Trči kroz slabo osvetljeno stepenište, otvori vrata, zameni okvire na duplim
MP5 koje nosiš. Uključi
bullet time i skoči u hodnik ispred sebe. U letu se okreni na bok i pucaj, pucaj, pucaj.
Igra
’’Max Payne 2: The fall of Max Payne’’ je naslov koji sam zapamtio na ovaj način. Iako se sećam da je posedovao ubedljivu priču, dobar dizajn nivoa i druge snažne elemente, akcija je ostavila najjači utisak na mene.
Sasvim neočekivano, ekranizacija ove franšize pristupila je drugačije mračnom panduru Maks Pejnu i njegovoj želji za osvetom smrti svoje porodice.
Jedino što je u potpunosti preuzeto iz igre jeste atmosfera: većina radnje se odvija na noćnim ulicama, skladištima i zgradama sa suvim, veštačkim osvetljenjem, ili u oronulim stanovima, napuštenim dokovima, laboratorijama narkotika i salonima tetovaže koji sjaje u bolesnim tonovima kobaltno plave i zelene.
Dnevne sekvence snimljene su pod oblačnim nebom sa kog dolazi ledena kiša, kao i sneg, ali čija belina nikada ne prekriva sive ulice.
Neo-noar pečat na ovom delu je nedvosmislen.
Jasno,
’’Maks Pejn’’ nikako ne može da se poredi sa filmom kao
’’Sedam’’, ali čisto vizuelno, ova ostvarenja nisu daleko. Pored mračne atmosfere, film nosi i snažan uticaj nadrealnog i psihotičnog – okosnica priče je misterizne droga ’’Valkira’’, pod kojom korisnici vide crna krila i senke koje se prelivaju niz zidove i tavanice.
Da bi ovo ostvarili, kreatori su koristila kompjuterski generisane efekte, ali na sreću time nisu ništa narušili, već su uspeli da prodube celokupan osećaj jeze i bezkrupuloznu mržnju Maksa dok prolazi kroz sve što mu stoji na putu do istine.
Poslednja akciona sekvenca je za mene pogotovu impresivna baš zbog te kombinacije.
Za stranu kritiku, kao i većinu drugih gledalaca, ovo je bio kamen spoticanja. ’’Maks Pejn’’ jeste akcija, ali sa veoma malo prepucavanja i gotovo nimalo očekivanog krvoprolića. Bullet Time koji je proslavio igru pojavljuje se u jednoj jedinoj sekvenci, a većinu filma popunjava Maksova istraga i slaganje veza između narko-dilera, starijih kriminalaca, policije i farmakološke kompanije.
Teza jeste da fanovi igre nisu dobili krljačinu koju su želeli, a svi ostali nisu dobili triler koji bi imao vrednost kao samostalno delo.
Slažem se sa prvim delom, ali mislim da je ’’Maks Pejn’’ film koji nosi sasvim adektvatnu težinu i bez nekog linearnog povezivanja sa igrom, ako zbog ničega drugog, onda zbog fotografije i dizajna svetla.
Plusevi: noar atmosfera; neočekivana glumačka postava; maštovita montaža
Minusi: klimava, pomalo naivna priča; mala sala bioskopa Arena u Novom Sadu koja je ispreskakala 5-7 minuta filma
