Blogodak - srpski blogovi na jednom mestu

Slabo se čitalo u poslednjih mesec-dva dana, te je ova lista kraća:

1. Kad je bolje umreti nego ne umreti - How Doctors Die

2. Kad smo kod lekara, umesno je pitanje zašto imamo toliko lekara opšte prakse kada bi nam za slične stvari mogao da pomogne softver - Do We Need Doctors Or Algorithms?

3. Par antropoloških i evolucionih argumenta protiv narativa o alfa-mužjaku - The Pick-Up Artists' Alpha-Male Narrative Myth

4. Anegdota iz doba kada su naučnici na sebi isprobavali sredstva za dostizanje erekcije, jelte, penisa - How (not) to communicate new scientific information: a memoir of the famous brindley lecture

5. Behavioral economics and facebook conspiracy theories

6. Još jedna (ovoga puta odlična) komparacija političkog sistema sa Tolkinovom alegorijom o prstenu - Occupy Mordor or Destroy the Ring? (HT: @LionofSerbia)

7. Psiholog Jonathan Haidt o različitim vrednosnim stavovima liberala i konzervativaca u Americi, i zašto je skrenuo desno - Jonathan Haidt Decodes the Tribal Psychology of Politics (HT: @trzisnoresenje)

8. Šest majmuna, koji kucaju po tasturi pokušavajući da empirijski dokažu infinite monkey matematičku teoremu po kojoj će kad-tad iskucati kompletan Šekspirov opus, je najzad izdalo knjigu - Notes Towards the Complete Works of Shakespeare. Knjigu u hardcover verziji sa bonus DVD-om možete kupiti za 25 funti, ali vam je lakše da skinete PDF sa prethodnog linka, a postoje i prevodi na francuski, nemački i španski.

9. Uticaj klimatskih promena na faktor rada u ekonomiji zemalja jugoistočne Azije - Effects of Climate Change Fuels Up Sex Trade in Cambodia

10. Par desetina video kurseva iz filozofije za zainteresovane - Philosophy: Free Courses. Tu su Rasel, Serl, Štraus, Sandel i drugi.

Trenutno završavam ne toliko bitnu knjižicu You are Not So Smart čiji jeautor David McRaney, a koja se uglavnom bavi kognitivnim, logičkim iheurističkim greškama koje svako od nas čini u svojim svakodnevnim odlukama ukupovini, biranju partnera ili posla, opredeljivanju za političku opciju itd.Većina argumenta u knjizi je utemeljeno na istraživanjima iz oblastibihevioralne ekonomije koja je, čini mi se, trenutno najseksi oblast bar uokviru društvenih naučnih disciplina. No, o samoj knjizi ću za koji dan uposebnom prikazu...
Sada sam samo želeo da ukažem na jednu pogrešku koja ječesto korišćena od strane ljudi koji žele drugim ljudima nešto da prodaju, dane kažem uvale, pa bio to neki proizvod, usluga ili politička ideja. Ta se kognitivnapogreška naime zove anchoring effect, i oslanja se na osobinu ljudske psihe dase u nekom novom i nepoznatom konkretnom slučaju vezuje (usidruje) za prvoparče informacije koje joj se učini prijemčivim i da o konkretnom slučaju sudina osnovu te informacije, ma koliko ona bila nevezana za objektivnu istinu.Psiholozi Amos Tversky i Daniel Kahneman su to utvrđivali u eksperimentu kadasu dvema grupama ispitanika ponudili dva odgovora na pitanje “koliko procenataafričkih zemalja je učlanjeno u UN?” Prvoj grupi je ponuđen odgovor – 10%, adrugoj 65% država. Iako su mogli da kažu bilo koji broj od 0 do 100, ispitaniciiz obe grupe su se držali brojeva bliskih prvobitnoj ponudi. Baš iz razloga štoblagog pojma nisu imali koji je procenat afričkih država učlanjen u UN,usidrili su se za prvu informaciju koju su dobili iako ona nije imala nikakveveze s realnošću.
Kakve ovo veze ima sa Mlađanom Dinkićem? Pa, uzmimo jošjedan primer iz date knjige koji sam upravo vrlo nespretno preveo:

Ulaziš u prodavnicu odeće i ugledaš verovatno najbolju kožnujaknu koju si u životu video.Probaš je, pogledaš se u ogledalu, i odlučuješ da je morašimati. Dok je nosiš na sebi zamišljaš prolaznike koji će se osvrtati za tobom iuzdisati svaki put kada uđeš u neku prostoriju ili pređeš ulicu. Podavijaš rukavkako bi proverio cenu – 1000 dolara.“Pa, to je to,” misliš se. Krećeš da je kačiš polako nasvoje mesto kada te prodavac zaustavlja.“Sviđa vam se?”“Odlična je, ali ipak je preskupa.”“Ne, ta jakna je upravo sada na popustu i košta 400 dolara.”I dalje je skupa, a na kraju krajeva ti zaista i nijepotrebna, ali 600 dolara popusta izgleda kao odlična stvar za jaknu u kojoj ćešizgledati jedanaest puta bolje. Vadiš karticu i kupuješ je, nesvestan da si paona najstariju trgovačku foru na svetu.

Ako još uvek nije jasno kako je Mlađan Dinkić postao dotičniprodavac jakni (aka pilićar) onda pročitajte ovaj njegov tekst u kojem on navodisvoju nameru da ukine odnosno smanji tzv “muzički dinar” koji je namenjen grupirent-seeking udruženja građana koja su od države dobila ovlašćeni monopolskipoložaj na naplatu nadoknada za korišćenje autorskih prava. Iako sam ja ličnona libertarijanskom stanovištu da tvrda autorska prava u smislucopyrighta ne mogu postojati, to za ovu priču i nije mnogo važno (o tome možemou komentarima ili u nekom sledećem postu). Ono što je pre svega zanimljivo jeda je način podele para od autorskih tantijema u ingerenciji utvrđivanja samogSOKOJ-a. Nebitno je ovde da li je nečija subjektivna procena da li su te paremale ili velike, bitno je da se te pare, tantijeme i koeficijenti raspodeljujuna osnovu procena koje su izvučene sa dna kace odnosno – kolokvijalnije – iz malogprsta leve noge. Za razliku od svakog poslovnog subjekta u Srbiji koji radi poduticajem endogenih tržišnih faktora kojima prilagođava svoje poslovanje, formiranjecene korišćenja autorskih prava je totalno netržišno, odnosno – prosto rečeno –izmišljeno je. Da nastavimo sa analogijm sa kožnim jaknama. One se na tržištuprodaju po određenoj ceni jer ta cena nosi najbližu moguću informaciju o tomekolika je ponuda i tražnja. Cena korišćenja autorskih prava, međutim, ne formira se tako, ona je jednostavno propisana od strane tela koje se zoveUpravni odbor SOKOJ-a, a u burazerskom dogovoru sa određenim ministarstvimaVlade Srbije u kojima sede sami ljudi kojih se ponajviše tiču koeficijenti i tantijeme.Toliko o sukobu interesa o kome sada nećemo da pričamo.
Ono o čemu ćemo da pričamo je ono sa čim smo i počeli, a to je heuristički“efekat usidravanja” koji je ovde više nego očigledan. Kada su ustanovljeniplanovi da se zaseca muzički dinar za sve i svašta, od mp3 plejera dofrižidera, javnost se s pravom pobunila. No, to je i očekivano. Prvobitni planza obim i domet muzičkog dinara je samo sidro za koje smo se uhvatili, koskakoju su svi krenuli da glođu. Sada, kada smo čuli pravi plan koji nam je u svomautorskom tekstu ispostavio Mlađan Dinkić, shvatili smo da je ta nova cena ustvari odličan dil, za 400 dolara dobijamo jaknu koja vredi mnogo više. I svito vidimo. I svi to svakodnevno upražnjavamo, npr. kada naredimo detetu da radidomaći zadatak naredna tri sata, a ono se uzjoguni. Mi onda, znajući da smo gausidrili, smanjimo mu “kaznu” na pola sata, a ono je time zadovoljno i jošmisli kako je ono zeznulo nas.
No, to što prolazi kod desetogodišnje dece, u Srbiji prolazikod svih, a pogotovo, recimo to otvoreno, kod njenih tzv. najelitnih članova koji se diče time štosu oni “deca sa stanice Tviter” i koji misle da utiču na one koji odlučuju. U srpskom političkom sistemu izmišljaju se se propisi i nameti iz vedra neba, koji veze nemaju sa situacijom na terenu, a onda se retroaktivno prilagođavaju realnosti, sve uz lažiranu dobrohotnost i simulirano razumevanje običnog čoveka koji je onda valjda zahvalan što ga udaraju u glavu samo čekićem, a ne macolom... Ali dobro, kako situacija u ovoj zemlji prilično liči na onu koja nas jepred izbore strefila pre 12 godina, tako banditima koji su trenutno na vlastimožemo samo da poželimo da u narednih par godina prođu mnogo gore od onih kojisu 2000. godine oterani. Naravno, onda ćemo da ustoličimo još virtuoznije gitaristei bubnjare, ali o tom – potom.

Upozorenje: Naredni tekst govori o novinarima i blogerima,move along...
U eseju Zašto su intelektualci protiv kapitalizma?američki filozof Robert Nozik postavlja hipotezu kako u ljudskom društvupostoji jedan osobit sloj ljudi koje on naziva kovačima reči (wordsmiths), akoji su osobito zainteresovani za promišljanje temelja društvenih odnosa, te sepod osećajem subjektivne pozvanosti i merituma predstavljaju i kao objektivnodati entitet koji zaslužuje najviši status u društvu. Jer oni se ipak, zarazliku od običnog naroda koji se bavi svojim svakodnevnim privatnim poslovima,bave fundamentalnijim stvarima poput “poboljšanja društva”, “stvaranja javnogmnjenja” i sličnih manifestacija koje čovek ima kada oseti sav svetski bol usvom stomaku. Međutim, društvo to ne ceni onako kako bi kovači reči to želeli,postoji vidljiva provalija između njihovog subjektivnog mišljenja o svojojvrednosti i statusu u društvu i onog što se objektivizira kroz društvenemehanizme raspodele statusa i vrednosti. I ta diskrepanca između subjektivnog iobjektivnog postaje i izvor i utoka osećaja većine intelektualaca da su onipozvani da te stvari promene, jer objektivno nikad nije dovoljno. U tom smislui pojedini intelektualci svoj angažman ne vide kao puko zaposlenje, posao kojiobavljaju od devet do pet kako bi maksimizovali svoj preferirani stil života.Ne, biti intelektualac je supermenski posao koji traje 24 sata dnevno 365 danau godini, i kada drugi spavaju i idu na letovanje...
Nego, da se vratimo Noziku... U jednom lepom pasusu, on tosažima ovako (prevod preuzet iz časopisa Nova srpska politička misao, vol. X, no. 1-4):

Od početka zabeležene misli intelektualci su nam govorili daje njihova delatnost najvrednija. Platon je vrednovao sposobnost racionalnogprosuđivanja iznad hrabrosti i želje i mislio da filozofi treba da vladaju;Aristotel je smatrao da je promišljanje najviša delatnost. Nije iznenađujućešto očuvani tekstovi svedoče o ovoj visokoj oceni intelektualne delatnosti. Ukrajnjoj liniji, ljudi koji su formulisali ove ocene, koji su ih zapisivali sapropratnim opravdavajućim razlozima, bili su intelektualci. Oni su sami sebehvalili. Oni koji su cenili druge stvari više nego promišljanje stvari pomoćureči, bilo da je to lov ili moć, ili neprekidno čulno zadovoljstvo, nisu sebrinuli da ostave trajno zapisana svedočanstva. Samo su intelektualci smisliliteoriju o tome ko je najbolji.

Pre toga, kada pokušava da ograniči grupu ljudi na kojuodnosi ovu svoju hipotezu, Nozik kaže:

Pod intelektualcima ne podrazumevam sve inteligentne ljudeili ljude sa određenim nivoom obrazovanja, već one koji se, po svojoj vokaciji,bave idejama izraženim u rečima, oblikujući tok reči koji drugi primaju. U ovetvorce reči (wordsmiths) spadaju pesnici, romanopici, književni kritičari,novinari magazina i dnevne štampe i mnogi profesori.

Ali kakve to veze ima sa novinarima iz prve rečenice? Pa inema prevelike, ako posmatramo novinara u empirijskom smislu, kao čoveka komeje to zanimanje. Problem nastaje kad se novinarstvo shvati isuviše ozbiljno zasvoje dobro, kao svojevrsna kombinacija kovača reči – profesionalca i čoveka sapozivom da svetu iznova pokazuje skrivenu istinu. Naime, iako je novinarstvomnogo prozaičniji posao, takoreći zanat, često se može čuti da se u tom pozivukrije nešto mnogo veće od onoga što vidimo na prvi pogled. I zaista, retka suzanimanja koja se smatraju Pozivom (tako naši univerzitetski profesori radopišu udžbenike o novinarstvu kao pozivu, ali retko će smeti da ustvrde da sušumarstvo i agronomija išta više od zanimanja), a takođe su retki pozivi kojisvoju struku ne ograničavaju samo čisto praktičnim smernicama i dobrim radnimobičajima, već su im potrebni visokoparni pisani i nepisani dokumenti kojigovore o etičkim normama profesije, potrebni su im svojevrsni ustavi koji će nameta nivou da regulišu ono što čini Poziv. Tu nije dovoljan svojevrstanuniverzalni kantovski moral i zemaljski pozitivni zakon koji važi za bankare ivodoinstalatere, Poziv ima i svoj etički i praktični kodeks koji na čistonormativnom smislu propisuje ko pripada profesiji, a ko ne. Ako govorimokonkretno o novinarskoj profesiji, tu se zanimanje i poziv ne poklapaju. Raditikao novinar je samo spoljni krug profesije, biti novinar je ono što čini Poziv.
Da pređemo, jelte, na stvar. Jedna usiljena debata o ulozinovinara u doba kolere zvane internet je dospela i u naše krajeve. Ljudi supočeli da koriste alternative klasičnim medijima, podjednako (ne) verujukolumnistima i blogerima, informišu se na Tviteru pre samih urednika novinskihkuća i ostale stvari koje ljudi koji čitaju ovaj tekst već jako dobro poznaju.To naravno nije moglo da prođe bez jedne klasične “vrapci u prašini” makljaže ukojima se jednima spočitava da su brzopleti, neobjektivni i nepismeni, adrugima da su spori, konzervativni i takođe nepismeni. O blogerima i njihovomprecenjivanju svoje trenutne uloge u društvu sam pisao ranije, problem je štoni klasični novinari nisu daleko odmakli. Za razliku od blogera koji uglavnompišu za “porodicu i prijatelje”, klasični mediji jesu onaj ispupčeniji deoGausove raspodele, većina ljudi i dalje komunicira sa sferom javnog upravopreko klasičnih medija (ne nužno i preko klasičnih kanala komunikacije).
Problem nastaje kada klasični novinari svoj posao ne shvatekao zanimanje, već kao poziv, što podrazumeva određeni ekskluzivitet uposredovanju između javne i privatne sfere. A taj se ekskluzivitet topi velikombrzinom, pogotovo u segmentu informisanja, kada je sve manje potrebno imatiposrednika između izvora i primaoca informacije. Trošak proizvodnje i plasmanainformacije se gotovo sveo na nulu, a takođe i vreme njenog prenosa. No, kakoja ne bih razglabao o svemu tome, koga interesuje, datu temu je temeljno obradio Bora Živković, jedan od urednika internet izdanja časopisa Scientific American.
Ono što me ovde interesuje je svojevrsna serija tekstovauglednih srpskih novinara koja se tiče negativnog uticaja interneta na klasičnonovinarstvo. To je zanimljiva priča kojoj možemo pritupiti sa fundamentalnog ifenomenološkog nivoa.
U fundamentalnom smislu, odnos koje novinarstvo ima premainternetu je sličan odnosu koji je Toše Proeski imao prema svom automobilu.Isprva mu donosi neverovatno veliku korist u odnosu na inpute i neprocenjivoolakšava posao. Na kraju ga ubije. Jednostavno rečeno,  novinar kao profesionalac postaje zamenjiv.Kao što rekoh u nekom od prethodnih pasusa, informacija je prejeftina i prelakoju je nabaviti da bi isplatila svog prenosioca. S druge strane, stavljanje ukonteskt date informacije, posao koji se smatra neprikosnovenim novinarskimfeudom, je takođe nešto u čemu novinari nisu najbolji. Taj posao mnogo boljeobavljaju stručnjaci za datu oblast o kojoj se govori. Naprosto, za stavljanjeinformacije u kontekst je bolje imati stručnjaka profesionalca u pojedinojoblasti koji će igrati ulogu novinara amatera nego obratno, imati novinaraprofesionalca koji pritom nije stručnjak ni za šta konkretno.
Fenomenološki gledano, puno je zamerki koje neki odprofesionalnih novinara pripisuju raznoraznim sadržajima na internetu. Problemsa tim zamerkama je što ne mogu da preskoče jednu logičku prepreku koja jepopularizovana tzv. Sterdženovim zakonom. Naime, američki pisac naučnefantastike Teodor Sterdžen je, braneći svoj žanr od napada profesionalnih književnihkritičara koji su ceo žanr svrstavali u smeće tako što su kao primere izdvajalinajgore predstavnike, došao do jednostavnog zaključka da je najlakše naći lošepredstavnike jedne grupe i pomoću njih doći do generalnog stava o čitavojgrupi. Prevedeno na temu o kojoj govorimo, a izrečeno Sterdženovim rečnikom –iskaz da je 90% sadržaja na internetu smeće je prazan iskaz jer je 90% svegasmeće. Problem sa ovom vrstom logičke greške koja se ustalila pod nazivomnit-picking je u tome što je koriste obe strane u sporu koji opisujemo, a touopšte ne pomaže jasnijem sagledavanju problema. Jer upoređivanje najboljeg snaše strane ograde sa onim što je najgore s druge strane i nije baš stvar zbogkoje će vaša profesorka logike biti ponosna. Jednostavno, normativno se imaupoređivati sa normativnim, a stvarno sa stvarnim.
Najčešća praktična zamerka proizlazi iz romantične samopercepcijenovinara kao subjekata koji ispunjavaju dužnost plasiranja tačne, odnosnoistinite informacije (vidi prvi antrfile ovog članka za primer). Ali to je čisto normativninalog profesiji koji naravno u stvarnom radu novinara uopšte ne mora da budeotsvaren, kao što smo i svedoci da se često ne ostvaruje. Iz toga što nečijietički kodeks i naučena pravila profesije nalažu da se bude objektivan i verančinjenicama ne sledi da će i rezultati biti takvi. Jedina instanca kojoj npr. iklasični mediji i blogovi mogu da se obrate kao sudiji su njihovi korisnici.Jer imati i zadržati čitaoce uz pomoć konstantnih laži i neobjektivnih analizanije baš posao koji je nekome pošao od ruke.
Druga zamerka koja se često pripisuje velikojinternetizaciji javnog mnjenja je nerazlikovanje bitnog od banalnog, teza kojuje osobito prigrlio sarajevski student Endru Kin u svojoj poznatoj štampanojkritici interneta pod naslovom Kult amatera, a koga je na ovdašnjoj sceniosobito prigrlio Teofil Pančić, još jedan internetski kritičar. Naime, nainternetu sve prolazi, i svi smo svesni toga. Loši fotografi, loši reditelji,loši veb dizajneri, loši blogeri, loši pisci erotske proze, svi su oni nadohvat ruke. Nepostojanje instance koja će da razvrsta tu divljačku anarhijusputava one najbolje da isplivaju iz te zamućene bare. Međutim, taj argument nestoji iz dva razloga. Prvi je naime čisto na nivou principa i tiče se slobodegovora, a to je samorazumljivo da ga nemam nameru objašnjavati. Drugi razlog jeu pogrešnoj pretpostavci da decentralizovane odluke miliona korisnika internetane mogu da svrtaju sadržaj po kvalitetu već je za to potrebana neka centralnainstanca, recimo u vidu urednika. Ne samo da svakodnevno empirijski utvrđujemoda svojevrsni evoluciono-ekonomski (hajekovski) mehanizam vrlo uspešno funkcionišeu rangiranju i deljenju internet sadržaja, već je cela naša kultura nastala nataj način. Ne zato što su književni ili likovni kritičari odlučivali o tome štaje dobro a šta ne, već tako što su pojedinačne odluke miliona ljudi dovele dosvojevrsnog demokratskog konsenzusa o tome.
Dalje, spreman sam da ustvrdim da su klasični mediji, a bašiz razloga centralnog upravljanja, mnogo podložniji banalnostima u svomsadržaju, iz prostog razloga kako bi sav taj prazan prostor predviđen zasadržaj bio popunjen. Tako ekonomista Brajan Kaplan u svom blogpostu (sic!),citirajući pisca Rolfa Dobelija koji u svom TED govoru Protiv vesti (PDF ovde)daje argumente u prilog tezi da je svakodnevno praćenje vesti samo gubljenjevremena, poentira iskazom da su vesti u suštini iluzija da nam se svaki dandogađa nešto bitno. Ova ogromna količina banalnosti u klasičnim medijima se presvega ogleda u nesavladivoj prevlasti političara i parapolitičara koji dominirajutelevizijskim programom i novinskim člancima samo zato što su novinari iurednici na neki način baždareni da smatraju da je sve što bilo koji političaru bilo koje doba dana izgovori bitno da se prenese javnosti, iako je mišljenjevećine političara ili analitičara o tim stvarima praktično ništa više relevatnonego mišljenje koje o tim stvarima ima bilo koja prodavačica u kineskoj radnji.Da, ima takvih stvari i na internetu, ali su u skladu sa sadržajem – besplatne.
Treća i poslednja zamerka na koju ćemo se osvrnuti jeprimedba o stalnom opadanju kvaliteta sadržaja zbog otimanja tržišnog udela ukome sve manje učestvuju klasični mediji poput recimo štampe. Na žalost,govoriti o kvalitetu je jedan jako nezahvalan posao imajući u vidu svačijesubjektivne preference, ali mi se čini da je zahvaljujući internetu kao kanalukomunikacije moguće pročitati mnogo više kvalitetnog sadržaja po mnogo nižojceni nego da tog kanala komunikacije nije ni bilo (ovo naravno ne govorim osrpskom internetu). Jednostavno, pogled na novinarstvo kao magiju koja dolazido opskurnih informacija iz arhiva i knjiga na stranim jezicima je jednostavnonestao. Sada bloguju ekonomisti nobelovci (padaju na pamet Geri Beker i Pol Krugman), bulumenta naučnika koji se bave bilo humanističkim disciplinama, biloprirodnim naukama sada objavljuje svoje analize na blogovima i deli ih podruštvenim mrežama. Nije potrebno da im profesionalni mediji obezbede kanalkomunikacije uz pomoć koga će konzumentima kontekstualizovati informacije, kadaje uglavnom sve dostupno i bez posrednika.
Zaključak je takav da su online i offline medijikomplementarni i da u ovoj formi ne bi postojali da njihovi sadržaji nisuduboko isprepletani, jer im je suština u osnovi ista. Bar dok stvarnost nepočne da liči na neki panel Elisovog Transmetropolitana.

PS (dodato 01.01.2012.)
Sad sam se setio da sam pre nešto više od dve godine imao jedan više teorijski tekst koji se bavio odnosom novinarstva prema konceptima neutralnosti/objektivnosti i slobode govora.

1. What Happens when a Leftist Philosopher Discovers God? –Sociolog Piter Berger o desnim skretanjima Jirgena Habermasa.
2. Evgenij Morozov, verovatno najpoznatiji protivnik sveopštegoduševljevanja moćima Interneta, kritikuje ispraznost savremene pojave “Internetevanđelizatora” – The Internet Intellectual. Za čitanje je potrebno da sebesplatno registrujete, ali tekst potpuno vredi te dodatne neprijatnosti. Hvala komentatoru Zoonu što je dojavio za novi link koji ne zahteva registraciju.
3. A tu je i svojevrsna dopuna tog, kao i teksta o gikovskomanti-intelektualizmu Larija Sangera koji sam linkovao u dvanaestoj turi Agrolinkova – The Rise of the Internet (Anti)-Intellectual?
4. Our Blogs, Ourselves – Pol Krugman o tome kako se naučnerasprave sve više sele iz stručnih časopisa na blogove. Ovo naravno važi samoza englesko govorno područje. Kod nas je stanje ipak bolje jer ne znamo šta jeu gorem stanju, nauka ili blogovi (kolumne).
5. The Shadow Superpower – O trenutno najjačoj svetskojekonomiji iz hajekovske perspektive.
6. Uticaj nestanka ženskih stidnih dlaka na ljudsko društvo –Disappearance
7. Zašto fudbaleri varaju i zašto to rade jako malo - Receivers Limit the Prevalence of Deception in Humans: Evidence from Diving Behaviour in Soccer Players
8. Raymond Tallis Takes Out the 'Neurotrash' - U kome seobjašnjava Talisovo gledište o opsednutosti savremenih humanističkih disciplina“neuromanijom” i “darvinitisom”
9. De Mysteriis Dom N.W.A: The Similarities Between Mayhem And Gangsta Rap – O tajnim vezama Varga Vikernesa, Ajs Kjuba i Džejmsa Blejka,odnosno – kako smo svi postali hipsteri (HT: Marko Nikolić)
10. Empirijska primena Danbarovog broja - Human Brain LimitsTwitter Friends to 150
11. Twitter vs. the KGB
12. Deep Intellect: Inside the mind of the octopus – Fascinantnapriča o najinteligentnijim morskim nekičmenjacima, hobotnicama.

13. Farm-to-Fork Dinner Fiasco – Ako se pitate zbog čega trebaomogućiti ljudima da pucaju u one koji nepozvani dolaze na njihov posed(pogotovo što se radi o državnim službenicima), onda su argumenti u ovomtekstu.
14. Best Abstract on a Scientific Paper Ever?
15. Presidential Candidates Explained Through Dungeons and Dragons Character Sheets
16. Andrew Zuckerman: Bird – Fascinantna prezentacijaCukermanove knjige fotografija koja se bavi pticama
17. Mars visitors Basiago and Stillings confirm Barack Obama traveled to Mars – Krnja verzija teksta o Obaminom putovanju na Mars koji jenaravno skinut sa mreže nekoliko dana posle objavljivanja. Zato što je istinit!

18. Noćobdija ili raspikuća (HT: @Brut72)

Normal 0 false false false EN-US X-NONE X-NONE /* Style Definitions */ table.MsoNormalTable {mso-style-name:"Table Normal"; mso-tstyle-rowband-size:0; mso-tstyle-colband-size:0; mso-style-noshow:yes; mso-style-priority:99; mso-style-qformat:yes; mso-style-parent:""; mso-padding-alt:0in 5.4pt 0in 5.4pt; mso-para-margin-top:0in; mso-para-margin-right:0in; mso-para-margin-bottom:10.0pt; mso-para-margin-left:0in; line-height:115%; mso-pagination:widow-orphan; font-size:11.0pt; font-family:"Calibri","sans-serif"; mso-ascii-font-family:Calibri; mso-ascii-theme-font:minor-latin; mso-fareast-font-family:"Times New Roman"; mso-fareast-theme-font:minor-fareast; mso-hansi-font-family:Calibri; mso-hansi-theme-font:minor-latin; mso-bidi-font-family:"Times New Roman"; mso-bidi-theme-font:minor-bidi;}Pošto su valjda svi imali da kažu nešto pametno na temudevedesetih koje su se desile našem lepom Beogradu prethodnih dana, tako i janastavljam sa svojom proverenom praksom u kojoj iščitavam tuđe analize a ondaih relativno inteligentno kompiliram, kupeći slavu, kajmak i pažnju mlađihpunoletnica na Fejsbuku. Tema ovog teksta je svakako onaj infamozni muzičkifestival pod imenom Volim devedesete koji je svojski išutiran na srpskominternetu, a sve zahvaljujući tome što (za razliku od tih devedesetih) danasipak imamo struju i stabilne internet konekcije.
U stvari, da budemo precizniji, ako izuzmemo infantilnerazbibrige alternativnih evanđelista o lošem muzičkom ukusu (tipa "Bjesoviviše nego Duck" ili "Sabljaru je duži nego Srletu iz MobyDicka"), sam muzički festival uopšte nije ni kritikovan, jer iskreni dabudemo, tu i nije bilo materijala za kritiku. Organizatori su jednostavnovideli šta je profitabilno i rešili da na tome zarade pare. I svi ćemo sesložiti da je to jedan sasvim legitiman poslovni poduhvat. Da ne zarađuju pareod koncerata, ti ljudi bi se odavno preorijentisali u muzičke kritičare,blogere i "pripadnike civilnog društva".
No, to nije bitno. Ono što jeste kritikovano su devedesetekao takve, jedan vremenski isečak koji nam se desio, jedan semantički konstruktkoji se zahvaljujući čarolijama srpskog jezika uglavnom vezuje za one stvarizbog kojih svi drhtimo i dobijamo aritmiju. I naravno, kao što i ume da bude salakim metama, desi vam se da promašite sve i - sledstveno tome - ne pogoditeništa. Tj. prostije rečeno, devedesete kao jedan istorijski period je vrlo lakokritikovati i plakati za izgubljenim godinama, problem je u tome što se to radipovodom nekog koncerta koji drže ljudi čija je jedina krivica u tome što je njihova muzikaimala tu sreću da bude popularna u istom istorijskom periodu. Možemo samozamisliti šta bi se desilo da su se u Areni sakupili maketari koji sklapajumodele aviona iz Drugog svetskog rata, koliko bi oni lekcija o Aušvicu,tenkovima, atomskim bombama i nevinim žrtvama dobili.
Ono što je karakteristika svih ispisanih kritika je pomaloskandalozna količina zamene teza i cherry pickinga, gde se (1) raspravlja onečemu što sa konkretnom manifestacijom nema nikakve veze, (2) ako se ipokušava uspostaviti veza između muzičkih i istorijskih devedesetih, onda se toradi pomoću sa dna kace izvučene teorije zavere o tome kako je tu vrstu glazbetada stvorio Miloševićev režim i (3) kada se govori o istorijskim devedesetim,onda se cherry picking metodom i jeftinim anegdotalnim dokazima pokušavadiskredovati sve što ima korelativnu vezu sa tim vremenom samo zato što se,jelte, hronološki sa njim poklapa. Da se razumemo, vremenske korelacije umejuda budu zabavne i korisne u brzoj raspravi sa intelektualnim protivnicima, aliu ozbiljnoj analizi ih je najbolje ostaviti u kesi sa iskorišćenim kondomima.Jer se ista korelativna evidencija može primeniti i za druge stvari koje su sedesile devedesetih. Recimo rok muzika i sportski uspesi, koje bismo takođemorali da odbacujemo kao najveću grozotu, a samo zato što su se zbili u tomperiodu.
Ako malo pogledamo o čemu se tu zaista radi, videćemo jedanklasičan sukob generacija, tj. bolje rečeno - jedan sukob nepomirljivihnostalgija. I dok se jednima na spomen dizelaške muzike okidaju sinapse u mozgukoje ih podsećaju na lošu političko-ekonomsku situaciju i rat, drugima je topodsećanje na jedino detinjstvo koje su imali, dok se konačno trećima(najmlađima) ne okida ništa osim centra u mozgu koji je zadužen za razvrat izajebanciju. E sad, to što su najglasniji i medijski najrasprostranjeniji oviprvi, tome imamo da zahvalimo gotovo sveopšti konsenzus da nam uskoro sledismak sveta. I sasvim je legitimno i biološki opravdano da nas određeni nadražaji iz spoljnog sveta sećaju na određenedogađaje samo iz razloga njihove istovremenosti, ali stvaranjeuzročno-posledične veze između te dve stvari je jedna od najelementarnijihgrešaka logike. Nije logično pronalaziti uzročno-posledičnu vezu izmeđuodređene muzike i duha vremena (ovde ne govorim u terminima teorije kulture,već u terminiima logike), kao što nije logično pronalaziti kauzalnu vezu izmeđugubljenja nevinosti i pesme koje ste u tim trenucima slušali.
Ako sa logičkog pređemo na politički ili kulturološki teren,videćemo da se radi o već spomenutom sukobu dveju nostalgija čiji je okidačmainstream muzika devedesetih. Jednima devedesete predstavljaju jedine godinedetinjstva koje ljudsko biće može imati i izlišno je očekivati da ti ljudi tomperiodu po sebi daju negativnu konotaciju. Funkcija našeg mozga je takva da sebolje priseća lepih stvari koje su nam se dogodile u prošlosti i da to povezujesa drugim stvarima sa kojima su bile u korelaciji. Jednostavno rečeno,očekivati od ljudskog bića da ima negativna sećanja na svoje detinjstvo imladost je jalov posao ma koliko istorijsko vreme u kome je to biće živelozaista bilo loše po nekim pokazateljima. Drugima devedesete predstavljajunajgori period života, a zajedno sa njima u isti koš idu i svi psihološki trigerikoji sećaju na to doba.
Ono što mene najviše interesuje u vezi sa ovim slučajem jesveopšte učitavanje nekakve političke agende mainstream muzici devedesetih kojanam se pre par dana ponovila u Areni, tj. vrlo na silu konstruisan stav dapovratak takve muzike poziva na povratak tih vremena, vrednosnih matrica iostale velike reči u rangu "šestog oktobra" i sličnih. I to se neradi zbog toga što je ta muzika zasićena nekim političkim sadržajem, većnaprotiv, baš iz razloga što je vrišteće apolitična. Jedan od omiljenihsportova domaće intelektualne elite je da se užasava proizvoda masovne kulturekoji nemaju eksplicitno izgrađen stav o društvu u kome nastaju (osim Žižekovacakoji i iz iskaza molekularne biologije umeju da iščitaju političke stavove), daih smatraju nepotrebnim smećem, a da njihove konzumente svrstavaju u idiote bašonako kako bi to učinio brucoš sa FPN-a posle čitanja loše prepevanih spisastarogrčkih političkih filozofa. Jer ovde se ne radi o koncertu nekog BajeMalog Knindže (izvinjavam se na eventualnoj pogrešnoj upotrebi velikih slova) iliMarka Perkovića Thompsona, već o ljudima čija se cela agenda završavala naspravljanju muzike koja ne bi imala nikakvo dublje značenje od onoga koje naprvu loptu dobijemo. To se naravno za određene pripadnike intelektualne elite uSrbiji doima kao neoprostiv greh, odsustvo eksplicitnog političkog stava jeisto što i podrška tada postojećem.
Otud i pokušaj poređenja sa gej paradom koji impliciram unaslovu. Ovde se uopšte ne shvata da je propagiranje slobode okupljanja načelokoje može važiti samo univerzalno ili nikako. Ako uspostavljamo neke principepodobnosti u borbi za kulturnu i političku hegemoniju, onda ne treba da čudi štobitku za tu hegemoniju dobijaju oni koji imaju više bejzbol palica u posedu ikoji samo dosledno primenjuju onu političku filozofiju koju bi i njihoviintelektualni protivnici primenjivali, samo kad bi znali u toj borbi za kojikraj da uhvate palicu.

Treba održati nekako ovaj blog u životu, a prošlo je tri meseca od poslednje ture linkova.

1. Verovatno najbolji tekst o ekonomiji i psihologiji video igara koji sam pročitao u poslednje vreme - Who killed videogames? (a ghost story)

2. Kako neurobiologija može uticati na krivično pravo u budućnosti - The Brain on Trial

3. Kad smo već tu, dolazimo do velikog problema kada pomešamo muške genitalije, mesečarenje i krivično pravo - Sex, Sleep and the Law: When Nocturnal Genitals Pose a Moral Dilemma

4. Sjajan tekst o Knobeovom efektu, gde se pokušava objasniti zašto imamo tendenciju da negativne nenameravane posledice delanja pripisujemo namernim odlukama zlih aktera, a iste takve pozitivne posledice uzimamo kao normalne - The anatomy of intentional action

5. Odbrana koncepta “slobodne volje” - Free Will Is as Real as Baseball

6. Zašto nauka nikad nije normativno neutralna - Biased but Brilliant

7. Zašto ekspertske prognoze nisu ništa bolje od onoga što bi prognozirali obični laici – Overcoming Our Aversion to Acknowledging Our Ignorance

8. Evoluciona biologija objašnjava kraći životni vek kod mužjaka mnogih vrsta - Drive to Impress Females Pushes Males Toward Early Graves

9. S druge strane, evoluciona biologija takođe objašnjava zašto muškarci biju žene - Domestic violence gets evolutionary explanation

10. O neželjenim posledicama organizovane populacione politike u Kini, odnosno kako država ne može da kontroliše društvo a da to ispadne dobro - Where Have All the Girls Gone?

11. Ako još niste videli ovaj tekst, stanfordski zatvorski eksperiment 40 godina kasnije - The Menace Within

12. Još jedan prilog debati novinara i blogera, sa posebnim osvrtom na ničim utemeljenu aroganciju ovih prvih - Am I a science journalist?

13. Zašto je korisno da dečja igrališta ne budu bezbedna - Can a Playground Be Too Safe?

14. Ova gospođa upravo tvrdi da pornografija uzrokuje islamski terorizam - Pornography and National Security

15. Moja omiljena obrnuta korelacija dužine penisa stanovnika određenih zemalja i ekonomskog razvoja tih zemalja – Chart: Penile Length Leads to Little Economic Growth

16. Joan Robinson’s “Open letter from a Keynesian to a Marxist”

17. O neuništivosti utopizma - A Star Trek Utopia? We’re Living in It

18. O petlu koji je živeo 18 meseci – pošto mu je odsečena glava – Mike’s Story

19. Jedan fenomenalan fotoprojekat o deci i mestima gde spavaju - Where Children Sleep

20. Postmodernism is Dead

21. Boris Dežulović u stilu jednog Mareja Rotbarda - Država građanima u Hrvatskoj ne služi baš ni za što (HT: @brut72)

22. O nadmenosti srpske kulturne elite - Filharmonija i nekultura (HT: @pavlemihajlovic)

Neko bi, možda, probao da ospori istinitost izjavne rečenice kojoj sam dodelio ulogu naslova: insistirao bi na činjenici da je za laž, osim nestinitosti iskaza, neophodan uslov i namera da se drugi dovedu u zabludu, iliti da se obmanu. Gomilu budalaština iz napisa “Lažna fantastika“ pripisao bi osobi sa manjkom obrazovanja i viškom nadobudnosti, osobi koja ima poteškoća u korišćenju viših kognitivnih funkcija (ukoliko ih poseduje). Ponosna potpisnica teksta − Svetlana Slapšak – ispala bi glupača (vanserijska glupača, ali, ipak, samo glupača). Oni skloni eufemizmima i/ili političkoj korektnosti rekli bi da je u pitanju osoba koja greši jer ne zna šta radi. Narodski rečeno − neko ko stalno pokušava da pametuje, a uvek ispada glup u društvu. Ali, ako je broj netačnosti u tekstu veći od broja rečenica (pedeset, i naslov ubrojan) – to nije moguće opisati kao veliki broj grešaka, niti prosto pripisati VELIKOJ gluposti: da je tolika glupača ne bi umela ni da sastavi pedeset rečenica! Da izbegnem nesporazume: glupan/glupača se odnosi na mentalno normalnu osobu koja je neupotrebom svojih potencijala dovela sebe u stanje samoskrivljene maloumnosti. Dakle, u pitanju su laži, izrečene ili implicirane svejedno. A zbog njihove brojnosti bilo bi prosto nepristojno ne upotrebiti augmentativ − lažovčina! Tačka.

Ipak, pre nego što počnem da odmotavam klupko laži rečenicu po rečenicu, da se ogradim i od potencijalnih prigovora analitičkih pedanata: pretpostavka o mešavini lupetanja i podmetanja (autorka bi bila hibrid lažovčine i glupače) nije prihvatljiva iz metodoloških razloga – nemamo jasan kriterijum za razlikovanje ta dva slučaja. A pošto je u pitanju osoba koja ima akademsko zvanje, plauzibilnije je pretpostaviti da namerno obmanjuje. Sa velikim žaljenjem moram da odbacim i pretpostavku da je pitanju fantastična priča: iako sam se ježio tokom čitanja (a nekoliko puta sam se i štrecnuo), ne može biti reči o horor priči. Jednostavno ne ispunjava formalne uslove: tekst ne poseduje ni fabulu niti siže, a kamoli smislenu narativnu strukturu.

Nabrajanje laži otpočinje oksimoronskim naslovom: ”Lažna fantastika”. Ni ”istinita fantastika” ne postoji. I to iz prostog razloga što je za fantastiku, po definiciji, realnost (kao osnovni kriterijum istinitosti za iskaze koji referiraju na stvarnost) – nebitna (uverljivost je nešto drugo, sasvim različit kriterijum). U istom smislu ne postoji ”bljutava/ukusna toplota”.

Obožavam naučnu i nenaučnu fantastiku u svim oblicima, od knjiga, televizije, filma, sve do stripa.

Fantastika se ne deli po kriterijumu naučnosti, već po narativnim žanrovima (postoje i formalni žanrovi, na primer, u književnosti − pesma, pripovetka, roman…), a oni se ne dedukuju iz teorijskih postavki (i ne mogu biti u ekskluzivnom ili/ili odnosu), već se generišu kodiranjem motiva i narativnih ”dekora” i kanonizuju se paradigmatskim delima koja reprezentuju određeni narativni žanr i njegov senzibilitet (za epsku fantastiku, na primer, paradigmatska dela su Konan i Gospodar prstenova). Nova dela, osim što mogu i mešati žanrove, mogu se držati postojećih kodova, mogu ih menjati, ili mogu uspostavljati nove kodove i kanone. Naučna fantastika jeste jedan žanr (još od Verna i Velsa) među drugim žanrovima, a ”nenaučna fantastika” nema na šta da referira.

Pojednostavljeno rečeno, oblici narativnih umetnosti (gde spada i fantastika) su književnost, pozorište, film i strip. Mediji u kojima se narativne umetnosti oblikuju − jesu jezik (pisani, prvenstveno), scena, film i strip. Knjige, televizija, bioskopi, Internet… − jesu kanali.

Peta laž u prvoj rečenici, što se vidi i iz daljeg teksta, tiče se prvonapisane reči – samo ne znam da li laže da voli naučnu fantastiku, ili laže da ono što voli spada u neki žanr fantastike – ili oboje…

Neumorno gledam sve epizode pet glavnih serija Star Trek (među mojim ukućanima važi ime Star Drek, koje jasno pokazuje stav prema mojoj popkulturnoj slabosti), Stargejte (tri serije do sada), Galaktika, Andromeda i druge: nema mnogo dobrih.

Zapravo, ono čega nema jesu sporedne serije franšize Zvezdanih staza, a ima bar još nekoliko nepomenutih naučnofantastičnih serija boljih od Andromede, a i od Zvezdanih staza − a ni sama autorka nije uspela da pobroji sve dobre, iako tvrdi da ih nema mnogo.

Sve su one po definiciji jeftine, sa modelićima koji vise na koncu pred kamerom, uvek istim enterijerima, i ponekim gipsano-kartonskim čudovištem, i, ako ponestane zapleta, tučom.

Nešto može biti ”jeftino” u ekonomskom (malo košta) ili u vrednosnom (niskog kvaliteta) smislu, ali ne može biti jeftino ”po svom pojmu” – osim, možda, samog pojma ”jeftino”. Dakle, u pitanju je ekonomski smisao − autorka je u prethodnoj rečenici prihvatila da bar neke serije jesu dobre, a time je logički onemogućila sebe da u ovoj ustvrdi kako su sve vrednosno jeftine. Po svoj prilici, sve serije će i u budućnosti ostati jeftine, jer izgradnja pravog Enterprajza (umesto modela) i funkcionalnog vorpa − o stvaranju čudovišta genetičkim inženjeringom da ne govorimo − zahteva više novca nego što svi producenti na svetu imaju u zbiru. E, da – tuču će verovatno izazvati oni koji su time ostali uskraćeni za gomilu Nobelovih nagrada…

Kvalitet SF je zavisan pre svega od dijaloga i ideja: to je prevashodno retorički žanr, u kojem se izvežbavaju odbrana i napad na opšteljudske osobine, prikazane kroz različitosti - vanzemaljaca, njihovih običaja, verovanja i filozofije.

Kvalitet bilo kog dela u narativnim umetnostima pre svega zavisi od priče i od načina na koji je ispričana (u tom smislu su sva dela u narativnim umetnostima pomalo retorička). Kvalitet žanrovskog dela zavisi i od stepena u kom sadrži (ili uspešno uspostavlja) kodove i kanone žanra. Predmete antropološkog proučavanja pre svega proučava – antropologija. Naravno, postoje dela koja su neko antropološko pitanje uspešno pretvorila u priču (Izopačene životinje Verkora, na primer), ali to nije žanrovsko obeležje naučne fantastike − to je kontigentna osobina dela, a ne kriterijum za svrstavanje. Možda nepotrebno, ali uputio bih na Zonu sumraka kao seriju koja svoju vrednost duguje idejama, i na Fajerflaj − u kojoj su to dijalozi.

Veoma važan deo ovog retoričkog bavljenja etičkim problemima je podrazumevajuća jednakost Zemljana.

Etičkim problemima se bave etičari, a pisci se bave pričama, tačnije – pisci vredni čitanja dobro pričaju priče. Ne znam šta bi tročlana sintagma na kraju trebalo da imenuje…

Tu su serije Star Trek posebno važne, jer od samoga početka propovedaju - komunizam.

Naravno, ovde se ne misli na najkrvaviju ideologiju u ljudskoj istoriji, nego, prilično proizvoljno, na utopije made by Mali Perica – ”ala bi to bilo lepo da su kuće od čokolade…” Osobe s takvim stavovima komunisti su zvali – ”korisni idioti”. No, ništa od toga nije vezano za Zvezdane staze.

Ne samo da su društveni problemi, kao što su glad, nejednakost i eksploatacija iskorenjeni, nema novca (sem u primitivnim kulturama), u politici svemira vladaju federalizam i nesvrstanost, nego su i i ljudi postali bolji, uživaju u razvijanju svoga znanja, kulture, talenata.

Novac, naravno, postoji − zove se Federation Credit za internu upotrebu, a za međucivilizacijsku razmenu koristi se Gold Pressed Latinum. Retko se pojavljuje zbog pojednostavljenja konteksta za priču (kao što u seriji Zvezdana kapija skoro svi vanzemaljci govore engleski, iako imaju svoj jezik) i zbog postojanja replikatora koji sintetišu sve što je nekome potrebno pa se potreba za sticanjem razmenom relativno retko javlja; kao što je Rodenberi isticao: buduće društvo je prikazao utopijski da bi se dovoljno razlikovalo od savremenosti, upravo da bi izbegao političke teme – a ne da bi ih uvodio. Istorija naučne fantastike je puna takvih utilitarno uvedenih infantilnih premisa, poput onih o malim zelenim vanzemaljcima, o ekonomiji bez novca, ili o tuđinima koji redovno govore engleski.

To je posebno vidljivo u seriji Star Trek - Sledeća generacija, u kojoj posada svemirskoga broda neguje pozorište i koncerte.

Nema ničeg ”posebno vidljivog” u činjenici da članovi posade − koji su bili među najboljima na najprestižnijoj akademiji − tokom svog višegodišnjeg, ili višedecenijskog življenja na prestižnom svemirskom brodu priređuju predstave. To nije simptom po kome se može davati dijagnoza društva. Uostalom, čak je i Neron negovao pozorište i koncerte…

Američka komunistička utopija imala je svoj prostor u popularnoj kulturi, gde je niko nije dirao.

Da se ne ponavljam o učitavanju komunizma: najpoznatiju utopiju u popularnoj kulturi u Americi napisala je Ajn Rend – kapitalističku utopiju Atlas je slegao ramenima.

Veza sa naukom, posebno “tvrdim” naukama, ključno je opredelila SF žanr, počev od Žil Verna, koji je praktično izmislio žanr da bi u njemu opisao sva tehnička čuda koja su logično izlazila iz ostvarenja industrijskog 19. veka, ali nije bilo nikoga da razmišlja o novim upotrebama, i da ih poetizuje: jedino je železnica uspela da mimo Verna uđe i u prozu i u poeziju.

Veza s naukom nije ključno opredelila naučnu fantastiku, upravo je spoj nauke i fantastičnosti njenih posledica doveo do stvaranja posebnog žanra. Razvoj nauke je obećavao dosezanje zvezda pa su ljudi počeli da maštaju šta bi sve mogli da dožive u tom kosmosu...

Linija ozbiljnog, naučno zasnovanog promišljanja drugih svetova se nastavila, premda je tanka.

Nije lepo mešati futuristiku i naučnu fantastiku, to je uvredljivo za SF.

Najbolji primer visoke književnosti koji se približava SF je delo američke književnice Ursule Le Gvin, koja kao antropolog uvodi teme socijalnih problema, ekologije, rasizma, feminizma, i poliseksualnosti u svoje cikluse romana i priča o imaginarnim svetovima, kakav je recimo Zemljamore.

Nejasno je da li Ursulu Legvin (ne Le Gvin) navodi kao primer pisca koji se približava naučnoj fantastici (što bi bilo netačno), ili kao jednog od pisaca čiju vrednost prepoznaju i oni koji ne vole naučnu fantastiku, što jeste tačno. Mada, najbolji primer bi pre bio Filip K. Dik, verovatno najcitiraniji ne-filozof u filozofskoj literaturi tokom poslednjih decenija prošlog veka.

Njen roman Leva ruka tame, sa bićem iz svemira koje periodično menja pol, je jedna od najuzbudljivijih knjiga o kulturnim konvencijama koje danas tako katastrofalno opredeljuju politiku i ljudska prava.

Ovo poslednje je skoro tačno: zbog vladajućih kulturnih konvencija koje insistiraju na kolektivnim i grupnim identitetima kao nužnim za suštinu pojedinca (nacija, klasa, rasa, rod, konfesija…) suspenduju se temeljna ljudska prava na život, slobodu, svojinu i ličnu potragu za srećom, iako su sva legitimna ljudska prava izvedena upravo iz njih. Osim pomenute, ne treba zaboraviti ni Herbetovu Dinu (najrazvijenija i najodrživija nezemaljska ekologija), Lemov Solaris, ili Simakov Grad.

Po osnovnom ključu za čitaoca, da poznaje i priznaje kodove žanra, SF žanrovi su zapravo najbliži bajci.

Naučna fantastika je žanr i ima svoje podžanrove (ne žanrove). Ko poznaje kodove i kanone žanra zna da je naučna fantastika najbliža epskoj fantastici i hororu, a ne bajci. Naravno, uvek postoje primeri koji povezuju bilo koja dva žanra: na primer, Zvezdani ratovi su naučnofantastično delo sa strukturnim elementima bajke.

Kad smo kod bajki, one se bitno razlikuju od žanrovske književnosti upravo po tome što za njih etika jeste konstitutivni element. Klasične bajke, one iz usmene književnosti, imaju i etičku funkciju – da deci, kod koje se sposobnost moralnog mišljenja tek formira, na primerima pokaže šta je suština morala: razlikovanje dobra i zla. U teorijskoj etici tu funkciju vrši Kantov kategorički imperativ. Nije poenta bajki u pobedi dobra, niti u sretnom kraju, već da pokažu da je neophodan uslov za prevagu dobra nad zlom – njihovo razlikovanje. U ovom smislu, potpuna suprotnost bajkama su utopije: u njima se željeno stanje stvari pretpostavlja kao osnov moralnosti, iako upravo time suspenduju sam moral. Što bi Kant rekao, koriste se instrumentalnim imperativom. Takve su, na primer, radikalne kolektivističke ideologije koje apsolutizuju određeno stanje društva – one su u bukvalnom smislu ideologije zla − fašizam, komunizam, rasizam…

Žanrovi, pak, nemaju takav konstitutivan elemenat u sebi. Odlično žanrovsko delo može biti bilo protiv moralnosti, bilo za. Hajnlanov Građanin galaksije je još jedan primer koji svojom pričom ističe suštinu moralnosti. Asimovljeva Zadužbina bi bila primer naučnofantastičnog dela koje suspenduje moral svojom totalitarnom vizijom društva. Ali, oba romana su žanrovsko-estetski odlična.

Ovo ogromno područje proizvođenja značenja je davno napustilo male zelene, premda još dobar deo SF kulture ekspolatiše strah od drugoga.

Horor je povezan sa eksploatacijom straha, a to je već drugi žanr.

No bajka i verovanja su našli nov izraz, napuštajući nauku i tehniku.

Niti su bajke naučne, niti su napustile nauku, niti su žanrovi fantastike svodivi na naučnu fantastiku ili na bajku. Priče koje se pričaju u bajkama se razlikuju od priča u naučnoj fantastici, hororu, krimiću, epskoj fantastici… Razlike se uočavaju i u formama pripovedanja, i u morfologijama narativa i u funkcijama. No, ovo nije mesto za prepričavanje Propa.

Nesumnjivo je najbolji primer takvoga pisanja imaginarni svet Dž. R. R. Tolkina, čije delo, zasnovano na skandinavskoj i anglosaksonskoj mitologiji, upozorava na strahote i opasnost drugog svetskoga rata.

Gospodar prstenova jeste jedan od najboljih romana dvadesetog veka, ali sa svojom originalnom mitologijom i nema nikakve veze s Drugim svetskim ratom. Sam Tolkin je više puta opovrgavao slične pokušaje plitkog učitavanja, kao što znaju oni koji su čitali i predgovor.

Njegov prijatelj i pripadnik iste književne grupe u Oksfordu, Inklingovci, koja je sastajala u istome pubu nekih dvadeset godina, K.S. Luis, otišao je u neku vrstu hrišćanstva, premda ga je Tolkin opominjao na opasnost.

Luisove priče, pak, imaju veze s tim ratom… Ali, više s decom i dečjom maštom.

Njegova fantastična hronika o Narniji je postala dodatno popularna zbog filmske serije, ali je, u poređenju sa Tolkinovim romanima, naprosto dosadna.

Luis je pisao isključivo dečju fantastiku (Tolkin i epsku), a emotivna zanimljivost dela (za razliku od kvaliteta) jeste stvar senzibiliteta… Kao što je to i izbor omiljenog žanra.

Postoji samo jedna stvar zbog koje Tolkin nije prvi među mojim omiljenim SF autorima: u njegovim romanima ima veoma malo, ili uopšte nema sunčeve svetlosti.

Da prestanem da se ponavljam: u daljem tekstu nijedan pomenuti autor ne spada u SF. Kao ni Tolkin. A što se sunčeve svetlosti tiče, nje ima u velikim količinama u Dini, koja jeste SF roman.

Danas su stvari veoma različite: inteligentnih SF autora ima ogromno, to je jedan od najbolje preživelih književnih žanrova.

Ovde se pogrešno insinuira da izraz ”autora ima ogromno” spada u maternji nam jezik, da su pisci naučne fantastike ranije uglavnom bili glupi, da epska fantastika trenutno nije žanr s najvećim brojem kvalitetnih autora i dela.

Jedan od najboljih je Filip Pulman.

Piše dečju fantastiku, kao i Luis…

Kao i svi gore pomenuti autori, i on je pre svega akademik, naučnik, pa onda i pisac - bez obzira na ogromnu popularnost.

Ne spada nešto u naučnu fantastiku zato što je pisac naučnik, popularnost nikoga ne sprečava da bude pisac, Sunce se ne okreće oko Zemlje. A Pulman nikada nije bio prvenstveno naučnik; bio je nastavnik, a to nije isto.

Njegova serija Njegovi tamni materijali, u kojoj je najpoznatiji roman Zlatni kompas (pojavio se i kao film) je kritička vizija verovanja - svih verovanja. Pulman je naime ateista. U Zlatnom kompasu svaka ličnost ima dušu - životinju koja se menja sve do puberteta, a onda se ustali kao spoljni identitet osobe. Pulmanovi romani su puni pametnih, ljupkih, duhovitih životnja, uz nešto zlobnih, naravno.

Pulman jeste izuzetan pisac, a Njegova mračna tkanja su vrhunsko delo. Potražiti u rečnicima odrednicu animizam.

Dubravka Ugrešić, koja je već na početku karijere pisala fantastične priče (Život je bajka) i knjigu o kućnim čudovištima za decu, napisala je duhovitu persiflažu fantastične mitološke literature, Baba Jaga snela jaje, u kojoj bajkovitu priču o starim ženama preostalim iz socijalističke kulture razvija u novom, nemilosrdnom svetu posttranzicijskog divljaštva. Bajka groze, koja bez prestanka izaziva smeh, i sasvim nov pristup fantastici. Dogodilo se da je Dubravka Ugrešić gostovala u Sloveniji skoro istovremeno sa novim književnim uspešnikom treš fantastike, Džordžom R. R. Martinom.

Dubravka Ugrešić nije žanrovski pisac, a Martin ne piše treš.

Na drugoj strani treš fantastike od Dž. K. Rauling, autorke “Poterijade”. Oboje pišu sa znanjem iz Vikipedije, ne iz sopstvenog intelektualnog iskustva.

Upravo suprotno – oboje su svoje svetove stvorili na osnovu sopstvenog intelektualnog iskustva, svog znanja i mašte.

Umesto kritike realnosti, koju prepoznajemo iz imaginarnih svetova, ovo dvoje najuspešnijih (i najprevođenijih) autora treš fantastike opisuju svetove koji su etički savršeno irelevantni, intelektualno plitki, i grubo senzacionalistički.

Baš voli da meša dede i žabe – babe bar slično zvuče. ”Kritika realnosti” nije smislen koncept − kritikujete ono što smatrate lošim, na primer tekst krcat lažima, ali samo psihotičari kritikuju realnost kao takvu. A i takva kritika nije uslov umetnosti, pa ni pričanja priča. Ali, čak i da prihvatimo njenu budalastu pretpostavku, opaske bi bile netačne. Kod oba autora likovi su stalno suočeni sa suštinom moralnosti, sa problemom razlikovanja dobra i zla, ispravnog i moralno pogrešnog. A to što su popularni, pa bi po pretpostavci elitizma morali da budu plitki i senzacionalistički, ne opravdava ex ante potcenjivanje.

Ona žalosna dečica koja u šiljatim šeširima u gluvo doba noći čekaju na novu knjigu žive u uverenju da je TO jedina knjiga, jer u Poterijadi nema ničega što bi izazivalo na druga čitanja. Kupi knjigu, kostim, igru, gledaj film, pojedi jogurt ili čokoladu sa likom: čitalac je nezanimljiv ako ne može da kupuje.

Dobro, priznajem − ovde je prosto dušebrižnička glupača koja smatra da su deca maloumna ako im se svidi neka knjiga. Nakon čitanja prve knjige prožela me ”žal za mlados' od deset leta” – potpuno bih uživao da sam je čitao u tom dobu. Ovako, pročitao sam dva puta ceo serijal i ništa nisam kupio…

Martin je u Ljubljani doživeo veličanstven doček, potvrđen kupovinom ogromne količine njegovih već prevedenih romana.

Bravo Slovenci!

U njima su glavni psovanje, seks, prolivanje krvi i drugih telesnih tečnosti, ulični jezik, savršena nepovezanost sa istorijom.

Ne, Igra prestola nije domaća serija, niti je u pitanju loša ekranizacija istorijskih romana. To je vrhunska serija epske fantastike za odrasle – uz Legendu o Tragaču, jedina vredna gledanja.

Dvoje najpopularnijih autora od ostalih koje sam navela razlikuje pre svega potpuna neodgovornost prema znanju: njihovi imaginarni svetovi ne referiraju na istoriju i kulturu, ne izazivaju poređenja, ne provociraju mišljenje.

Izmišljeni svetovi, po definiciji, nemaju apsolutno nikakve obaveze prema našoj istoriji, kulturi, fizici, nauci, itd. – samo prema sopstvenim pravilima. Uzgred, zanimljivo je što neosnovani prigovor Roulingovoj i Martinu zapravo ima čvrstih osnova kada se uputi Slapšakovoj.

Ofucani motivi zmajeva, veštica, čudovišta zamenjuju kako misao o tehnici i tvrdoj nauci, tako i o humanistici.

Upravo motivi poput zmajeva, veštica, svemirskih brodova i vampira spadaju u konstitutivne elemente određenog žanra, a promišljanje konstituiše teoriju i filozofiju.

Tako prosečni skinhed, bez trunke znanja o Srednjem veku čak i u svojoj zemlji, može da beskonačno uživa u uzorima groze i vulgarnosti, i da dobije sve mogućne obrasce netolerancije i jezika mržnje: ne mora da čita, stvar je već na TV i na filmu, može da svoj stav samo minimalno aktualizuje pomoću tekućeg političkog i medijskog diskurza, i eto ga u imaginarnom svetu u kojem je dozvoljeno posegati u realnost na isti način. Iza ugla je rat.

Čak je i stereotipni prosečni skinhed inteligentniji i manje psihotičan od idealnog subjekta recepcije po Slapšakovoj: ne meša žanrovsku fantastiku s istorijom, ne stvara svoje stavove pasivnim preuzimanjem trenutne ponude, razlikuje pamfletizam/angažovanost od književnosti i ne skače na scenu da bi Cezara odbranio od zaverenika. P. S. Častim pivom osobu koja iznađe smisleno tumačenje za: ”i eto ga u imaginarnom svetu u kojem je dozvoljeno posegati u realnost na isti način”.

Na razgovoru sa Dubravkom Ugrešić i Nenadom Veličkovićem, još jednim piscem koji voli da povezuje fantastiku i humor da bi opisao nepodnošljiv svet u kojem živi, bilo je nekih pedesetak ljudi. Knjige dva autora su uglavnom kupili i pročitali. Nemam ništa protiv odnosa snaga - stotine na Martinu, odabrano duštvo kod Dubravke i Nenada.

Ovo dvoje pisaca ne spadaju u tekst o žanrovskoj fantastici, ali vredi podsetiti da ni oni ne mešaju književnost sa pretencioznim pokušajima menjanja sveta u stilu ”svi ste vi glupi, sad ću ja da vam kažem šta treba da bude, kako da mislite i šta da želite i volite”.

U SF i uopšte fantastičnom sazvežđu su neke planete manje naseljene i udobnije.

A neke nastanjuju samo duhovi, dok druge nemaju ni to…

Ono što ne mogu da ne primetim, jeste opasna proizvodnja stereotipa koja, u velikoj izloženosti trashu, može da ima posledice u društvenim odnosima. Jeste, nekada davno je Karl Maj bio proglašen opasnim za omladinu, i branio ga je samo Ernst Bloh, filozof koji se ozbiljno bavio srećom običnog čoveka. No deca toga doba nisu bila izložena ničemu drugome sem školi, i to je, kako je tvrdio i Bloh, sasvim dovoljno: ostatak slobodnog vremena sa Majom nije mogao škoditi.

Ponavljanjem, laži neće postati istine, ma šta PR-učitelji Slapšakove tvrdili…

Utopije su danas mnogo, mnogo ambicioznije i pokvarenije.

A tek jučerašnje utopije fašizma, komunizma, rasizma…

Hm, možda moj naslov ipak nije potpuno istinit: po broju jeste lažovčina, ali po sadržaju svojih ”plemenitih laži” (kako to nazva jedan od najpoznatijih totalitarista) ona je – intelektualni zločinac.

U bilo kojoj državi, pa makar kako ona bila organizovana, nikada više od četrdeset do pedeset ljudi ne vrši efektivnu vlast.
Nikolo Makijaveli, Rasprava o prvoj dekadi Tita Livija
Da je kojim slučajem Makijaveli danas živ i da mu se to što je živ dešava u Srbiji, čovek bi zasigurno bio bloger. E sad, pitanje koje je iznimno važno za temu o kojoj ću pisati je da li bi ovaj Firentinac bio (1) ona sorta ciničnog blogera-analitičara koji svojim stavovima izaziva gromoglasne tišine ili bi pak izazivao reakcije koje mu daju do znanja da je hejter koji sedi u svojoj anonimnoj stolici i pljuje po ljudima koji, pobogu, utiču, opinionmejkuju, trendsetuju, tvitapuju, influensuju i prave sajtove za Olivera Dulića; (2) blogoidni PR koji bi objašnjavao ljudima šta i kako, uvijajući zdrav razum šezdesotogodišnjeg seljaka u anglicizmima gravidnu nauku ili (3) neki tamo levak koji je zapljunuo par desetina evra za sopstveni domen kako bi sa nama delio spotove grupe Blackmore’s Night. Odgovor na to pitanje prevashodno zavisi od toga kako shvatamo Makijavelijeva dela - kao brutalnu sociološku analizu društva u kome je živeo bez ikakvih normativnih ulepšavanja o tome šta bi trebalo ili ne bi, ili pak kao priručnike za to kako biti legitiman (u PR rečniku – socijalno odgovoran) i pritom ušićariti nešto i za sebe (ne nužno u monetarnom smislu).

E sad, lako je zamisliti da se umesto te Makijavelijeve države ovde radi o srpskoj internet sceni koja otprilike jedva uspeva da sastavi tih 40-50 drmadžija koji su neka vrsta autoriteta za ostale. Uostalom, to lako možemo da zamislimo baš iz razloga što to viđamo svaki dan čitajući najposećenije srpske blogove i njihove komentare i svo to međusobno primatsko češanje leđa, diplomatsko nezameranje i masovno primećivanje i slaganje sa i Reju Čarlsu očiglednim stvarima. Jedini problem koji pravoslavnoj devojčici kvari vikend planove je taj što Makijavelijeva država podrazumeva da ti vladari nekime i upravljaju, na nekoga utiču, i da se ti na koje utiču mere ciframa koje u današnjim državama mogu dostići cifre od po više stotina miliona ljudi. Ako probamo da analiziramo na koga utiču ovdašnji blogeri putem svog medijuma komunikacije, videćemo da nemaju nikog - da jedino mogu da pišu za tu grupu kojoj i sami pripadaju. I ta cirkularna referentnost je ono što razlikuje one koji su zaista uticajni od onih koji se dopisuju i komentarišu sa istomišljenicima na internetu. I pri tome ne mislim na popularne blog platforme poznate po svom sektaštvu (čitaj: B92), već na ljude na sopstvenim domenima.

Onda dakle možemo da zaključimo da Makijavelijeva država nije najbolji primer sa kojim možemo da uporedimo našu vajnu blogersku scenu. Bolji komparativni primer je recimo alternativna rok scena. Na alternativnoj rok sceni imamo muzičare, publiku i kritičare, a na internetu blogere, čitaoce i meta-blogere (iliti stručnjake za društvene medije i mreže ili štatijaznam). Jedini problem je u tome što je ta scena tako mala i toliko samozatvorena i samodovoljna (ne namerno) da ne postoji jasna odeljenost uloga. Ne zna se ko tu utiče, na koga i ko ima autoritet da to utvrdi. A ne zna se upravo zbog pomenutog sindroma alternativne rok scene gde isti ljudi jednog vikenda sviraju, drugog vikenda su publika onima koji su njima prethodno bili publika, a trećeg vikenda svi zajedno jedni drugima pišu recenzije, ne štedeći rečnik koji su nabildovali višegodišnjim studiranjem na nekom fakultetu koji se bavi humanističkim naukama i umetnostima. Takav je slučaj i sa blog scenom. Nađe se neki meme, neka pogodna tema, neka koska, i onda svi zapnu da pišu generičke postove o tome i da budu publika i komentatori jedni drugima, kako bi se svi na kraju okupili na nekom blogerskom skupu da bi jedni drugima govorili kako biti influenser, muver i šejker.

Jedan od najboljih indikatora koji pokazuje tu iluziju o značaju “srpskog interneta” je broj pokušavanih analiza koje se bave njegovim uticajem. Naime, mogli bismo da postavimo jednu plauzabilnu hipotezu da je sama količina priče o uticaju recimo blogera i tviteraša obrnuto srazmerna njihovom stvarnom uticaju. Jednostavno rečeno, moć i uticaj su striktno sociološke kategorije, kategorije prakse vidljive tek iz samog delanja onih uticanih, i možemo reći da su moć i uticaj upravo veći tamo gde su najnevidljiviji, gde se opiru metričkoj analizi i medijskom predstavljanju. Što je više meta-analize o moći i uticaju, tu je realno manje istih. Možemo da povučemo paralelu na neki od klasičnih medija. Televizija je recimo najmoćniji medij današnjice i neosporan generator uticaja na mnogim poljima, ali ona se kao medij ne koristi kako bi razglabala o sopstvenom uticaju. Ona ga jednostavno posreduje kroz sadržaj. Srpski internet, sa druge strane, je samoreferentan. On gotovo i da nema sadržaj, njegov ceo sadržaj se iscrpljuje u meta-analizima onoga što postoji čisto kao potencijal, a ne kao realnost. To je scena na kojoj ljudi jedni druge obučavaju i savetuju kako da budu uticajni, sa akcentom na ono “jedni druge.”

No, da ne bude da se sve svodi na zdravo afektivno trolovanje, bilo bi lepo kad bismo izvadili neki analitički aparat iz gaća i krenuli da njime lupamo po tastaturi. U to ime...

- O elitama, kvazielitama i njihovoj moći

Ovaj deo bi trebalo da bude skraćena verzija mog izlaganja sa East Weekend Festa koji je išao pod naslovom Kvazielitizam na blogovima. Teza tog izlaganja je da se gotovo cela srpska blog zajednica u svetlu sociološke analize može svrstati u ad hoc skovan termin kvazielite.

Počnimo od definicija. Pojam elite je čisto sociološki pojam, pojam koji svoje postojanje duguje postojanju društvene interakcije. Kao i svaki drugi, i ovaj možemo određivati uz pomoć raznih definicija. No, elitu pre svega valja definisati uz pomoć jednog drugog pojma, a to je uticaj. Uticaj je proces društvene interakcije gde se stavovi, osećanja ili akcije nekih ljudi ili grupa formiraju ili menjaju zavisno od stavova, osećanja ili akcija drugih ljudi ili grupa, bez obzira da li se to vrši voljno ili spontano. Elita bi onda bio sloj ljudi koji ima najveći uticaj na najveći broj ljudi u vezi sa najširim krugom pitanja.

Kao što vidimo, definicija elite je ovde čisto empirijska. Naime, da bismo uopšte tom pojmu pristupili analitički, moramo da nađemo opipljive parametre kojima bismo ga definisali. Zato mislim da je normativna definicija elite, gde bi se pojmovi elitizma i meritokratije poklapale, u ovom slučaju neprihvatljiva. Jer jedino možemo da kažemo da neko zaista ima uticaj tako što ćemo taj uticaj konstatovati kroz delanje i stavove onih na koje se utiče. Prostije rečeno, imamo dva nivoa, normativni i empirijski. Na normativnom postavljamo arbitrarne parametre za pripadnika elite (poštenje, stručnost, dobrota), a na empirijskom jednostavno utvrđujemo empirijski uticaj koji neko zaista ima. Iako zvuči kontraintuitivno, elita su oni za koje smo utvrdili da toj grupi pripadaju na empirijskom nivou, oni koji zaista utiču na stavove i ponašanja drugih. Oni koje čisto normativno karakterišemo elitom ipak nisu elita, iako neki smatraju da bi možda trebalo. Jednostavno, elita su oni koji utiču na druge (ma kakvi oni bili), a ne oni za koje mislimo da bi to trebalo da rade.

Tu stižemo do pojma kvazielite. Pošto smo prihvatili empirijsku definiciju elite, njoj je suprotstavljen pojam kvazielite u koji možemo svrstati one koji misle da imaju (ili da treba da imaju) uticaj na mase, ali ga nemaju ili ga nemaju na način da je to utvrdivo. Tu se otprilike krije najznačajnija razlika između pripadnika elite i kvazielite. Jer elite u suštini ubeđuju, pa čak i zavaravaju mase kako bi uticale na njihove stavove i akcije. Kvazielite više ubeđuju i zavaravaju sebe da vrše uticaj i da nešto menjaju, nego što se to može utvrditi. Kao što sam već rekao u uvodu, ono na šta pripadnik blogerske kvazielite uvek može da računa je fidbek iz iste niše, od istomišljenika, potvrđivanje stava. A potvrđivanje stava i poklapanje stavova pripadnika kvazielite sa kasnijim ponašanjem onih koje on targetira nije uzročno-posledična veza već samo puki vremenski sled. Većim delom bi takvi stavovi i ponašanja “kvazimase” postojali i bez delovanja “kvazielite”. U tom slučaju, kvazielitizam je samo predviđanje budućeg ponašanja na osnovu dostupnih parametara, ne i generisanje stavova ili ponašanja koji se inače ne bi pojavili.

Deskriptivne karakteristike tog blogerskog kvazielitizma se mogu navesti kroz nekoliko stavki:

- Cirkularna referentnost – međusobno pozivanje jednih na druge i potvrđivanje međusobnih stavova.

- Zatvorenost grupa – i ovde se ne radi o nekoj namernoj zatvorenosti iznutra (ekskluzivitetu), već više o stavu da to spolja izgleda kao jedna kompaktna masa koju je bolje pustiti da se bavi svojim poslovima, da se igra na svojoj gomili peska gde nikom ne smeta.

- Nepostojanje fidbeka prema spolja – to je u suštini i sama srž kategorije uticaja. Blogeri su jako osetljivi na društvene probleme, rado i naširoko o njima pišu i iznose najrazličitije stavove. Ali ti stavovi ostaju u okviru zajednice, ostaju među onim trocifrenim brojem aktivnih korisnika blogova i Tvitera. Prostije rečeno, društvo i klasični mediji utiču na blogere, ali ne i obratno (osim kao neki kuriozitet).

- Socijalni aktivizam po obodima političkog – ovo i jeste možda glavna sfera gde je potrebno delovanje ljudi sa jednog takvog medija kakav su blogovi. Međutim, kao i ostalo, i to je ograničeno uticajem prema spolja koji blogovi imaju (tj. bolje reći – nemaju). Tu blogeri nisu ništa bolji niti gori u svojim humanitarnim akcijama od recimo članova nekog moto kluba ili udruženja ribolovaca.

- Potvrđivanje već postojećih stavova – blogovi, a i društvene mreže, su se pokazali kao pogodno tlo za komunikaciju, ali prave razmene stavova tu nema. Blogovi i web portali (oni koji se bave društvenom tematikom) se posećuju od strane istomišljenika i služe samo učvršćivanju već postojećih političkih stavova.

- Političari na društvenim mrežama

Ono oko čega se takođe podigla prašina među obitavaocima srpskog interneta je pojava nekolicine političara iz viših ešalona vladajućih partija na Tviteru. Iako se na prvu loptu to može posmatrati kao nekakav pozitivan trend u kome se najzad dolazi do neposredne komunikacije sa donosiocima odluka i početak uticaja na njih (teza koju među poznatim blogerima zastupa npr. Cory Doctorow), čini se da se na drugu loptu dobilo upravo suprotno. Za posmatrača sa strane se čini da je ta nekolicina političkih insajdera više doprinela zatupljivanju kritičkih oštrica koje su autsajderi imali i uvođenje komunikacije u nekakav smrdljak političke korektnosti (teza koju zastupa Evgeny Morozov), gde su glavne političke teme u suštini pomerene sa analize političkih akcija i njihovih rezultata na polje rasprave o tome šta su političke potrebe, želje i vizije samih lidera. Prosto je fascinantno kako ljudi svoje vreme i energiju kreću da troše na najjeftinije moguće fraze i opšta mesta koje ispaljuju novopečeni tviteraši-političari. Ide se čak i korak dalje, pa se kod određenih tzv. elitnih blogera i tviteraša vidi takav stepen snishodljivosti, pa čak i ulizištva prema političarima na društvenim mrežama, da čoveku ne preostaje ništa drugo (ako se zanemari da su ti ljudi vođeni individualnim oportunizmom i poslovnim ugovorima) nego da takve pojedince svrsta u tipične pripadnike kombinacije parohijalne i podaničke političke kulture po klasifikaciji Almonda i Verbe.

Fascinantan je, i čak nekog poštovanja vredan, stepen hrabrosti koji su pokazali ljudi poput Olivera Dulića ili Veselina Jevrosimovića kada su direktno ušetali na Tviter i započeli sa sopstvenim rebrandingom i, s druge strane, fascinantno je kako podrška nekih ljudi koji sebe smatraju opinionmejkerima na internetu može biti kupljena jednostavnim PR radom u svrhu političkog marketinga, poput poklanjanja mobilnih telefona i harmonika onima koji su ugroženi. I tu se mogu postaviti dva pitanja. Prvo je o psihološkim mehanizmima pomoću kojih se taj parohijalno-podanički odnos prema velikim imenima na društvenim mrežama jednostavno reprodukuje samo zato što su ti poznati ljudi počeli da koriste medije koji i mi koristimo. Jednostavno, došlo se do toga da će neki političar koji nije na Tviteru uvek teže proći od nekog koji tamo jeste jer se, u maniru najgoreg sektaštva, ovaj drugi smatra za pripadnika našeg ezoteričnog kruga. I drugo, koliko je taj socijalni aktivizam i humanost koje pokazuju značajni ljudi internet scene, biznismeni i političari, zaista plod prepoznatih potreba, a koliko samo još jedan način izgrađivanja svog online imena i brenda? Jer, humanost može biti i anonimna ukoliko je zaista usmerena na one kojima je potrebna, ukoliko je dobrano javna onda ta humanost nije sama sebi svrha i iza sebe ima neke druge, skrivene agende.

Jednostavno, poenta svog ovog filozofiranja je u pitanju da li su se ti benevolentni ljudi pojavili na društvenim mrežama zato što su otkrili krasan metod da oslušnu i pomognu društvu ili su pak otkrili još jedan pogodan metod da pomognu sebi samima?

Dosta se nakupilo po Google Readeru, evo samo manjeg dela, nešto od toga sam kačio na Tviter. Takođe, hvala ljudima koji dele pametne stvari po društvenim mrežama.

1. Larry Sanger, jedan od pra-osnivača Vikipedije o razlici između pravog znanja i njegove dostupnosti - Is there a new geek anti-intellectualism?

2. The Argumentative Theory - Odličan tekst o novijoj hipotezi da ljudski razum uopšte nije ustrojen da traži istinu, već da ubeđuje neistomišljenike.

3. Sam Harris o determinizmu - You Do Not Choose What You Choose

4. The Last Word - Intervju sa sociologom Danielom Bellom, neposredno pred njegovu smrt.

5. Jedna sociobiološka rasprava - Where does good come from?

6. Intervju sa direktorom CERN-a, Rolf-Dieter Heuerom - Experimental Physics and the Limits of Human Knowledge

7. Cleaning Up Japan's Radioactive Mess with Blue Goo (HT: @janaristic)

8. Space, Time and DVR Mechanics - Apsolutno fantastičan tekst o tome zašto je nemoguće gledati sportske događaje bilo kako osim kao direktan prenos.

9. Zašto stopa kriminala u Americi opada - Steady Decline in Major Crime Baffles Experts

10. Politički korektna vs. politički nekorektna predviđanja smaka sveta - Profits of doom

11. Kako zelene agende umeju da unište ekonomiju - California’s Green Jihad (HT: @trikosh)

12. When Precaution Trumps Public Safety - Matt Ridley o štetnosti principa predostrožnosti.

13. Praistorijski agrar i zaraza - Odličan tekst Alekseja Kišjuhasa o predrasudama oko organske hrane. (HT: @latinkagrbic)

14. Zapamtite! - 5 Reasons Twitter Isn't Actually Overthrowing Governments

15. Povećana rezistentnost na antibiotike i uticaj na troškove zdravstvene zaštite - How Superbugs Will Affect Our Health Care Costs

16. Ženska razmaženost feminizma - Sisterhood and the SEALs

17. Vibrators - Zašto muškarci nemaju svoje vibratore.

18. Zbog čega sam sve više konzervativac - Parents keep child's gender secret

19. Ethnic Diversity and the Size of Government - Prilog libertarijanskoj debati o slobodi imigracije iz utilitarnog ugla.

20. O američkim i ruskim projektima upotrebe morskih sisara u vojne svrhe - Military Dolphins: James Bonds of the Sea

21. 108 Giant Chinese Infrastructure Projects That Are Reshaping The World

22. Hipi paradoks, marihuana kao značajan uzročnik klimatskih promena - The $5 Billion Carbon Footprint of Indoor Marijuana

23. Evropska praksa pranja ruku - Pre ručka ruke prati (HT: @inevena)

24. Moj novi omiljeni tumblr - The Hipster Libertarian

25. Obi-Wan Kenobi Is Dead, Vader Says

26. The Inn at the Crossroads - Blog sa fiktivnim receptima iz Martinove Songs of Ice and Fire sage. Podnaslov bloga je - In the Game of Food, you win, or you wash the dishes...

27. Izaberite najbolje ime, konkurencija je jaka - Name of the Year

28. Prelepe fotografije vulkanske erupcije u Čileu - Volcano erupts in Chile

PS
Nastavljam da blogujem pod svojim pravim imenom, od pseudonima ostaje samo avatar.

Zašto ovakav naslov? Well, ko redovno čita ove moje splačine verovatno se seća mog izbora od pet teško svarljivih RTS-ovih emisija. Taj tekst sam pisao negde u novembru 2009. pa ga, zbog njegove zajebantske sadržine, čuvao u draftu nekih devet meseci i tek onda objavio. Ne znam zbog čega su ga ljudi toliko delili po netu, najznačajniji srpski metabloger ga je na svom Tviteru unapredio u „kritiku emisije OKO“, a sama ekipa te emisije se javila u komentarima gde mi je svojim samouverenim paternalizmom i patronizirajućim tonom pokazala s koje strane smrdi tvor. Nisam odgovarao jer sve manje imam živaca da se upetljavam u kučine sa samoproklamovanim elitnim odredima angažovanih intelektualaca koji sa ničim izazvanim stavom moralne superiornosti dele packe okolo i objašnjavaju malim ljudima kako da žive i kako će im zbog toga biti bolje, jer eto, oni su učili škole za to.

Jedino što sam obećao je da ću pisati o rakiji. Jer, već godinama bivam zajebavan da se moj tvrdi evroskepticizam zasniva na seljačkom inaćenju i kontrašenju radi kontrašenja, za šta je najbolji primer tzv. evropska praksa u regulaciji proizvodnje alkoholnih pića. Kad ti neko pomene da si zatucani desničarski duduk za prave vrednosti jer smatraš da nije baš najnormalnije niti logički najzasnovanije da ti neko objašnjava kako da spravljaš rakiju ili kobasice, ostaje ti da slegneš ramenima i polako posmatraš kako im dolazi iz dupeta u glavu. A tom izvlačenju glave iz anusa želimo da doprinesemo i ovde.

Da krenemo iz početka. U Srbiji je krajem 2009. donet Zakon o rakiji i drugim alkoholnim pićima kojim se definiše šta je to rakija, zatim objašnjava kako se ona ima proizvoditi i, na kraju, reguliše i njena prodaja. I sve je to lepo, kažete vi, ne može svaka budala da smućka kerozin i špiritus, upakuje to u unučiće i prodaje samozvanim boemima. I sve je to lepo, kažem ja, ali budale će i dalje da mućkaju svašta bez obzira na Zakon, jedini efekat će biti taj da i inače od Države strašljivi obični građani (koji su u ovom ironičnom slučaju – seljaci) budu isterani sa tržišta zahvaljujući odredbama kojima se nasilno nameće ekonomija obima, licenciranje i brendiranje alkoholnih proizvoda. I sve je to lepo, kažete vi, i izvadite ultimativni argument iz hlača, k’o guju ohlađenu zozovaču.

- Logika i zozovača, te način na koji su se one mimoišle mahnuvši jedna drugoj

Za one neupućene, zozovača je bila niški rakijski brend (ime dobila po vlasniku firme koja ju je pravila – Miroslavu Živadinoviću Zozi) koja se tamo 1997/98. godine pokazala fatalnom za 43 osobe zbog toga što je, jelte, bila krštena metil-alkoholom. Zozovača je ultimativni argument u svakoj raspravi koja se kreće oko pitanja regulisanja tržišta alkoholnih proizvoda. Jer, logika je takva, ako bi tržište ostavili neregulisanim, tu bi nagrnuli silni trovači i pobili pola radno sposobnog stanovništva, te sledi da ih mi moramo zaštiti. Zato svako ko drži do sebe mora da podrži ovakva zakonska rešenja, je li? Kad mi to lepo izregulišemo neće više biti takvih slučajeva trovanja, smatraju oni, jer nekim čudom, i najobdareniji za sociološku ili politikološku analizu među njima naprasno veruju da pozitivno pravo kreira stvarnost, a ne obrnuto.

Da prvo na brzinu rekapituliramo najvažnije odredbe ovog zakona. Nikom tu ništa nije zabranjeno da proizvodi, nego je samo zabranjeno da se to što je proizvedeno prodaje, ako nije eksplicitno proizvedeno na onaj način na koji upućuje zakon. Elem, ovaj akt je jedan lep primer modernog državnog zakonodavstva, koje više liči na pravljenje spiskova namirnica za poslastičarnicu nego na Zakon u pravom smislu reči. Jer, tu u par desetina članova imamo ekstenzivnu definiciju šta je to rakija, pa onda spiskove biljnih vrsta od kojih se ona pravi, zatim propisane oblike i veličine posuda u kojima se čuva, zatim način vođenja evidencije o ulazu i izlazu, broj prostorija u kojima se mora proizvoditi, način na koji će izgledati etikete, specifikacije vozila kojima će se piće transportovati, specifikovane završene ispite koje osoba koja je zadužena za tehnologiju proizvodnje mora da je položila, sveprisutno upisivanje u nekakav centralni registar itd. Ono što se zakonom ne reguliše, regulisaće se podzakonskim aktima, jer opštepoznato je da su uredbe i odluke teren na kome činovnici svakodnevno pokazuju svoju nekorumpiranost, samo kad im daš moć da arbitrarno odlučuju. Kao i svaki normalan i napredan zakon i ovaj dakle in extenso ograničava slobodne ekonomske transakcije odraslih ljudi (paradoks demokratije – daješ im da glasaju, a ne daješ im da razmenjuju dobra), ali zato daje ekstremna arbitrarna ovlašćenja činovničkom aparatu. Pošteno, sve je to zbog zozovače, zar ne? Sudeći po odgovorima koje dobijamo na par elementarnih logičkih pitanja, sve se ovo radi upravo iz benevolentnog paternalizma.

Pitanje: Jer, to što neko pravi rakiju, a nema mogućnosti da isprati sve "standarde" koje propisuje zakon, da li to znači da je njegova rakija otrovna?

Odgovor: Zozovača!

Pitanje: To što neko formalno ispunjava sve standarde za proizvodnju neotrovne rakije, da li iz toga sledi da će on neotrovnu rakiju i praviti (Skaid, alo)?

Odgovor: Zozovača!

Pitanje: Da li to što je tehnolog fakultetski obrazovana osoba znači da će ona proizvoditi neotrovnu rakiju? Da li formalno obrazovanje znači moralnost i legalnost u postupcima?

Odgovor: Zozovača!

Pitanje: Da li znaš da sam ti video majku noćas? Golu...

Odgovor: Zozovača!

Kao što vidimo, njihovi argumenti su sa logičke strane neoborivi.

I to je jedan lep problem koji imamo sa ovakvim načinom mišljenja.

U zemlji u kojoj ljudi umiru od nekvalitetne rakije domaće proizvodnje (samo od "zozovače" preminulo je 43. ljudi) stroga kontrola prodaje alkoholnih pića je neupitna. Svaki drugačiji stav je neozbiljan.

odgovorili su meni ovi što su se predstavili kao ekipa emisije Oko. Ne, gospodo što verujemo vašim očima, a i ostali što slično mislite, ovde se ne radi o kontroli prodaje alkoholnih pića. Ovde se radi o ZABRANI prodaje alkoholnih pića. Dalje, ta zabrana prodaje alkoholnih pića nije zabrana koja stupa na snagu utvrđivanjem činjenice toksičnosti proizvoda, već je to zabrana a priori. Zabranjuje se nešto ne zato što je otrovno i potencijalno letalno za korisnike, već zato što nije upisano u registar, što ga ne proizvodi osoba sa fakultetskom diplomom i što nije klasifikovano u posudama koje propisuje ministarstvo. Čak i ako je proizvod sam po sebi kvalitetan, tržišna transakcija njime se zabranjuje jer nije ispoštovan sam mehanizam proizvodnje koji je arbitrarno utvrđen odozgo. Tu se ne radi ni o kakvoj kontroli kvaliteta proizvoda, tu se radi jednostavno o zabrani prodaje nekog proizvoda bez obzira na njegov kvalitet. Da bi to zaključili, potrebna je samo trunka elementarne nedijalektičke logike i savladan bazični kurs iz hermeneutike koji se zove ČITANJE TEKSTA. Koliko takva zakonska rešenja imaju smisla pokazuje npr. i to što smo skoro imali slučaj subotičke firme Skaid koja je takođe rakijom potrovala ljude, a koja je bila uredno registrovana za proizvodnju alkoholnih pića, ispunjavala fizičke standarde, imala zaposlene sa adekvatnom stručnom spremom itd (kao i proizvođač zozovače, uostalom). Jednostavno, ovakvim zakonskim normama se ne pospešuje kontrola već samo zabranjuje tržišno učešće malima, a na račun velikih. Jer, iz toga što neko ima infrastrukturu za ekonomiju obima ne sledi da je njegov proizvod kvalitetan. I obrnuto, neko ko nema finansijska i tehnička sredstva za sve "formalne standarde" ne znači da proizvodi loš proizvod. I tu silogistiku valja dobro apsolvirati pre upuštanja u patronizirajuće izlive moralne superiornosti koja je utemeljena ni na čemu, osim možda na batastojkovićevskom stavu "dopustite meni, ja sam brži i spretniji."

Pa dobro, kako onda sprečiti da se dešavaju takvi slučajevi masovnog trovanja rakijom? Počećemo jednom kosmičkom istinom. Svet nije baš lepo mesto u kome bosi trčimo po rascvetaloj livadi dižući oko sebe oblake šarenih leptira, niti je mesto na kome jedni drugima pružamo oralni seks na svaki (ne)suptilni namig. Svet je mesto u kome su se dešavale, dešavaju se i dešavaće se stvari koje se kose sa našim moralnim i estetskim uverenjima i shvatanjima. Svet je mesto u kome nema egzaktnih propisa o tome kako se cepaju drva sekirom, pa niko ne zaključuje iz toga da je nedostatak tih propisa uzrok tome što neki ljudi jedni druge ubijaju upravo sekirama. Svet je mesto u kome ima loše rakije bez obzira koliko vi pokušavali da standardizujete njenu proizvodnju (i obrnuto). Svet je ono što jeste, a ne ono što biste vi hteli da bude. Svet je realnost, a ne norma. (Sad kad bih hteo da zakačim kolege blogere, rekao bih da je svet jednostavno 365dana, a ne 365lepihdana niti 365ružnihdana)

Ono što mi imamo u rukama su jednostavno instrumenti koji su stari hiljadama godina. To su jednostavno moralne norme koje samo pokušavamo da primenjujemo onim najosnovnijim pravnim aktima. Ako je kažnjivo ubiti čoveka, svejedno je da li se to radi vatrenim oružjem ili rakijom. Ako se vrši kontrola proizvoda, onda je to kontrola proizvoda, a ne specifikovanje procesa proizvodnje. Jer, ako se neko ne plaši Zakonika o krivičnom postupku, sigurno ga neće uplašiti Zakon o rakijama. Jer time što zakon shvatamo kao regulaciju, vaspitavanje i obrazovanje građana, urušavamo njegovu osnovnu svrhu, a to je zabrana postupaka koji krše negativnu slobodu drugih ljudi. I u tome je smehotres jednog takvog zakona poput ovog, u tome što one male, plašljive i poštene otera u još veću ilegalu i siromaštvo, a s druge strane uopšte ne sprečava da se na tržištu pojavljuju proizvodi koji ubijaju. I uvek će se takvi proizvodi pojavljivati, jer totalna kontrola i totalna moralnost nisu mogući, jedino je moguće da se, ukoliko se takvi slučajevi dese, počinioci kazne. I to je cela svrha zakonskih sankcija, ponoviću po stoti put, u odmazdi prema pojedinačnom aktu, a ne u vaspitavanju i popravljanju društva kao agregata.

- Regulacija kao statusni simbol

No, ono što je zanimljivije je utvrđivanje razloga zbog kojih pripadnici intelektualne elite podržavaju regulatorno ograničavanje slobode odraslih, mentalno sposobnih ljudi sa registrovanim pravom glasa da među sobom stupaju u različite moguće aranžmane i eventualno razmenjuju svoje proizvode. Zbog čega ovakva regulacija među tim ljudima uvek nailazi na pozitivan odjek, čak i ako se empirijski može utvrditi da takva regulacija ne samo da ne sprečava negativne eksternalije koje se pojavljuju u društvu, već proizvodi još veće negativnosti i distorzije protiv kojih se na prvom mestu i imala nameru boriti? I to se upravo najčešće dešava na polju pomaganja najsiromašnijima i najobespravljenijima, kada se upravo regulativa koja je isprva zamišljena kao pomoć onima sa nižim statusom ispostavi kao mnogo gora po njih nego da je uopšte i nije bilo.

Tu imamo jednu lepu hipotezu Robina Hansona, profesora sa George Mason univerziteta, koji smatra da se komunikacija u javnoj sferi ne zasniva na politikama (policies) već na međusobnom komuniciranju socijalnim statusima. Regulativa se kroz tu prizmu ne vidi kao politika koja se meri po posledicama već kao normativno nametanje određenih statusnih inklinacija i simbola kao poželjnih i sprečavanje i smanjivanje onih koji su jednostavno nepoželjni. Prostije rečeno, mi kroz regulativu javne sfere više želimo da pokažemo na tom meta nivou da nam je do nečega stalo (jer je ta briga za javnost i javno dobro deo statusnog paketa), nego što rezultati tih naših postupaka zaista pokazuju. Hanson tako kao primere navodi sledeće:

You might argue that rules can only vary so much with circumstances, and poor folks simply suffer by being in the tails of the distributions of circumstances – nothing personal. But many regulations seem to go out of their way to target the poor. Consider min wages, min house lot sizes, max apartment occupancy rules, and child labor laws. Rich folks are in little danger of accidentally violating such rules – the intent seems to be to stop poor folks from doing things that rich folks wouldn’t think of doing.

Policies to subsidize and encourage schooling and homeownership also encourage high status activities. Zoning regulations and complex business rules discourage poor folks from running their own small businesses, especially out of their homes, pushing them to instead become employees of rich folks. Rules against "excess" noise, and against "eyesore" lawns, cars, or clothes, also tend to impose high status aesthetic standards on everyone else.

Drugs like crack favored by poor folks get much higher penalties that drugs like cocaine consumed more by the rich. Much more concern is expressed about poor than rich alcoholics, and about cheaper mixes of alcohol and caffeine. There is also more concern about the teen pregnancies favored by the poor, relative to the over-35 pregnancies favored by the rich, even though the later have much higher medical risks.

Ovde nas, da naglasimo, ne zanima da li je nečiji ekonomski ili politički interes bio da se slobodna razmena ograničava, niti nas zanima konkretno rakija, jer može da se radi o bilo kom drugom dobru ili usluzi. Ovde nas pre svega zanima kako intelektualna elita sama sebi objašnjava opravdanost ovakvih zakonskih rešenja. Tu se uključuje pitanje društvenog statusa. Taj deo elite uopšte ne dotiče konkretan problem, oni se sa datim proizvodom uopšte ne susreću, ali su kao "javne ličnosti" izuzetno zabrinute za ljude sa nižim statusom koji svojim riskantnim ponašanjima ugrožavaju sami sebe. Zato oni smatraju da se jednostavnim nametanjem "visokostatusnog" ponašanja može popraviti problem.

Međutim, najčešće se dešava da se problemi ne rešavaju i da se čak stvaraju novi (paradoks regulacije gde regulativa traži novu regulativu ad infinitum). Desilo se da registrovana firma i dalje proizvodi rakiju sa metanolom, a desilo se i to da mali proizvođači izlaze iz procesa proizvodnje ili su jednostavno primorani da se zadužuju samo kako bi ispunili norme ekonomije obima koja je utvrđena zakonom. Od jednog problema koji je bio u ingerenciji ZKP-a, došlo se do dva.

Tako je i sa mnogim drugim sferama paternalističke regulacije. Bez obzira na nikakve pozitivne efekte, ona se često percipira dobrom. I tu je valjda cela filozofija, mi smo u stanju da podržavamo i politike sa lošim rezultatima baš zbog te "iluzije adekvatnosti". Jer, najčešće se neželjeni efekti ne percipiraju kao proizvod dobre regulative, odnosno na nivou na kome sami sebi objašnjavamo stvari, mi stvarnost gledamo čisto kroz apstraktni veo. Tu dolazi do određenog spajanja našeg ličnog stava o mogućim društvenim aranžmanima sa predlozima postojećih politika. Ona rešenja "regulisanja" javne sfere koja nam se lično učine statusno bližima su i ona rešenja koja ćemo da branimo bez obzira da li sami rezultati odgovaraju prvobitnom planu. Jer, naša podrška politikama se zasniva na komuniciranju našeg statusa kroz pokazivanje onoga kako mislimo da stanje treba da bude, a ne na analizi stanja koje realne politike realno proizvode. I u tome leži jedna od mogućih kvaka nekorisne, a opet neoborive regulative.

PS
Rakiju ne pravim, niti je pijem.