Svi postovi sa bloga: Moj tzv. život

Leto je, avaj, vreme za putovanja; Opšte je poznata moja antipatija prema histeriji koja nastaje već s početkom proleća kada počinju agresivne reklame za "putovanja iz snova", "nezaboravne provode", "daleke i egzotične destinacije" i bla, bla, bla, bla...
Ma, bez-veze...
Šta ima lepše od toga da sedim u svom komforu, malo slikam, pijem kafice, šetam, idem na Štrand, itd...Na žalost još uvek ne mogu da ukinem putovanja svojoj porodici, niti bi bilo fer da idu sami, pa sam ove godine rešila da idem u inostranstvo, ono pravo, ne u Bosnu ili Hrvatsku, da vidim familiju i zarad moje dušice (koja me je na to nagovorila), da joj pokažem jedan veliki grad (mali deo, u stvari) i njegove zanimljivosti.
Putovati je trebalo avionom,pa sam bila malo anksiozna; Mislim, bila bih ja anksiozna i na trotinetu, jer to više ima veze sa samim putovanjem, nego sa prevoznim sredstvom, jer kad treba da putujem imam osećaj kao da stvari nisu pod mojom kontrolom, kao i osećaj da srljam u nepoznato....
Na gejtu za ukrcavanje bilo je dosta putnika, među njima i jedna koja mi je još u fri šopu upala u oči, jer je neprekidno pričala mobilnim sa slušalicama na ušima, na izafektiranom engleskom (jeee...jee..uaj, yess, urili? , dont sej it, aj kenot bliv...ou? buaj lav...) i mahala rukama, stavljala noge na sedišta, krečila se, čačkala i čistila nešto ispod noktiju i bacala na pod, itd....
"Ova će živeti sto godina...", pomislim, pa me to nekakako uspokoji: Avion u koji se ova ukrca, svakako će preleteti 2000 kilometara, a da se ne sruši, jer je ona po mojoj proceni imala tek tridesetak. No međutim, smiraj nisam onašla odmah ni pored bensedina koji sam krknula za svaki slučaj, jer sam se odmah suočila sa etiketom uznemirujućeg sadržaja na sedištu ispred mog; O tom sadržaju uvek razmišljam kad letim avionom, ne da mi mira i malo me nervira, pa sam jedno vreme, mučeći sebe, analizirala njeno značenje; "Pojasevi za spasavanje su iznad sedišta"; Ček' malo...Čemu odmah o pojasevima za spasavanje? Šta to, molim vas, implicira? Da ćemo morati plivati? S maskama za kiseonik? Pobogu, pa u avionu smo, a ne na brodu, izvesnije je da ćemo padati dole, a ne, šta-ti-ja-znam, plivati, zar ne bi trebalo da nam dodaju i male boce sa kiseonikom i male padobrane u odeljke iznad sedišta i nešto specijalno (mislim da to još nije izmišljeno, ali eto ideja...) da nam zbog pritiska ne popucaju bubne opne i uputstva kako da se zakačimo za nešto, da ne budemo isisani u etar ako pukne prozor ili nešto još gore - otpadne krilo, zapali se rep, pilot zaspi, itd...? A šta ako je ispod beton? Ili drveće? Čemu onda služe šlaufi? Trebalo bi sa bording kartama da nam podele i te padobrančiće. I kacige; Za tvrde podloge. Definitivno. Bilo bi mi stvarno lakše. O tome da rešenja za putnike nema ako se nešto desi u vazduhu, pa je to razlog što nam ne daju padobrančiće - ne želim da razmišljam.
Inače, mislim da sam jedini  putnik koji svaki put, pomno prati stjuardesu koja demonstrira šta treba raditi u slučaju prinudnog sletanja aviona (...kako mrzim te četiri reči).
Sekunde pre uzletanja, dok avion rula pistom punim kapacitetom, uvek imam poriv da pripomognem kao što Fred Kremenko vozi svoj auto, da malo potrčim, jer  imam osećaj da će početi da odskakuje od piste kao oni aviončići iz crtanih filmova, ILI - da povučem crvenu ručicu (koja na žalost, postoji samo u vozovima; (Da li??) za prinudno zaustavljanje i da se uz izvinjenje što ih, eto, remetim, iskrcam napolje. Ništa od toga ne radim, nego u sebi, nastavljam da analiziram unutrašnjost i spoljašnjost aviona svojim stručnim okom, ne bih li utvrdila neke nepravilnosti. Naravno da se svaki put pitam da li su tehničari izvršili detaljan pregled i nadam se da ću u budućnosti videti krila koja se ne mrdaju preterano dok avion leti, i spojena nečim solidnijim od onih zakivaka koji liče na drikere sa teksas košulje. I tako...Povraćam u autu, na brodu imam morsku bolest pa takođe povraćam ili imam migrenu (ali brale, lakše podnosim, jer brod je brod - znam da plivam, ali da letim, to baš ne znam)no, naterana ili priterana da putujem, ipak stižem ponegde. Tako sam dospela, u jednom komadu (zahvaljujući onoj lujki što je čačkala nokte) i na Gatvik, pa odatle, nešto sigurnijim prevoznim sredstvom, i do našeg konačnog odredišta - Londona.
Nastavak ovih dana...


Izdajem stan od 40 m2, na odličnoj lokaciji u centru grada kod Banovine. Stan je na 4. spratu sa liftom koji ne radi, pošto stanari sa donjih spratova nisu zainteresovani da učestvuju u finansiranju popravke, oni se ionako ne penju, a boli ih baš dupe za nas koji se teglimo na treći i četvrti. Stan je istočno orijentisan, svetao i prozračan. Ima odvojenu kuhinju, veliku sobu, prostrano predsoblje i degažman u kome su prostrani garderoberi, i kroz koji se prolazi do kupatila. Kupatilo i kuhinja imaju beo nameštaj i bele pločice. U ostatku stana je dubinski očišćen parket (to sam već odradila juče), boje tamnog hrasta. Stan je okrečen u belo, što doprinosi osećaju čistoće. Od nameštaja su tu kuhinjski elementi koji su upravo u fazi zamene za nove pošto su prethodni rastureni od bojlera koji je procurio, a bivše stanarke (koje su ispale gluplje nego što sam zamišljala) me nisu obavestile na vreme, pa univer izgleda kao raskvašen keks; Zatim su tu sto i dve stolice, malo nagriženi zubima jednog bigla, čiji ga je vlasnik, takođe bivši stanar ostavljao samog, pa se mali bigl zanimao kako je znao i umeo, uglavnom kidanjem sunđera i eko kože, iz sada već bivšeg i bačenog troseda, vrata i ostalog nameštaja; Slavine su po drugi put takođe u fazi zamene, iako je jedna zamenjena u oktobru, ali kad se neko kod kuće poliva olupanim lončetom, onda kako može znati za šta služi tuš??Kupatilo je upravo dekorisano i sve popravke su urađene, postavljene nove slavine, sifoni i lepo dizajnirano ogledalo sa staklenom konzolom i halogenom lampicom od mlečnog stakla. Krevet nije u funkciji, iskidan je, mora da se baci, ali tu je dušek; Dušek ima žute i krvave mrlje, o čijem poreklu ne želim da razmišljam, ali u petak popodne dolazi žena da ga dubinski iščisti, pa će biti kao nov, spreman za vaša nova, maštovita sranja u vidu apstraktnih mrlja;Ima telefonsku liniju, odn. broj. Pozive možete samo da primate, da ne biste pozivali hot-line i učestvovali u nagradnim igrama kao jedna prethodna stanarka, koja iste račune nikad nije platila. Ali to naravno može da se promeni mojom intervencijom u Telekomu, sve zavisi od toga da li ćete mi se dopasti ili ne; Takođe ima TV, bez daljinskog, jer to je stvar koja za podstanare nema ama baš nikakvu vrednost, pa je logično da se po njoj može razmazivati pekmez, ajvar ili kakva druga lepljiva smesa, a kada se polomi, to se logično, ulepi smeđom trakom za kartonske kutije i ne treba oko toga dizati dževu kakvu dižem ja, na sirote podstanare; Postoji kablovska TV i mogućnost priključenja na Internet, pošto je jedna podstanarka na moj zahtev, ipak vratila, "greškom" odnešeni modem. Roletne su takođe popravljene, pa ako želite možete se zabavljati dizanjem i spuštanjem sve dok ponovo ne riknu. Mehanizmi na Vujić prozorima i vratima su takođe popravljeni, ali neka vas to uopšte ne smeta da ih treskate, otvarate i zatvarate do besvesti, uvrćete kvake bez ikakve veze  u svakom pravcu,  osim u onom za koji je namenjen. Zapravo, probajte ono što niko nije do sada: probajte da je iščupate da dokažemo kvalitet, hm?

Kao potencijalni stanari dolaze u obzir:
-Oni koji ne smrde, dakle, redovno se kupaju, i upotrebljavaju dezodorans i čist veš;
Siromašni ste? Nema problema, samo recite i ja ću Vam kupiti sapun i dezodorans, čisto radi svoje bezbednosti, da me ne štipaju oči kada smo u istoj prostoriji, a voda je već u stanu; To će vam biti moj poklon za useljenje.
-Oni koji redovno čiste svoje dlake i ne sapiraju ih u slivnike; Ono koji ne dozvoljavaju da se na umivaoniku i kadi stvara žuta skrama od njihove prljavštine i oni koji svoja govna koja izaseru, iza sebe i operu.
-Oni koji ne bacaju hranu i talog od kafe u toalet, od koga se stvaraju tvrdokorne i smrdljive naslage; Treba znati da  to nije poljski klozet iza kuće na koji su navikli;
-Oni koji ne talože kese sa đubretom na balkonu koje se usled vrućine naduju i iz njih kasnije počnu da vrve crvi, a muve se roje oko njih i ulaze u kuhinju.  
Još jednom za seljačine i seljančure:  
Balkon (итал. balcone, potiče od persijske reči بالكانه (bālkāneh), ali u srpski jezik je ušla iz italijanskog) je izbočena, ograđena, nepokrivena platforma na spratovima građevina; Drže ga konzole ili je ugrađen kao kamena, železno-betonska ili drvena konstrukcija. 

Dakle, to nije druga avlija, u koju se istresa sve i svašta i ostavlja da prirodno istruli. 

-Oni koji krevet koriste za spavanje, odmaranje i slične aktivnosti, a ne za ritanje, bacakanje, skakanje s njega ili u njega;
-Oni koji isti pomeraju s kraja na kraj prostorije, držeći ga istovremeno za uzglavlje i podnožje, jer u protivnom iverica ili drvo puca i ispadaju šarafi.
Naravno, kidati se može i iz čistog zadovoljstva, ali u tom slučaju treba nadoknaditi štetu, ali podstanar koji nadoknađuje štetu - ne postoji.
-Oni koji ne bacaju uloške i kutije od pice ispod kreveta, već u kantu za đubre (čiji se sadržaj nosi u kontejner a ne na gore pomenuti balkon;
-Oni koji znaju šta je to kvaka, odnosno treba da  znaju da to nije naprava iz teretane, te da ima ograničen vek trajanja samo ako je iz petnih žila koriste neuke mrcine;
-Oni kojima ne pada na pamet da iseku deo vrata oko brave ne bi li ugurali ključ - što znači da je poželjan neko sa prosečnim IQ, ili malo više od toga.
-Oni koji znaju šta je m-a-š-i-n-a z-a p-r-a-n-j-e v-e-š-a i koji pojme da ona njihovo vlasništvo i da posle njih ne sledi potop, već treba da je koriste i drugi. Naročito je važno čistiti fijoku u koju se sipa deterdžent (ako znate šta je to) i ne dozvoliti da se unutar rupe u koju ide fijoka, kao i na samoj fijoci stvori zelena i crna plesan, jer je mene posle strah da gurnem ruku unutra da bih to oprala, jer to izgleda zlokobno i bojim se da me nešto ne ujede.

Otkaz sledi automatski u slučaju bilo kakve štete, neplaćanja računa, kašnjenja s kirijom ili poprekih pogleda upućenih meni lično, kao i zbog najmanjeg ispoljavanja netrpeljivosti prema meni.

U svakom slučaju u ovaj stan će (možda) ući humano biće sa shvatanjem da ništa u tom stanu nije njegovo vlasništvo, već da plaća isključivo i samo najam pokretnih i nepokretnih stvari.

Pošto takvo biće ne postoji, a posle 5 godinja rentiranja sam definitivno uverena u to,velika je verovatnoća da ću ovaj tekst odštampati radi šege i deliti potencijalnim javljačima na oglas.

 Jer, brale... .Smučili ste mi se svi vi džiberi, seljanke, smrdljivci, pokvarenjaci, štetočine, prdonje, štrokavci iz raznih vukojebina, koji dolazite ovamo da se na raznim večernjim faksovima domognete diplome i posle mislite da takvi primitivni i polu-pismeni, polažete pravo da vas se naziva akademskim građanima
Dok se ne naučite elementarnoj higijeni, manirima i poštenju, stanujte u vlažnim dvorišnim stanovima ili u svinjcu gde vam je i mesto. 




PS. Ima toga još čega se nisam trenutno setila, ali nema veze, drugi put. Biće dovoljno za sada. Ajd, pa zdravo podstanari.

Dogovor je bio da dođem u šest... Stigla sam u šest i petnaest... Pozvonila sam prvi put i čekala...Čekala...
Znam da ne voliš kad neko uporno zvoni više puta. "To rade nervozni i nestrpljivi ljudi." Pošto nije bilo odgovora, pozvonila sam još jednom, rizikujući da te iznerviram, ali nisam te dugo videla, pa sam bila spremna da istrpim što god budeš imao da mi kažeš. Kako nije bilo odgovora, pozvonila sam i treći put, već ozbiljno zabrinuta; Glas ti je jutros zvučao umorno i ja sad svašta zamišljam, bojim se... Da nisi pao, da nisi zapeo, onesvestio se? Možda si, pak, izašao časom do radnje? Razmišljam...Zakasnila sam samo petnaest minuta, nemoguće da si otišao, nemoguće da se nisi vratio i ako si bio napolju, pa čekao bi me me valjda? Da nisi unutra?
Shvatam.
Idem teška koraka do kuće.
Izvini što sam zakasnila.



Kako ide stvar kada hoćeš da pređeš iz Telenora u Vip, da zadržiš prefiks 063, i promeniš (kupiš)moderniji aparat (vala, dosta je stari i izdržao - 5 godina!)
 Prvo, popunjava se Zahtev za prenos broja; Robot-devojka ti izdeklamuje da ćeš za dva dana (!) dobiti poziv od Telenora i morati "njemu" da potvrdiš svoju nameru da ga napuštaš zauvek i nepovratno; Zatim ćeš dobiti poruku od novog "verenika", koji će te obavestiti kada će se održati "veridba", a to će biti sve u roku od ta dva dana, od potpisivanja famoznog zahteva za prenos broja (neću se više prezivati Telenor, nego Vip, ali ću moći da zadržim i svoje "prezime"). Pribeleži ona mene i za vereničiki poklon u iznosu od takođe famoznog "jednog (1!) dinara (šatro poklanjaju mi, ali ja dajem pare, ali hajde, neću da cepidlačim), tj. telefon, ali na moje iznenađenje, ne da ona meni telefon, već će kaže, to biti nakon što raskrstim sa prethodnim "momkom"; Pa, dobro, pristanem ja... I zbilja...Posle jednog dana javlja Telenor da se miri sa sudbinom, ponudi mi reda radi, popust od 50% na dosadašnje usluge ako sam voljna da ostanem s njim, no ja mu saopštim da sam odluku već donela zbog tih i tih razloga i mi tu završimo divan.
Nazovem VIP-ovku, da se raspitam šta dalje; I ona isto, kao i robot-devojka iz ispostave, ima samo dva tastera za odgovore, koji se aktiviraju na zvuk glasa ili neko pitanje, ali daju samo dva moguća odgovora, te ja ne saznah u čemu je zavrzlama oko uključenja i aparata. Zaputim se u Zmaj Jovinu da vidim ima li humane inteligencije od koje mogu dobiti suvisao odgovor; Mala-robot (ona ista koja mi je prodala govno) kaže da ima neodložan posao, pa me divertuje kod kolege na drugom šalteru; Ja na šalter, troje ispred mene, kad sam došla na red, on me pita da li sam došla da platim račun; Kažem nisam zbog računa već zbog nečeg drugog; Robot- momak me zatim preusmeri ka robot-devojci, a ona me pak, preusmeri ka trećem robotu, koji navodno može da uradi ono što meni treba; Smireno odem do šaltera, kažem da su dva dana istekla, treba mi uključenje i moj novi telefon; Generisani odgovor je glasio da ću biti uključena 30. aprila, između 2 i 4 noću; Ali, kažem ja, to je 5 dana a ne dva kao što mi je rečeno; Pošto i njegova jedina dva tastera daju identična dva generisana odgovora, odustala sam od tog ćoravog posla, pa smo prešli na pitanje  aparata; Dakle, jedva su pronašli rezervisani aparat, popunili smo još dva zahteva, i na kraju svega mi je saopštio da ću 3 meseca biti bez rominga???!!!!Helou?? Zašto mi to niste rekli na samom početku (ovog sranja)? Pa, kao, nemojte da se uzbuđujete (?) Možete uplatiti 4500 hiljade i biti uključeni odmah..Fak, fak, fak... Pa mislim, ok, staviću grčku karticu, pa gotovo; E, ali ne može! Verenik se pobrinuo da posle veridbe nema švrljanja po drugim mrežama: TELEFON FUNKCIONIŠE SAMO SA VIP KARTICOM!!! Odlepila sam načisto...Ne možete ni da vratite telefon, jer ste malopre upravo potpisali ugovor koji traje izvesno vreme, ne usudih se da pitam koje, kad već ne čitam ugovore; Dalje, kaže ovaj (napredniji) robot (4 tastera!) možete, naravno, DEKODIRATI telefon, ALI ONDA GUBITE PRAVO NA GARANCIJU! A dekodiranje ću dobiti po drugarskoj ceni od 2000 dinara!!!
Pa, JUPI!!!
Kakav dil sam napravila, stvarno sam genije.


Poseban je trenutak, kada ti neko potpuno nepoznat kaže da si mu ulepšao dan....
Dozlogrdilo mi da stojim u pošti, pa da bih ubrzala stvar jer mi Telenor već diše za vratom, reko' idem u banku spremna da platim njihove bezobrazne provizije; Kad ja tamo, a portir na vrata, sa gde'sti pošla isturenom bradom i pitanjem u očima; Pokažem na vrata gde piše od kad do kad smem da uđem, jel' već čet'ri? Oćel' autobus da vam pobegne il' šta? Kaže mudrijaš ma nije, nego zavisi od količine uplatnica koje imaš, jer su već u niskom startu za tutanj s posla; Ja reko', manemoj, a koji je limit?? Dok je obrađivao pitanje u portirskoj glavudži,  prođem mu ispod pazuha na PRAZAN šalter. Priđem, dobardan, kažem, a mrcina me kobajagi ne konstatuje, broji kintu, slaže papirčine, maltinisam rekla šta radi; Poluspuštenih kapaka ne gledajući me i ne mičući usnama prolaprda: Kolko? (Koliko  ih imam, uplatnica. prim.prev.) Molim? A-ha, čet'ri...Mrcina obesi facu, lizne prstekanje i naljušti mi četiri opšte; Proturi ih kroz okance, a ja sve ne verujem; Reko' ŠTA JE OVO?  Koza je naravno čula razgovor s portirom, pa da bi me kaznila što dolazim POLA SATA pre kraja njenog svetog radnog vremena i da bi se naslađivala dok ja žvrljam i prepisujem, pokušala je da mi uvali ono što ona treba da uradi. Pazi, da prepisujem podatke za Informatiku, Struju, SBB(mafiju) i Telenor?! Boleće me baš pedu da se bečim i još bez naočara! Vurim te uplatnice u pravcu iz kog su stigle, one se razlete ko leci iz aviona, a ja se još i izbečim se na nju:  JA DA VAM POPUNJAVAM UPLATNICE  ZA TU DEBELU PROVIZIJU ŠTO VAM PLAĆAM, ZNAČI NIKAD! POBEDILI STE, KONAČNO MOŽETE KUĆI.


Pred Novu Godinu smo najzad kupili novi TV, pa smo pozvali SBB da nam uvedu digitalni signal. SBB je poslao Tupana i Glupana da obave taj delikatan i komplikovan posao. Tupanovo znanje o elektronici svodilo se na  udevanje i izdevanje utičnica i pomno praćenje zrikavim okicama i jezikom u uglu usta, kad će se pojaviti slika na ekranu. Kad se slika najzad pojavila razvukao je debilni osmeh (osmeh?!) preko glupe face, kao retard koga pohvali tutor u ludari. S druge strane, Glupan je bio zadužen da provuče četvrtasti kabel od DVD-a kroz okruglu rupu na poleđini moje skupocene media-komode  od punog drveta; Očito da mu u SBB-u nisu davali didaktičke slagalice sličnog tipa, jer sam posle nekog vremena od početka njegovog petljanja, na koje nisam obraćala previše pažnje, čula neobičan ritmičan zvuk škripuckanja; Bingo! Glupanu je sinula ideja da istesteriše rupu, ne bi li je prepravio u četvrtastu!!!! Kad sam dreknula pitanje na njega, on se sav sneveselio verovatno misleći da sada definitivno neće moći da razreši taj rebus. Stvar je ponovo uzeo u svoje ruke Tupan, prespojio jedno na drugo, izvrnuo levu džeksnu na desnu, a desnu na levu i objavio da je posao gotov. Ostalo je samo da falsifikujem potpis nosioca prava na to njihovo sranje i Tupan i Glupan su veselo izašli ostavljajući za sobom nesnošljiv smrad na znoj-sardine-beli luk-smrdljivenoge.
Posle nedelju dana, usrani dekoder više nije davao znake života. Umesto zelene, sijala je samo crvena sijalica. Misleći da mi nešto ne znamo, menjali smo baterije, probavali razne uglove prebacivanja signala sa daljnskog, psovali ga, kuckali, i šta ti ja znam...Bez rezultata. Susprezala sam svoju poganu narav koja dolazi do izražaja u sličnim situacijama, koliko god sam mogla, a onda sam zvala čoveka koji ZNA. ČOVEK-KOJI-ZNA potvrdio je ono u šta sam sumnjala od samog početka, tj da je dekoder govnjiv, usran, polovan i dr...Pozvala sam stoku iz SBB-a, rekla da mogu da dođu po svoj dekoder i tražila da odmah, SMESTA raskinemo ugovor. Ali ne može smesta, već moraš, naravno, da odstepuješ na ovsenoj kaši, popaseš naramak sena, tri puta optrčiš oko crkve, uletiš sa ličnom kartom, uglancaš dekoder, ukrasiš  kutiju, uzmeš taksi, odeš u filijalu, pokloniš se mrcini na šalteru i onda možda...Ako te posluži sreća...A da mi refundiraju tri meseca NEgledanja usranog digitalnog kanala? Mda...
Zahvalnost Japanu možete pokazati na milion raznih primitivnih načina. Mene raduje što sam se uverila da sam bila u pravu...
pazi šta sam našla, tražeći gedžet sa mesečevim menama, na google gedžetima, dakle, šokirana sam...

...nemaju pameti ni koliko kokoš koja trči i sere po dvorištu...Tako i oni: trče po svetu, seru, zapišavaju i truju druge ljude bukvalno i figurativno...
blogodak blog

Blogodak?

Blogodak je vaš pogled na domaću blogosferu. Prijavite se i napravite sopstvenu listu blogova koje pratite.

O projektu

Podrška

MyCity.rs

DevProTalk

Duhovi iz Palmotićeve 37