Blogodak - srpski blogovi na jednom mestu

Nedavno sam bio odsutan tek nekoliko dana iz grada, iz mog rodnog grada, iz Subotice. Vraćao sam se u sumrak pa se toranj gradske kuće nije video iz one daljine kada se sa juga, danju vozom vraćamo. Naslućivao sam da je negde među mnogobrojnim zvezdicama svetla koje su dopirale iz prostora koji pokriva centar grada. Naslućivao sam koje bio to svetlo moglo da bude, baš sa tornja jednog od čuda u Srbiji.

Prijatnos povratka i nerežirani osmeh na licu uvek me prijatno iznenade.
Prođem sutradan centrom, kad tamo popločan još jedan deo trotoara sa onim crveno-žutim klinker kockama, ofarbani prelazi preko ulice, fasade se doteruju, oko crkve skela, a čudo nad čudima osvetljeno. Meni lepo, pa sve nogu pred nogu oko Gradske kuće hodam, gledam u visine, ali gledam i dole i ponovo mi prija, drago mi je, pravim se važan a nemam pred kim, sam sam. Tek tako, pravim se važan što je to i moja Gradsk kuća.
Pa ma kako vremena bila teška, ma kako se naslućivala još teža, ma kako neko progovori da nam sada treba što vise igara, što manje hleba, onako u sebi i za sebe upućujem čestike onima koji nam osvetliše čudo.
Da, treba nam hleba, ali nam bogami treba i igara.

aleandro minore

Ponedeljak. Letnji mesec. Godina 2027. Gradonačelnikov brifing za novinare. Čudo od Gradske kuće još stoji pored Zelene fontane, za koju se ovih dana sakupljaju mali i veliki dobrovoljni prilozi, ne bi li se prvi put od 1985 godine izvršile sitne popravke. A preko puta Gradske kuće dovršava se još jedna varoška lepotica: Narodni Teatar, kojeg su neki još pre dvadesetak godina krstili imenom – Naredno Pozorište, Nép – szinház, Kazalište za narod. Gradonačelnik pozdravlja novinare i zahvaljuje se na dobrim željama i čestitkama povodom divne stvari što je postao deda. Onda sedne i desnom rukom napravivši polukrug predstavlja svoje goste na brifingu. Sedam-osam njegovih pomoćnika koji teško rade, ne bi li građanima olakšali život.

“Imam jednu dobru, i jednu lošu vest.”, kaže gradonačelnik. “Prvo da vam saopštim lošu vest. Dobru vest će vam ispričati jedan od mojih vrednih saradnika. Dakle, ono što je loše – republička vlada namerava da u državi, radi uštede, ukine gradove i da ih vrati na nivo opštine. Mi, kao demokratsko društvo se zalažemo da ta odluka bude donešena na demokratski, transparentan način.” Onda mahne jednom od svojih pomoćnika. “Ajde, molim te, sedi na moje mesto, da ne bi sada premeštali ove silne mikrofone, i lepo ispričaj ljudima dobru vest.” Ovaj sedne na gradonačelnikovo mesto i kaže: Donosim vam stvarno dobre vesti, koje će, verujem, svima nama, a u prvom redu našem gradu, doneti dobrobit i blagostanje. Nego, da ne dužim, prošle nedelje, uz pomoć nekih dobrotvornih organizacija, bili smo u nama susednoj državi. Posetili smo dve-tri slobodne industrijske zone. Poznato vam je da smo u završnoj fazi pregovora sa vojskom o otkupu zemljišta gde se nalazi Druga kasarna, a iza nje zapušteni poligoni na nekoliko hektara. No, da ja ne dužim, upoznati ste sa svime ovim. Ono što hoću da kažem, u susedstvu smo videli divne stvari koje najozbiljnije nameravamo primeniti ovde kod nas. I da ne dužim, jer smo za ove namene dobili para od pokrajine, a bogami nešto smo iskamčili i od republike. Ova sredstva su strogo namenska, uglavnom za izradu dokumentacije, ali mislim da ćemo uz malo dobre volje uspeti urediti neke ulice u Šandoru i, takođe, par ulica na Paliću, koji krupnim koracima grabi ka…
JASIKEVIČEUS GRANDE

Znamo da su ljudi sa Mediterana čvršće psihičke, odnosno mentalne konstrukcuije od nas panonaca. Na žalost, neumitni dokazi o tome iz goodine u godinu to potvrđuju, pa ne samo da smo svetski prvaci u suicidu, već taj rekord iz godine u godinu trijumfalno obaramo.
Ove jeseni se i pored svih naznaka dogodilo nešto što možda nagoveštava da ćemo ovaj neslavan rekord prepustiti drugima.
Mediteran je došao do nas ove jeseni i one lepe, tople i sunčane letnje dane evo, produžio, bogami do sredine novembra. Ovo nije više samo Miholjsko leto, već i Miholjska godina, koja prija ne samo ljudima već i moljcima. Bunde, kaputi, šalovi, topla vunena zimska garderoba još uvek je dobra hrana za insekte, a mi još uvek u gradu srećemo lagano obučenu mladost, u kojoj se pupak otvoreno baškari nadmeno dominirajući figurom.
Ne zna mladost kako bolna može da bude starost.

Ma kako se vreme može preko noći promeniti i demantovati me, kalendarski još samo mesec dana i dan će početi da se uvećava, da raste, a noć da se smanjuje i da nas bar psihološki ubedjuje kako polako ulazimo u letnji period godine.
I lokalna samouprava se pridružila pravim potezom sveopštem podizanju temperature, ali i usijanju, hoću reći uvećanju svetla, pogotovo onog oko našeg čuda.
Nestrpljiv sam u čekanju da se ne samo ogrejem, već budem i prosvetljen.

aleandro minore

Lepo je to kada grad ima svoje spomenike. Recimo fontane. Imamo jednu zelenu i jednu plavu. Pitam se zašto nemamo i belu i jednu sivu fontanu. Ovo potonje je boje peska. A mi jesmo na pesku; oko nas je takođe pesak. Međutim, izgleda da naši gradonačelnici više nisu za ovakve spomenike. Verovatno misle da ćemo ih se slabije sećati. Možda i zbog toga forsiraju “fasadiranje” starih zgrada čija se vremešnost meri sa više desetina godina, a neretko i čitav vek plus koja godinica pride. Ne treba se čuditi ako u sebi misle da će ih ljudi za dvadeset i više godina pamtiti kao dobrotvore grada na čijem su se čelu nalazili, premda je to danas ne samo poželjno, već je i njihova sveta obaveza. Kako kome.
Za tri dana ćemo najzad imati prilike da se uverimo kako za vreme mraka izgleda Gradska kuća osvetljena veštačkim svetlima. Ne znam čemu ova žurba. Mogli su još desetak-petnaest godina pričekati sa osvetljavanjem, ako to već nisu učinili pre deset, petnaest ili dvadesetipet godina. E sad, ranih devedesetih prošlog veka bilo je takvih koji su verovali u svetlu budućnost. Pa… evo im. Neka Gradska kuća osvetljava put njihove prošlosti, posut pregorelim sijalicama, neispravnim instalacijama i večitim nedostatkom para, inflacijom dobre volje da se za grad uradi nešto što će višestruko preživeti ne samo njih same, no i sinove i unuke njihove.

Svima koji pre trideset godina nisu osvetlili Gradsku kuću, a mogli su, želim zelene košmarne snove, poput one trave na stepenicama današnje Sinagoge. Trave koja je otpočela svoju prvu, drugu, treću ili ko zna već koju godinu u nizu čekanja, da neko udari šakom na sto i kaže: Dosta! Ovo nije trava, već korov!
JASIKEVIČEUS GRANDE

Nema deteta na svetu koje ne voli mađioničarske trikove, ali nema ni odrasle osobe, siguran sam, koja bi se lišila one sjajne prevare kada se iz šešira mađioničara, ako ne zec, ono izvadi bar jedan golub.
Uvek se i iznova divimo sve savršenijim i nemogućijim trikovima, ako hoćete prevarama, čoveka najčešće obučenog u crnom fraku sa cilindrom na glavi i lakovanim cipelama na nogama.
Kao da sami vapimo i žudimo za prevarama. Jednostavno tražimo ih, želimo ih, potrebne su nam i to nam godi, ma kako sve to bilo nelogično.

Setimo se velikog Hudinija kojeg su vezivali lancima, zaključavali svim mogucćm katancima i lokotima u drvene i metalne, potpuno zatvorene ili rešetkaste sanduke, potom bacali u vodu, pa pod led, a on bi se uvek i iznova na volšeban, samo njemu znan način spasavao. Upravo kada bi već svi premrli od straha da mu trik ovog puta nije uspeo, on bi u poslednjem momentu uspevao da izroni iz vode oslobodjenih ruku sa osmehom na licu. Danas neprevaziđeni David Koperfild proleće kroz Empajer stejt bilding, prolazi kroz Kineski zid, izalzi iz ognja ne povređen i šta sve još ne, dok ga cela zemaljska kugla gleda u direktnom prenosu putem TV.
Iluzija nad iluzijama koje zapravo mi stvaramo, rekoh želimo ih, potrebne su nam, bez njih ne možemo. Čak i kada smo u prilici da trik otkrijemo, iluziju demistifikujemo mi to svesno odbijamao jer nam prija laž, neistina, nestvarnost, u neobjašnjivoj želji da nas neko za nos vuče.
Prija nam to, nema šta. Da se ne lažemo.
Evo i trenutno, kao da se dešava svekolika globalna iluzija sa glavnom ulogom na Vol stritu i nebrojenim sporednim koje su čak i tu, neposredno oko nas. Neka produžena iluzija u kojoj svi, priznaćete, onako hipnotisani po malo uživamo u iščekivanju epiloga, hoće li iz cilindra biti izvučen zec ili golub.
Siguran sam da ćemo ovog puta iluziju razotkriti, ali šta nam vredi?

aleandro minore

Puca kad hoće, kada se najmanje nadamo. Ako je pod zemljom, a može se očekivati da će pući, ima da se pocepa čoveče! Govorim o cevima, i briga me za Marfijeve zakone. Kada puca ispod neke glavne džade, a ona je dobila svež asfalt pre godinu i koji mesec, onda pod hitno valja nekoga išamarati. Novac koji je utrošen za tu rabotu je valjda pao s neba, ma i da je tako i onda neko zaslužuje šamarčinu. Novac se ne baca, i da je s neba pao. A šta dipl ingeneri uče na faksovima, ne znam, takođe sam neznalica što se gradskih otaca tiče. Apsolutno sam neupućen u njihove školske spreme. Verujem, u stvari, da čovek i ne mora toliko biti učen a da ne može rešiti problem, a toga koliko se samo poželeti može.

O čemu se radi? Jednostavno, nije mi jasno zašto se ne propiše da se ispod ulica, puteva koji presecaju grad, na svakih dvesta, ili pet stotina metara treba da se nalazi tunelčić. Metar sa metar; taman za instalacije. Pa ako nešto popuca, ako se nešto pokvari, nema frke. Nećemo prekopavati ulice, svež beton ili asfalt. A ovo vam je taman rupa na saksiji, mlaka voda, kišobran za kišno vreme. Priložena fotografija je čista slučajnost; ako niste ovih dana tuda prolazili – baš i ne znate, a i ne prolazite svuda da bi ste znali za sve kopove, rovarenja kako ih u poslednje vreme zovu. Plaćam prvom ing-u, koji će mi dokazati da je skuplje izgraditi tunelčić nego prekopavati svaki čas, svakom kome se prohte, bilo gde po trotoarima ili kolovozima sa svežim asfaltom, dakle plaćam ručak prvom merneku koji je kadar da mi dokaže isplativost čestih prekopavanja. Savetujem svima koji tek tako prekopavaju da to rade po svojim dvorištima, kuhinjama u kupatilima. Tu PDV, tamo PDV, ima i mojih parica u silnim dinarima koji se troše na kolovoze i trotoare. Ako neko misli da nije tako, neka mi dokaže. Stojim mu na raspolaganju.
JASIKEVIČEUS GRANDE

Svedoci smo kako se zakoni trenutno donose na kilo. Kao na pijaci. Daj 7 kilograma ovog zakona, pa 12 kilograma onog, 3 kilograma, dosta će biti ovog i sve tako redom.
Kao da se spremamo za zimu pa kupujemo krompir, kups, malo luka…
Kažu da je u proceduri, još mnogo više kilograma zakona, ma čitave tone.
Biće i zakon o domaćim životinjama, onim kućnim, ma ne o stoci već o onim kućnim ljubimcima.
Ni svoju decu ne oslovljavamo ljubimcima, a trebali bi.
A po gradu kakanjaca od kučića, kako to Bora peva, koliko hoćeš.
Sve pas do psa, sve ker do kera, kuče do kučeta, štene do šteneta, avlijaner do avlijanera, pa bogami i lutajući do lutajućeg, pa sve razni, mali pa veliki, pa neki mnogo opasni, kao neki u 8. putniku, sa čeljustima i zubima oštrim, pa se uplašiš, ma skameniš dok ne prođe. Šetaju se povodcem, mnogo češće pušteni i prepušteni. Njuškaju, merkaju, vode ljubav sa partnerom različitog ali i istog pola, zapišavaju, ostavljaju kakanjac a ne povuku vodu.
A gazde ponosne kao retko ko, pa se prave važni, pa sve kaskaju za njima, pa ispada da kerovi gazdu izvode u šetnju a ne obrnuto.

I ni na jednom psu nema maske na njušci, a trebalo bi, kaže zakon, moralo bi, obavezuje.
Ma neće on nikoga, pitom je, izdresiran i jako dobar, samo hoće da se igra. Ovu pesmu bez izuzetaka svi vlasnici pasa odrecituju, a majke sa decom u kolicima prestrašene, klinci iz obdaništa i škole zatečeni, stari ljudi nikako ravnodušni, a ostali više gledaju vlasnike, ošišane na ćelavo, sa onim skupim i najskupljim patikama, novcatim trenerkama, lancima i oko njihovog i oko vrata psa, sa crnim naočarama na nosu pa im nesmeš ništa.
Od straha ti dodje da im kažeš AV – AV i prođeš ako je moguće bez ujeda.

aleandro minore

Svakako je u redu ako neko voli svoj grad i radi na tome da svima nama, koji smo stanovnici ovoga grada, bude udobnije, lepše, lakše i srećnije stanovanje u mestu koje mi, ali i ostatak sveta, zovemo Subotica! Imamo relativno lepe ulice, veoma interesantnu i cenjenu arhitekturu, restorane i kafiće, podosta kulturnih manifestacija, dve tri veoma dobre firme, jedna od njih proizvodi vetrogeneratore; unatoč tome Donkihota kol’ko hoćeš, podrazumeva se da vetrenjača čeka da je neko izmisli.

Tako su pre neki dan oni koji se brinu o gradu, bili u poseti susednoj državi; da vide neke parkove koji ne služe za zabavu, jer se nazivaju Industrijskim parkom. To je mesto gde se šljaka i danju i noću. Ovi naši poslenici su bili u nekoliko tih parkova, u zemlji gde su zakoni veoma veoma različiti od ovih naših, ako mi uopšte i imamo bilo kakve zakone o ovakvim parkovima. I lepo su nam otpevali svoju pesmicu, ovako i onako je tamo gde su bili. Ne mi – jer nam za tamo trebaju vize, već oni koji naravno da imaju vize, a to i jeste u redu. Ono što se uzvikuje do neba je to da isti ovi ljudi ne znaju kako da izađu na kraj sa našim prvim, pravim Industrijskim parkom, na mestu već odavno napuštene Druge kasarne, na Palićkom putu, ako neko ne zna. Ako neko nije odavde. A ko je na vlasti? Njihova partija, njihove partije. Moja sigurno nije; meni su moji preci zabranili da se bavim delatnostima gde može da se vara i laže, a da se okom ne trepne.
Zašto putovati u inostranstvo, kada je sve jasno! Daj mi infrastukturu na dva-tri-pet-šest kvadratnih kilometara, olakšaj dobijanje dozvola, i biće radnih mesta koliko god se prohte. Nije tako! Ma nemoj! Ajde da nam prodate još kilogram laži. Ajde da nam i dalje pričate kao onaj pomoćnik gradonačelnika, koji nam je prepričao kako izgleda taj famozni park u Djeru! Subotičani, za pedeset i kusur godina, makar ostala samo jedna partija na vlasti, imaćete čak i park za zabavu.
JASIKEVIČEUS GRANDE

Onih, sada se čini dalekih vremena, kada je Subotica imala dobre i nadaleko čuvene kafane, imala je i dobre i nadaleko čuvene kafanske orkestre, rekli bi smo ovde, bande i naravno dobru muziku koja se slušala.
Beograd i Zagreb kafana, Bela lađa, na daleko čuveni Spartak, Borac sa bajkovitom baštom, kao i sve one kafane tek malo dalje od centra, vikendom bi se punile gostima koji su dolazili ne da bi obilno večerali, ne da bi se ponapijali, već da bi pre i iznad svega užuvali u dobroj muzici.
Moj školski drug tada je svirao u poznatoj bandi u jednoj od prestižnih kafana u kojoj se godinama tražilo mesto više, još jedna slobodna stolica, da bi se uživalo u pesmi koja je znala da ponese.
Ponekada se ipak dešavalo da neki naš povratnik sa privremenog rada iz neke razvijene zapadnoevropske zemlje, onako pun teško i mukotrpno zarađenog novca, poželi da se opusti, pa ga muzika zavičaja ponese, a on onako upadljivo i primamljivo mašuci papirnatim apoenima, zalivajući se dobrom kapljicom sve više i više mami muzičare da m u ih uzmu.
To im je posao.
Drugar mi je pričao kako bi na kraju “trećeg čina“ prilazio na poziv do omamljenog gosta koji bi po peti put naručivao onu istu srceparajuću pesmu i govorio mud da je baš ta – mnogo skupa pesma.

Ni tada se gost nije dao zbuniti, dostojanstveno bi umesto jedne među žice violine gurao čak tri novčanice i sve tako do poslednjeg pfeninga.
Konacno i fizički i finansijski onemoćalog, orkestar je gosta ispraćao muzikom do taksija u koji bi ga ubacivali konobari, plaćajući vozaču unapred, da gosta odveze do kuće.
Takvih kafana više nema, nema ni takvih bandi, a bogami ni takvih gostiju. Približava se Nova godina i mogli bi smo svi zajedno od centralnog trga kod Cara da napravimo veliku kafanu na otvorenom i uživamo u muzici uz kontrolisano omamljivanje.

Samo da za doček ponovo ne bude kao prošle godine – mnogo skupa pesma, pa da na kraju ostanemo bez nje.

aleandro minore

S vremena na vreme ubodem na lokalnoj televiziji, direktan prenos Gradskog parlamenta. Priznajem da me je tema prošlog zasedanja uhvatila na pogrešnoj nozi. A ta tema je bila jezik! Za mene do sada je uvek bilo od sekundarne važnosti da li baš govorim ovaj ili onaj jezik. Apsolutno mi je bilo nevažno, a i sada je, da li mi se neko obraća na Srpskom, Mađarskom, Hrvatskom ili bilo kojim jezikom za koje znam da se upotrebljavaju u Subotici. Čak mogu reći da sam podosta nezainteresovan za ovu tematiku. Moj pokojni otac je govorio tri jezika, takođe pokojna majka je znala u svoje devojačko vreme da govori i neka Nemačka narečja; za svoje staračke dane je ostavila po koju psovku, koje nije razumeo ni sestrin muž, Nemac. Mlađi brat govori tri jezika, skoro da razume i četvrti. Toplo se nadam da će moja kći, pre ili kasnije, ovladati – osim maternjeg, i jednog i drugog – sa još barem tri strana jezika.

Međutim, u parlamentu su raspravljali o tome da li treba ili ne treba, izučavati ovaj ili onaj jezik. Ako je obavezno, ili neobavezno ali ipak potrebno, jelte itd, itd. Kada je jezik u pitanju, nesporazumi su redovno kao poželjni. Moj već spomenuti otac je znao govoriti za ljude koji su vladali s više jezika da su im jezici dugački, u pozitivnom smislu. Ako neko zna francuski, njegov jezik dopire od ovamo pa do Pariza.
Kao klinac sam naučio sve jezike ove sredine; niko me nije terao, niti mi branio. Kako je danas, to bi trebalo roditelji da se pitaju. A oni ili teraju, možda zabranjuju, ili ih apsolutno nije briga. Iako Madjari, moj brat kaže: Shvaćaš, a ja kažem Shvatam. U stvari, pitanje je da li razumemo ili ne. Kapito!
JASIKEVIČEUS GRANDE