Svi postovi sa bloga: subotica-ca-ca-ca

Mislio sam dugo šta da napišem uz ovu fotografiju.

Mislim još uvek i nikako ništa pametno da smislim, pa se nešto mislim da je najbolje da otćutim, baš kao i mnogi drugi, možda i svi i da je tek postavim na sajt, a vi poštovani čitaoci znaćete da pročitate uz nju sve ono što i nije napisano.

Dobro mu zdravlje kao i vama i uspešnu narednu godinu, kao i vama evo da prvi čestitam.

 

aleandro minore

Koliko, pre neki dan sam pisao po nešto o pirsingu, a evo me danas i o tetovaži.

Prisutni su u našem društvu svekolikom, u našem svetu, u našem dobu, moramo prihvatiti realnost, kako to vele oni moćni tek kada je nametnu.

Tako vam je kod tetovaže. Nametnemo je uglavnom sami, a potom nam nema druge, prihvatamo je kao realnost.

Sećam se, a zapravo ne bih voleo da se često samo sećam jer time, eto priznajem svoje godine koje su se, bogami, nakupile, kako su nekadašnji uglavnom momci na svojim podlakticama najčešće tetovirali, recimo, tenkovske jedinice, onako polukružno, ispod toga tenk sa uzdignutom cevi od topa, baš kao kakav falus, a isod toga godinu i mesto služenja vojnog roka diljem nam povelike Jugoslavije nam naše.

Tetovirali su se i avioni i kamioni, helikopteri i padobrani, mačevi i sidra i koješta još.

Posle mi moj dragi prijatelj umetnik i tatoo majstor, priča da je u minulih dvadesetak godina ponajviše mora da pretetovira kojekakve, nama nepoznate frizove i motive samo da bi prekrio nekadašnji boravak u vojsci.

Ne znam zašto?

Mnogi su i tada, a bogami i sada, naročito ženska populacija tetovirali i imena svojih dragih kojima će večno biti verni, odani, koje će iskreno voleti sve do kraja života.

Naravno da sve dođe i prođe, kažu svemu ima kraj, pogotovo onome što i sami poguramo da se čim pre okonča a ni malo ga ne negujemo da ostane i opstane, da se razvija i traje, a bogami može i može da traje do kraja.

Gornja fotografija vam potvrđuje ljubitelja tetovaže kako je naređao i Anu i Rozaliju, Džesiku i Tinu, te da je trenutno sa Laurom i dobrim osbovama da uskoro iznova svrati do svog tatoo majstora.

Dobro je da se bar može tetovažom precrtati.

 

aleandro minore

Ljubav, ah ljubav.

Postoje razne ljubavi, ali u ovoj pričici mislim na ljubav između onih koji se vole na ljuvanički način bili oni muž i žena, mladić i devojka, ljubavnik i ljubavnica, ma bilo to i između dva ljubavnika, da tek budem tolerantan kako to od nas demokratska Evropa traži.

U ovom vremenu žurbe kada smo sve više opterećeni, a ja ću vrlo smelo reći ekspoatisani, ostaje nam sve manje vremena za trenutke opuštanja, u ovom slučaju ukrućivanja.

Sve činimo na brzinu, pa i ljubav na brzinu vodimo.

Evo nam tipičnog primerka iz razvijenog sveta kako je spremnost za vođenjem ljubavi dovedena do neslućenih visina, pa se baš kao i na Olimpijadi, ovaj muškarac sa fotografije može u jednoj jedinoj sekundi potpuno biti spreman za vođenje ljubavi.

Kako će pak njegova partnerka ili partner to prihvatiti nije nam otkriveno.

Okončanje ove storije prepušteno je od slučaja do slučaja, pa tako i vi poštovani čitaoče sami zamislite i odlučite o epilogu ove spremnsoti.

Nazdravlje uz šampanjac.

 

aleandro minore

Čestitao sam Baraku Huseinu Obami na ponovnom izboru za predsednika najmoćnije zemlje na planeti.

Red je.

Demokratski izbori, pa elektorski glasovi, sabiranje i oduzimanje i onda na kraju za svega 1 % Obama pobedio.

I u ovoj izbornoj kampanji mu je bilo da više ne traba ratovati, već se dogovarati, razvijati, unapređivati, jačati i td.

Ali se nešto prisećam prošlogodišnjeg arapskog proleća.

Šta, vi ste ga već zaboravili?

Ma nije moguće.

Pa zar se ne sećate kako je deomkratija protutnjala Severnom Afrikom od Maroka, Tunisa, Alžira, Libije, uh Libije, uh Gadafi uh, uhhhhhhhhhhhh, demokratija prava, potom Egipat uh, uh, evo nas i u Siriji gde demokratija tek treba da pobedi.

Kako god da je, užasavam se nekih  demokratija koja kruže svetom.

A kada se demokratija okonča u jednom delu sveta, onda tek žmarci počinju da silaze niz leđa sve podsećajući nas, da možda demokratija nije dovoljno razvijena u nas, pa je valja podržati.

kako god da je, evo vam jedne fotografiji od nedavno uvedene demokratije.

Nazdravlje.

 

aleandro minore

 

Meka vas ne buni naslov ove kratke priče. Kratka je pa je lako i brzo pročitati možete i sve će vam potom biti jasno.

Bar se nadam.

Kako se nakon demokratskih izbora promeni Vlada Republike Srbijice nam naše uđemo u novu etapu ali na stari oproban način.

Nova Vlada počinje da vlada ali zahvaljujući prpšloj, dakle, minuloj Vladi, pa ispada da minula Vlada vlada i sve tako u krug.

Ponovo ste zatečeni, iznenađeni, kako to mislim da vlada minula Vlada.

Otvorite bilo koje domaće, a možda i strane novine, uključite bilo koji domaći televizijski kanal, a možda i strani i uverićete se u moju tvrdnju.

Evo kako.

Ministri iz nove Vlade gotovo u horu izgovaraju kako nam je stanje u društvu teško zbog stare, prošle, dakle minule Vlade.

Te bankrotirali smo zbog minule Vlade, te privatizacija je kriminalna zbog minule Vlade, te prinosi useva su podbacili zbog minule Vlade, te meso je poskupelo zbog minule Vlade, te vcenu benzina usklađujemo sa okruženjem ali je za to kriva minula Vlada, te nebo nad nama je takvo i takvo zbog minule Vlade, te mladi lepi i obrazovani su otišli iz zemljice nam Srbijice zbog minule Vlade, te lekova nema jer je minula Vlada bila nemarna, a o vakcinama da i ne govorim, te ovo, te ono i sve to zbog minule Vlade.

Eto kako minula Vlada vlada i danas, čak više no kada je vladala, jer je i tada vladala zapravo za nju ona prethodna Vlada i sve tako minula za minulom do samog Nikole Pašoća.

A pre njega?

Ne sećam se, davno je bilo.

 

aleandro minore

Svi smo se šalili i šalimo se, ali ne zlobno na račun onih tetki koje naplaćuju korišćenje vecea u javnim klozetima, kafanama, železničkim stanicama.

Jednom prilikom dok mi je mlađa ćerka tek polazila u školu poveo sam je na privatnu ekskurziju u glavni grad, u Beograd. Ceo dan smo se šetali i uživali, jeli sendviče, pili sokove i lizali sladoled.

Obišli smo peške od Nemanjine pa do Svetosavskog htama i Narodne biblioteke, potom se vratili ulicom Kralja Milana, preko terazija i Knez Mihajlove sve do Kalemegdana. Tu smo se malo odmorili, a potom lagano ka železničkoj stanici. Usput je častim baklavom i limunadom, ona sve mljacka, uživa. Petanestak minuta pre polaska voza mojoj malenoj se piška, pa ku’ ću, šta ću? povedem je do toaleta i kažem baba seri da ne brine, zna mala sve sama da obavi.

Kad odjednom moja mala istrči iz klozeta i kaže mi – pa tata ovde nema vecea.

Bio je čučavac koji je ona prvi put videla u životu.

Danas je moja mala brucoš ali se mnogo toga promenilo oko baba sere.

Pogledajte.

 

aleandro minore

I kada sam pre par godina boravio u Holandiji nije me iznenadio broj biciklista. U letnjem periodu godine i kod nas možete videti buljuk biciklista na raskrsnicama.

Ipak, svi u našoj zemljici nam Srbijici govore kako je zapravo Subotica grad biciklista.

Lično se ponosuim tima, mada više nemam to prevozno sredstvo,. Dve bicikle su mi ukrali sa stepeništa iz zgrade i bilo me je dugo sramota da to bilo kome priznam. Čak ni policiji nisam prijavio krađu.

 

Biciklističke staze imamo, biciklizam je zdrav i sport i rekreacija, a Subotica je baš primerena da se bilo gde vrlo brzo stigne upravo biciklom.

Ma kao da smo pravi Amsterdam.

Organizuju se svakojaka okupljanja biciklista, pa evo još jednog predloga tek da pobedimo “belu kugu”, da se družimo, budemo skupa, onako i zdravi i jedri  abogame i drčni i nameračeni.

Kako, na čega nameračeni.

To je bar svima jasno .

 

aleandro minore

Sigurno ste gledali pre tridesetak godina čuveni film BRILJANTIN sa Džonom Travolta i Olivijom Njutn Džon. Prekrsan film u kojem ljubav na kraju pobeđuje, upravo onako kako bi to uvek trebalo da bude.

Ali, do te ljubavi i sklada nikako nije lako doći, pa ni u tom filmu. Prolazi se tu kroz mnoge probleme i prepreke, mnoga iskušenja da bi na kraju ljubav trijumfovala.

Sendi je bila ta koja je na kraju slomila nesalomivo srce Deniju, da bi potom  zaplovili mirnim vodama sreće i zadovoljstva.

Upravo je Sendi prigrlila severnoamerički kontinent, ščepavši ga čvrsto da čvršće ne može u svoje kandže, lomeći i rušeći sve pred sobom, ostavljajući nezapamćenu pošast za sobom.

Ne zapamćeno do sada u svekolikoj istoriji da uragan takve snage kakav je Sendi, ovog puta neće izazvati nikakvu ljubav i razumevanje, već samo muku i probleme, na žalost i žrtve i ruinu, pre svega kod onih nemoćnih, sirotih, običnih.

Nadvio se bauk, ali ne komunizma, nad Amerikom, već nevremena, bauk uraganskog vetra koji će još i te kako koštati najmoćniju državu na svetu.

Samo neka prođe, rodiće se nove ljubavi, novi osmesi, nove građevine, nova lepota.

Nada nikada neće presahnuti ni pred kakvim uraganom, pa zvao se on i Sendi.

 

aleandro minore

Mlađe generacije i ne znaju da se nekada za 10 dinara u Srbijica nam našoj govorilo – banka.

Daj mi banku za “kilo” rakije, misleći da mu treba upravo 10 dinara.

Ta desetodinarka u ona vremena i jeste bila metalna novčanica, vredila baš kao jedan litar domaće rakije, jer se strana, odnosno fabrička i nije pravila.

Za taj novac između dva velika rata garantovala je Engleska banka pa ni inflacije ili devalvacije i nije bilo. Dinar je bio stabilan, cenjen, poštovan.

Potom su se vremena izmenila pa smo u socijalističkom periodu menjali, a onomad smo imali i najveću devalvaciju kada su tek jedne novine vredele milijardama istog tog dinara.

Spiralno se povećavalo opadanje vrednosti dinara dok nije zahvaćen i astronomski iznos.

Srećom danas nije tako, nadajmo se ni sutra neće biti, mada se nikada nezna.

Banke pak polako napuštaju prostor zemljice nam Srbijice, kao pijavice isisale su izgleda sve što je moglo, krv ih ne interesuje, a danas 10 dinara, odnosno jedna banka ama baš ništa ne znači i za nju se ama baš ništa ni kupiti ne može.

Kako god da je ilustracija uz ovaj tekst otkriva strpljivog i metalnom novcu odanog štedišu koji, ako ne može u nominalnoj vrednosti apoena  da uživa, može u njegoj sjajnoj umetničkoj spirali.

Eto zašto je i Dostojevski svojevremeno tvrdio kako će umetnost spasiti svet.

 

aleandro minore

Pitanje iz naslova je od antičkog doba.

Sa štitom ili na njemu?

Hoćemo li se iz ove situacije vratiti sa štitom kao pobednici, ili će nas kao poražene doneti na štitu, ako i njega budemo imali.

Da, teška su vremena, ali su vremena oduvek bila vremena, takva kakva jesu, i teška i laka, ovakva i onakva, ma svakakva.

U nekima smo se lakše snalazili, u nekima teže, po nekada smo pobeđivali, ali pirovo pobeđivali uz nesrazmerno velike gubitke, a počešće smo i gubili, pogotovo u miru.

Takvi smo, takvi bili, ostaćemo takvi.

Ovog puta iz velikih teškoća se možemo nekako izvući malo sa štitom, a malo i na njemu, možda malkice i pod njim.

Pitate se kako?

Pa postali smo ingeniozne diplomate prema svojim građanima, podanicima Srbijice nam naše, prema sami sebi, uz veliki i blagonaklon pristanak i klimoglav velikog i moćnog sveta.

Ovog puta ćemo sigurno pobediti, pa makar i šipak iz žestoke borbe dobili.

Iznova se pitate kako?

Pogledajte pažljivije fotografiju i sve će vam biti jasno.

Uskoro će i srednji prst da zauzme svoje mesto koje zaslužuje.

 

aleandro minore

blogodak blog

Blogodak?

Blogodak je vaš pogled na domaću blogosferu. Prijavite se i napravite sopstvenu listu blogova koje pratite.

O projektu

Podrška

MyCity.rs

DevProTalk

Duhovi iz Palmotićeve 37