I
I idem ja tako centrom grada, duboko seriozne face kao i uvek, blago namrgođena, sa sluškama na ušima, i onako, odlučnim koracima grabim ka hladovini doma svoga, već uveliko praveći planove za voćnu salatu od breskvi i šlaga (dobro, možda ubacim koju jagodu ili štogod slične boje, da ušareni malo). I taman kad sam uskladila svoj pejs sa ritmom „A-Punk“ od Vampire Weekend, kroz veseli refren pesme čujem kako neko doziva moje ime. Vatafak? Glavu instiktivno okrećem prema remetilačkom faktoru dobre pesme, i vidim… neku devojku?! OK, duga kosa i naočare koje su „pojele“ 80% lica nisu baš elementi poželjni za utvrđivanje identiteta neke osobe (kažem ja, bar-kod na čelu je keva)… Biće da je značajno podignuta leva obrva dotičnoj osobi dala do znanja da ne’am blage veze ko je ona… Tada začuh poznati glas: „Džeeeejn! Šta si se to uobrazila!“ „Ma, nisam… slušam muziku, pa sam se malo zagubila…“ „Ma, ti mora da si se nešto zamislila… Vidi kako si se namračila! Kakve to tebe brige muče?!“
II
Čuj, „kakve to mene brige muče?“ Jbt, živim u Srbiji, i sva je prilika da će tako i ostati u doglednom periodu… Složićemo se da to baš nije „tranquillity“ faktor. Ženo, življenje u Srbiji je, pored dijabetesa, pušenja, gojaznosti i hipertenzije jedan od najvećih faktora rizika da odapneš pre „isteka roka štampanog na poleđini“. Enivej, ni sama ne znam zbog čega, tada mi na pamet pade da, umesto uobičajene kuknjave o „okrutnom svetu, poslu i mom animozitetu prema svakoj vrsti rada“, samo kažem: „LHC, stara… Veliki hadronski kolajder.“ Začuđeni izraz lica sagovornice me je u trenutku inspirisao. Osetih kako se na moje levo rame udobno smestila malecka verzija Džejn, ali u crvenoj ’aljini, sa trozupcem u rukama i maleckim rogovima. „’Ajde da je ložimo. Ono, da ovu „pobre cristianu“ malo ubacimo u trip, frku. Šatro, smak sveta i te fore“ (primetite kako Zla Džejn govori kao dizelašica – don’t know why). I taman se spremih da frendici ispričam „obogaćenu“ verziju priče o eksperimentu sa LHC koji će se 10. septembra odigrati u CERN-u. Naravno, tom prilikom obavezno naglasiti postojanje malih šansi da dobar deo Austrije, Švajcarske i Francuske jednostavno nestane ukoliko nešto krene naopako. Takođe, pomenuti da nije isključeno stvaranje velike crne rupe, koja će se otrgnuti kontroli i progutati celu planetu!!! Taman sam nabacila lažno zabrinutu facijalnu ekspresiju, kada se začulo „bum!“ Iznad beživotnog tela Zle Džejn je stajala druga malecka verzija mene, ovaj put u belim ’aljinama, sa krilima i oreolom… i „dugom devetkom“ čija se cev još uvek pušila… „Ej, bre?! Kakve su to gluposti? Vidiš da je 35 stepeni napolju! Vuci se kući! Šta je, ’oš da rapsredaš o kvantnoj fizici sa devojkom koja nije umela da pronađe Malu Aziju na karti u Srednjoj? Polazi kući ili je sledeći metak za tebe!“
III
Samo sam ne nasmešila. „Ma, batali… to se ja nešto gubim“ Onda je pala uobičajena spika o tome ko se u međuvremenu udao, oženio, zatrudneo, porodio, abortirao, raskinuo, ukinuo, prekinuo, zaposlio, popio pedalu i slično… Inače, vrsta spike koja svakako ne pristaje ambijentu puste raskrsnice na +35 stepeni (još samo fali tumbleweed), a koju i inače ne volim da praktikujem. I, nekako se na priču o svim kategorijama gore nabrojanih bludnih radnji nadovezala i priča o aktuelnoj političkoj sceni… Veza je fakat očigledna. Enivejz, tema je bila „Fun with Toma and Nataša“. Frendica, sva u „zbunj-zbunj“ fazonu, vidim ništa joj nije jasno… A, ni meni, amiga mia.
Šalu na stranu, ne kapiram šta se valja iza svega ovoga… Može biti da je radikalima bitno samo da se o njima priča, bilo to dobro ili loše… Konkretno, one kletve… Ne kapiram, šta im je to trebalo? OK, ako privatno mrziš lika, šta ja znam… Rentiraj nekog vlaškog vrača… napravi voodoo lutkicu pa bodi. Ma koliko ja nisko mišljenje imala o Skupštinskoj štali i celokupnoj marvi koja tamo krmelja po ceo dan, kletve nemaju šta da traže na takvom mestu. Ako ništa drugo, one su izraz nemoći. Šta, „ne možemo da osvojimo 50% + 1 na izborima, pa ćemo da ih proklinjemo?“ Ma koliko socijalisti, sa sve palmama i “omladincima” bili nepošteni u celoj trgovini (o tome smo već pisali), moraš da održiš neki dostojanstveni nivo. A, ne onako.
A, onda, kao grom iz vedra neba – radikali podržavaju SSP? Da li je to pokušaj kakvog „vađenja“ nakon Natašinog omaža proklinjanju tipičnom za meksičke telenovele, ili deo smišljenog plana, skovanog još ko zna kada – zaista ne znam. Da li je ovo pokušaj radikala da se prikažu kao stranka koja nije nužno protiv evropskih integracija, šta li…
Jedno je sigurno: nakon beogradske vlade koju zajedno čine DS, G17+, SPO, SPS i LDP, ništa me ne može iznenaditi. Pa čak ni stiskavac Tome i Bote.
Mada, kad bolje razmislim, možda i ne bi bilo tako loše da tog famoznog 10. Septembra nešto zaista krene po zlu u institutu CERN. Da se stvori ta opasna i nezasita crna rupa, koja će nas sve usisati. Barem će nama u Srbiji skratiti muke.
Nije bitno ko je u pitanju, niti čime se bavi, da li ima blog ili nema. Poruka glasi: get a life. 
San svake frirajderke kao što sam ja. Na stranu što je izgled prilagođen estetski osetljivijem polu, cela daska poseduje sve ono što je potrebno za dane, nedelje, pa i mesece užitka po srpskim planinčinama i brdima! Pazi ovo: jezgro je Powder Fly II sa Dualzone EGD i negativnim profilom (chachi!!!), a tu je i Carbon I beam. Fiberglas je Triax response, a montiranje vezova znatno olakšava „Bartonov“ The Channel sistem. Naravno, pri izradi je korišćena Infinite Ride tehnologija, tako da ova bebica može da pruži puno, kako prvog dana, tako i narednih sezona. O imresivnosti ove daske dovoljno govori i komentar mame Dou, koja je nakon mog objašnjavanja šta znači koja stavka u tehničkim specifikacijama rekla: „Jesi normalna, na ovome ćeš vrat da polomiš?!“ A, ja rekoh: „Kevo, meni bi bila čast da se polomim na ovoj dasci!“ A, onda mi ona reče: „Ti nisi normalna!“ 
Moj omiljeni „problem“ je bio pomalo jezivog naziva (bakterijska upala creva), ili narodski rečeno, „stomačni virus“. Zarad uverljivosti, sa manifestovanjem simptoma je potrebno početi par dana pre „dana E“, tj dana za eskivažu. Recimo, ako je sreda moj „dan E“, onda već u ponedeljak kenjkam kako se osećam kilavo, kako mi se „mulja po crevima“. Tražiću od mojih da mi spreme čaj, biću neuobičajeno tiha. Takođe, dogovoriću sa frendicom da me cimne da izađemo u grad, i glasno, tako da svi ukućani čuju, reći da se „ne osećam najbolje i da ne moooguuu“ – i tiho se povući u svoju sobu. Dovoljno da nabaci crv brige u roditeljski mozak. U utorak simptomi postaju izraženiji. Odbijate hranu, nemate apetit, a sve što pojedete vas tera na povraćanje. Kako dan odmiče, simptomi postaju sve izraženiji. Grčevi u stomaku su sve učestaliji. Dolazimo do 3 ključne stvari kod „bolesti“: proliv, povraćanje i temperatura. Realno, grčevi u stomaku se daju lako simulirati (u ovom slučaju se osećate naduto i stomak vas boli na dodir. Takođe, it’s good to know: bol nije na jednom mestu, već „šeta“), kao i bolna faca, ali problem nastaje kod simuliranja proliva, povraćanja i povišene temperature. Poslednje možete jednostavno postići tako što će te termometar samo na trenutak ubaciti u šolju toplog čaja, krišom naravno. Za simulaciju proliva je potrebno da obezbedite jak osveživač prostorije za kupatilo. Sama simulacija je jednostavna: uđete u kupatilo, sačekate minut-dva, pre izlaska namirišete celo kupatilo (da ubije nepostojeći miris), i pri izlasku prilagodite svoj hod hodu osobe koja ima proliv, if you catch my drift. 
Simuliranje povraćanja zahteva malo mašte i pripreme: pre „otrčavanja“ u WC, pored WC šolje pripremite čašu punu vode. Kada otrčite u WC da se „ispovraćate“, obavezno zatvorite vrata za sobom, i, dok ispuštate zvukove karakteristične za povraćanje, ispraznite čašu sa vodom u šolju, ali tako da se čuje „buć“. Onaj ko zabrinuto stoji ispred WCa svakako će čuti vašu „golgotu“. Naravno, pre izlaska iz WCa povucite vodu, i nabacite tužan izraz lice.
Ukratko, beogradska izdavačka kuća 
Šta? Šta još treba da uradimo da nas zavolite? Radimo sve što nam kažete! Kao narod se prostituišemo već godinama, a vi nas i dalje terate od sebe, kao da smo leprozni?! Šta još treba? Prodali smo vam naša najveća preduzeća za smešne pare. Vaši ambasadori nam kroje vlade. Pustili smo Kosovo. Uhapsili sve političare iz devedesetih. Širom otvorili vrata naših prodavnica i primili vaše čokolade i majoneze. Smeškamo se i zbog Haradinaja i zbog Orića. Istina, setno, ali se smeškamo, God dammit! Ljubimo zemlju kojom hodate kada dođete u Srbiju. Kupujemo vam pića, vodimo vas na ručkove o svom trošku, zasipamo vas gostoprimstvom, i opet vam ne valjamo!? Gde grešimo?
