žanrovima, koji svoju prednost vide samo u tome što nisu goli turbo folk ili nešto nalik tome.

Ali u celoj priči o muzici, sada na brzaka, muzika je stvarno lična , osobena tema, odnosno, svako ima svoj ukus. Sto puta sam ostala zabezeknuta, kad mi neko koga znam, kaže da mu se sviđa ili ne …neka stvar! Kao da me je ošamario…. ili šutnuo u cevanicu!

Bilo kako, svi imamo svoje volim - ne volim pesme! Ali zar ne slušamo svi muziku iz istog razloga? Da složimo kockice mozaika svog trenutnog psihičkog stanja?

Pesme o ljubavi, sreći, radosti, mržnji, tugi, pesme koje motivišu(kao mene kad slušam Feeling good od Michaela Buble-a), ili deprimiraju( kao mene neki dan….Shine on you crazy diamond)….ne čine li one i nemaju li isti cilj ? Uzimaju od nas delove duše i stanja u njoj, i uvećavaju ih naspram trenutka u vremenu. Pa , kako se onda ne primaju na sve nas isto? Ili….da pitam drugačije… Ima li pesama koje su suštinski takve, da deluju na sve isto, ili bar na većinu? Ako ima…a ima…razmislite o njima i onome o čemu govore!

Ovo je moj predlog !