Blogodak - Svi postovi sa bloga: Autostoperska ponderovanja

Don't Make Me Laugh

Autostoperska ponderovanja - 01.04.2012, 16:48:17

1. April? Nemojte, molim vas... Jedan dan određen za izazivanje smeha ne može ni da prismrdi svakodnevoj količini (tragi)komedije koju doživljavam živeći i radeći u zemlji Srbiji.

Najbolji humor dolazi iz svakodnevice, iz naroda koji živi svoje živote trudeći se da sebi i svojima obezbedi miran, pristojan i dostojanstven život. Kao ljubitelj kvalitetne komedije osvrnem se tako oko sebe u pokušaju da nađem nešto što bi uz standardne alate komičarske profesije, hiperbolu, parodiju, sarkazam i ironiju, moglo biti izvor ukusne, socijalno odgovorne i politički dovoljno nekorektne zabave. Materijala svakako ima, ali celokupan kontekst daleko je od smešnog. Tačnije, više mi se plače nego smeje.

Ako se dovoljno napregnete i bacite pogled iza sitcom-a nazvanog "moderna Srbija" ili "kandidat za EU", što su, u stvari, samo spin-off odlične, ali kratko emitovne serije "Srbija na dobrom putu", videćete nimalo vedar i veseo prizor. Humor je tu odavno podlegao naletima desperije i akteri se ne trude da kod drugih izazovu emocije veselosti pošto druge ni ne primećuju, umotani u svoje probleme i skoncentrisani na preživljavanje. Kada čovek pogleda malo bolje, scenografija je dušu dala za neki skeč Montija Pajtona, ali nažalost, nekima je ta scenografija stvarnost iz koje se ne beži klikom na "off". I nije nešto preterano smešno... jel da?

Ali malo je onih koji će pogledati van okvira koje postavljaju moderni mass mediji tokom zahuktale izborne kampanje pa čak i kada su svesni da gledaju najobičniju šarenu lažu... Neki zato što ih ne interesuje, neki zato što ne znaju, a neki i zbog toga što jednostavno ne mogu ništa da urade. Kako god, kontrasti u ovoj zemlji postaju dominantan gradivni element društva, a na sve to dodajte i solidnu količinu apsurda i jednostavnog bezobrazluka i imate scenarij za odličnu horor dramu sa komadićima crnog humora.

Jer kod nas prosečnu platu prima najmanje zaposlenih. Pri tome je većina tih zaposlenih najčešće zaposlena kod samozaposlenih koji jedva imaju posla i za sebe. Oni najbolje plaćeni najmanje rade i pri tome su najbezobrazniji i najneobrazovaniji, ali i partijski najpogodniji. Najkvalifikovaniji su najduže na birou, ali nemaju iskustva pa ne mogu ni da se zaposle, a iskustvo mogu da dobiju tamo gde im kvalifikacije ne trebaju. Za to vreme najiskusniji stiču bez obzira na kvalifikacije i pri tome vrlo bezobzirno promovišu nove standarde i dobijaju kvalifikacije za nove promocije. Oni koji najviše rade najčešće najmanje imaju od tog rada, ali zato i svega drugog nemaju pa se nalaze u (ne)prirodnom ekvilibrijumu.
Životni standard nam raste dok se potrošačka korpa smanjuje, dugovi gomilaju, računi kamaraju. Fabrike se otvaraju, a zaposlenost opada u zemlji sa negativnom prirodnim priraštajem u kojoj je "jebi se" izraz najdubljeg gađenja i najprisnijeg zajedništva. Zidamo, pravimo, gradimo, podižemo, učimo, rastemo, razvijamo se i sve manje imamo... Najviše je onih što najviše hoće sa najmanje truda pa razliku nadoknađuju oni koji moraju jer nemaju, a treba im pa u proseku svi jedu sarmu u kojoj ni kupus ni meso nije iz Srbije, zemlje kojoj predviđaju sjajnu budućnost u proizvodnji zdrave hrane.

I ovde nije kraj, moglo bi tako još dugo da se nabraja, ali čemu? I zašto baš danas, kada je nama, koji živimo i radimo u zemlji Srbiji, 1. april svaki dan...

...

Tvit od 2000 karaktera (bez praznih mesta)

Autostoperska ponderovanja - 24.03.2012, 07:54:08

Nekada sam uz jutarnju kafu konzumirao TV. Nakon što sam tu pandorinu kutiju izbacio iz svog životnog prostora počeo sam da pratim online vesti i forume, birane. Sada ujutro zasednem i nadoknađujem spavanjem propušteni timeline twittera...
Zamislite pijacu. Neku veliku, bučnu. Hiljade ljudi u međusobnoj interakciji, dreka, vriska, cika, ludilo. Jedni prodaju, drugi kupuju, jedni se prodaju, drugi se kupuju, treći gledaju, četvrti žele da budu gledani, peti komentarišu... ma hiljade ljudi - hiljade ćudi i isto toliko različitih dupeta i mišljenja... A vi imate dugme koje gasi ton! Ista scena pijace, ali bez tona... Već deluje podnošljivije? I na sve to imate drugo dugme kojim možete da pustite ton samo nekih ljudi, da čujete samo one koje želite... E, to vam je tviter!

Kao i u stvarnom životu svašta možete da vidite i čujete, ali i da doživite na tviteru. Ljudi dolaze i odlaze, smeju se, tuguju, dogovaraju, svađaju, druže, zaljubljuju, glupiraju, pametuju, rade i zajebavaju... Ono što je najbitnije jeste pomenuto drugo dugme kojim upravljate koje glasove iz kakofonije tvitera želite da čujete. Ono je ključ i razlog uspeha ovog internet servisa, sami kreirate svoj tajmlajn i setite se toga sledeći put kada vas neko ili nešto sa tvitera iznervira ili izazove neku drugu negativnu emociju. Za razliku od RL na TL jesmo kovači svoje (ne)sreće i nikada mi neće biti jasni ljudi koji uporno i neumorno komentarišu negativno, raspirujući hejt kojim se, kao pravi energetski vampiri, hrane. Desni klik - ignore...

Obožavam tviter, mada ne tvitujem u nekoj velikoj meri, onda kada imam inspiraciju ili nešto kvazi pametno ili interesantno da kažem. Ali upijam veliku količinu informacija od različitih ljudi i iz različitih oblasti koje me interesuju i ne obraćam veliku pažnju na trendove, haštagove, "uticajne" i razne druge nebuloze koje obitavaju u tvitosferi. Imam osobe i servise koje pratim zato što su mi interesantni i zanimljivi, na ovaj ili onaj način i desi se ponekad da se sa njihovim tvitovima i ne složim, ali sve je to normalno i razumljivo... Ono što nije normalno i razumljivo jeste ulazak u jalove konfrontacije i rasprave pored mehanizma kontrole koji omogućava da se razlog svađe (ako ga uopšte ima) i ne pojavi na vašoj "vremenskoj lajni". Stoga, ne gubite kontrolu, kreirajte sebi sadržaj kakav želite i uživajte... Želim vam srećno tvitisanje!

...

Što je babi milo...

Autostoperska ponderovanja - 20.03.2012, 23:15:35

Gužva i buka oko mene bili su zamućeni i prigušeni nekim nedefinisanim iščekivanjem. Znao sam zašto sam tu, mada ne i kako sam uopšte došao. Moje prisustvo izgleda nije izazivalo nikakve reakcije i to mi je savršeno odgovaralo. Te zamućene prilike i neartikulisani zvukovi nisu mi bili bitni, nisam zato bio tu, toliko sam shvatao...
Njena silueta polako se kristalisala u masi dok se lagano približavala. Pogledao sam je i nasmešio se. Sada je bilo jasno zašto sam tu i bilo mi je drago. Previše vremena je potrošeno i bio sam na korak od odustajanja, ali samo taj jedan pogled bio je dovoljan da shvatim koliko bih propustio... i koliko bih se mrzeo zbog toga...
Stala je pored mene. Nisam podigao glavu i moj pogled je bio u visini njenih bedara. Njena ruka, do tada spuštena pored tela polako se pokrenula i dodirnula mi lice. Napravila je još jedan mali korak napred kako bi njena kolena došla pored mojih i potom je lagano sela u moje krilo. Pogledali smo se, prvo znatiželjno, a potom su oči govorile da je sve u redu. Da je konačno gotovo. Da više ne treba da brinemo.
Primakla je svoje usne mojim i nežno ih dotaknula. Uzvratio sam. Kratak pogled. Sledeći poljubac je trajao duže i bio je strastveniji, ali sam tada primetio da nešto ipak nije kako treba, da se nešto ne uklapa. Pokušao sam da oteram tu mračnu misao i da uživam u momentu. Moja ruka je sada bila na njenom kolenu.

Buđenje je pratio trzaj izazvan shvatanjem onog što je samo pola trena pre kvarilo savršen san. Njene usne su jednostavno bile - hladne...

Season's Greetings

Autostoperska ponderovanja - 01.01.2012, 00:21:31

Znate koliko ja volim ove razne praznike i koliko se radujem ovom periodu godine pa neću dužiti. Prošla je, fala Bogu, neću je ni spominjati i pominjati, a u ovoj novoj imam samo jednu želju. Nit' zdravlje, nit' bogatstvo nit' sreću, niti bilo šta slično, pošto sam prethodnih godina naučio da je sve to samo sviranje...
Dakle, želim samo da na kraju ove nastupajuće neću morati da kažem "E samo kad je prošla, ne ponovila se!"

In memoriam

Autostoperska ponderovanja - 17.11.2011, 08:40:59

Neki ljudi su previše dobri za ovaj svet. Zato se i ne zadržavaju dugo. Dođu, unesu malo radosti i nade u živote onih koji imaju sreću da ih poznaju i potom odu, iznenada i bez mnogo patetike.
I to su obično ljudi iz, tako nesrećno nazvane, klase "mali"... Ne primeti ih čovek nikad, oni ne dižu prašinu, ne buču, ne talasaju. Oni žive svoj život, rade, imaju porodicu, trpe i ne smaraju druge.
Takvi ljudi ne znaju da se naljute, da zamere, da nanesu bol ili patnju, znaju samo da to sve istrpe i podnesu.
I onda iznenada, nenadano, nekom podmuklom bolešću koja je verovatno uzrokovana svim onim negativnim stvarima koje nose sa sobom da ne bi drugi morali, ta osoba ode... I ostavi rupu... Veliku...
I tek tada, kada u umornim i uplakanim očima njihove dece vidimo pogled te osobe, setimo se koliko su bili ljudi i koliko nama fali za tako nešto...

Počivaj u miru komšija, mnogi drugi da žive stotinama godina ne bi mogli da učine dobra koliko si ti za svoj vek...

Aćimović Darko - Pajo
1981 - 2011

U svetu postoji jedno carstvo...

Autostoperska ponderovanja - 25.10.2011, 21:41:01

Toliko puta ponovljena fraza da je prijateljstvo najveće bogatstvo već je postala otrcana, ali nije izgubila ništa na svojoj istinitosti. Koliko nas zastane ponekad u životu i zapita se koliko su zaista bogati? Iz životnog iskustva znam da mnogi to bogatstvo povezuju sa brojem, ali ovde kvantitet nema apsolutno nikakvu prevagu nad kvalitetom pa je svakako bolje imati jednog dobrog prijatelja pored sebe nego hiljadama njih na fejsu i nisam vam time rekao ništa revolucionarno, to je jedna od onih istina koje se jednostavno znaju...
A kako pravog prijatelja prepoznati? Pa, svakako da nije lako, ali ako se pitate da li vam je neko prijatelj ili nije, onda najverovatnije nije... ili nije još... Takođe, prijatelja ne možete analizirati, proučavati ili testirati, on je tu, takakv kakav jeste, sa svim manama i vrlinama i vi ga takvog prihvatate, a ako nije tako onda vam to nije prijatelj već poznanik ili kolega ili nešto slično... Prijatelji su, kao uostalom i ljudi, često posejani, ali retko niču, stoga, ako imate prijatelja to je samim tim bogatstvo, ali vam neću reći da ga čuvate, jer, ako je prijateljstvo pravo, ono ne može tako lako biti prekinuto ili ugašeno...
A čemu prijatelji služe? Ama baš ničemu, prijatelje ne možete koristiti kao neku alatku kada vam se ćefne pa ih posle vratiti na mesto. Ne, oni su tu za vas kada vam zaista trebaju i najčešće nećete morati ni da objašanjavate previše kakva vam pomoć treba. Oni su tu da sa vama podele dobro i zlo. Da se smeju kada se i vama smeje, plaču, kada vam se plače i da ćute sa vama ako su reči postale suvišne. Prijatelji su tu da vam pruže ruku onda kada gubite svaku nadu i da samo klimnu glavom kada niste u stanju ni da kažete hvala. Prijatelj je tu da se pobrine da svi delići budu na broju kada se jednostavno razbijete i raspadnete, da vam pomogne da se skupite, da vas podseti na razlog i smisao... I što je najbolje prijatelj ima dejstvo i na daljinu! Ne mora čak ni da bude pored vas, ne morate čak ni da ga čujete. Dovoljno je da vam pošalje nekoliko reči i da vam bude lakše, dovoljno je da znate da postoji...
Nedavno sam pogledao oko sebe i pokušao da izbrojim koliko prijatelja imam. Bili su dovoljni prsti jedne ruke. Prijatelji za koje sam siguran da bi stali uz mene kao što bih i ja stao uz njih. Jeste, nema ih mnogo, ali ipak znam da sam neizmerno bogat...

com-passion...

Autostoperska ponderovanja - 17.10.2011, 19:16:15

Početak razgovora nije nagoveštavao nikakva uzbuđenja. Jednostavno "Ćao. Šta ima?" praćeno sa nekoliko uobičajenih fraza o smaranju, umoru i lošem vremenu. Nekom posmatraču sa strane delovali bi pomalo nervozno, kao da su u pitanju tinejdžeri, ali bi blagi osmeh na kraju usana odao da uživaju u priči. On je ipak bio siguran u sebe, još od kad je otkrio svoj talenat i skrivenu moć koju je posedovao, radovao se ovim momentima. Željno je iščekivao sledeću sagovornicu na kojoj bi testirao svoje novostečeno umeće svestan svoje snage i opijen uzbuđenjem koje ga je obuzimalo.

Već posle nekoliko minuta bilo im je jasno kuda ovaj razgovor vodi. Njegove reči bile su vrlo sugestivne, mada do te mere dvosmislene da niko sem njih dvoje ne bi mogao razumeti o čemu se, u stvari, priča. Svakom novom rečenicom opijao je svoju sagovornicu i sve više je uvlačio u svoj svet, posebno napravljen i prilagođen samo njoj, ali svet u kome je on, ipak, suvereni vladar. Tonula je sve dublje, u blaženstvo osećanja prosutih pred nju, nemoćna da se odupre stalnim naviranjem novih i jačih slika koje je postavljao pred nju. To je bila njegova veština. Reči. Reči kojima je stvarao iluzije pred kojima nijedna nije uspela da se izvuče. Nizao ih je u savršene rečenice vezući milje neverovatne lepote kojim je precizno pokrivao ona mesta koja su ostala nedodirnuta i hladna. Ono malo snage što joj je ostalo pokušala je usmeriti na neki smislen odgovor, ali sve što bi uspela da izusti on je vrlo vešto pretvarao u nove talase zadovoljstva kojima je pojačavao dostignuto uzbuđenje. Kulminacija. Igrao se rečima sa opuštenom lakoćom pogađajući najosetljivije delove njene intime do te mere da je ostala potpuno gola pred njim, bez ikakve zaštite, apsolutno mu se predajući... Još jedan uspeh. Bio je siguran da sada može da radi šta god hoće, samo da su okolnosti drugačije...

Nasmešio se uživajući u momentu. Bio je zadovoljan. Sobom. Njom. Onim što je postigao. Ipak, mogao je da oseti blagi ukus gorčine izazvan ovom pirovom pobedom. Nežno ju je pozdravio i izlogovao se sa četa...

...

Granica

Autostoperska ponderovanja - 05.10.2011, 23:37:26

Naslov možda nije adekvatan za ono što mi je na umu, ali ne znam bolji izraz pa ako vam nešto bolje padne na pamet vi obavezno javite.

Oni koji me malo bolje znaju u offline varijanti su verovatno provalili da sam uvek okružen haosom. Tačnije, oko mene je uvek kamara raznih papira, olovaka, sitnijih kompjuterskih delova, potrošnog materijala i još kojekakvog đubreta od koga se vrlo teško odvajam. Razlog je zato što imam neki urođeni strah da će mi nešto od toga zatrebati onog momenta kada se toga i definitivno rešim, iako će mnogi pomisliti da sam jednostavno rečeno lenj, ali ne, nije (samo) to... Iz istog razloga su mi i particije na hardu uvek 98 do 99 posto pune... žao mi da brišem... može da zatreba, a ne jede 'leba tešim ja sebe...

Ipak, povremeno, rešim ja i raspremim krš, bude lepo par dana, ali onda se sve vrati na staro... i opet bude lepo, meni bar... No, sve je ovo manje-više normalno ponašanje (za mene), a i nemojte tu da se pravite kao da vi nemate neki svoj mali OCD? Ima, međutim, jedna stvar koju vrlo, vrlo retko radim. A i kada je radim to je obično zato što pređem neku granicu (i eto mene konačno do poente), ali kada tu granicu pređem znam da nema nazad... nema povratka... i zato ta granica nije klasična granica, već neka teža, veća, komplikovanija i ružnija...

U pitanju su inbox i outbox. Na telefonu i na mailu. Njih nikada ne brišem... nikada... Kao mrav skupljam svaki SMS i svaki mail koji mi nešto znače i koji dolaze od određene osobe i držim ih uvek tu, na oku, da slučajno neki ne bi pomislio da se odvoji od grupe i nestane u zaboravu... Ali kada sve padne u vodu i kada se dođe do one tačke u kojoj znate da više ništa nema onda izbrišem i ova dva foldera. Svaka poruka prožeta isčekivanjem, protkana nadom, pomešana ushićenjem, ispunjena željom, omotana radošću i taknuta neizvesnošću nestane posle nekoliko klikova... I nema nazad...

Pre nekoliko dana sam izbrisao inbox i outbox na mobilnom telefonu, konačno, a i nije mi trebalo mnogo ovaj put, samo mesec i neki dan da se odlučnim na taj korak... Ne znam tačno zašto, ali pretpostavljam da sam ušao u petu fazu Kübler-Ross-ovog modela mada se ne bih iznenadio da sam i dalje na drugoj stepenici i da je ovo samo bledi pokušaj unapred izgubljene borbe. U stvari, neću ni da se opterećujem razmišljanjem, uvek se trudim da iz svake situacije izvučem neku pouku za budućnost, ali ovaj put mi se ono što treba da naučim nimalo ne sviđa... Opet... Život je kučka, to valjda svi znamo?

Kao što i ja znam da lažem sebe... nisam izbrisao... samo sam sklonio daleko od očiju... u tamnicu nekog namerno zaturenog kompjuterskog foldera. Jednom će se sve ponovo vratiti i ja ću se tad smejati čitajući jalove umne bravure naivnog umetnika...

Etape mog života omeđene su brisanjem svih poruka u inboxu i outboxu... Jedna se završi, druga počne... To je valjda život?

...

Closure

Autostoperska ponderovanja - 29.09.2011, 22:43:57

Lepo smo se pozdravili i rastali, a kao dokaz da nema loših osećanja poslao mi je svoju sliku sa trajekta na putu ka hrvatskom primorju... Hrabar mališa, mora mu se priznati :)

Ljubav je samo reč...

Autostoperska ponderovanja - 11.09.2011, 11:00:12

Ljubav je tema koja je od pamtiveka do danas apsolutni bestseler. Reke mastila i mora krvi su prolivene zbog te emocije, a još niko je nije definisao, opisao, standardizovao i objavio rezultate, a da su prihvaćeni aklamacijom. Pomalo je ironična činjenica da se tako malo zna o nečemu što su svi osetili...
Jer, ima li nekoga da nije voleo? I kako znate da ste voleli?
Kako znate da volite?

I pri tome imajte na umu razliku između ljubavi i zaljubljenosti, koja je stanje kudikamo gore i neugodnije, iako na prvi pogled deluje uzbudljivije i zanimljivije. Posle nje ostaje ljubav ili zgarište.

Što više razmišljam na tu izanđalu temu ljubavi sve mi je nejasnije kako uopšte može da se primeni neka logika ili rasuđivanje na nešto što po samoj svojoj suštini prkosi bilo kakvoj zakonitosti? Čujete stotine ljubanih priča i svaka je različita, svaka ima drugačiji početak, tok i razvoj. Svima su se dešavale drugačije stvari, na drugačiji način i sa različitim efektom, a opet, svi ti parovi su vezani tom magičnom rečju ljubav. Kako uopšte u celom tom haosu može da se pronađe neka nit za praćenje? Kako se snaći i ne zalutati u toj šumi stereotipnih detalja, imaginarnih momenata i idealizovanih ciljeva bez ikakvog uporišta u realnosti?

A ima i ona druga strana, ona fizička, u kojoj se ljudi sretnu, razmene poglede i posle par sekundi su u koitusu. Nema ljubavi, nema komplikacija, samo sex i doviđenja do sledećeg puta i prilike. I ovakvih priča sam se naslušao (mada bih možda više voleo da mogu da kažem da sam ih doživeo), ali nikako mi nije jasno kako to funkcioniše... Ja da krenem sa takvim nastupom izgledao bih kao semafor od crvenila po obrazima (i to crvenilo ne bi bilo od stida). Gomile priča i to da uzmemo da su 70% produkt fikcije i hvalisanja, opet ih ima previše. To nije ljubav? Samo mehanizam...

A ja plivam negde između, zaljubljen u ljubav, očaran idealom i zaslepljen idejom dok se oko mene pokreću mehanizmi i parovi... I to je tako iscrpljujuće pošto kao i uvek u svojim postovima imam gomile pitanja bez odgovora. Neću vas smarati sa njima, dovoljno je što ona smaraju mene, samo pokušavam da napisanim rečima nekako složim haos u glavi dok analiziram dešavanja i događaje iz bliže i dalje prošlosti. I nemam predstavu, nemam čak ni pokušaj shvatanja što je svakako u skladu sa početnom tezom, ali nikako nije od pomoći. Jedina konstanta koju mogu da definišem je razočaranje, a nasuprot nje stoji ona ideja, sada ostaje samo da se vidi šta će prevagnuti... I jedino što me više plaši od toga da će ovaj ogavan osećaj trajati dugo, dugo vremena, jeste mogućnost da u nekom momentu prestanem da osećam...

...

Blogodak - srpski blogovi na jednom mestu

Prijavi se na Blogodak

Svi postovi sa bloga: Autostoperska ponderovanja