Čudna je priča/veza između ljudi i prozora. Taj okvir, 60×120 ili koliko vec. Svaki prozor ima svoju priču i svaki čovek vidi nešto drugo.
Trenutno gledam, tj odgledah jedna besna kola kako prodjoše.
Momka koji zegledan u mobilni polako hodi ka nekom vremensko/prostornom cilju.
Videh jednu curicu, klasično obučenu s torbicom o ramenu kako žustro zamiče.
Nije problem što vidim, već šta, kako i gde.
Prvo su mali, sićušni, sabijeni. Liče na zgaženu konzervu. U jednom trenutku se izdužuju, da budem precizniji, trup se izdužuje i poprima neverovatnu formu. Gotovo celo telo se pretvara u trup. Još je čudnija glava, mala, koncentrisana oko očiju, gotovo neprimenta.
Svaki prozor je ram vremena, zarobljen trenutak.
Setih se samo svih onih staraca koji bleje kroz prozorska okna, ogovaraju komšiluk. Broje momke, devojke koje dovodite. Gledaju u komšijski kazan i broje flaše rakije, litrice vina. Broje teglice džema, slatka, krastavčića i slično.
Tužno je to. Toliko su usamljeni u svom svetu da prosto moraju da kradu tuđ da bi bar na trenutak zaboravili čamotinju svog.
Koliko puta ste ugledali nekog na bolničkom prozoru? Neku malu devojčicu ili pak nekog starkelja? Možda bi njoj i mahnuli i nagnali na osmeh, možda. Starkelja bi pogledali i moždra na trenutak žalili. Negde iz podsvesti se javlja; ma mator je on, vreme mu je. O njoj bi možda pomislili kako je mlada i kako se sudbina ružno poigrala njome.
Ili neki prozor poslovne zgrade, visoke, pedesetospratnica, vidljiv je samo sa unutrašnje strane. Spolja izgleda kao tamno sivo ogledalo, totalno istinito. Šta se vidi sa tog sprata? Druge zgrade, drugi zarobljenici, mali ljudi, poput velike reke insekata bezglavo jure. Totalno ništavni, malim lai da dignu pogled da zastanu. Da shvate. Da shvate taj čudesni dar života, da se malo obazru oko sebe i ugledaju druge. Druge sebe, druge ja koji bezglavo jure.
Možda je lakše juriti i pretvarati se da negde stižemo?
Ko zna? Ja ne
A opet ona mala devojčica je izašla, ne kao što ste pomislili da udahne vazduh koliko da udahne život. Da oseti ono ljuljuškanje grana, da se nasmeje cvetu, da odgleda dve bakice kako tromo gegaju.
Uvek sam se pitao ko koga tu drži? Nekako uvek izgledaju isuviše kljekavo i slabo. Možda je poenta u zajedničkoj borbi i veri medjusobnoj?
Ko zna? Ja ne
Inspiracija ponestaje, dve poruke čekaju na mobilnom. Ostaje samo za kraj:
Pade mi nešto na pamet, dal na urni ili na grobu al jedno prozorče da ostavim. Nek se pitaju ko koga tu gleda
Spartak, 18.09h 19.09.2008 Gledajući kroz prozor
