Koji debili.
Možda moraš da prođeš ceremoniju inicijacije, kao da te primaju u masonsku ložu, *ebo ih njihov forum. Pita me drugarica, da li hoću da razgovara s njima, ne zna ni ona o čemu se radi.
Ma nos'te se i vi i vaš usrani forum.
Svi postovi sa bloga: Moj tzv. život
Koji debili.
Možda moraš da prođeš ceremoniju inicijacije, kao da te primaju u masonsku ložu, *ebo ih njihov forum. Pita me drugarica, da li hoću da razgovara s njima, ne zna ni ona o čemu se radi.
Ma nos'te se i vi i vaš usrani forum.
Da bih stvar popravila, vratila sam sve na staro :-)
...pa tako i ja.
Nabasala sam u IPS-u, na knjigu čija se autorka, Lin Tras (Lyne Truss, Talk to the Hand), na veoma duhovit način pozabavila temom o kojoj , što sam starija, sve češće razmišljam. Nakon što je ona SVE rekla, mogla bih mirne duše da prestanem o tome pisati, ali neću. Ona se možda smirila, ali ja nisam.
Evo o čemu se radi:
"Ovo nije knjiga o lepim manirima. Bavi se nepristojnošću savremenog sveta i osećanjem uvređenosti koje nas svakodnevno pogađa dok otkrivamo kako su ljudi danas - uopšteno govoreći - veoma glupi, sebični i bezobzirni.
Lin Tras postavlja pitanje zašto je neotesanost univerzalna tačka paljenja i izučava specifične izvore nepoštovanja, žaleći nad očiglednim kolapsom uljudnosti u svim kontaktima današnjeg društva.
Šta se desilo sa "molim" i "hvala"? Zašto se ljudi u javnosti ponašaju kao da su kod kuće? Šta se dogodilo sa idejom o opštem dobru?" itd, itd,......
Nema opasnosti da ćete čitajući knjigu popraviti svoje loše manire, jer nije edukativna u tom smislu, već ćete se u svakom slučaju zabaviti, čak i ako ne budete razumeli o čemu žena priča.
Nisam se nikad dotakla osetljive teme o tuđoj deci. To sam verovatno potiskivala ostavljajući je za nekakav kraj. Zbog toga sam se obradovala kad sam videla i taj pasus kod Lin Tras, te sam dobila šlagvort koji ću, rekoh, kasnije iskoristiti. Do tad, citiraću Lin:
"...Dok se roditelji iz radničke klase hvale time što brzo mogu da stignu do škole i pritisnu učitelja o tablu, roditelji iz srednje klase provode mnogo vremena razmišljajući o dilemi, "da li je još uvek dozvoljeno koriti tuđu decu?" kršeći ruke u senci najomiljenijeg kineskog zelenila. To je jedna od velikih dilema etikete našeg vremena. Porodica vam dođe u goste i vi očekujete da roditelji kažu:
"Deco, ne zaboravite da je ovo čika Robertov dom i da u njemu ima mnogo lepih stvari koje vam ne pripadaju. Zato vas molimo da budete veoma pažljivi i da ništa ne dirate."
Ali oni to ne čine.
Oni kažu, " Recite zdravo Bobu, dečice. Da, draga, ovo je čovek koga zovemo Debeli Bob, jako pametno što si se toga setila. Razletite se okolo i vidite koliko stvari na slovo "H" možete da skupite za mamu! U redu Fredi, možeš koristiti šrafciger. Ponesite lepljiva pića sa sobom lučići, tako je!"
Ako kasnije ukorite dete zbog lošeg ponašanja, roditelji će se odmah umešati. "Debeli Bob nije želeo da bude grub prema vama. On je samo malo materijalistički nastrojen, što znači da više voli stvari nego ljude. Mi više cenimo ljude nego stvari, zar ne? Sem toga, Debeli Bob ne bi smeo svuda da ostavlja neprocenjivo vredne porodične dragocenosti, zar ne? Glupi Debeli Bob". itd, itd...
Sve u svemu očarana sam knjigom i preporučujem je; Čak i ako vam se ne dopadne, uvek je možete iskoristiti kao podmetač za čašu ili šerpu, ili je pak dati kumovom derištu da je iscepa kad vam dođe u goste.
...pa tako i ja.
Nabasala sam u IPS-u, na knjigu čija se autorka, Lin Tras (Lyne Truss, Talk to the Hand), na veoma duhovit način pozabavila temom o kojoj , što sam starija, sve češće razmišljam. Nakon što je ona SVE rekla, mogla bih mirne duše da prestanem o tome pisati, ali neću. Ona se možda smirila, ali ja nisam.
Evo o čemu se radi:
"Ovo nije knjiga o lepim manirima. Bavi se nepristojnošću savremenog sveta i osećanjem uvređenosti koje nas svakodnevno pogađa dok otkrivamo kako su ljudi danas - uopšteno govoreći - veoma glupi, sebični i bezobzirni.
Lin Tras postavlja pitanje zašto je neotesanost univerzalna tačka paljenja i izučava specifične izvore nepoštovanja, žaleći nad očiglednim kolapsom uljudnosti u svim kontaktima današnjeg društva.
Šta se desilo sa "molim" i "hvala"? Zašto se ljudi u javnosti ponašaju kao da su kod kuće? Šta se dogodilo sa idejom o opštem dobru?" itd, itd,......
Nema opasnosti da ćete čitajući knjigu popraviti svoje loše manire, jer nije edukativna u tom smislu, već ćete se u svakom slučaju zabaviti, čak i ako ne budete razumeli o čemu žena priča.
Nisam se nikad dotakla osetljive teme o tuđoj deci. To sam verovatno potiskivala ostavljajući je za nekakav kraj. Zbog toga sam se obradovala kad sam videla i taj pasus kod Lin Tras, te sam dobila šlagvort koji ću, rekoh, kasnije iskoristiti. Do tad, citiraću Lin:
"...Dok se roditelji iz radničke klase hvale time što brzo mogu da stignu do škole i pritisnu učitelja o tablu, roditelji iz srednje klase provode mnogo vremena razmišljajući o dilemi, "da li je još uvek dozvoljeno koriti tuđu decu?" kršeći ruke u senci najomiljenijeg kineskog zelenila. To je jedna od velikih dilema etikete našeg vremena. Porodica vam dođe u goste i vi očekujete da roditelji kažu:
"Deco, ne zaboravite da je ovo čika Robertov dom i da u njemu ima mnogo lepih stvari koje vam ne pripadaju. Zato vas molimo da budete veoma pažljivi i da ništa ne dirate."
Ali oni to ne čine.
Oni kažu, " Recite zdravo Bobu, dečice. Da, draga, ovo je čovek koga zovemo Debeli Bob, jako pametno što si se toga setila. Razletite se okolo i vidite koliko stvari na slovo "H" možete da skupite za mamu! U redu Fredi, možeš koristiti šrafciger. Ponesite lepljiva pića sa sobom lučići, tako je!"
Ako kasnije ukorite dete zbog lošeg ponašanja, roditelji će se odmah umešati. "Debeli Bob nije želeo da bude grub prema vama. On je samo malo materijalistički nastrojen, što znači da više voli stvari nego ljude. Mi više cenimo ljude nego stvari, zar ne? Sem toga, Debeli Bob ne bi smeo svuda da ostavlja neprocenjivo vredne porodične dragocenosti, zar ne? Glupi Debeli Bob". itd, itd...
Sve u svemu očarana sam knjigom i preporučujem je; Čak i ako vam se ne dopadne, uvek je možete iskoristiti kao podmetač za čašu ili šerpu, ili je pak dati kumovom derištu da je iscepa kad vam dođe u goste.
nije mi bila Imelda Markos, nego sam ovih dana pravila reda svuda po stanu. Moram priznati da sam i sama bila pomalo iznenađena brojem i količinom, a trebao bi mi širokougaoni objektiv da obuhvatim sve. Međutim, našla sam rešenje. Ali to nas ne zanima.
Inače sam veliki fan (i kolekcionar) obuće; Ako nešto treba da se kupi to su uvek cipele. Mnoge od njih su bile moja ljubav na prvi pogled; Da li sam ja frik? Možda.
nije mi bila Imelda Markos, nego sam ovih dana pravila reda svuda po stanu. Moram priznati da sam i sama bila pomalo iznenađena brojem i količinom, a trebao bi mi širokougaoni objektiv da obuhvatim sve. Međutim, našla sam rešenje. Ali to nas ne zanima.
Inače sam veliki fan (i kolekcionar) obuće; Ako nešto treba da se kupi to su uvek cipele. Mnoge od njih su bile moja ljubav na prvi pogled; Da li sam ja frik? Možda.
Uoči 500 različitih detalja
Gledala sam Pinkovu, otaljanu i smućkanu do bizarnosti, parodiju plesa; Stvarno ne mogu da provalim otkud tako nizak kriterijum; Biće da je stoga što nemamo tradiciju, a ispod časti nam je da iskopiramo nekoga ko to zna da radi. Bila bih jednako preneražena i da nisam znala šta su uradili Hrvati i na koji nivo su podigli svoj show i veštinu i umetnost plesa.
Razmišljala sam... Ovi na Pinku su ludi, nema druge, jer sigurno nije u pitanju ograničen budžet, pa da je to razlog jeftinog dizajna scenografije i skaradnih kostima. Kad sam videla da mi se ne pričinjava to što vidim, rešila sam, iako zgrožena, da odgledam do kraja, da bih mogla napisati post, i oporaviti se od šokova, računajući na terapeutsko dejstvo blogovanja.
Na prevelikoj nedizajniranoj sceni, malo ćaprdnuta, ali samozadovoljna voditeljka (poznata po lapsusima), koja se od prošle godine još više ofucala, stalno nešto nesuvislo drobi i tera me da navučem deku do očiju od sramote. Jadnici (uparen anonimus i celebrity) koji su pristali da parodiraju ples, izgledaju kao pokupljeni s konca i konopca; To što nose na sebi su ili doneli sa svog tavana ili u Pinkov fundus treba poslati Trash Busterse. Izgledaju kao Strašila iz Čarobnjaka iz Oza. To, da ne znaju plesati i da se nisu mnogo ni trudili, nije uopšte sporno i komično je samo po sebi. Jakovljević nosi solidno odelo, ali za poslovni sastanak. Ovakav show, NE MOŽE bez smokinga. I večernje haljine za ćaprdnutu (Eh, da je to jedini propust bilo bi još i super) PSS bi trebalo da reaguje na takvu degradaciju plesa. Možda to i ne treba da liči na sportski ples, nego na lokalnu zabavu u Babušnici. Najgore od svega je što u sav taj cirkus upliću neke bolesne ljude i na taj način manipulišu glasovima.
- Filter unosa
- Arhiva
- Blogodak
Blogodak?
Blogodak je vaš pogled na domaću blogosferu. Prijavite se i napravite sopstvenu listu blogova koje pratite.
Podrška
