Svaka filozofija je tuzna. Ako govorite duze o sreci, vi cete se naposletku osecati pomalo nesrecnim… Uzasi zivota postanu jednim delom nase sudbine samo ako se u njih narocito udubljujemo.
Nije tacno receno da je svaki covek kovac svoje srece; tacno je, naprotiv, da je covek uvek sam kovac svoje nesrece… Ako su srece slucajne, nesrece nisu slucajne. Za svaku nasu nesrecu kriva je ili nasa lakoumnost, ili nasa gordeljivost, ili nasa glupost, ili nas porok… Zato covek kroz ceo zivot cini sebi samom vise zla nego dobra. Sto uspemo svojom pamecu, pokvarimo nasom cudi; ali sto uspemo nasom dobrotom, upropastimo nasim porocima; i, najzad, sto postignemo svojom mudroscu, izgubimo nasim temperamentom.
Covek zna samo za dubinu i gorcinu nesrece koju je sam doziveo, kao i za tezinu bolesti koju je sam preboleo, ali niko ne zna nesrece ni bolesti koje drugi podnose.
Mi smo istinski dobri samo kad smo istinski srecni. Nesreca kvari srca i rusi karaktere. Retko je bilo ljudi koji su odoleli otrovima nesrece i produzili da vole druge ljude… Sirotinja je najveca nesreca zato sto otruje coveka takvim mrznjama, a jedna velika napast covekova, to je sto u nesreci dobije rdjavo misljenje o ljudima i pogubi prijatelje.
Izvor nesrece covekove lezi u njegovom egoizmu: u tome sto hoce da uvek drugi radi za njega. Beganje od rada i napore, to je najveci motiv borbe u ljudskom drustvu. Ne muciti se sam, a zaraditi bogatstvo, i postici veliko bogatstvo, da bi time postigao najvecu sigurnost; i to pre svega sigurnost da ni docnije nece morati praviti napor, posto je napor najveca gorcina ljudske sudbine!
Ljudi mogu da nesebicno vole, ali retko nesebicno mrze. Svaka mrznja je strah ili zavist. Mrznja je najcesce strah, jer covek ne mrzi nego samo onoga koga se boji. Covek odista hrabar ne mrzi nego prezire. U osecanju mrznje ima unizenja za nas same, a u prezrenju ima ponosa i uverenja da smo bolji i visi od onoga koga preziremo, i da mozemo bez njega, i da smemo protiv njega.
Najbedniji je covek koji zivi u mrznjama na druge ljude; taj se prvi isece nozevima koje je sam izostrio… Nase mrznje skode nama vise nego nasem protivniku. Govorite rdjavo o nekom coveku pola sata, i vi ste posle toga nesrecni i otrovani; a govorite pola sata o njemu dobro, i kad to ne zasluzuje, i vi postanete mirni i blazeni, cak i ponosni na lepotu svojih osecanja, ili bar na lepotu svojih reci… Ako vam je neko ucinio zlo, sacuvajte se da ga ne omrznete, jer ce vas ta mrznja stati jos jednog novog gubitka i novog nespokojstva i od neprijatelja trenutnog i slucajnog mozete napraviti zlotvora stalnog i ubedjenog. Ukrstite maceve i pobijte se, ali ne iz mrznje prema neprijatelju, nego iz postovanja prema sebi.
Nesreca je sto niko ne meri srecu prema sebi i svojim potrebama, nego prema drugom, i to prema najsrecnijima. Manija svih ljudi je da usvajaju tudja merila i za svoj sopstveni zivot. Prava sreca covekova bice ako postigne svoje oslobodjenje od drugih ljudi; a osloboditi se, to je najpre odvojiti svoju sudbinu od presije tudjih primera, dajuci svom zivotu pecat svoje sopstvene prirode i svojih ukusa.
Najveci broj ljudi ne znaju sta hoce, a veliki broj ljudi ne znaju ni koliko mogu. Najredji je slucaj coveka koji zna sta hoce i koliko moze.
U velikoj nesreci treba sve nesrece ponoviti u pameti, kako bi se ocelicili za dane kad jednom crni konji izmaknu isred belih. Treba ovde reci: ako sam mudar, nisam mlad i lep; ako sam bogat, nisam zdrav; a ako sam i mudar i zdrav, nisam bogat.
Nesumljivo, ljudstvu najvise nesrece prave glupaci. Najveca je beda sto glupak ne zna da je glup, kao sto ni rdjav ne zna koliko je rdjav; a svet bi mozda bio spasen kada bi glupaci znali kakva su nesreca za covecanstvo.
Vise coveku zagorcavaju zivot nesrece kojih se boji da ne dodju, nego one koje su vec dosle i od kojih vec pati. Od svih nesreca covek se najvise plasi sirotinje, koje je, medjutim, najmanje covekovo zlo. Mi celog zivota nesto cekamo, a nadati se, to je pomalo ocajavati.
Nikad covek ne moze da kaze onoliko mudrosti koliko moze da precuti ludosti, cak i gluposti. Jedino cutanje moze da prikrije kod coveka strasti koje su najnasrtljivije i najstetnije: sujetu, lakomislenost, mrzovolju, osvetljivost, mizantropiju. Jedino cutanje moze da sacuva coveka od posledica koje mogu da mu nanesu trenutna i nesmotrena raspolozenja, i nagle i nepromisljene impulsije.
Bogatstvo je, neosporno, polovina ljudske srece na zemlji. Najveci stepen srece to je nezavisnost, a bogatstvo je ipak coveku put da dodje do svoje slobode. Covek bogat, to je covek nezavisan bar od ljudi… Cak i zdravlje i pamet kupuju se ili odrzavaju novcem.
Sve bede medju ljudima to su nesrece koje ucini covek samom sebi, ili urade ljudi jedan drugom. U prirodi nema sreca i nesreca, nego ima samo smrt ili zivot. Covek je najveca stetocina na zemlji.
Od svega sto je covek posejao, nista nije radjalo brze nego mrznja.
Velika nesreca covekova jeste sto zivot pocinje mladoscu, a svrsava staroscu: jer bi zivot bio neizmerno savrseniji da, naprotiv, pocinje staroscu, a svrsava mladoscu… Ne znamo da smo mladi kad smo mladi. Mi saznamo sta je mladost tek onda kad nas je napustila.
Jovan Ducic
