Blogodak - srpski blogovi na jednom mestu

Deathmobil (Novo groblje, Beograd)

Nevezano: pizde su mogle da oslobode ljude od plaćanja putarine dok traje ovaj kijamet pogotovo što su lokalni putevi jedva prohodni pa si prisiljen da ideš usranim koridorom.

Ako nemate malu decu koja bi na sankanje i valjanje u snegu, ili ako, prosto, niste vesela osoba koja voli sneg i uživanciju, ostanite kod kuće i slušajte stare ploče.

Ako nemate gramofon, ili bar kasetaš, evo vam jedna fina ploča na pokolon:

“African Funk” Vol.1 – Conducted by Prickly Pear (Free Download)

Pre-listen:

E, ovo je nešto novo! Svaki dan, čovek sazna nešto novo, nešto zbog čega često kaže: e, da sam juče umro, ovo ne bih čuo. Tako sam i ja danas saznao da postoji nešto što se zove Uprava za tradiciju, standard i veterane a ista, izgleda, radi pri ministarstvu odbrane RS. Čime li se Uprava bavi? Očuvanjem, negovanjem i post-traumatskim stresom? Ne. Ta je Uprava stvorena da upravlja pitanjem jedne građanske inicijative koja je našla za shodno da zaposedne jedan bivši i napušteni “vojni objekat” sklon rušenju i propadanju kako bi u njemu stvorila Društveni centar na dobrobit svih ljudi koji su još živi u ovoj prokletoj zemlji.

Tako je sudbina jedne inicijative, koja je poletom, solidarnošću i ljubavlju možda iznenadila i samu sebe, oštrim birokratskim ukazom stavljena na raspolaganje pomenutoj Upravi za tradiciju, standard i veterane, koja će svojom (hiljadugodišnjom) tradicijom, (visokim) standardom i (čestitim) veteranima da presudi o sudbini inicijative, tj. o tome da li će sačica uzurpatora i dalje svojim blagotvornim delovanjem devastirati prostor jednog bivšeg “vojnog objekta“.

Žalosno. Nije žalosno samo to da se danas, 2012. godine, prepucavamo molbama i rešenjima s nadležnim institucijama, nego je žalosno što su i naši mozgovi do te mere zakržljali da te institucije i dalje uvažavamo, pri tom se pozivajući na pravednost demokratskog uređenja koje je, kao što znamo, teško obolelo od kapitalne moralne korumpiranosti i etičkog licemerja.

Jednom zauvek potrebno je reći NE USTROJSTVU i slobodno iskoračiti iz tih suludih kafkijanskih hodnika pakla.

SLOBODA NARODU!

advance.hr

Lizzie Phelan je nezavisna novinarka čije se ime glasno počelo spominjati nakon izbijanja rata u Libiji. Skeptična prema izvještavanju mainstream medija, Phelan je o svom trošku otputovala u Libiju i u svijet plasirala informacije iz prve ruke.

U razgovoru s običnim ljudima saznala je pravo stanje na terenu i činjenicu da velika većina stanovnika Libije u potpunosti podržava sistem direktne-demokracije i vođu Muammar Gaddafija.

Možda više no itko drugi, Lizzie Phelan je prokazala svo licemjerje i lažno izvještavanje vodećih svjetskih medija po pitanju konflikta u Libiji.
Također je zabilježila i velik broj civilnih žrtava koje su stradale za vrijeme NATO bombardiranja.

čitaj dalje na advance.hr

Tekst: 021
Foto: Coca

Iako je grad (Novi Sad) zabranio okupljanje aktivista Društvenog centra, oni su ipak izašli u centar i podelili hranu svima koji su zatražili obrok.

Naime, akcija besplatnog deljenja hrane u organizaciji predstavnika nedavno iseljenog Društvenog centra naprasno je zabranjena samo nekoliko sati pre početka. Prema našim saznanjima, aktivistima je zabranjeno korišćenje javne površine sa obrazloženjem da je sutra Dan grada, te da bi nastupi di-džejeva stvarali buku koja će smetati gostima koji danas dolaze na obeležavanje ove manifestacije.

Volonterima organizacije “Hrana, ne oružje” ponuđena je alternativna lokacija na platou ispred Spensa, ali su je oni odbili jer je ponuda stigla svega sat vremena pre najavljenog početka.

Oni su se ipak u pola tri u tišini okupili na klupama na uglu Zmaj Jovine i Ulice Modene i podelili hranu koju su pripremili. Kako za 021 kaže Đorđe Kolarski iz organizacije A.N.U.H.S, razlog zabrane je stid političara što u gradu ima gladnih ljudi.

“Oni se očigledno stide da stranim delegacijama pokažu pravu sliku Novog Sada, gladne ljude na svakom koraku. Ukoliko im zaista smeta samo buka, mi smo otkazali nastup di-džejeva, a javnu površinu nismo zauzimali, osim klupa na koje smo poređali klopu”, kaže on.

Kolarski navodi da je akcija kuvanja besplatnih obroka za beskućnike i socijalno ugrožene započeta još dok je Društveni centar postojao u kasarni “Arčibald Rajs”.
- Akcije “Hrana, ne oružje”, započete u prostoru nekadašnje kasarne, su imale potencijal da prerastu u nešto što bi jednog dana trebalo da liči na jednu otvorenu javnu kuhinju, gde bi socijalno ugroženi mogli svakodnevno da pojedu nešto toplo. Zbog toga su ovakve akcije bitne, jer je cilj nahraniti ljude koji su po ovim temperaturama na ulici i bez hrane- kaže Kolarski.

Prema njegovim rečima, Novi Sad više nema mesto gde se može koncentrisati solidarnost mladih entuzijasta, zbog čega su odlučili da ove i slične akcije prebace na otvoreni prostor. On dodaje da je pravo na hranu osnovno ljudsko pravo i potreba, na koju je svakim danom uskraćeno sve više ljudi.

Hranu koju će pripremati aktivisti A.N.U.H.S-a prikupljali su po novosadskim pijacama, a deo hrane kupljen je iz ličnih donacija ljudi uključenih iz akciju.

Izbacivanjem građana i građanki iz prostora bivše kasarne “Dr Arčibald Rajs” Društveni centar više nema prostor za susrete, razgovore, učenje i upoznavanje. Ostalo je bezbroj nerealizovanih programa, ali ostali su i prijatelji – svi oni koji su u Društvenom centru prepoznali mesto gde mogu da nauče i doprinesu.

Ti prijatelji i dalje vredno rade na realizaciji programa Društvenog centra, i tako će se u utorak 31.januara 2012. godine u 14.30h u centru Novog Sada na raskrsnici Modene i Zmaj Jovine ulice održati akcija “Hrana ne oružje”. Organizator akcije je udruženje građana A.N.U.H.S., u saradnji sa udruženjima ANARH i Otvorena Kuhinja. Akcija predstavlja deljenje besplatnih obroka socijalno ugroženom stanovništvu kao i svim građanima i građankama koji se zateknu na pomenutoj lokaciji. U antiratnom duhu pored snažne simbolike same akcije kuvanja i poruke koja nosi naziv  ”Hrana, ne oružje”  biće održana i cirkuska manifestacija žonglersko-pešadijskog puka uz pratnju disk džokeja.

Cilj akcije “Hrana, ne oružje” jeste prikupljanje zdrave vegetarijanske hrane, priprema iste i na kraju deljenje gotovih obroka siromašnima, gladnima i svima ostalima koji žele da uživaju u kvalitetnom i ukusnom obroku. Hrana se prikuplja putem donacija, sa pijaca, iz pekara, supermarketa… U Novom Sadu se dnevno bacaju velike količine hrane koja bi mogla pokriti potrebe socijalno najugroženijih sugrađana i sugrađanki, kao i dece. Ovo je još jedna od poruka koje ova akcije želi da prenese.

Organizatori akcije “Hrana, ne oružje” imali su ideju da ova aktivnost preraste u novu javnu kuhunju u okviru Društvenog centra oformljenog u okviru bivše kasarne “Dr Arčibald Rajs”. Ovim humanim činom smanjio bi se broj sugrađana i sugrađanki koji su uskraćeni za osnovno ljudsko pravo – pravo na hranu, a njih je nažalost svakim danom sve više. Kako Društveni centar kao mesto solidarnosti i humanosti više nema svoj postor, a potreba za ovakvim aktivnostima je sve veća, organizatori su odlučili da se akcija “Hrana, ne oružje” održi na otvorenom javnom prostoru – u centru grada.

http://www.drustvenicentar.org/

Beautifully shot and utterly enigmatic, Marin Malesevic’s second feature attempts to prove life after death through apophenia which is seeing meaningful patterns or connections in random or meaningless data. I use the word enigmatic because the trailer gives nothing away. I’m guessing this will be a quiescent exploration on the limits of consciousness and perception which delves into the hysterical with a superstitious old world flare and antiquated science.

Relying on the work of Letonian scientist Constantine Raudive, psychiatrist Marko Mazibrada performs experiments aimed at empirically determining whether there is life after death by the phenomenon of apophenia. Working with the editors of Monthly Armageddon, a magazine which deals with paranormal phenomena, they enter into a sequence of events that culminate in a flow extreme limits of human perception.

http://www.quietearth.us/