Svi postovi sa bloga: Ivan Minic

Dešavalo mi se da se probudim u dva-tri sata ujutru

Ivan Minic - 23.11.2011, 21:11:18

  • Svi postovi sa bloga

Dešavalo mi se da se probudim u dva-tri sata ujutru i da ne mogu više da zaspim. Tada bih ustajao iz kreveta, odlazio u kuhinju, sipao sebi viski i pio ga. S čašom u ruci, dugo bih s prozora posmatrao groblje u tmini i podno njega, na putu, farove automobila koji su tuda prolazili. Ti sati koji su vezivali noć i praskozorje, bili su dugi i mračni. Ponekad sam pomišljao da bi mi bilo lakše kad bih mogao da zaplačem. Ali, nisam znao zbog čega bih plakao. Nisam znao ni zbog koga bih plakao. Bio sam previše samoživ da plačem zbog nekog drugog, i prestar da plačem zbog sebe samog.

Haruki Murakami “Južno od granice, zapadno od sunca”

Slični postovi:

Postoji prošlost. Postoji budućnost.

Ivan Minic - 20.11.2011, 11:17:23

  • Svi postovi sa bloga

Postoji prošlost. Postoji budućnost. Dve ogromne gromade. Sasvim je jasno da nikad ne ulazimo ni u prošlost ni u budućnost…
Budućnost za nas postoji samo kao namera, a prošlost kao sećanje.
Pošto strelica vremena ima samo jedan, nepromenljiv smer, ne sećamo se budućnosti, niti se bacamo u prošlost da bi smo pravili planove.
Prošlost nas gura napred, budućnost čeka iza okuke.

Ja poznajem svoju prošlost i u njoj ne mogu ništa, ili gotovo ništa, da promenim.
U određenoj meri gospodarim svojom budućnošću, ali je ne poznajem.
Postoji iščezla prošlost, poznata i izgubljena.
Postoji neispisana tajanstvena budućnost, puna obećanja i zebnji.

U sredini je sadašnjost…Sadašnjost se neprestano pomera i ja se pomeram s njom…
Ovde ili onde pojavljuje se pukotina u zidu sećanja odnosno nade…ali svi hodnici i prolazi zauvek se završavaju u sadašnjosti.
Sadašnjost ne postoji, ali mi ni u jednom trenutku ne možemo izaći iz nje.

Čovek postoji samo u nečemu iz čega ne može pobeći i što je već nestalo, a što se zove sadašnjost.

Žan d Ormeson – “Priča Jevrejina lutalice”

Slični postovi:

Nada

Ivan Minic - 17.11.2011, 21:10:24

  • Svi postovi sa bloga

Kraj. Nema dalje. Uradio sam sve što sam mogao ili stigao da uradim.
Prvo sam sahranio iluzije. Onda ideje, pa ambicije. Zatim emocije i motive. Ostala mi je još nada.
Još nju da zaceprkam, pa da mirno napustim bojište.
Ali, kažu da ona umire poslednja. Ipak, nestace koji tren pre mene. Makar truncic vremena.
A onda cu i nju da pokopam i da okoncam zapoceto. Ne bih voleo da ostavim nešto nedovršeno.
Osetio bih se poraženim.

Siniša Dedeic

Slični postovi:

Oni koji odaberu samo istinu, ili samo snove, znaju da od toga sreće nema.

Ivan Minic - 04.11.2011, 15:24:04

  • Svi postovi sa bloga

Oni koji odaberu samo istinu, ili samo snove, znaju da od toga sreće nema. Dve osnovne životne hemikalije zato se uvek mešaju, ali to je već crna magija, i kap jednog u drugom često je premalo, a dve kapi često su previše. Malo ko nalazi meru, ali svi pokušavaju, i to je najvažnije. A posebni, čarobni i nevidljivi ćup u kom se mućkaju istine i laži, stvarnost i snovi, naziva se ponekad i Mašta. U tom Ćupu je štos…Kada ono prestaje detinjstvo? Kada ti netko prvi put na ulici kaže “Vi”? Kad zaplešeš na maturskom balu, kad položiš vozački, kad kupiš prvi kurton u apoteci? Ne zna se tačno… Ja mislim da prestane, kad ostaneš bez Ćupa. Kad dozvoliš da ti ga uzmu, ili ga, ne znajući da ga koristiš, sam razbiješ…

Djordje Balašević – Tri posleratna druga

Slični postovi:

Čitavo leto posao na farmi odvijao se kako se samo poželeti može.

Ivan Minic - 31.10.2011, 12:18:44

  • Svi postovi sa bloga

Čitavo leto posao na farmi odvijao se kako se samo poželeti može. Životinje su bile sretnije nego što su ikada mogle zamisliti. Svaki zalogaj predstavljao je silno zadovoljstvo, jer sada je to zaista bila njihova hrana; one su je same proizvele, a nisu je dobile od zlovoljnog gospodara.
Budući da su bezvredna, parazitska ljudska bića otišla, za sve je bilo više hrane. Sada je čak bilo i više vremena za odmor premda su životinje bile nedovoljno iskusne u poslu. Suočile su se, naime, s mnogim poteškoćama — na primer, kada su požnjele žito, morale su ga mlatiti na stari način i plevu oduvati same, jer na farmi nije bilo mlatilice — ali zahvaljujući pameti svinja i snažnim Boxerovim mišićima prebrodile su sve nedaće. Svi su se divili Boxeru. Bio je izvrstan radnik čak i u Jonesovo vreme, ali sada je vukao za tri konja.
Bilo je dana kada se činilo da čitav posao na farmi leži na njegovim moćnim plećima. Teglio je i gurao od jutra do mraka, uvek prisutan tamo gde je posao bio najteži. Dogovorio se s jednim petlićem da ga ujutro budi pola sata pre ostalih, i dobrovoljno bi radio pre početka radnog vremena gde god se za to ukazala potreba.
Na svaki problem, svaku poteškoću njegov odgovor je bio — “Radiću više!” — što je uzeo za svoje geslo. Ali i ostali su radili prema svojim mogućnostima. Na primer, kokoši i patke, sakupljajući razbacana zrna, sačuvale su dosta žita. Nitko nije krao, nitko nije prigovarao zbog obroka;
svađe, prevare i ljubomora — uobičajene pojave u prošlim danima života na farmi gotovo su iščezle. — Niko nije zabušavao — ili gotovo nitko.
Mollie, doduše, ujutro nije redovno ustajala i ubrzo je napuštala posao tvrdeći da joj se kamenčić zaglavio u kopito. I ponašanje mačke bilo je pomalo neobično. Životinje su uskoro primetile da je mačku nemoguće pronaći kad god je valjalo prionuti na posao. Nestajala bi po čitave sate, a onda se pojavila u vreme obroka ili navečer, kada je posao bio završen. Ali prela je tako odano i uvek imala tako odlične opravdanja da je bilo nemoguće poverovati u njene loše namere.
Stari Benjamin, magarac, nakon Pobune kao da se nimalo nije promenio. Obavljao je svoj posao jednako sporo i tvrdoglavo kao u Jonesovo vreme — nikada nije zabušavao, ali ni dobrovoljno radio neki izvanredan posao. O Pobuni i njenim rezultatima nikada se nije izjasnio. Kada bi ga upitali je li sada, kada je Jones otišao, sretniji, on bi samo odgovorio: “Magarci dugo žive.
Niko od vas nije vidio mrtva magarca”, i ostali su se morali zadovoljiti tim tajanstvenim odgovorom.

George Orwell – Zivotinjska farma

Slični postovi:

Ima ljudi na kojima srebro nikada ne tamni.

Ivan Minic - 25.10.2011, 14:15:36

  • Svi postovi sa bloga

Ima ljudi na kojima srebro nikada ne tamni.
Ima ljudi na kojima zlato toplije sjaji. Ima ljudi koji znaju odgovore na sva vasa pitanja, kako god teska ona bila.
Njih mozete pitati zasto je nebo plavo i zasto drvece uvis raste zeleci dosegnuti sunce, kamo putuju rijeke, tko je nas obojio i odakle cvijecu ime… njih mozete pitati gdje to sunce spava i gdje se kriju drevni gradovi, zasto ne mozete razdvojiti mlijeko i caj da opet budu kao prije nego sto ste ih pomijesali, ne zeleci piti ni jedno ni drugo vec nesto trece… njih mozete pitati zasto rastemo, zasto ucimo, zasto se ponekad osjecamo tako svadljivima ili tuznima…
Zasto sanjamo.
Tko je stvorio oblake i zvijezde, slova i brojeve, planine i mora.
Zasto ljudi stvaraju pa ruse?
Pa opet grade ispocetka?
Ne vjerujete?
A osjecate li se vi katkada, dok ste u blizini nekih ljudi ugodno, pametno, duhovito, plemenito, puni vrlina? Izazivaju li, mozda, neki drugi ljudi u vama cudne osjecaje nelagode, htjeli biste se udaljiti, pobjeci od njih, ili se samo svadjati s njima jer vas ljute, a vi i ne znate zasto?
Da, to je istina.
Ima ljudi koji izazivaju i poticu ono najbolje u nama i drugim ljudima, samo…ti se ljudi ne mogu otkriti na prvi pogled. Oni ne vole nositi zlato ni srebro (a po njihovu bismo ih sjaju mozda prepoznali), jednostavno, ni po cemu se ne isticu od ostalih ljudi.. a ipak, cine nam zivot ljepsim, svjetlijim, ispunjenijim, svrhovitijim, plemenitijim. Katkad ih mozemo prepoznati po smijehu onih oko njih, ljudi ili djece, po vedrim licima kojima su okruzeni, po sretnim pricama ili pjesmama, ili po glazbi kojoj uce djecu. U njihovoj blizini nema mrznje, ljutnje ili ruznih rijeci. Okruzeni su dobrotom, a takvih ljudi ima u svakom gradu. Oni nas uce kako zivjeti, kako se radovati, kako voljeti. Zovu ih Zlatni ljudi. Svatko sretne nekog zlatnog covjeka, a toga cak i ne mora biti svjestan. No, trag toga susreta ostaje. Prepoznat cete ga u ocima koje sjaje i u osmijehu koji ostaje na licu, u lijepu, smirenu i ispunjenu osjecaju srece u grudima.
Potrazite Zlatne ljude… tu su… oko nas…

J. Klepac – Patuljci zive u kuglama

Slični postovi:

Današnja beznadežnost se temelji…

Ivan Minic - 13.10.2011, 12:35:06

  • Svi postovi sa bloga

Današnja beznadežnost se temelji na pogubnom uvidu da, u isto vreme dok pričamo o raju koji će (ako budemo dobri) doći, neki ljudi iz pakla prave svoj privatni raj na zemlji – sad i ovde, na naše oči. … I ta laž, koju rođenim očima gledam, izaziva najveću depresiju kod običnog čoveka. … Jedini sistem koji je čoveku ponuđen, sistem davljenika – plivaj, plivaj, dok se ne umoriš i ne udaviš – nedopustiv je.
I to je u osnovi priče o mom osećanju vremena u kojem smo i u kojem su mediji puni svakodnevnih izveštaja o tome da je neko negde pobio familiju, a onaj tamo imao zrno više u glavi ili nije imao nikog pri ruci, pa je pucao u sebe.

Dušan Kovačević

Slični postovi:

Čovjek ide od cilja do cilja

Ivan Minic - 11.10.2011, 12:33:45

  • Svi postovi sa bloga

Čovjek ide od cilja do cilja i, bez obzira ostvario ih ili ne, dolazi do onog konačnog,  iza koga zjapi – ništa. Za ljude visokih umnih potencijala opasno je tragati za smislom života.
To traganje može ih odvesti u ludilo ili samoubojstvo. Daleko sam i od jednog i od drugog, samo  osjećam da je moj brod otišao, da ću se ukrcati u neki drugi koji mi bude suđen i kao slijepi putnik  krenuti ne znajući kamo vodi. Ne vjerujem da ću nešto otkriti neotkriveno. Prosto, ja sam čovjek koji  je za svoje godine isuviše vidio, isuviše čuo, isuviše zna, a ostao sam u tunelu vlastite izgubljenosti i  suvišnosti. Podsjetnik sam koga treba uklonuti da nikog više ne podsjeća, budilnik koga treba zaustaviti  da nikom više ne zazvoni.

Nura Bazdulj Hubijar

Slični postovi:

Neprestano se trudim da saopstim nesto nesaopstivo

Ivan Minic - 09.10.2011, 12:23:51

  • Svi postovi sa bloga

Neprestano se trudim da saopstim nesto nesaopstivo, da objasnim nesto neobjasnjivo, da ispricam nesto sto nosim u kostima i sto se u tim kostima moze doziveti. Mozda to u biti i nije nista drugo doli onaj strah o kojem je vec cesto bilo govora, upravo strah protegnut na sve, strah i od onog najveceg i od onog najmanjeg, strah, grcevit strah od izricanja jedne reci. Uostalom, mozda taj strah i nije samo strah nego i ceznja za necim sto je vise od svega onoga sto uliva strah?

Franz Kafka

Slični postovi:

Ne želim da budem tvoja zabava, niti ti moja.

Ivan Minic - 07.10.2011, 12:21:14

  • Svi postovi sa bloga

Ne želim da budem tvoja zabava, niti ti moja. Ne želim da te udaram iz pukog zadovoljstva, mrseći jasnu nit koja nas povezuje, da te prisiljavam da budeš na kolenima, a potom te ponovo vučem da se uspraviš.
Želim obruč oko naših srca koji bi nas usmeravao, a ne zlostavljao. Ne želim da te privučem bliže nego što to možeš da izdržiš. Niti želim olabavljene niti, vlakna koja se sa strane odmotavaju stavljajući nam dovoljno užeta da se obesimo.
Govor prstiju, jezik gluvonemih, ostavlja na telu tragove telesne žudnje. Ko te je učio da krvlju pišeš po mojim leđima? Urezuješ svoje ime u moja ramena, obeležavaš me svojim znakom.
Zapisi na telu su trajni kod, vidljiv samo pod izvesnim svetlom, tu se odvija nabiranje života. Volim da moje telo bude zamotano daleko od radoznalih pogleda. Da kazuje sve, iako nikada previše otkriveno.
Niko ne zna šta to jedno biće vuče drugom. Postoji mnogo teorija: astrološka predodređenost, hemija, uzajamna potreba, biološki nagon. Časopisi i priručnici širom sveta uče vas kako da izaberete pravog partnera. Zašto da se prepustite slučaju kada možete živoj nauci.
Ja i ti smo se prepustili slučaju, zar ne?

Dženet Vinterson
Zapisi na telu

Slični postovi:
blogodak blog

Blogodak?

Blogodak je vaš pogled na domaću blogosferu. Prijavite se i napravite sopstvenu listu blogova koje pratite.

O projektu

Podrška

MyCity.rs

DevProTalk