“Have you heard the news today?
I’m leavin’ town, I’m cashin’ out.
This town’s too small for me to stay
the time is now, I’m headin’ out…”
Džejn Dou je rođena maja 2007. godine. Svoj prvi dom je našla na blog-sistemu 381, gde ne samo što je napravila prve blogerske korake, već je imala tu privilegiju da uči od fenomenalnih i sjajnih likova. Januara 2008. godine, uzela je “kredit” od “domaće banke” i kupila svoj stančić, tj skućila se na svom domenu. Od janura 2008. godine, Džejn je na blogu kenjkala ravno 167 puta. Kroz 2308 komentara, sa posetiocima bloga bistrila je o najrazličitijim temama. Od politike, muzike, pa do filmova, Eurosonga, istorije i filozofije. Džejn vam je pričala o svom odrastanju, svakodnevnim dogodovštinama i mnogim drugim stvarima koje su joj išle na živce. Ukratko, Džejn je blogovala. Na trenutke neozbiljno, na trenutke posvećeno. Na trenutke šaljivo, na trenutke gnevno. O svemu i svačemu. Međutim, nakon 3 godine postojanja, Džejn Dou završava svoju priču i ispisuje poslednji blog unos.
Ljudi (čitaj, Holivud i književnost) kažu da je uvek teško napisati oproštajno pismo. Meni ide zapanjujuće lako, što me navodi na zaključak da je ovo pravi potez. Sigurna sam da među vama ima dosta onih koji će se pitati “zašto?” Pa… Postoje brojni razlozi. Oni lični i oni pragmatični. Pokušaću da ih sublimiram u nekoliko reči… Nakon više od 3 godine postojanja, blog je postao teret i ograničavajući faktor. Moja potreba da kažem nešto o bilo čemu je postala nekako sputana okvirima koje sam sama sebi zacrtala predstavljajući se kao Džejn Dou.
Daleko od toga da sam “brendirala” samu sebe – nekako mi se čini da sam za ove 3 godine samoj sebi postala mejnstrim. Osetila sam se kao neko ko bi želeo da napiše neko ozbiljno delo stručne literature, a ne uspeva da pobegne iz šarenih okvira beletristike. Na mahove je bilo zanimljivo izigravati kolumnistu sopstvenog života i naše stvarnosti, ali i to je postalo zamorno. Imam potrebu da pišem ozbiljno, studiozno. Teorijski. Tematski. A kao “kolumnista Džejn”, osećam da mi nedostaje kredibilitet za tako nešto.
Da sumiram; Džejn Dou je bila jedna evolutivna faza. Ma kako ovo pretenciozno zvučalo. Vreme je da krenem dalje. Prethodna pauza je poslužila da dobro razmislim o svemu, da skapiram šta je to što želim od blogovanja. Sada, kada to znam, moram da završim sa Džejn. I da se udaljim od nje koliko je god moguće.
Kao što možete da primetite, ovaj blog je maltene obrisan, ostao je samo ovaj tekst. I tako će biti do sredine januara, kada ističu hosting i domen. Nakon toga, napuštena kućica u kojoj je Džejn nekada životarila će se spontatno urušiti i nestati zauvek.
Zanima vas nova adresa? Ne mogu vam je dati. Ukoliko vas nekada bude zainteresovalo ono o čemu ću pisati, čika Google će vam sigurno pokazati put do moje nove gajbe. Ja ga neću promovisati. Nije ni bitno pod kojim imenom ću pisati. Oduvek mi je smetalo ono “nomen est omen”. Nije sve u imenu, sadržaj je mnogo bitniji.
Veliko hvala svima vama koji ste odvajali vaše dragoceno vreme čitajući moje koještarije. Hvala vam na vremenu, hvala vam na komentarima. Kritikama, pohvalama, zdravom hejtu, kulturi dijaloga (koja mi je bila imperativ od prvog dana, ma kakva tema bila u pitanju), toleranciji i awesomness-u koji isijavate svaki dan.
Najzad, hvala vam na pažnji i doviđenja. Bilo mi je zadovoljstvo.
Love, Džejn D.
PS
Pre nego što se skroz raspekmezite i počnete da tražite oštar predmet pogodan za presecanje vene (hah), chillax – družićemo se na Twitteru.
Jesam li vam ja ranije pominjala kako sam bila weird klinče?
Ozbiljno, ne zezam se. Oduvek su me fascinirale stvari koje bi se, u najmanju ruku, mogle okarakterisati kao neuobičajene za žensko čeljade.
Kada to kažem ne mislim na manje-više uobičajene situacije kroz koje je sigurno prošla svaka devojčica koja ima starijeg brata, kao što su igranje sa vojnicima, puškama, autićima i apsolutno ignorisanje barbika i lutkica. O, ne. Džejn je bila čudna.
Nedaleko od zgrade u kojoj smo živeli, na brežuljku je bila jedna od nekoliko sirena za uzbunjivanje. Ko se seća 1999. godine i bombardovanja, taj zna o čemu pričam. Elem, u vreme kada je Džejn odrastala, svake prve srede u mesecu su bile uobičajene probe tih sirena. Matorci se nisu mnogo potresali oko toga, ali kada sam prvi put čula taj zvuk, sasekla sam se. Iako je u pitanju “ravan” signal u trajanju od 60 sekundi, taj zvuk je u meni stvarao neverovatan nemir i tenziju, iako blage veze nisam imala šta to zapravo predstavlja.
A onda sam počela da se interesujem. Nekako mi je u ruke dopalo uputstvo koje je izdavala Civilna zaštita (stariji čitaoci će se svakako setiti brošure “na savijanje”, plave boje u punom koloru, u kojoj su detaljno bili predstavljeni svi signali za uzbunu, počev od vazdušnog napada, atomke, požara, poplave, zemljotresa, pa do opšte mobilizacije.)
Kids, sa nepunih 8 godina, Džejn je znala celo uputstvo napamet. U pola dana, u pola noći. Čitajući o merama koje treba preduzeti u slučaju bombardovanja (alo, 1990. godina?!), u slučaju atomske bombe, kako čuvati hranu, kako izvršiti asanaciju terena (da, dobro ste pročitali, ASANACIJU terena. Naglašavam da sam imala 8 madafakin godina) itd., postala sam morbidno fascinirana sranjem. Mislim, sranjem u smislu frke. Da sam kojim slučajem živela u USA, moji bi me verovatno uzeli za rukice i odveli kod psihijatra, koji bi mi lupio dijagnozu anksioznosti i dao mi kakvu dobru hemiju za chillanje.
Hej, a kako i ne bih bila anksiozna? Nekih 12km od Užica, uzvodno od reke Đetinje, postoji brana “Vrutci”. I to velika brana. A tu je i akumulacija. Zastrašujuća. Kako je moj ćalac strastveni pecaroš, često je visio tamo na akumulacionom jezeru. Dok je on coolirao na suncu nadzirući plovke na površini jezera, Džejn je skamenjeno, raširenih zenica posmatrala tu branu. Masivnu betonsku tvorevinu, čija spoljašnjost nikada nije bila dovoljno “čista” i “uglancana” da bi joj ulivala sigurnost.
Ukratko, imala sam razloga da budem anksiozna. Dok su se vršnjakinje zabavljale popunjavanjem spomenara i preskakanjem lastiša, ja sam u svojoj glavi grozničavo pravila planove kuda da klisnem ako odjednom začujem sirenu… 20 sekundi “ravno”, 20 sekundi “zavijanje”, 20 sekundi “ravno”. To je signal kada je u pitanju elementarna nepogoda. Il’ brana, il’ zemljotres. Provalite ovo; sećam se da sam jednom prilikom od matoraca tražila da mi nabave jednu gas-masku. Ko zna, možda zatreba jednog dana. Moji su se samo zgledali i slegli ramenima. Freaky?
Štaviše, u svom maleckom dečijem radnom stolu, u jednoj od fijoka sam imala pohranjenu pravu riznicu “stručne literature”. Gorepomenuto uputstvo Civilne zaštite (2 komada: plavo za urbanu i zeleno za ruralnu sredinu), prospekt pomenute brane (sa mapom Užica i procenama koliko vremena treba poplavnom talasu da dosegne određeni deo grada – moja zgrada je imala 18 minuta fore da hvata tutanj), a tu je bilo i neko staro uputstvo Crvenog krsta o tome kako treba previti glavu. Ima još mnogo tih detalja, ali da se zadržim na ovome do sada navedenom – svakakve misli su se rojile u ovoj mojoj ludoj glavi.
Anksiozna faza Džejn “koju ništa ne sme iznenaditi” je kasnije mutirala u fazu “šaaa je, ošš frku, dejefrkaaa?” Konstantni trip da “neko zlo samo što se nije dogodilo” je imalo sledeće posledice: 1) počela da treniram karate (mada je to bilo i delom zbog makljaža sa starijim burazerom) 2) počela da treniram streljaštvo (vazdušna puška ) i najzad 3) učlanila se u Dobrovoljno vatrogasno društvo, gde sam provela par godina u kategoriji “pionira” – pozicija mlazničar (hell yea, fantastično sam nišanila šmrkom!)
I ko zna kako bi se cela ova priča završila da se u međuvremenu nisam naložila na kompjutere (Commodore 64) i razvila nova interesovanja. Ono što sam naučila tokom “anksioznih” (1988. – 1991.) i “post-anksioznih” godina (1992.-1995.) nikada nisam zaboravila, iako srećom nikada nisamo morala da primenjujem.
Sve do 1999. godine i rata. Imala sam nepunih 17 godina kada je izbilo sranje. I dan danas se fantastično sećam atmosfere pre početka rata. Svi su pričali o tome, i matori i mi mlađi. I svi smo predosećali da će nešto da se dogodi (što rekao moj frend: “kada je go*no na šup*u, moraš da ga iskenjaš, nema nazad”), ali do poslednjeg trenutka sam mislila da neće biti bombardovanja. Mis’im, alo… Bombardovanje. Zar će ceo svet da potegne na nas zbog frke sa nacionalnom manjinom?! (Mladost-ludost)
Elem, dan uoči početka rata trebalo je da učim za kontrolni iz istorije, ali mi đavo nije dao mira. Otišla sam do obližnje prodavnice (gde sam srela komšinicu iz susedne zgrade, učenu i finu ženu kako stockpile-uje jogurt i kiselo mleko – iskusno), kupila 3 kesice čipsa, 2 pakovanja napolitanki, eurokrem blok, 2 limenke Coca Cole. Došla sam kući u veliki sportski ranac ubacila to što sam pazarila, i pride još stavila 1.5 litara vode, stari perorez koji sam koristila za seckanje voća, pakovanje flastera, kutiju Brufena i rolnu tolaet-papira). To je bio moj prvi survival-kit. Kontala sam, “hej, ako mora da se kidne barem da imam šta da ponesem!”
Bombardovanje nije zaobišlo Užice. Svaki put kada bi noćni horizont prošarala paljba protivavionskih topova, svaki put kada bi “stoka imperijalistička” gađala repetitore i releje, kada bi zaprašivali grafitnim nitima transformatore i svaki put kada su gađali poštu u strogom centru grada, survival kit je bio na svega par metara od mene.
Od marta 1999. godine, pa sve do dana današnjeg, na dnu ormara u mojoj sobi se nalazi isti taj ranac. Samo, sastav više nije isti. Samim tim što ni Džejn više nije ista kao 1999. godine. U međuvremenu, teško zdravstveno stanje pokojne nane Dou je uzrokovalo da Džejn postane prilično verzirana kada je u pitanju previjanje otvorenih rana, menjanje zavoja i poznavanje analgezije (kako i ne bih, obučavao me je vaskularni hirurg). Takođe, Džejn je postala vegan, tako da je euro-krem morao da otpadne sa spiska, kao i još nekoliko stvari.
Serija zemljotresa koja je nedavno pogodila užu Srbiju samo je učvrstila moje uverenje da taj ranac ima neku svrhu. Iako se nadam da nikada neću morati da ga upotrebim, neki čudan spokoj mi pruža uverenje da je tu, ready to go u svakom trenutku.
A šta se sada nalazi u tom rancu?
Džejnin survival-kit je podeljen na 3 celine. Prva celina, tzv “hardverska” se sastoji od 8 baterija AA, 8 baterija AAA. 15 metara užeta, švajcarski nožić, švedski čelik, kineski FM radio aparatić, baterijska lampa, i “svemirska folija”.
Drugi deo, tzv. “medicinski” je znatno kompleksniji. Dva para sterilnih rukavica, 2 bočice hidrogen-peroksida, sortirane komprese i gaze, kaliko-zavoji, nekoliko štapića za uši, 3 manja šprica, 3 igle, jedan veliki špric sa produžetkom za “tuširanje”, tornike, 2 kleme, forceps, pinceta, i 3 kesice suvog leda (ovo zadnje je ostatak nekog uvoznog first-aid kompleta), hanzaplast, flasteri i antibakterijski gel. A onda, dve vrste antibiotika, antibiotska mast, 3 kompleta injekcija u slučaju alergijske reakcije, par kesica “orosala”, flonivin BS, Brufen, Nimulid MD i Panadol, i, na kraju, mentol-gel.
Na kraju, treći deo, tzv. “prehrambeni”. 2 pakovanja žitarica po 250g (trenutno su pirinač i kinoa), konzerva kukuruza šećerca, 2 veganske paštete, 2-3 kesice instant supe za brzu pripremu, 2 pakovanja veganskih napolitanki, kutija krekera, pakovanje žvaka, 2 limenke CocaCola-e i 2 flašice po 0.5L vode. Pored toga, tu je vojni komplet escajga i posudica (nabavljen za smešne pare na vojnom otpadu) i mala metalna šerpica za spremanje hrane.
Šokirani? U potpunosti vas razumem. Ali ovo je još uvek miljama daleko od onoga kako pravi survival-kit treba da izgleda. Ovde treba još par stvari… recimo, solarni punjači za mobilne telefone, kompas, hirurški lepak… čak ni toplomer nemam, dođavola! U principu, survival-kit se sastavlja tako što sebi postavite pitanje: “šta sve može da krene po zlu & šta ja mogu da uradim ako se to dogodi?” U poređenju sa kompletima koji se mogu kupiti u Americi, moj kompletić je mala beba. Fetus.
Poenta ovog teksta nije bila da vam ukaže koliko sam “opičeno” klinče bila, iako je to više nego očigledno. Takođe, ne kažem da sada svi trebate da pohitate u apoteke i supermarkete i sastavite svoje komplete. Samo… možda nije suvišno da u svom domu imate neki mali štekić… za ne daj Bože. Ako ništa drugo, ako zaista budete u teškom problemu (jede vam se nešto slatko, a prodavnica je “oh, tako daleko”) dobro opremljen survival kit će vam pomoći!
Užice nije naročito veliki gradić, ali što se pizzerija tiče – ima ih više nego dovoljno. Počev od onih izrazito fensi i šminkerskih, pa do onih koji furaju neki retro/domaćinski fazon, pa sve do onih pizzerija koje volim da nazivam “hard-core pizza joints”, koje su estetski apsolutno neprihvatljive, higijensko-sanitarno upitne, ali zato, oh my Gosh & sweet Jesus, prave sjajne pizze (verovatno pečeni mikrobi i kojekakve plesni daju poseban šmek!).
Iako postoje 2 pizzerije koje su u stanju da ispoštuju moje izuzetno visoke veganske stadnarde, volim ponekad i da prošaram po jelovnicima drugih, jerbo imam istraživački duh. Tako se sa frendom zaputih do jedne od pizzerija koje postoje već duži niz godina, ali su u poslednjih par često menjale vlasnika, renovirale se, šminkale se itd. “Ko zna, možda dobijem novog favorita!” pomislih dok sam ulazila u skoro renoviranu pizzeriju.
Na stranu što me je sa vrata zapahuo smrad domaćih laganiša (Georgijev, Vasić, Marović, men’ je to sve isto i podjednako otužno), čim sam ušla, znala sam da ovo gastronomsko iskustvo baš i neće biti za bilo kakav “editor’s pick”. Niske foteljice, presvučene nekim veštačkim materijalom koji deluje kao da je zamašćen kada se dodirne. Hajde što su foteljice niske, nego kada sedneš, moraš da se zaturiš. Jednostavno, enterijer i nameštaj u pizzeriji nisu bili za jelo, već za chillanje i bleju.
Ljubazni konobar nam je ubrzo u ruke tutnuo fenserski izrađen meni. A u njemu sve sam biser do bisera, barem što se pravopisnih grešaka tiče. Samu sam sebe podsetila na Teda Mosbya iz How I Met Your Mother kada sam počela da brojim greške u nazivima italijanskih specijaliteta. Iznenađujuće, “quattro formagi” je napisano kako treba, ali kod “quattro stagioni” i “capricciosa” je bilo masivnih i masovnih fulanja.
Ubrzo se nađoh u problemu, koji sam već ranije susretala u srpskim picerijama. Svaka ima vegetarianu, i svaka ima posnu pizzu. Vegetariana u principu sadrži gomilu povrćki (šampinjoni, crni luk, paprika, crveni pasulj i šećerac su sine qua non) i regularni sir (kravlji, parmezan, nebitno), ponekad čak i fetu, dok posna sadrži isto gomilu povrćki, biljni sir i – tunjevinu. Dok se konobar približavao da uzme porudžbine, postajala sam bolno svesna objašnjavanja koje sledi.
“Šta ste odlučili?” – učtivo nas upita konobar.
“Ja ću kaprićozu, srednju. Ali bez maslinki!” reče frend, polako zauzimajući udobni položaj za posmatranje spektakla koji sledi.
“U redu. A vi?”
“Oooovako. Da li za mene može posna pizza, ali bez tunjevine?”
“Bez tunjevine?”
“Da. Znači, sve povrćke idu, posni sir, ali samo ne dodate tunjevinu na kraju”.
“Ah… pa… ovaj… ne znam sad da li to može da se izvede…”
“Ako vam je lakše može i ovako – vegetarijana, samo umesto mozzarelle stavite biljni sir?”
“Umesto čega?”
“Umesto sira, običnog sira, stavite ovaj sir koji ide na posnu pizzu. Je l’ vam tako lakše?”
“Ali ja ne znam kako to onda da kucam… Zbog računa…” – konobar je počeo da se češka po stomaku.
“Kucajte kako Vam je volja, nije sporno. Evo, možete i kao posnu pizzu, ona je skuplja”.
“Znači… vegetarijana sa sirom… I sa posnim sirom? Ne znam kako da dokucam posni sir…”
“Ne, ne, vidite, ako je vegetarijana, onda sa posnim sirom, bez ovog običnog. Ako je posna, onda sve isto kao što piše ovde u meniju, ali bez tunjevine. Ne jedem meso, zato”. Stvarno sam se trudila da budem što finija, pokazujući izuzetno razumevanje za nepoznavanje koncepta veganstva, a uz to i demonstrirajući svoje čelične živce. Ipak, bilo je evidentno da konobar i ja ne komuniciramo na identičnim frekvencijama.
“Pa zašto ne uzmete vegetarijanu? Ona je bez mesa?”
Krajičkom oka spazih da je frend (koji se inače, sa mukom suzdržavao da ne prasne u smeh) izvukao mobilni telefon, i da snima celu stvar. U trenutku, dobih inspiraciju i počeh da kenjam.
“Čekajte, mogu li ja da porazgovaram sa pizza majstorom i objasnim mu kakvu pizzu želim da mi napravi? Da Vam olakšam?”
“Kako? Da odeš u kujnu?” iznenađeno me upita konobar, koji odjedared prestade da mi persira.
“Da”.
“U kujni sme da bude samo personal” – kao iz topa konobar uskliknu rečenicu koju je pokupio ko zna gde.
“Vidi, brate” (pokušah da ga smekšam prijateljskim nastupom) “prošle nedelje sam se vratila iz Saint-Étienne-a. Iz Francuske, znaš?” (lažem k’o pas) “Tu se nalazi najbolja evropska pizzerija, “Chez Le Poulet Fou”, slobodno izguglaj” (nemam pojma otkud mi ovo) “tamo dozvoljavaju gostima da popričaju sa pizza majstorima i da im daju instrukcije kako da spreme pizzu po sopstvenom izboru”.
“Ali naša kuhinja je mala”, poče da objašnjava konobar zbunjeno.
“Mala vam kuhinja? Ne mogu da verujem!” Oštro pogledah frenda koji se cepao od smeha, i upitah ga: “Imaš li Arnoov broj telefona?”
“Arnoov telefon?” – zbunila sam čak i frenda.
“Arno, bre. Vlasnik “Še L Pule Fu”, moram da mu ispričam ovaj biser!” rekoh staloženim glasom, dok je intonacija bukvalno vrištala “improooov! improoov!”
“Čekaj, hoćeš da zoveš Arnoa ili Ogista? Bolje da zovnemo Ogista, on će da stavi na sajt!” – frend je sa oduševljenjem prihvatio ulogu, i počeo da čukenja po svom mobilnom telefonu.
Nakon trenutka nećkanja, odlučno odgovorih: “Daj oba!”
U tom trenutku, konobar je bio potpuno i duboko zbunjen. Verovatno je svojim mozgićem veličine klikera uspeo da skonta da nešto nije kako treba, i da mušterije prete međunarodnim skandalom. Ma koliko njegova konobarska primanja bila mala, nije želeo da rizikuje.
“Čekajte!” ponovo je konobar počeo sa persiranjem “Znači, posna pizza?”
“Da. Bez tunjevine”.
“Ali sa posnim sirom?”
“Da, logično”.
“Posna pizza, sa posnim sirom, okej…”
“Ali bez tunjevine”.
“Šta? A, da. Bez tunjevine. Čekaj, kako ću da… dobro, snaći ću se”.
“Srednju”.
“Molim?”
“Srednju pizzu. Bez maslinki, ako nije problem”.
U tom trenutku, facijalna ekspresija konobara nedvosmisleno je odavala kako mu se nekoliko preostalih nervnih ćelija mozgu očajnički bori sa “frapantnom količinom” informacija kojim sam ih zasula.
“Srednja posna pizza, bez tunjevine, sa posnim sirom, bez maslinki, dobro, dobro…”
Dok se udaljavao sa našim porudžbinama, kroz izmaglicu domaćih pop-baladica, jasno sam čula konobara, kako kao mantru ponavlja “srednja, posna, posni sir, bez tune, bez maslinki, srednja, posna, posni sir, bez tune, bez maslinki, srednja, posna…”
20ak minuta kasnije…
Čekanje na pizzu, naročito ako ste gladni zna itekako da se otegne. Do te mere da sam morala do WC-a. Činilo se da konobar namerno želi da nas zlostavlja. Pribor za jelo i začine je doneo još pre desetak minuta. A postaviti činiju sa domaćim kečapom ispred gladne Džejn baš i nije mudro.
Elem… nakon uobičajene provere pošte preko mobilnog u WC-u (neću valjda tokom ručka da proveravam pop3? Svašta. ), zaputih se nazad prema svojoj foteljici i spazih da je program VeganPizza uspešno instaliran.
“Bilo je krajnje vreme! Isključite mobilne telefone, vreme je za has! A kada kažem has, mislim na proždiranje ove fabulo… ne mogu da verujem!” Zaprepašćeno sam posmatrala u tanjir sa pizzom, ne skrivajući šok.
“Šta je bilo?”, zabtirnuto me upita frend, u ruci držeći viljušku sa natakarenim parčetom capricciose.
“’Ladno… ‘ladno su mi stavili maslinke!”
MASLINKE! WTF?!
Epilog: pizza je bila sasvim, sasvim dobra. Testo tanko, ali ne previše. Korica preukusna. Maslinke sam lako eliminisala, a drago mi je što pizza majstor akcenat nije stavio na luk, već na paprike. On a plus side, umesto kečapa, koristili su paradajz-pire. Kudos.
Ali, iako je ukus sasvim zadovoljio, ne verujem da ću u dogledno vreme ponovo obedovati u toj pizzeriji. Pizza kao pizza nije bila skupa, ali ako na fiskalni račun stavimo i gomilu živaca potrošenih na objašnjavanje konobaru da postoje ljudi koji niti jednu meso, niti jedu namirnice životinjskog porekla, cena je previsoka. :S
I? Da li je šta jasnije petnaestak dana kasnije? Paaaa… nije. Bio derbi, Partizan pobedio (hehe), Skupština po hitnom postupku usvojila uzmene ZKP kojim je znatno proširila krug krivičnih dela za koje je moguće odrediti pritvor u trajanju do 30 dana. Prvo nam rekoše “nije to zbog navijača, nego ‘nako”, a posle priznaše da jeste zbog navijača. Samo što se u izmenama ne pominje reč “navijač”, već mož’ da se primeni na sve one za koje se sumnja da su počinili krivično delo za koje je zaprećena kazna zatvora veća od 5 godina. Ranije limit bio 10.
Dan zatvora je dan zatvora, nije prijatno. Hell, nije prijatan ni dan opstipacije, a kamoli istražnog zatvora. No, kako rekoše stari Latini, dura lex, sed lex – nema nam druge. Ja sam inače, veliki fan krivičnog zakona, i rado bih se igrala sa njim. Ozbiljno, povećala bih kazne za barem 90% krivičnih dela. I to je cool. Recimo, ako se za nekoga dokaže da je napastvovao dete, minimum 20 dina i šlus. Batice, ako je sud na osnovu dokaza, izjava, veštačenja itd doneo presudu kojom te je proglasio krivim i osudio te na određenu kaznu, nema ti druge nego da robijaš za sranja. Ali, ma koliko taj moj “imaginarni” KZ bio surov i brutalan, svako bi imao pravo na fer suđenje. Plain & simple.
A zašto? Pa zbog one stare “niko nije kriv, dok se ne dokaže suprotno”. Ovih dana smo imali prilike da posredstvom medija slušamo biserne izjave naših političara koji su se sa manjim i većim uspehom “rvali” sa materijalno-pravnim terminima. Tako je jedan vlastelin lupio kako je na “privedenima da dokazuju svoju nevinost” (holly shhh, I just threw up in my mouth a little bit!). I ostade živ.
Kad smo se već dotakli teme (šta god ta tema bila, derbi, parada, huligani, ZeKaPe, ministri analfabete i td.), gledajući derbi (šta je, očekivala sam neko sranje, čak sam bila spremila i kesicu kokica), nisam mogla a da ne primetim da je na Marakani stajala reklama betting servisa BetAtHome. Tačka com. Šta mislite, da l’ će ko iz Državne lutrije ili ovog šatro haj-tek odeljenja da malo pregleda snimke sa zilion sigurnosnih kamera postavljenih tokom tekme i da reaguje?
Naravno da neće. Mogu naši vlastelini da do mile volje pričaju o tome kako se u ovoj zemlji poštuju zakoni, ustav, ljudska prava i slobode i ostale koještarije – at the end of the day, onaj koji zna koje točkove treba podmazati da ne škripe, tome neće faliti ni dlaka s glave. Frustrira, zar ne? Skoro da ti dođe da izađeš na ulicu i razbiješ nešto. Ali nemoj, jerbo ćeš po izmenama i dopunama ZeKaPe i ti da se zadesiš u pritvoru. I ne samo to, izaći će ti slika u novinama i za tebe će reći da si klerofašista.
Ah, klerofašista. Omiljena kovanica domaćih dušebrižnika, courtesy of simpatični debeljuca sa severa Bačke. 2 u 1. Pljuneš i crkvu i desnicu istovremeno. Skoro pa k’o kombo u Mortal Combat-u.
Samo… problem je u tome što se tako teške reči potežu isuviše lako. Ono, “ne dopada mi se šta ti misliš o tome, zato si fašista!” Ili “ti ćeš mene da kritikuješ, klerofašisto nijedan!” Uh, još kada se tu ubaci (neo)nacizam, ništa lepše nema. Savršeno oružje ako hoćeš da diskredituješ političkog oponenta. I tu se onda ponovo primeni ono što pomenuh na početku teksta (teret dokazivanja nije na onom ko optužuje, nego na onome ko je optužen). Da isključim sebi svojstvenu skromnost (heh), u nacizam i fašizam se odlično razumem. Ali stvarno. O tim ideologijama bih mogla da napišem tekst od barem 30 stranica, i to bez gledanja u reference, iz glave. I to ne zato što se ložim na totalitarne ideologije, već zato što me je oduvek fasciniralo kako to da jedna izuzetno obrazovana nacija, poput nemačke, sebi dozvoli da se primi na propalog i frustriranog slikara.
Elem, pošto sam tako pametna i načitana (ljubi me majka), mogu samo da uputim prezriv pogled svima onima koji negativan stav prema aktivnostima LGBT populacije poistovećuju sa nacizmom ili fašizmom. Deco moja, nacional-socijalizam i fašizam su ideološko-filozofske kategorije. I da, tOčno je da su pre Jevreja, Roma i Slovena koncentracione logore diljem Nemačke ispunjavali kriminalci, politički zatvorenici i gejevi. MedŽutim, malo ko pominje da su po nemačkom zakonu koji je važio još i pre dolaska nacista na vlast, homo-odnosi bili definisani kao krivično delo. Ko mi ne veruje, nek izgoogla ili neka pita tetku Wiki. OK, možemo da raspravljamo o tome zbog čega su LGBT osobe završavale u konc-logorima, ali sam ipak mišljenja da u srži cele stvari leži hladna nacistička eugenička doktrina – ako ne služiš rasi, beskorisan si. Zato su ubijani i umobolni, invalidi, oboleli od naslednih bolesti. A zato su se bogami i mlade Nemice iz Bund Deutscher Mädel (žensko krilo Hitler Jugend-a) forsirale da što pre postanu majke i da, zajedno sa „rasno podobnim“ maldim SSovcima rade na štancovanju novih, mladih arijevaca. True story. (za detalje, guglajte „Lebensborn“)
A i što se onog “klero” dela tiče, ne zavaravajte se. Nacisti su bili sve, samo ne religiozni. Cela naci ideologija prosto vrvi od paganskih simbola, nordijskih tripova, rituala, znamenja, a teorija rase svakako nije utemeljena u Svetom Pismu, već u nekim od Darvinovih učenja. Da. Eugeničari su mahom i darvinisti. “Survival of the fittest”.
Vidite kako ja to lepo objasnim, hm? Kada bi država htela da u borbi protiv neonacizma i rasizma primeni edukativni, a ne represivni sistem, rezultati bi bili kudikamo bolji. Treba lomiti ideje u tim glupim klinačkim glavama, a ne kosti i rebra.
I, da, još nešto. Živimo u zemlji čija politička elita sve loše stvari pripisuje “starom režimu”, a vladajuću koaliciju čini stranka koja je… well, let’s just say it, činila “stari režim”. Onda verovatno i ne čudi to što tehno-folk pevačica sumnjivih vokalnih mogućnosti, poznata po intimnoj vezi sa pripadnikom izvesnih kriminalnih krugova tokom devedesetih godina, a kasnije i tajkunolikim offspirngom sebi daje za pravo da nas sve uči toleranciji, i to iz jednoj prostog razloga: ne mo’š biti diva, ako svima ne kontriraš.
što je neoprostivo, te sam ja preuzela svetu dužnost da vas uputim na iste.
Kao i svaki ambiciozni projekat (hah!), ovaj blog unos je imao svoj radni naziv „5 pesama za pusto ostrvo“. Reč je o 5 pesama koje nikako ne spadaju u ono što se pogrdno naziva muzički „mejnstrim“. Ove pesme verovatno nećete čuti na vašim lokalnim radio-stanicama. Za neke od njih ne postoje ni video-klipovi. Iza ovih izvođača ne stoji krupan kapital muzičke industrije, već mali nezavisni izdavači. Ukratko: indie zvuk. Beskompromisan. Ali anfakinlivbli kvalitetan. Svaku od nabrojanih numera bih bila u stanju da slušam svaki sat, svaki dan, svaki mesec – do kraja života. I da mi nikada ne dosadi.
Pa krenimo redom!
5 ~ The Knife – „Pass this on“
The Knife su verovatno jedini globalno poznati bend sa ove liste. Sastav čine brat i sestra iz Švedske, Karin i Olof Dreijer. Svoju popularnost su stekli zahvaljujući numeri „Heartbeats“ koju je u akustičnoj, low-fi verziji obradio Jose Gonzales, a koju je potom iskoristio moćni Sony u medijskoj kampanji za Bravia liniju televizora.
Iako iza sebe imaju 4 albuma, izdvojila sam numeru „Pass this on“, preko koje sam se i navukla na njihov jedinstven elektro zvuk i blago-košmaran vokal Karin Dreijer. Napomenimo još i da je video za pesmu apsolutni hit disturbičnog kvaliteta koji vas ne može ostaviti ravnodušnim!
4 ~ Borko – „Dingdong Kingdom“
Ostajemo na severu. Ovaj put Island. Simpatično ostrvo far, far away na kome bih mogla da živim. Bez problema. Iako je Bjork prva asocijacija kada je islandska muzička scena u pitanju, vredelo je zagrebati po površini i otkriti ovog lika. On se zove Björn Kristiansson, a nastupa kao Borko. Da kojim slučajem na nastupa sa svojim bendom furajući melodični elektro-fazon, i dalje bi zarađivao od muzike, pošto je po profesiji učitelj muzičkog. Nije li to sjajno?
Sa albuma „Celebrating Life“ iz 2008. godine, sjajna stvar „Dingdong Kingdom“. Na žalost, nisam uspela da nađem verziju sa albuma (koja zvuči dope), ali će i live izvođenje sa Borkove gajbe dočarati o kakvom se sjajnom liku radi.
3 ~ Blonde Redhead – „Elephant Woman“
Iako sam za bend Blonde Redhead čula i ranije, ovu pesmu sam prvi put čula na kraju fantastičnog filma „Hard Candy“ (sa Ellen Page u glavnoj ulozi – film koji ne mogu dovoljno da preporučim!). Bend čine braća Paće, Amadeo i Simone, koji su poreklom iz Italije, a u SAD su se preselili radi studija muzike. Tamo su upoznali Kazu Makino. The rest is history.
Iako im je ceo dosadašnji opus za respekt, potrudite se da stavite šape na album „Misery is a Butterfly“, odakle je i numera koja sledi.
2 ~ Sufjan Stevens – „They Are Night Zombies!! They Are Neighbors!! They Have Come Back From The Dead!! Ahhhh!“
Ne, naslov pesme nije šala. Sufjan ima običaj da daje tako… ambiciozne (?) nazive svojim pesmama. Inače, Sufjan je verovatno najplodniji i najtalentovaniji indie muzičar na svetu. Do sada je objavio 10 albuma (za 10 godina), a (in)direktno je učestvovao u još nekoliko indie-projekata. Prilično je nezgodno svrstati ga u određeni žanr. Može se reći da ovo predstavlja… eksperimentalni indie low-fi uglavnom aksutični neo-američki-folk, sa primesama svetske filozofske misli, hrišćanskih religioznih tema, odsviran na gomili običnih i manje običnih instrumenata. Prepoznatljiv fazon i atmosfera u pesmama, prepoznatljivo mekan i prijatan vokal, eklektična produkcija… Sve u svemu, lik je car. I potpuno je nebitno šta ja napišem o njemu ovde, Sufjan ostaje Sufjan. Maestralan.
„Zombies“ je numera sa njegovog 5. po redu albuma, Illinoise. Veoma interesantan tekst, koji se mnogi muče da dešifruju. Da li Sufjan priča o vaskrsu industrijski propalog Ilionisa i njegovih opustelih varošica? Ili brojni biblijski motivi ukazuju na drugu vrstu uskrsnuća? Prosudite sami.
1 ~ Windsor for the Derby – „The Melody of a Fallen Tree“
Interesantno; da Sofia Copolla nema tako fenomenalan muzički ukus, Džejn nikada ne bi čula ovu pesmu. Naime, ova numera je iskorišćena za fenomenalni saundtrek filma „Marija Antoaneta“ (iz 2006. godine, sa Kirsten Dunst u naslovnoj ulozi – inače, super film).
Neverovatno je koliko pesma od 8 minuta može da deluje nenametljivo i moćno u istom trenutku. Možda će neko pomisliti da je uvod predugačak, kao i finale, ali ne. Svaki element je na pravom mestu. Ovo nije trominutni instant-hitić, ovo je umetnost. I ovo ne može svako.
Primetila sam da sve veći broj tekstova na blogu započinjem disclaimerom. Nije mi namera da time dižem “tenziju” čitaocu, kao kada TV voditelj najavljuje snimak sa lica mesta nekog zločina, pa kaže: “snimci nisu preporučljivi osetljivim osobama bla-bla-bla”, a vi koji gledate raširite zenice još više, morbidno fascinirani idejom prizora koji vas čeka. Ali o morbidarijama sledećom prilikom.
Ovaj put, disclaimer ima ulogu identičnu onoj koju je imao prošle godine, kada sam pisala o neuspeloj paradi ponosa. Tekst, iza koga 100% stojim i dan danas, bavio se pitanjima svrhe svega toga u zemlji kao što je Srbija. Inače, taj tekst je pisan par dana pre planirane parade. U slučaju da vas mrzi da ga čitate (ko još ima vremena za čitanje kada su emocije uzburkane, right?), stavljam disclaimer. Dakle, u čoveku gledam čoveka. Apsolutno me ne zanima šta je i ko je. O ljudima sudim po njihovim delima, a ne po njihovim opredeljenjima. Stav koji iznosim u tekstu koji sledi je samo moj. Možda se složite sa mnom, možda ne, to je na vama. Kao što znate, “uređivačka politika” ovog bloga što se komentara tiče je “all goes”. Nema moderature ni prepravki.
Razmišljala sam kako da počnem ovaj tekst (ako zanemarimo disclaimer). Prva ideja koja mi je pala na pamet je da otvorim fazonom. Ono, po američki: “koliko je policajaca potrebno da obezbedi beogradsku paradu ponosa?” Onda sam skapirala da to baš i nije smešno. Mislim, potrebno je, i to mnogo. 5.000. Uključujući konje i helikoptere. Uključujući deo Beograda pod policijskom opsadom. Uključujući ograničenu slobodu kretanja stanovnicima. Uključujući zavođenje maltene vanrednog stanja i policijskog časa. Znate, svih onih stvari na koje se obično mrštimo i mi “starog kova”, a kamoli liberalniji među nama. Mada mi je oduvek bio fascinantan love-hate odnos sa policijom još od devedesetih godina. 5.000 policajaca… vau. To je mnogo. Setih se onih predpetooktobarskih tirada o policijskoj državi, pa se i nasmejah. A onda se setih i petooktobarskih navijača Zvezde i Partizana koji demoliraju Skupštinu, pa se opet nasmejah. Realno, kako da se ne nasmejem; paralele, analogije i istorijski paradoksi prosto sevaju na sve strane.
Elem, 5.000 policajaca opremljenih kao da idu na set filma Robocop, brinulo se o sigurnosti učesnika beogradskog Prajda. Procene su bile da će biti prisutno oko 1.000 učesnika, što se ispostavilo kao tačno. Da se ne lažemo, ako bi iz te gomile udaljili novinare, strejtaše koji su došli kao podrška i aktiviste, koliko bi učesnika zaista ostalo? Da kažemo, 500? Sve u svemu, prostom matematikom dolazimo do podatka da je država obezbedila aproksimativno 10 “organa reda” na 1 učesnika Prajda (ah, da, što se tiče reči “organ”, šta da vam kažem – pun intended).
Ti policajci, dovučeni iz cele Srbije (tj iz delova naše teritorije gde država ima kakvu-takvu vlast) nisu došli u BG iz “duboko ukorenjenog ubeđenja da je neophodno po svaku cenu odbraniti ustavom garantovana ljudska prava i slobode”, već zato što im je stigla depeša da moraju. To im je posao. A ogromna većina njih (trust me, znam njihov mentalni sklop) bi podjednakim žarom pendrečila i jedne i druge. Mis’im, i navijače i učesnike. A kada kažem “pendrečila”, ne mislim… ah, crap. Skapirali ste. Jednostavno, ministar je rekao da se mora skupiti dovoljan broj policajaca i to je to. A to ministar nije rekao zbog “duboko ukorenjenog ubeđenja da je neophodno po svaku cenu odbraniti ustavom garantovana ljudska prava i slobode” (copy & paste je nameran), već zato što je pritisak na naše “mudro političko rukovodstvo” iz inostranstva (naročito iz EU) bio toliko jak, da je postao vis compulsiva. (Mrzi me da objašnjavam šta je vis compulsiva, izgooglajte).
Datum je zakazan, mediji su oberučke prihvatili još jednu temu koja se može odlično ekspolatisati do besvesti, i tema broj jedan danima unazad je bila Parada ponosa. I naravno, svi pričaju o tome. Vlast, opozicija, nevladin sektor, ambasadori, verske zajednice, među njima i SPC… Pa se onda svi čudimo kako to da se SPC protivi paradi (neverovatna koncentracija imbecilnosti onih koji od verskih zajednica očekuju podršku ovakvim stvarima)… Pa onda jurenje i prijavljivanje grupa koje se protive paradi po kojekakvim fejsbukovima, denunciranje neistomišljenika, histerija na obe strane, teror političke korektnosti, uporno polarizovanje javnog mnenja (ako nisi sa nama – protiv nas si)… Sve u svemu, bilo je svega, samo ne trezvenosti, razuma i istinske tolerancije. Na obe strane.
I onda dođemo do brojke od 5.000 policajaca, u riot-kompletima. I 1000 učesnika. Verovatno bi ih bilo i više, svakako da Srbija ima više pripadnika LGBT populacije od par stotina. Neki nisu došli iz straha za sopstvenu bezbednost, neki nisu došli zato što ne osećaju potrebu da se reklamiraju šetnjama, neki nisu došli zato što ne žele da budu predmet manipulacije. Sve je to nebitno. Bitne su brojke. Skup od 1000 ljudi je obezbeđivalo 5 puta više policajaca. Uz svu moguću podršku vlasti, garantovanje bezbednosti, zaprećene visoke zatvorske kazne izgrednicima, medijsku kampanju.
A samo dan pre toga, istim tim Beogradom u istoj toj Srbiji, na tzv “porodičnoj šetnji” pojavilo se nekoliko hiljada ljudi. Bez podrške vlasti, bez podrške javnih ličnosti, uz medijsku kampanju koja se svela na kratku vest u novinama, i to u organizaciji “Dveri srpskih”, napljuvanih, demonizovanih, satanizovanih, nacifikovanih (je l’ ta reč postoji?), ismejanih, marginalizovanih i apsolutno nezastupljenih kada su mejnstrim mediji u pitanju. I onda smo se čudili “kako to da ih ima toliko?” Biće da smo očekivali par stotina fanatika i studenata bogoslovije? Možda su neki od nas autistično verovali da se američki / zapadnoevropski scenario parada može primenti i kod nas? Ono, žurka na ulici, na sve strane tehno, masovna zajebancija, opuštenost?
Ljudi, ovo je Srbija. Drugačije podneblje, drugačiji mentalni sklop. Jednostavno, ne možeš nešto da siliš i da forsiraš. U stvari, možeš da probaš da nešto na silu proguraš, ali onda moraš računati na posledice. Prvi pokušaj parade je okončan tragično (na stranu što se “genijalni” organizator dosetio da organizuje paradu oko Vidovdana, bravo genije). Drugi pokušaj je otkazan, pritisak iznutra je bio preveliki. Ove godine, treća-sreća, država je napregla sve svoje kapacitete u nameri da osigura celu stvar. I to se svelo na policijski sprovod omanje grupice učesnika. Na blokadu dela Beograda. Na tagovanje učesnika žutim trakama (jebemmumater, ima li iko sa IQ većim od 50 u MUP-u?).
Odmah da se razumemo – ne opravdavam grupe huligana koje prete nasiljem, premda su one povod da se iscimaju organi diljem Srbije. I svakako da država ne sme da dozvoli da huligani određuju ko sme da se okuplja, a ko ne. Svako nasilje je za najstrožiju osudu i krivično gonjenje.
Ali zaboga, nemojmo mešati stvari. Jedina podrška koju parada uživa u Srbiji je podrška vlasti (zbog međunarodnih pritisaka), nevladinog sektora (iz brojnih razloga) i jednog malog dela javnosti. Pogledajte bilo koju anketu o paradi, videćete i sami. Uz javnost koja se velikim delom protivi paradi, da li se zaista čudite zbog čega se huligani osećaju dovoljno moćno i osiono? Svakako da 90% tih koji se protive paradi nikako ne odobrava nasilje, ali da li mislite da će ista ta javnost, ukoliko do nasilja dođe, okriviti tu bagru koja samo čeka povod da lomi po Beogradu, ili će okriviti organizaciju parade, koja je svesno (barem se nadam) znala šta je očekuje i kakva je zemlja Srbija?
Da li zaista ima ponosa u toj šetnji, tj policijskom sprovodu? Da li će se sutra stav Srbije promeniti kada je LGBT populacija u pitanju? Pa neće. Antagonizam će postati još veći, i počeće da raste eksponencijalno i uporedo sa zahtevima LGBT populacije. Meni je prosto neverovatno da neko toliko svesno ide na provokaciju i iritaciju većinskog dela Srbije (kakav god taj deo bio, većina je – svidelo se to meni i vama ili ne), a da se pritom ogrće plašom tolerancije i demokratije.
Najisreknije se nadam da će svest pojedinca u Srbiji jednog dana biti na nivou da ga nije briga šta ko radi i ko se gde okuplja. Live and let live. Ali taj dan još uvek nije došao. Kada će doći, pokazaće vreme. Do tada, guranje prsta u oko tradicionalnoj sredini koja još uvek nije spremna na tako nešto je kontraproduktivno. Naročito u ovako zapaljivoj dnevnopolitičkoj situaciji kao što je kod nas već godinama.
Da sumiram; netaktičnost LGBT NVO sektora ne opravdava huligane i nasilje. Huligani imaju uporište u odbojnosti srpske javnosti prema paradi. Odbojnost sprske javnosti prema paradi je uslovljena netaktičnim potezima LGBT NVO sektora. Lakše je prilagoditi vid borbe za promociju LGBT prava, nego promeniti Srbiju silom, preko noći. ‘Ajd sad, logika 101. Saberite, oduzmite, dedukujte, indukujte. Kontemplirajte, apstrahujte, sublimirajte. Bez obzira da li breg prilazi Muhamedu ili vice versa, ovakvim stanjem stvari smo svi na gubitku.
Jer, ako bilo ko misli da je ova parada bila “gorka pilula” koju je Srbija morala da proguta i koju je progutala (zvanično, parada je uspela?), i da će nakon ovoga sve biti OK, taj ili lud, ili je glup. Ova zemlja je otišla dođavola i mnogo godina će još morati da prođe dok se neke elementarne stvari dovedu u normalu.
XIV? Kad pre? Elem, u ovoj „epizodi“ mojih randomiziranih trabunjanja ćete saznati svašta nešto nebitno i irelevantno.
I – Moja prva overa
disclaimer: sada bih ja trebalo da napišem da ovo što se dogodilo ne pokušate da ponovite u sopstvenoj režiji, ali kontam da su oni koji čitaju ovaj blog prilično svojeglavi, tako da… Hej, niste mali.
Deco, došao je i taj dan – moja prva overa. Kao što znate, ne konzumiram alkohol, tako da mi je koncept pijanstva apsolutno stran. Ne pušim, ne drogiram se, i jedina supstanca čijoj sam zloupotrebi sklona je kofein. No, sve to sigurno već znate. Heck, u domaćoj blogosferi već imam „bad rep“ kao energy fiend. E, sad…
Da ne dužim. „Živim brzo, a hranim se lako“. A ponekad i nikako. Nekoliko okolnosti na koje obejektivno nisam mogla da utičem se poklopilo na najgori mogući način. Malo sna, mnogo posla, a samo jedna Džejn. I tako sam u pomoć pozvala magični kofein, ovaj put u formi energetskog napitka MadBat (vaistinu najbolji na našem tržištu, ali ga teško naći). Ideja je bila da stučem konzervicu-dve „ludog šišmiša“, završim to što imam da završim i onda se bacim na neki has. Problem je nastao u tome što sam ispoštovala samo prvi deo ovog plana – stukla sam dve konzervice, i taman kada sam krenula po klopu (inače ne pijem energetske napitke na prazan stomak, I know better than that, ali eto…), dobro poznati scenario: zazvoni telefon, razgovor koji treba da traje minut se pretvori u pet telefonskih razgovora od po 15 minuta…
I tek tako, kao dlanom o dlan, prošla su dva sata. Indeed, umor je nestao, bila sam živahna kao mače koje se igra vunenim klupčetom, ali AVAJ! Sve pred očima mi je bilo crveno i zeleno. I zamagljeno. Kao neki negativ. Beli ciferblat na satu je postao zelenkasto-siv, crne kazaljke su postale srebrno-sive. Pogledah beli zid ispred mene, koji je u mom mozgu postao sivkast i sav… „treptav“ (je l’ to reč uopšte?), a na periferiji vida spazih neke komocije, kao neki light-show.
Ubrzo se pribrah i skapirah o čem’ je reč. Previše kofeina na prazan stomak + hipoglikemija (bilo je jutro, a obrok pre ovog incidenta je bio pre nekih 14 sati), i eto meni flešića. Drmnuh ceo TicTac Orange (koji iskopah na dnu torbe) i pola litrića vode (to tek da se konsolidujem) te se sjurih do najbliže pekare. Krompiruša me je sanirala u roku od 10 minuta. Good times.
Naravoučenije: „MadBat“ je majka.
II – Ja sam idiot
Ne, stvarno.
Vi koji ste imali Psihologiju u srednjoj, verovatno se sećate one entry-level definicije šta je to inteligencija. Ako ne, kratko podsećanje: „Inteligencija je sposobnost adaptacije ili prilagođavanja“. E sad, ja sam idiot.
Skapirala sam da uzrok svih mojih patnji (ah!), nedaća i frustracija leži u nedostatku mog adaptivnog kapaciteta. Jednostavno, ne mogu da se prilagodim sredini, već tvrdoglavo pokušavam sredinu da prilagodim sebi tako što je posmatram svojim idealističkim (i kofeinski overdoziranim) očima. Umesto da naučim da plivam u nemirnim i amoralnim vodama srpske svakodnevice, ja se ponašam kao neki vanzemaljac koji je ideju Džona Loka da se svi ljudi rađaju dobri, a da se kasnije iskvare, razvio u sopstvenu teoriju da su svi ljudi u suštini dobri, ali da ponekad rade loše stvari, te da se svi na kraju dozovu pameti.
Glupost. Ljudi su stoka, en general. Samim tim, sve ljudske tvorevine su trule i smrdljive. I to ne mislim samo na one tvorevine što ostanu u WC šolji. A ja, idiot par excellence kakav jesam, uvek se iznova razočaram i deprimiram kada vidim da poštenjačine na kraju uvek ispuše, da nedužni nadrljaju, a da jedino oni koji imaju obraz k’o đon prosperiraju. Iznenadim se kada čujem da je neka jajara dobila samo uslovnu kaznu zatovra, a da je neko apsolutno nedužan završio u pritvoru samo zato što nema dovoljno love da unajmi advokata koji „zna ljude u Opštinskom sudu“. Pa se zgranem kada mi neko zabije nož u leđa, ili kada me neko slaže dritto u oči… Pa se onda čudim, kako to? Otkud meni ta idiotsko-imbecilna ideja da mogu da računam da će svi da se ponašaju korektno i fer, samo zato što sam ja korektna i fer prema svima?
Ne, stvarno; ima li išta gluplje nego kada projektuješ sopstvene moralne nazore na druge? Ili kada očekuješ da sistem funkcioniše? Kada se uzdaš u logiku i razum, a iskvarena realnost ti trijumfalno lupi šamarčinu? A tebi još uvek ništa nije jasno.
Ma da. Idiot.
III – petooktobarski
Šta, mislili ste da ću da zaboravim ovako važan datum? Neću. Samo, umesto jadikovki, jeremijada i filipika, reših da postujem ovaj video.
I da. Bolje bi prošli da smo 5. oktobra postavili lolcats na vlast.
E, jbg. Ponovo sam ambivalentna. Ne znam kako da napišem tekst koji sledi… Da li da se držim svog ležernog stila, začinjenog hejtom, ili da jednoj tako ozbiljnoj temi pristupim sa poštovanjem. Tema je takva da zavređuje ozbiljniji ton; tu nema zbora. Ali tema je i takva da u meni budi hejt, a sama reč “hejt” sa sobom povlači tu ležernost od koje se trudim da pobegnem, barem danas. Nameće se logično pitanje: WWDžD? What would Džejn do? Ništa, pratimo haotični tok haotičnih misli.
Pre nekoliko dana, zamolila sam vas da se na Twitteru izjasnite o svom odnosu prema veri. Ponudila sam 4 moguća odgovora, just in case.
Prvi odgovor je bio “verujem u Boga”, a drugi “verujem u postojanje više sile”. Dva pitanja koja su naizgled slična, u smislu da označavaju izvestan nivo… hm, pa nazovimo to produhovljenosti. Prvi odgovor je svakako bio namenjen Hrišćanima, Muslimanima, Jevrejima i svim drugim vernicima monoteističkih religija. Drugi ponuđeni odgovor je bio namenjen osobama koji furaju tzv. “new age” fazon, ali i onima koji veruju u postojanje nečega što baš i nije u domašaju ograničene ljudske percepcije, a što “uređuje” naše živote.
Treći ponuđeni odgovor je bio “ne znam da li postoji Bog/viša sila”, i zastupa ubeđenje koje je najbliže onome što se zove agnosticizam. Agnostici zastupaju stav da je postojanje ili nepostojanje Boga ili božanstva nešto što je apsolutno nemoguće dokazati, niti se može saznati. Što bi moj dobar frend rekao: “mož’ da bude, ne mora da znači”.
Četvrti ponuđeni odgovor je predstavljao sam kraj skale, u poređenju sa prvim odgovorom, i glasio je: “ne verujem u Boga, ateista sam”. Računam da svi znate šta je to ateizam, ali hajde za one koji su bežali sa časova u srednjoj: ateisti ne veruju u postojanje Boga / više sile, a čoveka smatraju najvišim stupnjem razvoja životinja. Najgrublje rečeno.
Naravno, svaka anketa predstavlja statistički presek, a svaka statistička analiza u sebi nosi gomilu grešaka i nepravilnosti. I svakako da se anketi sprovedenoj na Twitteru može zameriti mnogo toga, s obzirom na činjenicu da Twitter uglavnom koriste osobe iz urbanih sredina, nerdovske orijentacije, pretežno levičarske provenijencije i ideološkog korpusa obojenog liberalno-kapitalističkim bojama, karakterističnim za Zapadnu Evropu. Uh, jeste li još uvek tu? Jeste? OK. Sledi kratka digresija, ali ću se eventually vratiti na anketu.
Rođena sam 1982. godine. Iako je vršenje verskih obreda bilo “acceptable in the 80′s”, što bi rekao Calvin Harris, nisam krštena. Razlog tome nije ležao u činjenici da mi je otac odgajan u “Tito-Partija-Omladina-Akcija” fazonu, već više u veoma negativnim sentimentima koje je moja porodica gajila prema lokalnom sveštenstvu. Sećam se da mi je baka često prepričavala anegdotu o lokalnom svešteniku kome su u sred Časnog Posta pronašli svinjski but u fijoci. Uprkos preziru prema crkvi kao instituciji, baka je bila duhovna osoba. But that’s not the point.
Da ne zalazim u detalje – nisam krštena. Tj, da budem preciznija, nisam krštena kao bebac, apsolutno nesvesna o čemu se tu radi, u najmanju ruku nekonsultovana. Krštena sam tek pre nekoliko godina. Kao odrasla (barem fizički, LOL) jedinka, apsolutno svesna značaja i značenja čina krštenja. Svojevoljno i na sopstvenu inicijativu, rešila sam da “ozvaničim” ono osećanje koje sam godinama pre toga nosila u sebi – a to je osećanje da nisam samo “savršenija” životinja, već da “gore” ima “Neko”.
I evo me. Javno priznajem, ma koliko to nepopularno, reakcionarno, konzervativno i “nepoželjno” zvučalo danas: verujem u jednog Boga, Boga Tvorca. Verujem u moralni kodeks koji je sadržan u Hrišćanstvu. Verujem da je Isus zaista Sin Božiji. Verujem da je telo samo ambalaža koja vremenom propada, a da je duša ono što se ne može opipati, ali što postoji i što nikada ne propada. I da, verujem da postoji “nešto” nakon smrti. Verujem u tu Svetlost na samom kraju. I u večni život.
Ja nisam kompjuter koji operiše isključivo na nivou brojeva i logičkih i matematičkih operacija. Ja ne verujem da je 2+2=4. Ja to znam. To je očigledna činjenica koja se može empirijski dokazati. Prihvatanje da 2 i 2 uvek daju 4 ne dokazuje ama baš ništa. Trava je zelena. Kada padne noć, onda je mračno. Ako iz sve snage udarim rukom o zid, polomiću zglob. To nije stvar “vere”, već logike. Ako udarim bejzbol palicom o prozor i polomim ga, neću dobiti aplauz. Kakvu “vrednost” osim praktične nosi činjenica da će bejzbol palica polomiti staklo? Nikakvu.
Samim tim, ako bi postojanje Boga mogli dokazati matematičkom formulom ili eksperimentom, onda bi reč “vera” izgubila smisao. “Verovati” i “znati” nije isto. “Verovanje” se ne oslanja na 2+2=4; ne oslanja se na naš “racio”. Vera nije hemijski proces, nije molekul. Nije emocija, ni refleks. Verovanje je karakteristika onog “nematerijalnog” dela čoveka. Duše ili duha, kakogod.
E sad… Da li to što verujem u Boga mene čini boljom u odnosu na onoga koji u Boga ne veruje? Ne. O čoveku govore njegova dela. Da li mislim da sam bolja od svih samo zato što sam Pravoslavka? Ne. To što sam Pravoslavka je samo lokalna osobenost. Da sam rođena u Madridu, bila bih Katolkinja. Uostalom, za par godina će se hrišćanske crkve ionako ujediniti, što da cepidlačimo?
E, upravo zato što sebe ne smatram boljom i “prosvećenijom” u odnosu na ateiste, izuzetno mi smeta stav koji prilično veliki broj deklarisanih ateista ima prema meni. Ne prema meni kao prema Džejn, već prema osobama koje su verujuće, naročito ako je u pitanju Hrišćanstvo.
Ako bih morala da sublimiram ateističku kritiku, ona bi izgledala otprilike ovako: “Hahaha, lol, Pahomije, haha, Vatikan, haha, papa nacista, haha, lol, krstaški ratovi, haha, spaljivanje knjiga, lol, religija kao sredstvo kontrole masa, haha, kako si glupa, haha, Bog ne postoji, lol, pedofilija, haha”.
Hrišćanstvo je “laka meta”, zato je i često predmet oštrih kritika i napada od strane ateista. Naravno da se nijedan ateista neće usuditi da kaže “haha, islam, haha, Muhamed je voleo devojčice, haha, lolz, Kur’an je knjiga zla, haha, lolz”. Naravno da neće. Štaviše, ukoliko kao Hrišćanin izgovorite tako nešto, napušiće vas samo tako isti ti ateisti. Pa čak i kada kritikuju Islam, ateisti to rade u paketu sa Hrišćanstvom. Ono, usput pomenu. Zašto? Muslimani su prilično vatreni kada je odbrana njihove religije u pitanju. Mi Hrišćani uglavnom furamo tu krotkost. Ono “Meh. Mnja. Tja. Nja”. I to je po meni OK. Jbg, nasilje ne ide uz hrišćanstvo. “Psi laju, karavani prolaze”. Taj rad.
Ali ni to nije poenta ovog teksta. Ako se još uvek niste smorili, poenta je “just around the corner”.
Vraćamo se na anketu. Iako rezultati Twitter ankete mogu delovati poražavajuće za vernike ako se uporede sa zvaničnom statistikom zemalja regiona (po kojima se oko 95% stanovništva deklariše kao verujuće), procenjujem da je pravih vernika svega oko 5-6%. Možda čak i manje.
Kada kažem “pravi vernik”, ne mislim na osobu koja svake nedelje ide na službu u crkvu, koja posti svaki post, koja slavi svaku slavu, koja ne jede meso i mleko sredom i petkom, i koja zna napamet crkveni kalendar. Pravi vernik nije osoba koja svako veče izgovara “OčeNaš”, niti osoba koja redovno pali sveće u crkvi, nosi brojanicu ili moli krunicu.
Sve te stvari koje sam pobrojala nisu ništa drugo, nego spoljašnjost. Tako samo manifestujemo nešto što nam je rečeno da treba da radimo. Znam i ateiste koji rado posećuju slave i farbaju jaja za Uskrs. Oni svakako ne veruju da je Isus vaskrsnuo, ali farbanje jaja je nešto što rade oduvek, što je deo istorije i tradicije.
Eto je poenta: tradicija. Koliko vernika zaista razmišlja o molitvi dok moli OčeNaš? Koliko vernika zaista, ali zaista veruje da postoji život posle smrti? Koliko vernika zaista veruje da je Isus sin Božiji i da Bog postoji? Koliko vernika misli da priča o Vaskrsnuću Isusa, bezgrešnom začeću i sl. nisu samo legende, koje prenosimo dalje samo zbog “tradicije?” Na slave se ide da bi se ždralo (to se odnosi i na ateiste koji znaju itekako da budu licemerni kada su verske svetkovine u pitanju), Uskršnja jaja se farbaju “jer su to i naše bake radile i to je lepa tradicija”. Za Božić i Uskrs se utrkujemo ko će da smisli lepšu sms-pesmicu/čestitku. I postimo da bi mogli da kažemo da postimo, ili zato što kažu “da se to valja”.
Sorry, ali to sa verom nema veze. Ako Pera posti na Veliki Petak, ne zbog toga što shvata značaj Velikog Petka, već zato što oko njega svi poste, i što mu je neko rekao “da tako treba” (bila to baka, majka, otac, brat, sestra, kolega sa posla ili kasirka u pekari kad mu je ponudila burek sa pečurkama ili krompirušu) – e, pa, Pero, izvini, to te ne čini vernikom. Ako Mara ode u crkvu da zapali sveću za pokojnu baku (na primer), zato što se seća da su joj od malih nogu govorili da se to radi, i ako ispred zapaljene sveće stoji minut-dva zato što joj je glupo da odmah ode – sorry, Maro, to te ne čini vernicom.
Niko nije savršen. Pa ni ja. Nisam idealan vernik, daleko od toga. Sticajem okolnosti, pošto sam vegan – jedem posno svaki dan. Znam da bacim hejt i na osobu koja nije zaslužila, pa mi posle bude žao. I poželim ponekad nešto što je tuđe. Kao što je frendov laptop. Mislim, ne maznem ga, ali bih volela da je moj. Ali i to prođe, kao i svaka trenutna potreba za nečim što ti u stvari ne treba.
Suština, pipl. Suština. Dajte mu ga po suštini. Umesto da u gradu dižeš krst visok 10, 20 metara da bi se pokazao kao vernik, taj novac daj narodnoj kuhinji. Umesto da dižeš luksuzne hramove, nabavi inkubator za lokalno porodilište. Trudi se da živiš skromno i da prednost uvek daješ duhovnom, a ne materijalnom. Ne kažem da moraš da koristiš najlošiji mobilni telefon, ali ne moraš ni od iPhone-a da praviš “svetu kravu” (morala sam da pecnem “jabučare” ).
A ako si ateista… pa cool, meni nije problem. Budi dobar, “pa ćemo posle juriti vezu gore!”
A sada, jedan potpuno, potpuno random tekst. Bez ikakvog povoda, uzroka i cilja. Došlo mi.
#1 Top 5 ljudi koje hejtujem.
5 Steve Carrel – daaaj, izađi iz svojih tipičnih uloga. Smorio si. Stvarno si smorio. 4 Justin Bieber – ne znam ko si, ne znam kako zvučiš, ne znam kakve su ti pesme. A i ne zanima me. Nerviraš me. 3 Ivan Bosiljčić – možda si fin momak, ali ja te percipiram kao neku tešku ljigu, namenjenu osobama ženskog pola starijim od 45 godina. Kao Avonova Anew kolekcija. 2 Jelena Karleuša – ne poznajemo se, ali mi se ne dopada tvoja muzika, ne dopada mi se tvoj glas, ne dopada mi se tvoj nastup i fazon koji furaš. 1 Bono Vox – zato što si pretenciozni smarač.
#2 Top 5 likova koje bih volela da upoznam
5 Ljiljana Smajlović – cenim da si pametna žena, koja dosta zna. 4 Slavoj Žižek – zato što si Žižek. Nuff said. 3 Quentin Tarantino – zato što balansiraš na tankoj granici između bolesti i genija. A to ne mož’ svako. 2 Zorica Tomić – zato što si u stanju da nešto smaračko i apstraktno učiniš interesantnim i relevantnim. 1 Seth MacFarlane – zato što si genije. Apsolutni genije.
#3 Top 5 likova koje bih volela da vratim “sa one strane” 5 Kurt Cobain – da obaviš jedan razgovor sa Courtney. 4 Freddie Mercurie – da vidiš šta su Gaga i ostali moroni uradili od muzike. 3 Tito – da bi otvorio Twitter nalog. Mislim da bi to bilo awesome. 2 Nietzsche – zato što me zanima tvoje mišljenje o svemu. A naročito o FaceBook-u. 1 Nikola Tesla – jedino ti možeš da nas spaseš.
#4 Top 5 mesta koje bih volela da posetim
5 Granada – sjajna arhitektura, neprevaziđena fuzija kultura i civilizacija. 4 Rejkjavik – zato što obožavam Island. 3 Dublin – svako ko me imalo poznaje, zna da nije potreban razlog. 2 Jerusalim – zato što se na jednom mestu susreću istorija, sadašnjost i budućnost; susreću se rat i mir, 3 najveće religije. Mesto gde sve počinje i gde se sve završava. 1 Pripyat – zato što je žešće gotivno. Obožavam napuštene gradove, opasne zone i ostale košmarne lokalitete.
#5 Top 5 veganske klope i poslastica
5 Sarma sa sojom – sojine ljuspice se fantastično utapaju u pirinač i šargarepu. Uz dodatak mešavine 4 vrste bibera i malo kurkume, užitak je garantovan. 4 3-Bean Chilli – orgazmično vegansko iskustvo. 3 Bajadere by Kraš – komentar je suvišan. #DiedAndWentToHeaven 2 Kesten-pire – u kombinaciji sa posnim šlagom i nastruganom veganskom ultra-crnom čokoladom predstavlja idealnu poslasticu. 1 Vegan pizza – FTW!
Ovo nije jedna od tema kojima imam običaj da se bavim na blogu. Ali s obzirom na to da znam da budem prilično lajava, a držim se one stare latinske “Fiat justitia ruat caelum”, moram da reagujem.
Ostavite Heidi na miru.
Jeste, dobro ste me čuli. Već danima gledam kako se po medijima, što elektronskim, što štampanim svi kolektivno izdrkavate (pardon my French) i lečite svoje lične frustracije samo zato što je jedna devojčica rešila da svoj 18. rođendan proslavi onako kako je oduvek želela. Računala sam na onu drugu staru “svako čudo za tri dana”, i nadala se da će Heidi polako pasti u zaborav, ali neeee. Sada se priča sa FB-a (koji polako poprima dijabolične kapacitete, barem kada je Srbija u pitanju) preselila u štampane i TV medije. I ja stvarno moram da odreagujem i kažem “dosta”.
U čemu je vaš problem? Ne, stvarno? Šta?
Da se razumemo, ja sam hejter. Ali za razliku od vašeg, moj hejt nije rezultat ličnih frustracija. Pa hajde da izvršimo dekonstrukciju vašeg “sentimenta”.
Problem #1 – ona nije cool. Nije “gradska faca” koja visi po žurkama. Štaviše, ona nije deo srpske kvazi-elite i samim tim nema pravo da potroši veliki novac na žurku.
Problem #2 – Heidini roditelji nisu hip face iz BG ili NS. Nemaju kompanije, holdinge, klinike i advokatske firme. Još manje resorna ministarstva. Njeni roditelji su radnička klasa u Švajcarskoj. Gastarbajteri, kako ih tamo zovu, a na koje svi vi gledate sa prezirom zato što ste vi za njih viša rasa. Vaša filozofija je “bolje da ništa ne radim u Srbiji, nego da perem sudove u Nemačkoj”. Ipak vi imate određene standarde, zar ne?
Problem #3 – rođendan je bio u nekoj selendri. Dobro, za većinu vas sve što nema wi-fi predstavlja selendru, a naročito ako je više od 45 minuta vožnje od Knez Mihajlove.
Problem #4 – Heidi nije skinny. Kako je nije sramota? Proslava 18. rođendana treba biti zabranjena za sve one koje ne ispunjavaju vaše estetske kriterijume. Ali ‘ajde, čak i da joj oprostite što nije anoreksčna, vi imate problem što njena majka ne izgleda kao Rakel Velč i što nije urednica nekog lifestyle magazina. A tek što joj je baka… pa baka. Kakav blam imati baku na selu, koja još nosi maramu?! Umesto da takav “relative” bude skrajnut na stranu (ako već mora da se pozove na žurku, je l’ da), ona se još ponosno slika sa njom?! Bogovi!
Problem #5 – sve je ružičasto! Zamislite samo! Otkud joj pravo da voli roze boju?
Problem #6 – narodnjaci. Em je bucmasta, em su joj roditelji gastarbajteri, em je na rođendanu bila narodna muzika?! Kakav blam!!! A onda se čak usudila da peva?! Gde je DJ? A?
Problem #7 – deljene su hemijske olovke na kojima piše Heidi, što je zaista strašno. Mislim, običaj je da se gosti darivaju čokoladnim bombonama, elegantno umotanim u svilene maramice. Jeste da je ta druga varijanta duplo skuplja, ali hej! Jednom je 18. rođendan.
Problem #8 – zamislite samo, na rođendan je potrošeno oko 50.000 evra. Uopšte nije bitno što taj novac nije otet od vas, već je pošteno zarađen, i što su njeni roditelji za ovu priliku štedeli godinama – to je mnogo.
Imate baš mnogo problema. Baš baš. Lično, ni meni se ne dopada način na koji je H. proslavila 18. rođendan, sve mi je to pomalo kičerica, ali mi ne smeta. Njen rođendan, njen novac – neka radi šta joj je volja. Uostalom, taj novac je unet u zemlju. Mogli su napraviti proslavu i u Švici, ali su tih 50.000 evra ostavili u Srbiji (što se ne može reći za prilično veliki broj biznismena koji su šatro investirali u tranzicionu Srbiju, btw).
I ne mogu da se otmem sledećem utisku: da je u pitanju žurka koju je organizovala neka skinny bitch, koja za roditelje ima tajkune koji su do bogatstva došli sumnjivim putem, da je žurka organizovana u kakvom prestoničkom ekskluzivnom klubu i da je tu, naravno, bio DJ ili live band, onda ne bi bilo problema? A tek da je bio neki foam party, sa dres kodom koji je propisivao belu boju, to bi bilo cool i hip? Da nije u pitanju gasterska porodica Janković, već neko iz klana Mišković ili Karić?
Švester Aurora je sinoć na Twitteru efektno poentirala, zapitavši se zbog čega svi prave problem zbog Heidi, a niko da digne galamu kada pevaljka narodne muzike spuca hiljadu evra na par cipela? Odgovor je jednostavan – neko kao Heidi, zbog svih pobrojanih mana i nedostataka nikako ne može biti deo jet-seta (na čije kuće i vozni par svi potajno balavite). Zaboga, pa ona je dete gastarbajtera! Otac šofer, majka radi u fabrici elektronike! To vređa srpsku percepciju zdravog razuma! Da su barem kriminalci, pa ‘ajde, nego nisu ni to!
Međutim, nisu svi oni koji hejtuju Heidi obični frustrirani likovi, koji bi samo da mogu, sutra napravili još bahatiju žurku. Ima tu još jedna kategorija: dušebrižnici. Nisam sigurna koji od njih mi više idu na jetru.
Dušebrižnici su oni koji furaju priču: “kako ih nije sramota da plate detetu 50.000 evra za rođendan, bolje da su taj novac dali za kupovinu lekova bolesnoj deci” ili šta već. ‘Ajde ovako… Sledeći put kada budete kupovali deci recimooo.. patike, kupite im kod Kineza. Ili neki slabiji brend. Nipošto “Nike”. Nije bitno što vaše dete zapomaže za skupim patikama, vi im kupite Wink, a razliku dajte Crvenom krstu. Ako imate kablovsku TV, raskinite ugovor. Jer sramota je plaćati 8 evra mesečno za nekoliko desetina stranih kanala, kada narod u Srbiji nema ‘leba da jede. Vi koji imate fensi telefone, ma koliko dugo štedeli za njih, naročito vi koji furate iPhone – odmah se organizujte kao u filmu “Suncokreti” i hranite gladne penzionere. A tek vi koji imate širokopojasni pristup internetu, vaše nije carstvo nebesko, gorećete u večnoj vatri pakla zato što se luksuzirate dok brojna deca nemaju novca da odu na operaciju u inostranstvo. Vi sa iPad-om – svi po bubreg onima kojima treba transplantacija. Najzad, vi koji imate 3 obroka dnevno – odreknite se jednog i dajte ga kakvom klošaru ili beskućniku.
I na kraju, kada završite sa moralisanjem o tome koliko novca je “prihvatljivo” potrošiti na organizaciju rođendana, iako taj novac nije vaš, zapitajte koliko je porodica i gladnih usta koja žive “na minimalcu” nahranjeno sa tih 50.000 evra. I ne tražite od “gastarbajterskih” porodica da svojim novcem krpe udarne rupe koje je napravila naša nesposobna vlast.
) i najzad 3) učlanila se u Dobrovoljno vatrogasno društvo, gde sam provela par godina u kategoriji “pionira” – pozicija mlazničar (hell yea, fantastično sam nišanila šmrkom!)
