Blogodak - srpski blogovi na jednom mestu

In Memoriam

Sonja Savić

(15.09.1961. - 23.09.2008.)

 R.I.P.

Nedostajaćeš nam, lujko.

PS Šta ti je to trebalo?

Eto, dokazala sam matorom da sam karakterna osoba. Nedelju dana nisam bila on-line, niti sam koristila računar. Mala digresija; sve je počelo kada je matori, gledajući neku reportažu na TV o „zavisnosti od interneta“ uputio značajan pogled u mom pravcu, na šta sam ja reagovala kao kakav ostrašćeni američki republikanac na dovođenje u pitanje rata u Iraku. „Šta je? Ja nisam zavisna od interneta!“ A, onda je on izgovorio jedno cinično „Ahaaa“, one thing led to another… Sve se završilo opkladom koja je glasila: nedelju dana bez računara. Ako posustanem, pranje sudova celoj porodici u trajanju od mesec dana (porodica Dou inače ima pravilo da svako pere svoje prljave sudove… uglavnom iz razloga što svako jede kad i gde stigne). A, ako izdržim nedelju dana, onda matori plaća vezove za moj budići winter delight.

I, kao što vidite po smajliju na samom početku teksta, da se zaključiti da će moje ruke, ali i ponos biti pošteđeni, barem kada je pranje sudova u pitanju. No, najbitnije od svega su dve spoznaje. Prva: ne, nisam internet džanki. Slobodno vreme sam provodila čitajući knjige, rešavajući sudoku i igrajući šah sa komšilukom, ispijajući čaj, klopajući piškote uz cappuccino, slušajući lokalni radio, i smarajući ukućane. Druga spoznaja je bila da kompjuter ipak predstavlja neprevaziđeni „entertainment centar“. Da se u tom slatkom crnom metalnom kućištu kriju sati i sati muzike, filmova, serija, knjiga u elektronskom formatu, pa čak i ljudi, njihovih života… Iskreno, jedva čekam da vidim šta je to srpska blogosfera iznedrila tokom mog opravdanog odsustva.

Pitate se da li sam krizirala tokom prethodnih 7 dana? Pa, sad… bilo je par trenutaka. Recimo, kada mi je frend doneo dvd sa „bolesnim“ filmovima „koje samo manijak kao ja može da gleda“ – naravno, u pitanju su ultra-horori i bizarni filmovi, koje do sada nisam imala prilike da pogledam. Gadan je osećaj: nežno držim dvd u rukama, i bojažljivo pitam matorce da li mogu da pustim film na dvd plejeru (koji inače ne koristim, pošto u normalnim okolnostima nemam potrebu za njim)… Onda me oni pitaju: „A, o čemu se radi u filmu?“ E, onda dolazi trenutak kada objašnjavam da je u pitanju film („Dans ma Peu“) u kome žena… hmmm… manje-više…. samu sebe sakati… seče delove kože… ukratko, francuske kino-boleštine (naravno, sa filozofskom i sociološkom porukom!) (http://www.youtube.com/watch?v=k4b7GIimVXQ). Mama Dou i brat Dou pokazuju dozu radoznalosti (hehe, freaks), dok tata Dou nije lupio šakom o sto i rekao istorijsko „Ne!“ Zato što to nije film za sredu veče, u stvari, to nije film ni za koji dan ni priliku, da sam morbidna, da nije normalno šta ja gledam, i da taj film možemo da gledamo kad on nije tu. (Na stranu činjenica da je lakše naterati rabina da pojede svinjsku krmenadlu nego mog matorog maknuti iz stana).

No, dobro. Neću se baviti „sick“ filmovima, barem ne u večerašnjem blogu. Baviću se jednom interesantnom „sitnicom“ koja mi je zapala za oko ovog jutra, dok sam prelistavala dnevne novine. Interesantna stvar oko dnevnih novina… Kada sam bila mlađa, čitala sam ih otpozadi. To se može objasniti činjenicama da me je oduvek najviše zanimao TV program, ali i sportska sekcija, s obzirom na to da sam kao klinče trenirala košarku. E, sad… kako se fenomen odrastanja dogodio i meni, fokus interesovanja sa TV programa i sporta se prebacio na međunarodnu i domaću politiku, kao i aktuelne hepeninge. Enivej, surfujem ja tako kroz „Novosti“ (čini mi se), i pri kraju naiđem na ovaj članak, koji se odnosio na utakmicu između Zvezde i Jagodine…

„Tokom čitave utakmice navijači Crvene zvezde skandirali su ime Uroša Mišića, koji je osuđen na deset godina zatvora zbog incidenta na utakmici protiv Hajduka iz Kule. Na severnoj tribini bio je ispisan i transparent “Pravda za Uroša”, a igrači Crvene zvezde su pre utakmice na teren istrčali u majicama sa likom Mišića, a zatim su ih skinuli i dali navijačima.“

OK, da revidiramo slučaj… Sud je na 10 godina osudio huligana koji je na prvenstvenoj utakmici, setićete se, gurao upaljenu baklju u usta policajcu, i istom ga pržio svuda po telu?! Ne da je dovoljno strašno da takav monstrum dobija podršku navijača „Zvezde“, već dobija podršku i igrača – samim tim i rukovodstva kluba!? Jbt, ko je ovde lud? Iako sam vaspitavana kao „partizanovac“, oduvek sam gajila respekt prema tako velikom klubu kao što je „Zvezda“, ali nakon ovoga… Da sam ja neka vlast (omiljeno srpsko, heh), ne da bi popili nogaču kada je liga u pitanju, već bih ih tako drakonski novčano kaznila da bi morali sopstvene bubrege da prodaju da bi platili kazne!

Ovo je guranje prsta u oko od strane Zvezde ne samo teško povređenom policajcu Trajkoviću, koga je ta stoka linčovala i bezmalo ubila, i koji se verovatno nikada neće oporaviti, već i svemu normalnom i razumnom u ovoj zemlji… ako toga još ima uopšte. I da, upotrebila sam pravu reč, „stoka“. A reakcija fudbalera ne samo što ide na ruku onima koji dovode u pitanju inteligenciju profesionalnih fudbalera (koji su činom pružanja „podrške“ huliganu hteli da se ušlihtaju navijačima, ne bi li im ovi lupali „teško zarađene automobile“ zbog loših rezultata), već direktno dokazuje da su klubovi upravo ti koji ovu stoku uzgajaju (da, uzgajaju), hrane, plaćaju i naoružavaju.

I jedva čekam da vidim reakciju FSS. Ako je bude uopšte, pošto Zvezda (pa i Partizan) važe za „svete krave“ srpskog sporta.

I

I idem ja tako centrom grada, duboko seriozne face kao i uvek, blago namrgođena, sa sluškama na ušima, i onako, odlučnim koracima grabim ka hladovini doma svoga, već uveliko praveći planove za voćnu salatu od breskvi i šlaga (dobro, možda ubacim koju jagodu ili štogod slične boje, da ušareni malo). I taman kad sam uskladila svoj pejs sa ritmom „A-Punk“ od Vampire Weekend, kroz veseli refren pesme čujem kako neko doziva moje ime. Vatafak? Glavu instiktivno okrećem prema remetilačkom faktoru dobre pesme, i vidim… neku devojku?! OK, duga kosa i naočare koje su „pojele“ 80% lica nisu baš elementi poželjni za utvrđivanje identiteta neke osobe (kažem ja, bar-kod na čelu je keva)… Biće da je značajno podignuta leva obrva dotičnoj osobi dala do znanja da ne’am blage veze ko je ona… Tada začuh poznati glas: „Džeeeejn! Šta si se to uobrazila!“ „Ma, nisam… slušam muziku, pa sam se malo zagubila…“ „Ma, ti mora da si se nešto zamislila… Vidi kako si se namračila! Kakve to tebe brige muče?!“ 

II

Čuj, „kakve to mene brige muče?“ Jbt, živim u Srbiji, i sva je prilika da će tako i ostati u doglednom periodu… Složićemo se da to baš nije „tranquillity“ faktor. Ženo, življenje u Srbiji je, pored dijabetesa, pušenja, gojaznosti i hipertenzije jedan od najvećih faktora rizika da odapneš pre „isteka roka štampanog na poleđini“. Enivej, ni sama ne znam zbog čega, tada mi na pamet pade da, umesto uobičajene kuknjave o „okrutnom svetu, poslu i mom animozitetu prema svakoj vrsti rada“, samo kažem: „LHC, stara… Veliki hadronski kolajder.“ Začuđeni izraz lica sagovornice me je u trenutku inspirisao. Osetih kako se na moje levo rame udobno smestila malecka verzija Džejn, ali u crvenoj ’aljini, sa trozupcem u rukama i maleckim rogovima. „’Ajde da je ložimo. Ono, da ovu „pobre cristianu“ malo ubacimo u trip, frku. Šatro, smak sveta i te fore“ (primetite kako Zla Džejn govori kao dizelašica – don’t know why). I taman se spremih da frendici ispričam „obogaćenu“ verziju priče o eksperimentu sa LHC koji će se 10. septembra odigrati u CERN-u. Naravno, tom prilikom obavezno naglasiti postojanje malih šansi da dobar deo Austrije, Švajcarske i Francuske jednostavno nestane ukoliko nešto krene naopako. Takođe, pomenuti da nije isključeno stvaranje velike crne rupe, koja će se otrgnuti kontroli i progutati celu planetu!!! Taman sam nabacila lažno zabrinutu facijalnu ekspresiju, kada se začulo „bum!“ Iznad beživotnog tela Zle Džejn je stajala druga malecka verzija mene, ovaj put u belim ’aljinama, sa krilima i oreolom… i „dugom devetkom“ čija se cev još uvek pušila… „Ej, bre?! Kakve su to gluposti? Vidiš da je 35 stepeni napolju! Vuci se kući! Šta je, ’oš da rapsredaš o kvantnoj fizici sa devojkom koja nije umela da pronađe Malu Aziju na karti u Srednjoj? Polazi kući ili je sledeći metak za tebe!“

III

Samo sam ne nasmešila. „Ma, batali… to se ja nešto gubim“ Onda je pala uobičajena spika o tome ko se u međuvremenu udao, oženio, zatrudneo, porodio, abortirao, raskinuo, ukinuo, prekinuo, zaposlio, popio pedalu i slično… Inače, vrsta spike koja svakako ne pristaje ambijentu puste raskrsnice na +35 stepeni (još samo fali tumbleweed), a koju i inače ne volim da praktikujem. I, nekako se na priču o svim kategorijama gore nabrojanih bludnih radnji nadovezala i priča o aktuelnoj političkoj sceni… Veza je fakat očigledna. Enivejz, tema je bila „Fun with Toma and Nataša“. Frendica, sva u „zbunj-zbunj“ fazonu, vidim ništa joj nije jasno… A, ni meni, amiga mia.

Šalu na stranu, ne kapiram šta se valja iza svega ovoga… Može biti da je radikalima bitno samo da se o njima priča, bilo to dobro ili loše… Konkretno, one kletve… Ne kapiram, šta im je to trebalo? OK, ako privatno mrziš lika, šta ja znam… Rentiraj nekog vlaškog vrača… napravi voodoo lutkicu pa bodi. Ma koliko ja nisko mišljenje imala o Skupštinskoj štali i celokupnoj marvi koja tamo krmelja po ceo dan, kletve nemaju šta da traže na takvom mestu. Ako ništa drugo, one su izraz nemoći. Šta, „ne možemo da osvojimo 50% + 1 na izborima, pa ćemo da ih proklinjemo?“ Ma koliko socijalisti, sa sve palmama i “omladincima” bili nepošteni u celoj trgovini (o tome smo već pisali), moraš da održiš neki dostojanstveni nivo. A, ne onako.

A, onda, kao grom iz vedra neba – radikali podržavaju SSP? Da li je to pokušaj kakvog „vađenja“ nakon Natašinog omaža proklinjanju tipičnom za meksičke telenovele, ili deo smišljenog plana, skovanog još ko zna kada – zaista ne znam. Da li je ovo pokušaj radikala da se prikažu kao stranka koja nije nužno protiv evropskih integracija, šta li…

Jedno je sigurno: nakon beogradske vlade koju zajedno čine DS, G17+, SPO, SPS i LDP, ništa me ne može iznenaditi. Pa čak ni stiskavac Tome i Bote.

Mada, kad bolje razmislim, možda i ne bi bilo tako loše da tog famoznog 10. Septembra nešto zaista krene po zlu u institutu CERN. Da se stvori ta opasna i nezasita crna rupa, koja će nas sve usisati. Barem će nama u Srbiji skratiti muke.

… ili izuzetak koji potvrđuje pravilo?

Ovo mu dođe nešto kao apdejt prethodnog teksta, u kome sam „i krive i dužne“ napušila naše mobilne operatore zbog sistematskog uništavanja lepote srpskih planina. Kao dokaz da se „sve može samo kad se hoće“, i da Srbi nisu narod bez ideja koji nema šta da pokaže kakvom došljaku, naviklom da živi u „uređenijoj“ zemlji od Srbije (što nije tako teško), rešila sam da obiđem Mokru Goru, tj trasu kojom jednim delom prolazi čuvena „Šarganska osmica“.

Put kojim smo išli je u odličnom stanju, i iako je dosta krivudav zbog same konfiguracije terena, vožnja predstavlja pravo zadovoljstvo. Radi povećanja sigurnosti, na svakoj „kritičnoj“ krivini su postavljena „ogledala“, koje, verovali ili ne, još niko nije „marnuo!“ Posebna atrakcija je kada se potrefi da vi i voz idete u istom pravcu, pošto dobar deo puteva koji povezuju stanice ide uporedo sa prugom.

Pošto je sam kompleks „Šarganske osmice“ prilično veliki, i dobrim delom još uvek „under construction“, ovaj put sam se skoncentrisala na stanicu Jatare, koja spada u jednu od najlepših i najuređenijih tokom čitave trase.

Svaki detalj je pažljivo planiran, počev od vrste cveća i žardinjera, pa do kamena, ploča, čak i klupica.

Stanica je zadržala autentični „retro“-šmek, a nakon revitalizacije trase, ambijent je poprilično uređen, ne bi li se stavio u turističku funkciju.

„Baterije“ smo napunili u kafe-restoranu, gde se yours truly nalivala cappuccinom (i to na prazan stomak. Aftermath tog čina ćemo saznati tokom dana), u izuzetno prijatnom ambijentu i debeloj hladovini.

Jatare obiluju brojnim mestima namenjenim za odmor i predah, poput klupice na vrhu stene, sa koje se pruža odličan pogled na ovaj deo Mokre Gore. Sa same stene se sa nekoliko mesta sliva voda, koja pri dnu formira maleno jezerce, okruženo cvećem i uredno održavanom travnatom površinom.

Inače, u sklopu „Osmice“ ima još dosta mesta koja vredi obići, poput izvora lekovite vode „Bele vode“, koji je još uvek u fazi izgradnje, kao i obližnje crkve, starih stanica, kao i eksponata starih lokomotiva. Najveća atrakcija mesta je vožnja turističkim vozićem, koja je od skora moguća duž cele trase „osmice“, sve do Višegrada.

E, sad se vraćam na početak priče… Tužno je što je ovo izuzetak i što Srbija nema više ovakvih mesta. Tužno je što ja moram da se prijatno iznenadim kada vidim da se kontejneri za smeće u turističkim delovima redovno prazne. Tužno je što se oduševljavam činjenicom da neko odražava travu duž puta i pruge. Tužno je to što sam apsolutno nenaviknuta da vidim Srbiju u lepom, svetskom izdanju, čistu, umivenu, maženu i paženu.

Tužno je što je ovo, po svemu sudeći, izuzetak koji potvrđuje pravilo.

I

Zadnjih nekoliko dana, vreme sam rado gubila gluvarajući po Zlatiboru i Tari. Sa fotoaparatom, naravno. I, tako, dok sam svojim vernim „nikonom“ krala dušu prirodi, za oko mi je zapala jedna izuzetno iritantna stvar… a to je da ne mogu da napravim nijedan kadar, a da u njemu ne seva kakva bazna stanica!

Na stranu što su svako iole pristupačno brdo ili vrh razrovali svojom teškom mehanizacijom, potrebnom za dovlačenje tehnike i opreme, izgleda da je jedini kriterijum da li negde u blizini ima dovedena struja, tako da siroti MTS/Telenor ne moraju da pljunu koju banku više.

Tako, dolazimo do zajljučka da nije bitno da li je u blizini nove bazne stanice kakvo istorijsko mesto:

…ili da li tamo već postoji izgrađena bazna stanica?

Kao da zlatiborski kraj već nema dovoljno problema sa nelegalnom gradnjom, sada imamo problem obesnih mobilnih operatora. Ruženje Srbije se nastavlja. Jupi.

II

Slika govori više od reči, a upućena je hejterima. Nije bitno ko je u pitanju, niti čime se bavi, da li ima blog ili nema. Poruka glasi: get a life.

Frend je nedavno pročitao moj tekst o RTS i torturi koju mladi naraštaji Srbije nesvesno trpe on daily basis. Složio se oko većine stvari, ali je izneo stav da se sve da nekako istrpeti, osim famoznog Grand programa televizije Stink.

Svi koji me znaju barem malo, znaju moj stav o novokomponovanoj narodnoj muzici. Treš, smeće, audio-zagađenje, lobotomija u akustičnoj formi. Međutim, što sam više razmišljala o fenomenu Granda i te cele jeftine i nadasve prostačke filozofije koju isti propagira, shvatila sam da je Grand samo deo problema. Jesu nebulozni stihovi „grandovaca“ (ili bolje reći „grand-ovaca“) paradigma gluposti, nekulture (tj antikulture) i svega onoga što ne valja sa našim društvom, ali je smeće koje „Grand“ forsira barem iskreno. Evo kako.

Čim vidiš i čuješ neku od tih primadona, sasvim je jasno da je to nešto na šta može da se prima samo onaj/ona pod žestokim uticajem alkohola, ili kakve srodne supstance sa sličnim delovanjem na CNS. Ili onaj ko ne zna za bolje (njemu poslati „Dark side of the moon“). Iako je „Grand“ sam po sebi štetan, mislim da daleko veća opasnost vreba od drugih programskih sadržaja, koji bi trebalo da budu intelektualno-zahtevniji i sofisticiraniji, a prava svrha im je zaglupljivanje gledalaca, propaganda i nametanje obrazaca i ponašanja na najperfidniji mogući način.

Primera radi: filmski program. Hajde da zajedno pogledamo šta se to nama ostalima nudi od igranog programa. Uzeću poslednji TV dodatak iz dnevnih novina, i napraviti malecki presek filmova, pa prosudite sami. Opisi su preuzeti iz novina.

…TV Stink, 24.08. „Snajperista“: Tomas Beket je američki vojnik koji radi u panamskoj džungli. Njegov posao je da pronalazi pobunjenike i eliminiše ih koristeći snajpersku veštinu…
Let’s all take a moment, shall we? Prvo, „heroj“ priče je ubica, snajperista, koji ubija krišom, kukavički, sa daljine. I to operiše u tuđoj zemlji. Pobunjenici, inače negativci u filmu su likovi koji, u „real life“ vode borbu protiv američkih uljeza i njihovih marioneta u Panami. Znači, imamo potpuno izvrtanje istine: kao gledalac, ja treba da navijam za tamo nekog američkog specijalca koji ubija one koji se bore protiv torture SAD? Šta će bre, on u Panami? Mr’š u Teksas, jenki.

Ili.. TV Stink, 27.08. „Crni grom“: Pošto je tajni prototip avionskog lovca ukraden, Pentagon je u panici. Postoji samo jedan čovek koji može da vrati avion, a to je test-pilot Vins Koners. Zajedno sa partnerom Dženikom, Vins prati trag aviona do Libije, gde njihova misija propada…
Klasičan primer propaganda filma. Libija nikada nije napala Ameriku. Niti je Amerika ikada bila u oružanom sukobu sa Libijom (osim jednog incidenta iz 2000. Godine). Ali, zato je bitno američku (pa i svetsku) javnost na vreme „izfrizirati“ tako da Arape po defaultu prepoznaje kao negativce, a da su SAD vojnici heroji i patriote. Iako Stink prednjači sa ovakvim „biserima kinematografije“, ni Foks ne zaostaje puno:

... Foks, 28.08. „Rendžeri“: Američki komandosi napadaju bazu terorista na Bliskom Istoku u nameri da dođu do njihovog lidera. Ali, operacija zastaje kada se teroristi dočepaju američkog operativca Vinsa Šenona…
Naravno, potuno je nebitan legitimitet američkog vojnog prisustva na Bliskom istoku. Niko da se zapita šta oni rade tu uopšte? Jednostavno, naši mozgovi su već isprogramirani u tolikoj meri da je sasvim normalno i očekivano da jenkiji vršljaju svuda po svetu, a da su svi oni koji se usude da im se suprotstave, bili oni Rusi, Arapi, Severna Koreja ili mi – samo topovsko meso, a SAD vojnici su oni sa moralnom obavezom da počiste đubre iz tuđeg dvorišta, za dobrobit čovečanstva??!!

Uopšte, ovakvi filmovi (kojih ima u izobilju na našim TV stanicama), kao i serije tipa J.A.G. i slično smeće za jedini cilj imaju promociju SAD kao jedine i neprikosnovene vojne sile, koja ne samo da je pravedna i bezgrešna, već ima plemenitu i čistu misiju, a da smo svi mi koji u tome vidimo problem ništa drugo nego teroristi. Ili radikali.  U poslednje vreme nacisti, fašisti. Snage “prošlosti”. “Crveno-crni”.

Ma, daaa… Problem je u nama.

I posle neka mi neko kaže da ne postoji ljubav na prvi pogled. Postoji, jašta. Danas sam pukla. I to kada sam se najmanje nadala. Ugledala sam savršenstvo. Veličanstvenu pojavu koja pleni lepotom, iz koje isijava izazov. Želja za avanturom. Potreba za rizikom. Tako su retki ti susreti nakon kojih jedino na umu imate rečenicu „ovo mora biti moje!“ I mora biti moje!

Burton Supermodel snowboard – women edition!!!

San svake frirajderke kao što sam ja. Na stranu što je izgled prilagođen estetski osetljivijem polu, cela daska poseduje sve ono što je potrebno za dane, nedelje, pa i mesece užitka po srpskim planinčinama i brdima! Pazi ovo: jezgro je Powder Fly II sa Dualzone EGD i negativnim profilom (chachi!!!), a tu je i Carbon I beam. Fiberglas je Triax response, a montiranje vezova znatno olakšava „Bartonov“ The Channel sistem. Naravno, pri izradi je korišćena Infinite Ride tehnologija, tako da ova bebica može da pruži puno, kako prvog dana, tako i narednih sezona. O imresivnosti ove daske dovoljno govori i komentar mame Dou, koja je nakon mog objašnjavanja šta znači koja stavka u tehničkim specifikacijama rekla: „Jesi normalna, na ovome ćeš vrat da polomiš?!“ A, ja rekoh: „Kevo, meni bi bila čast da se polomim na ovoj dasci!“ A, onda mi ona reče: „Ti nisi normalna!“ 

A sada: uzdah. Još neko vreme ću morati da „čeznem“ za „tihom patnjom“, pošto je svaka prava ljubav manje-više nesrećna. Mojoj idili po srpskim vrletima na putu se isprečila cena (prava sitnica) od „tričavih“ 550 dolara. Plus carina, plus porezi. A, red je da se Džejn isprsi i za nove vezove i čizme. Oh, well. Kontam da bez somića evrića teško mogu da se „opskrbim“ za zimu 2008.-2009. Što i ne bi bilo toliko tragično da nemam već gomilu drugih troškova, i da nisam maksirala kreditnu karticu posle 18 dana od njenog dobijanja.

Ali neka. Skupiće Džejn i tu hiljadarku. A, onda ću da se lometam i prevrćem po srpskim neuređenim terenima. I biću hepi kao kuče u liftu. Ne kapirate? Onaj ko je barem jednom probao snowboard zna o čemu pričam. Možda ponovo zeznem ovaj problematični levi zglob, ali ne mari.

Na kraju krajeva, ljubav je bol, zar ne?

Pre izvesnog vremena nabasah na ovu pesmu. Slušajući stihove, melodiju, pa i samu interpretaciju, moram da priznam da me je baš “pogodila”. Uopšte, pesme koje govore o smrti uvek nose određenu težinu, ali mislim da je ova, by far, pobednik u svojoj kategoriji.

Antony & The Johnsons - “Hope there’s someone”

Hope there’s someone
Who’ll take care of me
When I die, will I go

Hope there’s someone
Who’ll set my heart free
Nice to hold when I’m tired

There’s a ghost on the horizon
When I go to bed
How can I fall asleep at night
How will I rest my head

Oh I’m scared of the middle place
Between light and nowhere
I don’t want to be the one
Left in there, left in there