Svi postovi sa bloga: Moj tzv. život
Mislim, Sugar Kane, da treba da pozdravimo mog posetioca I da ga lepo tretiramo, da ne ode! :-))
Najpoznatija buvlja pijaca u Porte de Clignancourt, zvana Les Puces de Saint-Ouen, ali je svi zovu Les Puces (Buve).paris perfect
ovde sam bila...
Portobello
a ovde ću tek da odem...
Normal 0 false false false MicrosoftInternetExplorer4 /* Style Definitions */ table.MsoNormalTable {mso-style-name:"Table Normal"; mso-tstyle-rowband-size:0; mso-tstyle-colband-size:0; mso-style-noshow:yes; mso-style-parent:""; mso-padding-alt:0in 5.4pt 0in 5.4pt; mso-para-margin:0in; mso-para-margin-bottom:.0001pt; mso-pagination:widow-orphan; font-size:10.0pt; font-family:"Times New Roman"; mso-ansi-language:#0400; mso-fareast-language:#0400; mso-bidi-language:#0400;}
Radi eksperimenta, da bih videla kako stvari stoje na tržištu i na kakve smicalice da se pripremim u ovom periodu, otišla sam poslovno u jednu galeriju. Poslovno znači da sam ja slikar, a oni imaju prostor. Unapred sam rešila da ću biti fina i pristojna, da ću im, iako su možda totalni ignoranti, dozvoliti da ocenjuju i komentarišu moje radove, da se neću iznervirati, izvređati ih i tresnuti vratima kad budem izlazila. Nisam očekivala bog-zna-šta. To sam i dobila. Klasika: Unutra, sa visoke platforme, dočekala me gazdaričina sestra. Videlo se odmah da drži istoriju umetnosti u malom prstu. Na zidovima, pretežno jadna komercijala, ali nisam gadljiva, pa bih pristala na kompromis. Pregovara sa nekakvim čikom, o porudžbini za, verovatno, ikonu. Vajka se čika koliko će čekati da bude gotovo. U tom ulazi i gazdarica; Onaj tip žene kojoj muž otvori “tako nešto fino, nešto baš za ženu”, npr. galeriju da se malo zanima u svojoj dokonosti. Vidim “iz aviona” šta me čeka. Taman sam uzela vazduh, kad me preseče pošto joj se jako žuri. Misli da sam verovatno ovde zato što mi se sviđa prostor, jer kod njih mnogi umetnici svraćaju iz istog razloga.(Koje budale, vide galeriju, pa bi da izlažu! C,c,c, baš glupo od njih). Mislila sam da još nešto kažem, da se dogovorimo za neki drugi put ili nešto drugo, ali sam odustala, jer joj se tog časa upalio senzor za keš; Kaže, kod njih nema ništa džabe; Da bi izlagao u tako finoj galeriji moraš da platiš zakup prostora u iznosu od 350 eura DNEVNO. Koja arogancija i halavost! Dakle kad završim kolaže, odštampam one digitalne, opremim ih, odštampam katalog, pozivnice, nabavim sve što je potrebno za koktel i kad poslednji gost ode, ja mogu samo da pokupim radove i da ih odnesem, a da nisam imala priliku nijedan da prodam. Ili da ih ostavim u galeriji na deset dana i keširam 3500 eura, ili na 30 dana za 10.500 eura, hm? Baš nešto razmišljam...
E, znam da ne treba srati tamo gde jedeš, ali nema šanse da ću ćutati kad me nešto iznervira, šta god to bilo; Ako baš poludim, prodaću moj mali stančić i otvoriti sebi galeriju!
A moji kolaži? Ma, bolje im je i kod kuće, nego makar-gde.
Ceo razgovor trajao je kraće nego što mi je trebalo da ovo napišem, svega 2-3 minuta.
Najviše od svega mrzim kad mi neko stran zalazi u intimni prostor. Fizički ili figurativno, svejedno. Juče sam zamolila koleginicu s posla (znate tu sortu? Ne? Blago vama.) da mi pozajmi mobilni za kratak poziv. Pozovem svoj stan i pozovem blisku osobu. Instinktivno obrišem zadnji poziv upućen u stan i moram priznati, malo me je grizla savest zbog toga (ne zadugo). Međutim, kako se dogodilo da ona ipak sačuva taj broj ostaće misterija za mene. Uglavnom, stignem kući, raskomotim se, u tom zvoni telefon, kad ono ona! U prvi mah se nisam ni iznenadila; Kako koristiš i fiksni i mobilni, nekad ne možeš odmah da se sabereš – na koji u stvari pričaš! Tek kad sam spustila slušalicu i premotala razgovor u nazad, shvatila sam da je ona htela samo da „overi“ broj, što sam zaključila po besmislenom pitanju koje mi je postavila! Od kako sam u ovoj firmi, prosto, ne dam privatni broj telefona, jer ovi ljudi nemaju meru u svojoj nasrtljivosti na tuđu privatnost. Da ne govorim o tome koliko puta su me zvali na mobilni i u koje sve doba dana, pri ulasku u ordinaciju, dok jedem, na dečji rođendan, u WC, za vreme praznika i gde i kada sve ne. Odvratni su mi. o-d-v-r-a-t-n-i.
verujte bez šale
otvara se blog
za blogere male."
Izvesni blogeri ispucavaju nagomilanu mržnju i agresiju, na kako oni kažu, SVOM blogu; Bude tu i duhovitih tekstova, ali ovo prvo preovladava i stalno se bakću s politikom, što mi je toliko dosadno da hoću da umrem; Čudno je i kako se nekako poistovećuju i intimiziraju sa nečim neživim kao što je to blog. Oni bi takođe, da budu popularni i „interaktivni“, ali ne daj Bože da imaš drugačije mišljenje; Sledi okrutna jezuitska ekskomunikacija (kakva bi druga mogla i biti, ako je jezuitska), a bilo bi i inkvizicije da nas zakon ne štiti od tako nečeg primitivnog; Imaju neobično shvatanje demokratije, na koju nekako polažu suviše prava; Stalno dele lekcije o demokratičnosti u ovoj „odvrrrrratnoj“ zemlji; Ponekad se toliko „srozavaju“, da ismejavaju nečiji fizički izgled, i dr. Njihovi sledbenici bi bili smešni da nisu toliko patetični. Neodoljivo me svaki put podsete na "Pačju školu"!
"Svi pačići došli
kao đaci stoje
stari patak metnuo
naočare svoje. "
Na zadatu temu im postavi zadatak (post) i onda oni poslušno gaču. Sve pršti od utrkivanja čije će mišljenje biti najbliže mišljenju gazde bloga; Svi se međusobno biskaju, kao giboni u doba parenja; Često bude i sledbenika koji ne uoče Gazdinu ironiju ili sarkazam, pa umesto niz, oni poteraju uz dlaku :-)) Jadni.
"Učio ih , učio
od srede do petka
al' se nisu makli
dalje od početka."
"Ništa više ne nauči
pačurlija ta
nego što je pre znala:
"pa-pa-pa".
Ovih dana i meseci otkrivam nešto kroz šta sam, eto, davno prošla, kada nikoga nije zanimalo, čak šta više, nisam o tome preterano ni pričala jer sam izgledala malo blesava što verujem u nekakvu “alternativu”; Sad su mi malo dosadni ovi novi “alternativci” a i malo mi je sve to post festum; Pogotovo što su nadobudni i pretenciozni i “uzvišeni” da me muka hvata kad ih slušam; neproživljena pubertetska zaluđenost istočnjačkom filozofijom, akupunkturom, homeopatijom, tha- chijem, refleksologijom, tibetanskim sound healing-om, jogom, i dr.
je kao propuštena faza u odrastanju, nepreležana dečja bolest, kad moraš da prođeš svoju hippie, punk, i rock fazu, pročitaš Sidartu, Igru staklenih perli ili (spooky) Kastanedu (Neko ko je prirodno lud, ovo poslednje treba da izbegava). Ili je to nedostatak drugog životnog sadržaja.
Naravno, ne mislim da je lepljenje krastavaca po licu sva korist alternativne medicine, niti su predavanja o samopomoći Sveto pismo. Samo kažem da je sve iz toga izvedeno. To mi je sada prilično dosadno, jer ne volim krajnosti. Svi kao da su poludeli: ker ko ne ne jede musli ili ne upražnjava meditaciju! Ma hajde?! Pomodarstvo je uvek bilo prisutno u našoj maloj palanci, pa nas nije zaobišlo ni ovaj put; Tako je i sa, npr. najlon pijacom; Pre dvadeset godina, tamo su išle babe, Cigani i mi, lude žene, koje su kupovale, bljak – polovne stvari. A sad, da ne poveruješ; Sve one “fine” koje su samo novo nosile, ponašaju se kao piljarke, galame, otimaju se za krpe, svađaju se, pljuju se po pijaci kao prostakuše. Nema čovek više kuda da se skloni od njih. Samo čekam kad će neka od njih da otvori Second Hand Shop, dok su se sa mojim, od pre 15 godina ismejavale. Inače, otvorila sam ga sva srećna po povratku iz Londona gde ih je bilo na svakom koraku, a zatvorila sam ga jer nije bilo kupaca. Gde ćeš ti žvaku da prodaš seljaku.
A propos odeće, primetila sam još jednu interesantnu stvar, a u kontekstu prelaska sa materijalnog i tako frivolnog na “viši mentalni nivo”; Jedna radnja sa pomodnim skupim krpama je iznenada promenila namenu. Ne znam ko je vlasnik, ali je očito prešao-la na, ni manje ni više – ikone! Takođe, dva pasaža niže, devojka u butiku mi reče da je po nagovoru svog “duhovnika” počela da radi, odnosno hekla i štrika.( Umalo nisam pukla od smeha! Pa mi se vraćamo kroz vreme! Žene su stvarno tupave) Butikašice su se predale “duhovnicima”, kupovaćemo na Naylonu, ješćemo musli i spanać, letovaćemo u Hare Krišna hramu ili za one plićeg džepa Yoga retreat na Hvaru (how classy!) (i nju je uhvatilo!!!bas je originalna) i upražnjavati tantrički seks i hidrokolon terapiju? Ma dajte....
PS. Moram ovo da napišem; Pričala mi Tanja (eh,koja) o nekakvom nadrndanom učitelju joge, koji je po svemu sudeći duboko zabrazdio u svojoj veri, a koji preporučuje “čišćenje” kako on to kaže, koju sprovodi navodno na sebi, možda ženi, a i deci! Navodno, ispira decu. Sad, šta ispira đavo će ga znati; Valjda ne i guzicu?? Trebalo bi mu pregledati glavu ako to radi. Ljudi baš znaju da polude i da idu u krajnosti.
Kuća koje više nema bila je postavljena tako da je jedan ulaz iz bašte, okrenut na ulicu Laze Telečkog 28, prozori spavaće, dnevne i salona na Miletićevu, a glavni ulaz, ujakova soba i još jedan prozor od salona, na Trifkovićev trg. Terasa u dvorištu, šimšir duž staza od ciglica, hortenzije u hladovini pokraj zida; To je bio raj. Tu sam živela godinama, u stvari skoro od rođenja (sa prekidima koji su mi teško padali); Baba i deda su me doveli kad sam imala nekoliko meseci; Bili su stvarno neviđeni: koji bi baba i deda doveli bebu i ustajali zbog nje noćima?! Obožavala sam moju baku, dedu pamtim u par slika i po slatkastom mirisu duvana za lule. Obožavala sam i to mesto gde je ona živela. Bilo je tako lepo, kao da je začarano; Kad zatvorim oči mogu da udjem u svaku prostoriju, pamtim svaku i najsitniju pojedinost koja se nalazila unutra po sobama i napolju u bašti; Znam kako su škripala staklena vrata od trpezarije, kakav zvuk je proizvodila mesingana kvaka na njima; znam ulegnuće u parketu na prelazu iz kupatila u spavaću sobu; vidim peskirani prozor od svetlarnika u kupatilu, pamtim gde je otpala farba sa zida i kako je izguljena bila drvenarija spolja; Znala bih i sada gde da kročim, a da parket ne zaškripi, kako da bešumno otvorim svaku komodu, a da baka ne čuje kako “cunjam”; Znam kako je čarobno izgledao salon pod popodnevnim zracima letnjeg sunca i kako je svetla spavaća soba pre podne; Znam sta je stajalo po ormarima, mislim o tome tek da se preslišam - da ne zaboravim fotografije u ladicama, miris starog namestaja, mebl štofa, dezena zavesa, moleraja, bakine kofere, kapute, njene haljine, moje stare igračke, dedine knjige, lulu i kućni ogrtač, crno –beli Grundigov televizor; Ujakovu sobu, stari radio lampaš, njegove zastavice fudbalskih klubova, pisma “obožavateljki” koja sam krišom čitala, zauvek ostavljena u jednoj od njegovih fijoka, jedno i drugo predsoblje, pa velika vrata...iza njih sneg, drveće crno od vlage i dolaze gosti...sećam se. Crni bakelitni telefon...kuhinja i bela kaljeva peć...špajz i u njemu police, a na policama stelaž-štrafte, tegle sa kompotom od bresaka, krušaka i slatkim od ruža, krastavci i paprike, a na svakoj tegli ukras od krep-papira u boji; Odmah preko puta (Sineoptik), u Laze Telečkog, živela je gospodja Rogulja, a na uglu njene kuće u podrumu mehaničarska radionica u kojoj je bog-sveti-zna-šta, radio Cigan Šaban :-)) Šaban se dao nagovarati, da s vremena na vreme navrati do nas kad nisam htela da pojedem ručak ili riblje ulje; Rečenica Doći će Šaban da te odvede i baci u Dunav (udunav!), radila je radnju, pa sam jela kao za opkladu sve što mi prinesu. U kući broj 26, živeli su Kišovi sa svojom divnom belom spavaćom sobom u oltdojč stilu; Do njih gospođa Jelena Palamarčuk i njen sustanar gos'n Olah. Tetka Jelena je imala modni salon u suterenu. Šila mi je haljine za Vrbicu od teget somota sa belim “bubi” kragnama, “caknicama” i karnerima; "Legenda" kaže da joj je svojevremeno u posete dolazio čuveni doktor Ilić. Doktorova kuća sada je muzej grada Novog Sada; "Udešenu" u garderobu iz tetka Jeleninog salona, vodila me je baka u zabavište u ulici Lukijana Mušickog. Do Palamarčukovih, živela je tetka Olga, bakina najbolja prijateljica i njen muž Ivan Rus. Sa njihovim unukama sam se igrala u dvorištu. Imali su puno sustanara, nasleđe iz posleratnog doba; Među njima i jedna baba Elza. Svaki put kad me vidi štipala mi je obraze i ponavljala Verice mala,(kao, ista sam na mamu) mala Verica, Verice mala, mala Verice, i tako do besvesti; Ulica je dugo vremena imala kaldrmu što nije nikome smetako jer nije bilo skoro nikakvih vozila. U ulicu je zalazio samo fijaker doktora Krstića, službeni auto mog dede i – ledar. Niko nije imao frižider, pa je ledar raznosio led kojim se hrana hladila u posebnim sanducima za led. Jedan takav imala je i moja baka u njenom čudesnom špajzu. Tu su živeli još i Maksa (nekadašnji Maks market)i njegova sestra, malo dalje Dunjin ujak i mati, zatim otac Marka Trbojevića, za koga moja mama kaže da je bio lep kao Belmondo. Njihova terasa bila je tamo gde je sad kaffe Garden. Gospođa Gavanska tek je nedavno prodala kuću skorojeviću, da napravi kaffe kako-se-zvaše onaj što izgleda kao biblioteka. Mica Genova, još jedna bakina prijateljice imala je divan stan pored kuće gde je nekad bio Pan radio, a u sivoj zgradi koja je gledala u prozore naše spavaće sobe, gospođa Dima; Gospođa Dima je na bračno putovaje išla sa 44 kofera i to na krstarenje Mediteranom; Znala sam i druge glamurozne detalje, ali sam ih zaboravila; Šteta, pošto više ne mogu da je pitam. Od starih stanara nema skor nikoga ko još živi u toj ulici, pa čak ni u okolnim ulicama. Sada tu žive neki drugi divlji ljudi koji misle da je vreme počelo kad su oni pristigli.
PS. a svega ovog sam se setila kad sam pre neki dan krenula autom u Miletićevu iz pravca Žitnog trga i skoro nastradala, jer sam jedva shvatila o čemu se radi u tom magnovenju; PROMENILI SU SMER!!!! Od kad znam za sebe smer je uvek bio isti: kroz Miletićevu se ULAZILO a kroz Njegoševu IZLAZILO; Veoma sam radoznala da saznam, da li je to smislio neko ko je ikad živeo u centru, ili neki mudrijaš sa periferije Novog Sada ili možda Beograda, Sarajeva? možda Niša? Podgorice?
Osim mojih starih, proverenih drugarica kojih je svega nekoliko, družila sam se i sa drugim ženskim osobama;
Njih je bilo mnogo više, ali se brzo zaboravljaju.
Dolazile su i odlazile kao Meri Popinsice, sa naletima raznih strujanja - s promenom posla, stana, godišnjeg doba, zabavišta, škole, momka, kozmetičara, statusa, itd;
Ove druge bi trebalo da imaju negde na sebi nekakvu etiketu, ne mora da bude upadljiva, nešto sasvim diskretno, samo da vidljivo piše: OBAVEZNO PROČITAJ UPUTSTVO ZA UPOTREBU, jer s njima je sve komplikovano - šta god da uradiš imaš utisak je da je pogrešno!
Brushalter drugarice – nezamenjive.
zavidne pametnjakovićke Delimično otvorene, a iskrenost se ne podrazumeva, u smislu da ulepšavaju detalje iz svog života;
u stanju su da neprekidno pričaju, kao da uživaju u boji sopstvenog glasa, ali samo o sebi. ili dozvole da ti svoje ispričaš tako da više ne možeš da ublažiš ili promeniš verziju, pa onda one nastupaju sa svojim savršenstvima od života; Npr:
„...ups, ja se zapričala, sad neću stići da čujem šta si htela cele nedelje da mi ispričaš pošto moram da krenem
„...Znam kako ti je, kao kad sam ja kroz isto to prošla pre dve godine, sad ću ti sve ispričati ispočetka....“
„...malo si se udebljala, hm?..
„ ...i ja isto, samo ne u tolikoj meri...“
a deca:
„....ona to radi samo kad je nervozna...“
„....a on je duša od deteta, nikoga nije tako jako ujeo, ne znam šta mu je danas..“
„....moja deca se nikad nisu tako kreveljila...“
„....npr. tvoj muž se meni lično ne dopada...“
„...a dete ti je ista na oca...“
Takve sve najbolje znaju, sport, politiku, tračeve, ko se s kim, kada i kako švalera, ko gde kupuje, šta kupuje, imovinsko stanje, porodično stablo, nasledne i preležane bolesti, fobije, itd.
U svakom slučaju posle razgovora potpuno se izmoždiš i odeš sav isceđen.
Lek: Nema leka
Lukave šmizle O sebi skoro nikad ništa ne govore, a i ako to čine, to su sasvim beznačajne gluposti (obično pričaju o vremenu i plavim slonovima, tepaju kao male devojčice, prave grimase, afektiraju i prenemažu se) ali su veoma otvorene za iščačkavanje detalja iz tuđeg života jer tako imaju mogućnost da manipulišu i da se osećaju superiorno. Suvišno je reći da one nikad nemaju problema, a i kad imaju šatro „nikoga ne žele da opterećuju njima“
One dražesno klimaju glavom dok im se poveravaš, da skoro poveruješ da ih je briga;
Takođe, ova vrsta je veoma osetljiva i sklona da po svaku cenu brani svoj integritet, dok bi sa tvojim brisale pod; Mogu se prepoznati po tome što obično nesvesno počinju da koketiraju čim je neki muškarac u blizini; Odmah nastoje da te diskredituju i bace u peti plan npr. „...hm, ona je zauzeta...“ ili „...nju to ne zanima, ona voli...“ „...nju ne moraš voziti, ona tu blizu stanuje...“ sve u svemu ponašaju se kao da odjednom ne postojiš, okrenu ti leđa i samo što te jednom nogom ne sruše sa stolice, dok trepcu okicama, okrenute ka tipu. U stanju su da te ostave na sred ulice, u nepoznatom gradu ili na plaži i otperjaše za frajerom, jer tu stupa na scenu njen nepovredivi integritet, odnosno – ona radi što ona hoće, and what is your problem??
Lek: Nema opuštanja, stalno si u čeki.
Kraljice psiho-drame One deluju savršeno normalno, jedno vreme čak imaš osećaj kao da si našla srodnu dušu; Znaju da saslušaju i možeš u njihovom društvu potpuno da se opustiš; Druženje može da traje i godinama, a da ne primetiš ništa sumnjivo; One te dugo truju svojim problemima, da bi se posle ili napravile blesave, ili te ostavile kao poslednju krpu. Jednog dana samo nestanu iz tvog života kao da ih nikad nije ni bilo.Tako jedno vreme živiš u rebusu, pitajući se - šta se za ime sveta dogodilo? Preispituješ se, prevrćeš celu stvar s jedne na drugu stranu, mućkaš, ali ne dolaziš ni do kakvog rezultata.
Razlog je verovatno užasno glup, a možda i ne postoji; Možda ste upotrebili (ah,)pogrešnu reč ili gest, nedovoljno sati preslušavali njene jadikovke, ili je prosto ljubomorna; Kad bismo znali njene razloge – ne bismo je zvali Psiho-drama queen!
Lek: Fuck them!
Part-time eskort mudrijašice Kad nemaju društvo za izlazak, onda su sušta ljubaznost: insistiraće da dođe svojim autom, biraćeš mesto gde ćete posle pozorišne predstave popiti piće, odvešće te kući i najljubaznije se pozdraviti. Posle toga se neće javljati sve dok joj tvoje eskort usluge ne budu opet potrebne. Površne su i nisu ni za šta, osim da ti pokupe kaput iz garderobe posle predstave.
Lek: Ići sam bilo gde ili čekati jednu od brushalter – drugarica.
Blogodak?
Blogodak je vaš pogled na domaću blogosferu. Prijavite se i napravite sopstvenu listu blogova koje pratite.
Podrška
