Dakle, želim samo da na kraju ove nastupajuće neću morati da kažem "E samo kad je prošla, ne ponovila se!"
Dakle, želim samo da na kraju ove nastupajuće neću morati da kažem "E samo kad je prošla, ne ponovila se!"
Svi postovi sa bloga: Autostoperska ponderovanja
Dakle, želim samo da na kraju ove nastupajuće neću morati da kažem "E samo kad je prošla, ne ponovila se!"
I to su obično ljudi iz, tako nesrećno nazvane, klase "mali"... Ne primeti ih čovek nikad, oni ne dižu prašinu, ne buču, ne talasaju. Oni žive svoj život, rade, imaju porodicu, trpe i ne smaraju druge.
Takvi ljudi ne znaju da se naljute, da zamere, da nanesu bol ili patnju, znaju samo da to sve istrpe i podnesu.
I onda iznenada, nenadano, nekom podmuklom bolešću koja je verovatno uzrokovana svim onim negativnim stvarima koje nose sa sobom da ne bi drugi morali, ta osoba ode... I ostavi rupu... Veliku...
I tek tada, kada u umornim i uplakanim očima njihove dece vidimo pogled te osobe, setimo se koliko su bili ljudi i koliko nama fali za tako nešto...
Počivaj u miru komšija, mnogi drugi da žive stotinama godina ne bi mogli da učine dobra koliko si ti za svoj vek...
Aćimović Darko - Pajo
1981 - 2011
A kako pravog prijatelja prepoznati? Pa, svakako da nije lako, ali ako se pitate da li vam je neko prijatelj ili nije, onda najverovatnije nije... ili nije još... Takođe, prijatelja ne možete analizirati, proučavati ili testirati, on je tu, takakv kakav jeste, sa svim manama i vrlinama i vi ga takvog prihvatate, a ako nije tako onda vam to nije prijatelj već poznanik ili kolega ili nešto slično... Prijatelji su, kao uostalom i ljudi, često posejani, ali retko niču, stoga, ako imate prijatelja to je samim tim bogatstvo, ali vam neću reći da ga čuvate, jer, ako je prijateljstvo pravo, ono ne može tako lako biti prekinuto ili ugašeno...
A čemu prijatelji služe? Ama baš ničemu, prijatelje ne možete koristiti kao neku alatku kada vam se ćefne pa ih posle vratiti na mesto. Ne, oni su tu za vas kada vam zaista trebaju i najčešće nećete morati ni da objašanjavate previše kakva vam pomoć treba. Oni su tu da sa vama podele dobro i zlo. Da se smeju kada se i vama smeje, plaču, kada vam se plače i da ćute sa vama ako su reči postale suvišne. Prijatelji su tu da vam pruže ruku onda kada gubite svaku nadu i da samo klimnu glavom kada niste u stanju ni da kažete hvala. Prijatelj je tu da se pobrine da svi delići budu na broju kada se jednostavno razbijete i raspadnete, da vam pomogne da se skupite, da vas podseti na razlog i smisao... I što je najbolje prijatelj ima dejstvo i na daljinu! Ne mora čak ni da bude pored vas, ne morate čak ni da ga čujete. Dovoljno je da vam pošalje nekoliko reči i da vam bude lakše, dovoljno je da znate da postoji...
Nedavno sam pogledao oko sebe i pokušao da izbrojim koliko prijatelja imam. Bili su dovoljni prsti jedne ruke. Prijatelji za koje sam siguran da bi stali uz mene kao što bih i ja stao uz njih. Jeste, nema ih mnogo, ali ipak znam da sam neizmerno bogat...
Već posle nekoliko minuta bilo im je jasno kuda ovaj razgovor vodi. Njegove reči bile su vrlo sugestivne, mada do te mere dvosmislene da niko sem njih dvoje ne bi mogao razumeti o čemu se, u stvari, priča. Svakom novom rečenicom opijao je svoju sagovornicu i sve više je uvlačio u svoj svet, posebno napravljen i prilagođen samo njoj, ali svet u kome je on, ipak, suvereni vladar. Tonula je sve dublje, u blaženstvo osećanja prosutih pred nju, nemoćna da se odupre stalnim naviranjem novih i jačih slika koje je postavljao pred nju. To je bila njegova veština. Reči. Reči kojima je stvarao iluzije pred kojima nijedna nije uspela da se izvuče. Nizao ih je u savršene rečenice vezući milje neverovatne lepote kojim je precizno pokrivao ona mesta koja su ostala nedodirnuta i hladna. Ono malo snage što joj je ostalo pokušala je usmeriti na neki smislen odgovor, ali sve što bi uspela da izusti on je vrlo vešto pretvarao u nove talase zadovoljstva kojima je pojačavao dostignuto uzbuđenje. Kulminacija. Igrao se rečima sa opuštenom lakoćom pogađajući najosetljivije delove njene intime do te mere da je ostala potpuno gola pred njim, bez ikakve zaštite, apsolutno mu se predajući... Još jedan uspeh. Bio je siguran da sada može da radi šta god hoće, samo da su okolnosti drugačije...
Nasmešio se uživajući u momentu. Bio je zadovoljan. Sobom. Njom. Onim što je postigao. Ipak, mogao je da oseti blagi ukus gorčine izazvan ovom pirovom pobedom. Nežno ju je pozdravio i izlogovao se sa četa...
...
Oni koji me malo bolje znaju u offline varijanti su verovatno provalili da sam uvek okružen haosom. Tačnije, oko mene je uvek kamara raznih papira, olovaka, sitnijih kompjuterskih delova, potrošnog materijala i još kojekakvog đubreta od koga se vrlo teško odvajam. Razlog je zato što imam neki urođeni strah da će mi nešto od toga zatrebati onog momenta kada se toga i definitivno rešim, iako će mnogi pomisliti da sam jednostavno rečeno lenj, ali ne, nije (samo) to... Iz istog razloga su mi i particije na hardu uvek 98 do 99 posto pune... žao mi da brišem... može da zatreba, a ne jede 'leba tešim ja sebe...
Ipak, povremeno, rešim ja i raspremim krš, bude lepo par dana, ali onda se sve vrati na staro... i opet bude lepo, meni bar... No, sve je ovo manje-više normalno ponašanje (za mene), a i nemojte tu da se pravite kao da vi nemate neki svoj mali OCD? Ima, međutim, jedna stvar koju vrlo, vrlo retko radim. A i kada je radim to je obično zato što pređem neku granicu (i eto mene konačno do poente), ali kada tu granicu pređem znam da nema nazad... nema povratka... i zato ta granica nije klasična granica, već neka teža, veća, komplikovanija i ružnija...
U pitanju su inbox i outbox. Na telefonu i na mailu. Njih nikada ne brišem... nikada... Kao mrav skupljam svaki SMS i svaki mail koji mi nešto znače i koji dolaze od određene osobe i držim ih uvek tu, na oku, da slučajno neki ne bi pomislio da se odvoji od grupe i nestane u zaboravu... Ali kada sve padne u vodu i kada se dođe do one tačke u kojoj znate da više ništa nema onda izbrišem i ova dva foldera. Svaka poruka prožeta isčekivanjem, protkana nadom, pomešana ushićenjem, ispunjena željom, omotana radošću i taknuta neizvesnošću nestane posle nekoliko klikova... I nema nazad...
Pre nekoliko dana sam izbrisao inbox i outbox na mobilnom telefonu, konačno, a i nije mi trebalo mnogo ovaj put, samo mesec i neki dan da se odlučnim na taj korak... Ne znam tačno zašto, ali pretpostavljam da sam ušao u petu fazu Kübler-Ross-ovog modela mada se ne bih iznenadio da sam i dalje na drugoj stepenici i da je ovo samo bledi pokušaj unapred izgubljene borbe. U stvari, neću ni da se opterećujem razmišljanjem, uvek se trudim da iz svake situacije izvučem neku pouku za budućnost, ali ovaj put mi se ono što treba da naučim nimalo ne sviđa... Opet... Život je kučka, to valjda svi znamo?
Kao što i ja znam da lažem sebe... nisam izbrisao... samo sam sklonio daleko od očiju... u tamnicu nekog namerno zaturenog kompjuterskog foldera. Jednom će se sve ponovo vratiti i ja ću se tad smejati čitajući jalove umne bravure naivnog umetnika...
Etape mog života omeđene su brisanjem svih poruka u inboxu i outboxu... Jedna se završi, druga počne... To je valjda život?
...
Jer, ima li nekoga da nije voleo? I kako znate da ste voleli?
Kako znate da volite?
I pri tome imajte na umu razliku između ljubavi i zaljubljenosti, koja je stanje kudikamo gore i neugodnije, iako na prvi pogled deluje uzbudljivije i zanimljivije. Posle nje ostaje ljubav ili zgarište.
Što više razmišljam na tu izanđalu temu ljubavi sve mi je nejasnije kako uopšte može da se primeni neka logika ili rasuđivanje na nešto što po samoj svojoj suštini prkosi bilo kakvoj zakonitosti? Čujete stotine ljubanih priča i svaka je različita, svaka ima drugačiji početak, tok i razvoj. Svima su se dešavale drugačije stvari, na drugačiji način i sa različitim efektom, a opet, svi ti parovi su vezani tom magičnom rečju ljubav. Kako uopšte u celom tom haosu može da se pronađe neka nit za praćenje? Kako se snaći i ne zalutati u toj šumi stereotipnih detalja, imaginarnih momenata i idealizovanih ciljeva bez ikakvog uporišta u realnosti?
A ima i ona druga strana, ona fizička, u kojoj se ljudi sretnu, razmene poglede i posle par sekundi su u koitusu. Nema ljubavi, nema komplikacija, samo sex i doviđenja do sledećeg puta i prilike. I ovakvih priča sam se naslušao (mada bih možda više voleo da mogu da kažem da sam ih doživeo), ali nikako mi nije jasno kako to funkcioniše... Ja da krenem sa takvim nastupom izgledao bih kao semafor od crvenila po obrazima (i to crvenilo ne bi bilo od stida). Gomile priča i to da uzmemo da su 70% produkt fikcije i hvalisanja, opet ih ima previše. To nije ljubav? Samo mehanizam...
A ja plivam negde između, zaljubljen u ljubav, očaran idealom i zaslepljen idejom dok se oko mene pokreću mehanizmi i parovi... I to je tako iscrpljujuće pošto kao i uvek u svojim postovima imam gomile pitanja bez odgovora. Neću vas smarati sa njima, dovoljno je što ona smaraju mene, samo pokušavam da napisanim rečima nekako složim haos u glavi dok analiziram dešavanja i događaje iz bliže i dalje prošlosti. I nemam predstavu, nemam čak ni pokušaj shvatanja što je svakako u skladu sa početnom tezom, ali nikako nije od pomoći. Jedina konstanta koju mogu da definišem je razočaranje, a nasuprot nje stoji ona ideja, sada ostaje samo da se vidi šta će prevagnuti... I jedino što me više plaši od toga da će ovaj ogavan osećaj trajati dugo, dugo vremena, jeste mogućnost da u nekom momentu prestanem da osećam...
...
Dakle, nema teme, ja, pero i papir (figurativno) se hvatamo u koštac i pozivamo mozak da nam se pridruži. Plašim se samo da će nepovezane misli i nedostatak niti uticati i na vas, kao i na mene, ali opet, valjda ste navikli i spremni na taj rizik posećujući ovaj blog?
Uspeo sam da u teretani za mesec i po' dana sa 105 kila ostanem na 105 kila, za mene je to uspeh, čak sam dobio i dva "Jesi ti to malo smršao?" pitanja, ali mislim da je jedno bilo iz zezanja, a drugo iz podrške, pa ih nisam uzeo za ozbiljno. Dok ovo pišem čekam da se skine film o Leniju Brusu, jednom od začetnika modernog standup-a koji me i dalje interesuje i zanima. Razmišljam se i da odem nekom prilikom na neki od beogradskih "open mic" dešavanja, ali s' kim odavde da uopšte pričam na tu temu? Ljudi su smor, dobro, i ja sam smor, ali 'bem mu mater, kada mi je dosadno ja nađem neku zanimaciju, ne pizdim o tome kako nema gde da se izlazi ili šta da se radi...
Jedino na šta pizdim jeste to što kasnim minimalno 5 godina u odnosu na ono gde mislim da treba da budem. Da, pročitao sam prethodnu rečenicu nekoliko puta i ne, nemam pojma zašto je tako nakaradno ispala. To kašnjenje se odnosi na sve aspekte života što je verovatno i logično, pošto u ovoj zemlji i ne može bolje. Da budem jasan, ne krivim ja ovu zemlju, niti bilo koga drugog, čak ni sebe, samo konstatujem stanje. A stanje je sranje. A šta'š...
Jedino mi je drago što se ne nerviram zbog sitnica, trivijalnosti i gluposti. Gledam po tviteru povazdan ljudi nešto hejtuju, neka tenzija i natezanja. Ja kuliram k'o da sam operisan od svih čula. Ne mogu bre, imam sto problema i ovako, samo mi fali da se još razmišljam o tuđim... Ali, to opet ne znači da se ne nerviram uopšte, mislim, da li je to uopšte moguće? Samo stvari koje mene nerviraju definitivno nisu za blog pošto bih se pisanjem na tu temu pošteno iznervirao i bacio sve u tri lepe...
Da vas pitam, ko čoveku usađuje moralne skrupule i principe? On sam ili roditelji dok ga odgajaju ili je to dato nekom višom silom? Pitam pošto moram ovih svojih da se otarasim, barem privremeno, ako ne za stalno, ozbiljno su počele da mi utiču na intimni život. Ispada da sam ja jedina budala koja razmišlja o tuđim osećanjima i gleda kako da ih ne povredi. Lepo je biti jedinstven, al' ja bih rado da menjam kategoriju. Stoga, da ja na kratko odbacim te svoje sisteme vrednosti, počnem da mislim malo i na sebe, da se onako pošteno prokurvam pa da kao i ostali budem prosek. Menjam 10 "dobar je on" za dva-tri komentara o užasima promiskuiteta.
I ide mi se negde, sa nekim, ali niti znam gde, niti imam sa kim. Koji bedak, sad ću početi da se nerviram, bolje mi je da menjam temu. Generalno treba da ili menjam svet, ili sebe. I možda bi se na prvi pogled učinilo da je potonje lakše uraditi, nemojte ni u kom slučaju potceniti sebe kao protivnika.
Idem, dosta je bilo... ne znam samo gde ću... nit' sa kim...
...
Ne želim da ulazim u opravdanost njihove robije, ali znam da se redovno setim ovog dinamičnog dvojca kada god započnem neki posao, a on se ne odvija željenom dinamikom. Na moju sreću i za razliku od pomenutih, ja imam izbor i mogućnost da u svakom momentu prekinem to što radim i skratim sebi (a verovatno i drugima) muke. Ono što nemam jeste pamet da uklavirim KADA je to najpametnije i najbolje dići ruke i reći "a u tri p.... strinine...!".
Upornost se, kažu, isplati, ali slepa upornost bez trunke razuma je ludost. Stoga, u potrazi sam za formulom koja može da mi kaže: "OK, probao si, ne ide, produži dalje i nemoj praviti budalu od sebe." pa ako imate bilo kakav savet rad sam poslušati. Cenim da bi se tako poštedeo dosta frustracija, a i bolje da lupam glavu tim temama nego da krenem sa patetičnim "A što uvek meni sve krene nizbrdo" iako mi, realno, u određenim segmentima, nakon dobrog starta - sve krene nizbrdo...
A možda je to moj kamen i moje jezero?
Čovek je našao iskru i uze je sebi, pazi na nju, piri lagano da bi joj dao život, ali ne sme da pretera, ugasiće je. Ponese tu iskru na drugo mesto, da bi je smestio udobno, tetošio je i brinuo o njoj. Da joj bude toplo, da ima dovoljno prostora, da može da raste, da živi...
I iskra se rascvetala, prosijala jakim sjajem i okupala čoveka svetlom koje čisti um. On joj je vratio život, ona mu je uzvratila vatrom i smislom. Zajedno su našli kapiju, zakoračili, i poleteli poneseni sopstvenom snagom i željom. Sada su jedno, kao što su oduvek trebali i biti, da čovek nije hodao mračnim hodnicima...
...
Blogodak?
Blogodak je vaš pogled na domaću blogosferu. Prijavite se i napravite sopstvenu listu blogova koje pratite.
Podrška
