Blogodak - srpski blogovi na jednom mestu

Reče mi neko juče da sam pogrešio u vezi E – pet puta. A ja odgovorih da nisam, jer ne treba puno pažnje da se primeti koliko se ogolio asfalt oko slivnika na tom putu; ne trebate desetoro očiju da imate ne bi ste li videli koliko se asfalt naborao pored bankina na tom putu, koji je star godinu dana i par meseci. Onda su mi rekli da ima puno automobila, međunarodni saobraćaj prolazi kroz centar… Naravno, znam ja sve to, međutim autoputevi bi za tili čas propali da se radi o ovakvoj problematici.
A problema kao i uvek ima mali milion puta veliki milion. Prekrivač na tom putu nije bio ni godinu dana star, i onda lepo, kod Ekonomskog faksa polagali cevi. Onog koji je sve smislio vredelo bi osuditi na par godina robije. Ili je možda bilo više njih! Na kraju krajeva, niko od njih ne gazduje svojim imetkom, već novcima nas građana. Da li su bili toliko nepametni, pre presvlačenja asfaltom, no bi bili toliko prisebni i jednostavno izmislili tunelčić ispod E – pet puta, a između E Remonta i faksa? Ili ih je jednostavno, kako narod kaže, bila briga kako će se sve odraditi. I da li ovakve stvari određuje gradski ili pak republički zakon?

Zamolio bih učene inžinjere, koji su verovatno svi odreda završili visoke škole i za to predviđene fakultete, da ova čuda izvode na svojim kućama; kada stignu do prvog plafona i dobiju se neki novci koji su falili, sruše izgrađeno zbog neizgrađenog podruma, ili sličnih stvari. To isto preporučujem i gradskim ocima koji sve ovo dozvoljavaju. Verujem da će se tada narod dobro zabavljati što s prekopavanjem svojih ulica, ili rušenjem drmatorskih kuća.
JASIKEVIČEUS GRANDE

Od malih sam nogu zavoleo ženske časopise. One sa manekenkama, sa modnim aktuelnostima, one glamurozne, pa sve u boji, pa sve šarene, kao u snu ili mojoj mašti.

Bazar ovdašnji ili Svijet ondašnji.

Posle su se pojavili neki novi modni časopisi, a danas ih ima baš mnogo i naših i njihovih, mislim stranih.

Povremeno, kada stignem gledam na televiziji i onaj kanal o modi i baš uživam u prizoru.

Tako je moda uticala da su poslednjih godina neizbežne farmerice sve pliće i sve uže. Ekonomisanje i štednja na materijalu u skladu sa trenutnim ekonomskim tokovima u svetu. Zna dobro razvijen svet šta treba da radi, gde da uštedi.

Ali i u pomenutoj racionalnosti otkriva se ponešto lepo, nežno, privlačno.

Pupak, recimo.

Ženski pupak kao nekakav centar, ma izvor života, lepota, privlačnost, erotičnost, pohotnost, putenost…Šta bi još sve mogao da bude?

Tako i naša Gradska kuća, kao svojevrsni pupak grada mogao bi da ponese po neki od nabrojanih epitata.

Lepa, šarena, ponosna, prosvetljena i osvetljena ali ne dovoljno, građevina na ponos svih nas. Ma pravo čudo.

A što se osvetljenosti tiče, s nestrpljenjem očekujem ono svetlo iz zemlje, iznutra, odole, koje će je razgolititi baš onako kako treba.

aleandro minore

Kako čovek da bude srećan u ovom gradu, a da, prelazeći ulicu, ne slomi ruke, noge ili razbije glavu na asfaltu koji je pun rupa i rupčaga. I zašto, zbog čega i kome ja plaćam takse, poreze, pedevee, i šta ti ja znam još šta. U svakom slučaju, izvesno je da mi iz džepa vade dinar po dinar i to na svakom koraku. Ako dobro razmislim, još je gore – vade mi novac i pri pomisli da koraknem. Pogledajte kako izgleda E pet – put, gradska deonica. Kad je stavljen asfalt? Prošle godine.

Šta može da bude uzrok lošem kvalitetu ovog puta; u stvari – mi govorimo o ulici koja je najduža u gradu, bez obzira što su neke pametne glave ovu ulicu podelile na više deonica, pa kada neko stigne u naš grad i raspituje se kuda da ide, kako bi od tačke A stigao/la do tačke B, mlataramo rukama i kažemo da ide ovom ulicom jedno petsto metara, pa ide dalje napred onom drugom ulicom, zapravo istom, da bi bez skretanja stigao u treću ulicu i nastavi Gerade, napred, előre, četvrtom ulicom koja vodi ka petoj, šestoj i sedmoj lokaciji. I tako pet, ili šest kilometra, možda i više, od Gradskog stadiona, do nekadašnje fabrike bicikla Partizan, a samo jednom skrenete na desno, prema onima koji gase vatru.
Međutim, hteo sam nešto reći o kvalitetu asfalta na ovom putu, jelte! Tako je to kada, na primer za kvadratni metar asfalta, recimo, potrebno je pet kilograma bitumena, a stavi se samo kilogram. I imate E – pet put kroz grad. Da li je to propust ili javašluk izvođača radova… Ili je možda ponajbolje da ekser udarimo po glavi, i kažemo da je to najobičnija krađa, lopovluk. Na kraju smo čak i neki dobrotvori, ne vi ili ja, već izvođač radova, koji deli u dobrotvorne svrhe ono što nije zaradio poštenim poslom. Uostalom, dame i gospodo, pazite kada budete prevodili vašeg ljubimca preko subotičkih ulica, da slučajno ne slome zadnje noge u rupčagama.
JASIKEVIČEUS GRANDE

Poslednjih decenija na tržištu knjiga može se naći sve i svašta. I tek završeni Sajam knjiga u Beogradu, a pogotovo oni naši, ovde u Subotici, na trgu ili u parku to potvrđuju.

Knjiga kakvih samo poželeti možeš.

Podosta onih koje nas uče kako sprečiti ovo, a kako ono, kako zaustaviti uh ovo, a kako uh ono, kako izbeći pa kako zaobići, kako skočiti i preskočiti, kako si nadomestiti, a kako se lišiti, kako ostati i opstati, ma kako pobediti i savladati sve na svetu i svakog u Vaseljeni, prevazići i sebe i druge i treće.

Pa ni to nije dovoljno već za malo novca možete kupiti knjigu koja vam nudi kako osvojiti, kako zagospodariti ne samo prstenovima već i ljudima, kako sačuvati, potom uvećati, kako zasvrbeti potom počešati, kako stvoriti pa se obogatiti, kako se podmladiti, ispeglati lice !!??, razvući bore !!??, skinuti celulit, ma skinuti i salo, podvaljak, kako poleteti i preleteti (ne mislim na domaće preletače), potom kako verovati pa kako biti nevernik, kako biti a kako ne, kako saznati a kako ostati glup, kako se vezati u čvor a kako se razrešiti (ne mislim na funkciju).

Čudo od knjiga koje nas savetuju da vrata otvaramo sa poda, prozore sa plafona, krevet namestimo prema jugo-severu, radni sto prema istoko-zapadu, da ljubav vodimo ne povodcem već u pozi jorgovanovog cveta, decu naravno vaspitavamo isključivo, a sebe uključivo i sve tako redom.

Ma zapravo mi ništa i ne moramo da znamo. Sve je napisano u knjigama.

A gde je ono lepo prelepo, ne napisano već prenošeno s kolena na koleno, da starijeg pozdravimo prvi, da majci pomognemo subotom na pijaci, ocu kada istovaruje zimnicu iz automobila, bratusestri kada radi domaći zadatak, komšiji kada ugalj dobije, onemoćalom da pređe ulicu. Gde je ono da ispoštujemo semafor, da pešake pogotovo đake propustimo kada smo za volanom, da ne bacamo smeće po ulici, a da posadimo još mnogo, mnogo više korpi za isto to smeće, da počistimo pred svojom kućom, ali ne tako što ćemo sve prebaciti komšiji. Gde je nestalo ono da saslušamo šefa, ali i on nas, da ispoštujemo prvog u gradu, ali i on nas, da svoje zadatke obavimo kako najbolje znamo, a da za isto to najbolje i bivamo nagrađeni.

Gde je nestao put kojim se ređe ide?

aleandro minore

Prva slika:

Druga slika:

Kažu da je praksa u svetu, u svetu razvijenih zemalja da novoizabrana vlada nakon prvih sto dana izađe pred svoje birače, pred one koji su glasali za njih, pogotovo pred one koji to nisu i iznesu rezultate rada za tih prvih stotinu dana.
Valjda se na osnovu toga može već dati neka ocena, predvideti budući rad, očekivati trajanje mandata, naslutiti šta će i kako u buduće, ma ospokojiti svekoliki glasački svet.
Nismo deo pomenutioh razvijenih zemalja.
Kod nas se uglavnom za protekli stotionu dana mudro ćutalo, o svemu, pogotovo o onome što se obećavalo u predizbornoj kampanji, a obećavala su se brda i doline, ma i kanjoni, delte, mora i okeani, džungle. Ma i planete, komete, cela vasiona i ko zna šta sve još ne.
O onim trivijalnim obećanjima kako će se ući u spokojniji period života, kako će energetsko pitanje konačno biti rešeno na pravi način, školovanje po Bolonji, Firenci, pa i Veneciji, zarade i penzije povećane, opšti društveni standard skočiti i poskočiti, komunalije se zaustaviti, kako će biti više mladosti i osmeha na ulicama, spokojnije starosti, više Korvinovih ulica a manje banaka…
Ne lezi vraže…

Prošlo je stotinu dana od izbora i kod nas.
Jeftini gas će poskušpeti za 3.875 %, struja će koju imamo u izobilju, sačekati naredni vikend da bi se povećala za 707 %, telefoni će nenadano skočitio odlukom vlasti za 18.999 %, upis na fakultetu će zavisiti od nečega ali će se ipak popeti za tričavih 202 %, pa školovanje je besplatno, kamatne stope će biti mudrom odlukom zaustavljene na 312 % , hrana postaje ujednačena i kontrolisana, kao u srednjem veku, 2 – 3 dana pasulj, ostalih dana kupus i dobro je da je tako, vegetarijkanska ishrana jer nam je zdravlje prva stvar o kojoj brinemo za budućih 144 %.
Dobro je da je novoizabrana vlast odlučila i da se jesenja temperatura u skladu sa opštim povećanjem podigne za preko 107 % i kako svi vidimo to je u potpunosti ispoštovano.
Inače bi se baš pitao, pa za koga i zbog čega smo to mi glasali, a otkriva nam se evo, već posle stotinu dana.

aleandro minore

Znate, ako je nečemu vreme, onda je vreme. Basta! Dosta! Kraj! Ende! Fine! Vége! The End! Finito! Konec! Konjec Filjma, bre! Nema više. Ajmo kućama. Ima desetak i više dana kako duvaju jesenji vetrovi. I gimnazijalci to znaju, a tek ovi sa elitne Elektrotehnike. Puni su Ljermontova, Ničea i udaraju pravo u Nexus, Plexus, Sexus… A možda i nije tako, ko će ga znati. Ako nekom nije po volji, neka menja raspored. Na kraju krajeva, žuto je doba, ne ono političko već ovo što imamo na trotoarima. I dok na ovom potonjem baš svaki dan ima svežeg lišća, pred kućama i zgradama gde provodimo živote svoje, još malo pa počinje da trune, ono što je opalo još juče, prekjuče, a bogme i nedelje prošle.

I šta sad da kažemo na Vas, i za Vas, Vi Subotičani jedni. Imate ono čudo od tornja u strogom centru grada. Mi imamo čak tri iznad svakog teksta, izjutra u osam sati. Ako ne verujete, nemojte prespavati osam, koji dolazi posle sedam sati ujutro.

Sugrađani naši dragi – metle u ruke, na gotovs lopate i kante za smeće. Džakovi od najlona na kotur, ima ih deset, koštaju 170 i kusur dinara. Navali, skupljaj i čisti; metla u ruci ne znači da ste/smo veštice na kub i kvadrat. Smatramo skromno, somsed i ja, da prostor ispred doma vašeg, svejedno kuća ili stan, slika je i prilika vas samog. Eto, mi danas ovako, pa sad Vi vidite.
JASIKEVIČEUS GRANDE

Upravo je minula Noć veštica. Pitao sam se da li postoji i Noć veštaca i ostadoh bez odgovora.
Ma mi ovde na Balkanu, najbolje znamo da metla nikako ne stoji dobro muškom rodu.
Ipak bi po nešto trebalo počistiti, ukloniti, pometlati ili kako to mi ovde kažemo omesti.
Prvi smo bili u onoj, sada znamo velikoj zemlji koji su sređivali centralni trg, glavno šetalište, postavljali fontane, uvodili pešačke zone. I pored nezapamćene kuknjave onih koji su se na točkovima rodili što ne mogu više centrom grada, preživeli smo i navikli se i pored povremenoih sudara sa njima, upravo u pešačkim zonama.

Evo gde ulepšavamo ta šetališta, popločavamo ih ukrasnim kockama, proširujemo ih i svima, baš svima to godi. Svi to pozdravljaju, podržavaju.

Kada bi smo bar ta šetališta mogli proširiti Vukovom ulicom, pa tamo iza Radničkog doma, potom univerziteta a danas Otvorenog i sve tako do one najstarije crkve u gradu, pa doteraiti Gomboški sokak ostavljajući kaldrmu izbacujući četvorotočkaše, osmisliti još jednu kaldrmisanu, tu u strogom centru, onu Aginu iza Socijalnog ili Žute kuće, kako Vam drago, pa proterati automobile i oko Biblioteke, hej i nju je Rajhl projektovao, pa sve Nušićevom, Vojnovićevom, Nazorovom, ma najstrože zabraniti bilo kakvom točkašu da kroči u Korvinovu…

Počistiti, pomesti, samo metla fali, pa da vidiš kako bi nam bilo lepše i ugodnije.
Ako nam pak metla fali, eto Noć veštica je minula, pa da zamolimo jednu od mnogih da sleti, sjaše sa metle, nikako da je parkira već neka nam je posudi.
Valja pomesti još dosta toga.

aleandro minore

Ima dana kada prosto obožavam jesen. Dođe mi da se uvučem pod kožu mesec dana starog gimnazijalca i napišem iz prve obaveznu pisaniju a’la žuta jesen rana. Iš bre dečurlijo jedna. Evo, gledam ovih dana, u društvu somseda, ove naše telvizije, sve redom lokalne stanice. Naravno, i onu koja se diči pokrajinskim predajnicima, a ono nama se čini ko neka telvizija iz Čačka. Znaju više šta se na jugu zemlje događa no glavna telvizija iz Belgrada. Katkad umeju lupit stupidarnost da miriše na sve strane, ko disnotorski paprikaš. Kažu, juče izgubio ovaj teniser, al’ se ispostavi da nije ovaj već onaj sportista izgubio. Tako ladno mogu reći da je napolju sunčano, a ipak vani kiša lije da se glave ne vide od kišobrana. Kako onda da im verujem da jedan evro danas košta tolko, a ne ovolko. Pa sad da im poverujem da je mali zeleni sleteo na trg ispred onog čuda Srpskog, a koji tri tornja ima, ka što se vidi iznad ovih redaka.

No, dobro. Ono što sada imamo da kažemo je Prečistač, baš pored Palićkog jezera koje pehar za čudo prirode nije dobilo. Kaže na telviziji onaj koji je zadužen za proces izgradnje, a ime mu zaboravismo, kaže dakle da završetak radova kasni, iako je on glavom i bradom obećao da će biti sve po taman za mesec Septembar. Ali, kaže on dalje, da kasni podizvođač građevinskih radova, koga je angažovao onaj glavni iz tulipanske zemlje. Holandija je to bre, nemoj da zucnemo nešto loše. Ej bre ljudi, znate l’ vi gde je Hag, Den Hag! I da znate i da ne znate, podizvođača građevinskih radova bi trebalo poizkažnjavati parama debelim. Na Zapadu to zovu penalima. Svaki dan pedeset somova, onih Jevropskih. Ej, kad bi smo igrali po pravilima, bilo bi puno više disnotora u ovim krajevima. Ovako, zakoljemo dve-tri mršave svinje, pa bidne malo slanine, kobasica i švargle siromašne.
Lepa li je jesen. Prosto je obožavam. Ogoli grane, ogoli i neke druge stvari. Kažu, problemi u Dečjem pozorištu, posvuda rebalansi, lokalne televizije koja kako; na jednoj ugledali gradonačelnika Sabatkienzisa. Čini nam se malo bucmast, udebljao lice. Disnotori, molim vas, disnotori! A jesen nam donosi ogolele grane. Eto vam jedne krošnje, to je ona od pre dva dana, iz drugog ugla. I evo, mi gledamo ovako, pa sad vi vidite kako ćete dalje.
JASIKEVIČEUS GRANDE

Subotica je oduvek bila grad sportova. Kako i ne bi kada smo Olimpijadu imali pre drugih, pre one svetske, obnovljene krajem 19. stoleca u Grčkoj. Vermeš i njegovi od Palića su načinili evropski centar sportova u mnogim disciplinama sa neophodnim terenima, stazama, rekvizitima, spravama pa čak i tribinama na kojima bi i danas zavideli.
Ne samo da smo imali za to vreme moderne i adekvatne terene, već smo imali i osvajače svetskih pa i olimpijskih medalja. Česma na početku Radijalca između ostalog o tome svedoči.
Imali smo i u prošlom veku sjajne sportiste koji su nam donosili medalje od one najsvetlije, do onih tamnijih, pronoseći slavu zemlje ali i grada nam našeg.
Imali smo i sjajne neimare sportskih objekata od kojih smo mnoge sačuvali do dans, održavamo ih, koristimo. Na njima se radujemo pobedama naših, tugujemo kada naši izgube. Već kako je to u celom svetu.

I danšnji neimari nesmanjenim elanom nastavljaju sa obnavljanjem i izgradnjom, ako hoćete dogradnjom postojeće sportske infrastrukture, kako se već to na našem-stranom jeziku kaže.
Svu podršku treba pružiti tim naporima jer bez modernih sportskih objekata i nema dobrih rezultata, pa nema ni sportske Subotice.
Jedino mi nije jasno šta je sa onim kamenčićem koji se zove zatvoreni bazen prekoputa od onog objekta koji će se dograditi. Ako nas već godinama žulja, pa samo malo, malo volje, potrudimo se i izbacimo ga iz cipele.
Neće nas više žuljati, a možda se pojavi i neki Čavić.

aleandro minore