Blogodak - srpski blogovi na jednom mestu

Deontološka etika je sinonim za Kantovu etiku. Pošto reč „deontos“ na grčkom znači „dužnost“, ova etika se naziva i etikom dužnosti. Zasnovana je na pojmu „treba“, pa je njeno centralno pitanje: „Šta (ne) treba da činimo?“. Kao i u svojoj metafizici, Kant i u etici, ne uvodi tvrđenje o moralnoj stvarnosti koja prevazilazi naše iskustvo, niti pripisuje moralnu težinu aktuelnim uverenjima. On nam pruža na raspolaganje moralni zakon, koji nije alogaritam za naše moralno postupanje, već nam kaže šta ne treba da činimo da bismo bili moralne ličnosti.

Kant polazi od pitanja: koje osnovne pirncipe postupanja mogu da usvoje svi ljudi, bez usvajanja bilo čega drugog što bi bilo specifično za njihove želje ili društvene odnose? Oni principi koji ne mogu služiti ljudima, moraju se odbaciti; dakle, ništa ne bi moglo da bude moralni princip, ako to ne može biti za sve ljude. Moral počinje odbacivanjem svega onoga što se ne može učiniti univerzalnim.
Ovu ideju Kant je formulisao kao zahtev koji je nazvao „kategorički imperativ“ ili opštije, moralni zakon. Najpoznatija verzija ovog zakona glasi: 

„Postupaj tako da maksima tvoje volje uvek može istovremeno važiti kao princip sveopšteg zakonodavstva“ (Kant, Imanuel, „Kritika praktičnog uma“, BIGZ, Beograd, 1979., str. 53).

Kategorički imperativ je vrlo jasan; on nam ništa ne naređuje, ostavlja nam punu slobodu u odlučivanju, ali ipak kaže šta ne treba da činimo. Ne treba činiti ono što je u suprotnosti sa moralnim zakonom; odnosno, ne treba činiti ono što je nemoguće da se univerzalizuje. Zahvaljujući tome, Kantova etika je objektivna, u smislu da je neproizvoljna – kategorički imperativ zahteva poštovanje moralnog zakona bez obzira šta mi želeli. Ova etika je istovremeno i subjektivna, jer podrazumeva da izvor važenja moralnog zakona proizilazi iz nas samih. Ta subjektivnost je predstavljena kroz autonomiju ličnosti, a ne kroz heterenomiju.

Heteronomija je izvor koji nas gura da nešto radimo, a dolazi spolja. Postoje tri izvora heteronomije, i to su društvo, religija i deskripcija „dobra“. Kant smatra da naši razlozi za postupanje ne treba da idu ka tome da se dopadnemo drugima ili Bogu. Razlog mora da dođe iz nas samih, iz našeg htelja, volje. Međutim, kako onda shvatiti dužnost?

Dužnost je ipak nešto što nas determinište, nju ne činimo spontano. Ona unosi element nužnosti tamo gde nužnosti ne bi trebalo da bude, u polju slobode. Kant je pojam dužnosti i naše volje (kojom odlučujemo šta ćemo učiniti) spojio rekavši da je dužnost nužnost neke radnje iz poštovanja prema moralnom zakonu.
Odluka iz dužnosti je potpuno slobodna. Nema tu nikakve prisile, osim sopstvene. Ako se pitamo – zar ne bi bilo bolje da dužnost deluje prirodno, Kant bi rekao da je to nemoguće. To bi značilo da postupamo automatski; imali bi svetu volju (a ne dobru volju), a to znači postupati ispravno i ne moći drugačije. Ali, kod nas nije tako. Ne bismo posedovali život ili sreću, ne bismo delovali u vremenu da imamo svetu volju. Ne bismo bili ljudi, koji su pogrešivi.

Da bi znali kad je neki naš postupak moralno ispravan moramo, kao što je već gore rečeno, da ga podvrgnemo testu univerzalizacije. Postoje dve vrste univerzalizacije: logička i praktička.

U prvoj, ispituje se da li je univerzalizacija uopšte moguća. Uzmimo za primer – šta bi bilo kad bi svi lagali? Kad bi se laganje univerzalizovalo, onda bi ono sâmo postalo istina, i ne više postojala mogućnost laganja. Zato je dužnost da se ne laže, tzv. savršena dužnost. U drugoj, praktičkoj vrsti univerzalizacije, ispituje se da li je moguće univerzalno hteti neku maksimu. Princip da se ne pomaže drugom u nevolji prolazi test univerzalizacije, ali je zato nemoguće univerzalno hteti ovaj princip, i to iz dva razloga: prvo, ne možemo to unapred hteti, jer ne možemo biti sigurni da nam nekada, u budućnosti, neće zatrebati nečija pomoć; drugo, ne možemo nešto hteti i za druge ljude, jer time narušavamo njihovu autonomiju. Ako nama nije potrebna pomoć, ne znači da nekom drugom neće biti potrebna. Zato je pomaganje drugima u nevolji neodređena, a samim tim i nesavršena dužnost. Implikacije ovog objašnjenja dužnosti su najpotpunije razvijene u Kantovom delu „Metafizika morala“, čiji se prvi deo bavi principima pravednosti, koji su sadržaj savršenih dužnosti, a drugi deo istražuje principe vrline, koji su sadržaj nesavršenih dužnosti.

Kategorički imperativ je formulisan u više verzija, a o „najstrožoj“ smo već raspravljali. Međutim, formulacija koja je imala najveće kultno dejstvo jeste tzv. „formula cilja po sebi“ koja kaže sledeće:

„ Postupaj tako da čoveštvo kao u tvojoj ličnosti tako i u ličnosti svakog drugog, uvek uzimaš kao cilj, a nikada samo kao sredstvo“ (Kant, Imanuel, „Kritika praktičnog uma“, BIGZ, Beograd, 1979., str. 105).

Ova maksima zahteva poštovanje ličnosti; jer, upotrebiti drugog znači postupati prema njemu kao prema stvari ili alatki, a ne kao prema individui, čoveku. Upotrebiti drugog nije samo učiniti nešto što drugi ne želi i na šta ne pristaje, nego učiniti nešto na šta drugi ne može da pristane. Na primer, varalice onemogućavaju žrtvama da pristanu na njihov postupak prema njima. Postupati prema drugima kao prema ciljevima, znači da jedni druge podržavamo u svojim slabim sposobnostima delovanja, usvajanja maksima i unapređivanja njihovih osnovnih ciljeva.

Zaključak

Na osnovu naših sklonosti, mi postavljamo sebi različite ciljeve. Postavljanje ciljeva, kod Kanta, jeste rad razuma. Koji god da su ciljevi, sreća je definisana kao realizacija tih ciljeva.
Mi potencijalno možemo imati sklonosti i hteti sve što nam je dostupno (što je u domenu prostora i vremena). Deo toga će doći u sukob sa kategoričkim imperativom, koji će to, na jedan formalan način, ograničiti. Dužnost će stupiti na scenu kada se sklonosti i moralni zakon suoče. Um će pokušati da spreči realizaciju nemoralnog dela, ali na kraju sâm čovek moraće da se opredeli između moralnog i nemoralnog zakona. Neizvesno je šta će pobediti, ali bez te slobode izbora, nema ni moralne odgovornosti.

 

 

Pošto se teško može napraviti razlika između učenja samog Pitagore i učenja njegovih sledbenika, pitagorejaca, govoriću o tome kao o jednom učenju.

Slobodno možemo reći da je ova škola imala najveći uticaj na kasniju filozofiju, zato što donosi originalnost i drugačije, fundamentalne promene u shvatanju stvarnosti. Aristotel, u svom spisu Metafizika, pominje pitagorejce na dva mesta. Prvo, on kaže da su se, za vreme i pre atomista, takozvani pitagorejci prihvatili načela matematike uzdižući ih do načela sveta. Zbog toga što se u grčkom jeziku ne koriste zapete, pitanje je da li je Aristotel smatrao da su pitagorejci prvi prihvatili načela matematike. No, to ipak i nije toliko verovatno, jer već kod Talesa se s njom susrećemo, možemo reći samo da su je pitagorejci samo unapredili. Takođe, nije baš jasno šta Aristotel smatra pod „načelima matematike“ – geometriju ili aritmetiku? Znamo da je u tadašnjoj Grčkoj bila zastupljena geometrija, ali pokazaće se da je ovde reč upravo o aritmetici i to o jednoj njenoj specifičnoj primeni. Drugo, Aristotel pominje da su ta načela: logos, odnosno odnos (grč. λόγος) i broj (grč. ἀριϑμός).

Navešću još neke Aristotelove izvode, koji se ne mogu tako lako protumačiti odmah i za koje je potrebno jedno malo duže objašnjenje:
„Za pitagorejce, stvari su brojevi“
„Bića oponašaju brojeve“
„Elementi brojeva su elementi svega“
„Brojevi su uzroci (suština) bića“.

Dakle, da bismo razumeli ove Aristotelove izjave, moramo znati kako su pitagorejci došli do svoje teorije o odnosu i broju.

Može se reći da je muzika bila izvor pitagorejske filozofije. Postoji jedna apokrifna priča da kada je Pitagora prolazio pored kovačnice, čuo razne zvuke, nižih i viših tonova. Zaključio je da ta jačina tona mora zavisiti i od čekića i od nakovanja. Tako je Pitagora sâm da vrši istraživanja. Ako je ova priča tačna, onda je ovo prvi, smišljeno izvedeni eksperiment u istoriji. Šta je Pitagora uradio?
Uzeo je jedan instrument s jednom žicom, monokord, i onda je istraživao koja je visina tona u odnosu na dužinu žice. Kada se žica skrati za pola, pa se okine, dobija se ton koji je tačno za oktavu viši od predhodnog tona. Pitagora je otkrio da je to tačno skraćenje za pola. To se može izraziti odnosom (logosom) = 2 : 1. Ne samo oktava, nego svi sazvučni tonovi, kao što su kvarta, kvinta..se mogu dobiti na ovaj način.
Ovo zvuči neverovatno – nešto što čujemo kao sazvučno, zavisi samo od brojnih odnosa! Naravno da je to zadivilo Pitagoru i pitagorejce, toliko su bili oduševljeni da su dobili ideju da se sve na ovom svetu može brojno objasniti. Tako da sada imaju smisla Aristotelove, gore navedene, tvrdnje.
Elementi brojeva zaista jesu elementi svega, takođe, brojevi jesu uzroci stvari. Da li stvari oponašaju brojeve? Svakako, žice nisu brojevi. Međutim, ako pomoću brojeva imenujemo žice različite dužine, npr 4 i 3, onda to imenovanje nije proizvoljno, jer mi ne možemo da ne pridamo taj broj, zato što je, recimo, odnos te dve žice kvarta. Pa se i može reći da stvari oponašaju brojeve. Nešto u njima samima određuje koji će im broj biti pridodan.
Sklad između dva tona su nazvali simfonija. Ako kroz simfoniju možemo predstaviti svaki ton na muzičkoj skali, tada dobijamo harmoniju, koja je opštiji pojam i može značiti sklad uopšte. Sve se ovo može izraziti sa samo četiri broja: 1, 2, 3 i 4. Njihov zbir je 10, što predstavlja savršen broj. Pitagorejci su se zaklinjali nad ovim brojem, crtajući ga u obliku tetraktisa.

Pitagorejska namera je, dakle, bila vrlo jasna. Utvrditi sveopštu harmoniju i kvalitativne osobine stvari objasniti uz pomoć brojeva. Odnosima brojeva su objašnjavali čulne stvari, a ne neke apstraktne, pa ih baš zbog toga Aristotel hvali – oni nisu odvojili čulnost od matematike i nisu napravili grešku kao Platon, odnosno nisu rekli da su brojevi i odnosi stvarni, iako stoje u osnovi stvarnosti.
Sada jasno možemo videti da je Aristotel na početku mislio na aritmetiku. Aritmetika se polako širila na geometriju, u kojoj su se upoređivale površine datih predmeta. Pitagorejci se nisu pitali koliko iznosi površina nečega, jer to, po njima, nije imalo smisla. Oni su se pitali kolika je površina nečega u odnosu (logosu) na nešto drugo. Tako se geometrija aritmetizovala. Ako možemo neke dve površine staviti u neki odnos, onda su one samerljive, one su simetrične.

Međutim, polovinom V veka pre n.e. desilo se nešto nezamislivo! Hipas iz Metaponta je otkrio nesamerljivost stranice i dijagonale kvadrata. On je otkrio asimetriju. Dokazao je da se dijagonala (d) nikada, u konačnom broju koraka, ne može izračunati. Rezultat je uvek d = a√2. Ovim otkričem desio se krah aritmetike, ali ne i same matematike, koja je nastavila da bude klasična geometrija.

Učenje o duši
Jedino učenje, za koje se smatra da je autentično Pitagorino, jeste učenje o duši, o njenoj seobi i o tome kako postići besmrtnost. Zvanička grčka religija, olimpijski kult, tako nešto nije priznavao: bogovi su ti koji su besmrtni, a svi ljudi su smrtni i od njih, posle smrti, ostaje samo senka koja tumara po Hadu, što nije nikakav besmrtan život već senka života, u svakom slučaju ništa privlačno. Štaviše, grčka religija uopšte i ne raspolaže pojmom duše kao nečim što čini čoveka, a što ipak nije nužno povezano s pojedinačnim telom.
Takvo učenje o duši je vrlo misteriozno i najverovatnije ne potiče od Pitagore. Skoro je sigurno da to učenje ne dolazi ni iz Egipta (kao što je mislio Herodot). Do Grka je to učenje stiglo sa severo-istoka, iz Trakije, dok se u isto vreme javlja i u Indiji.

Sâm Pitagora je imao dve teorije o duši: jednu, koja je bila namenjena akuzmatičarima („onima koji slede pravila“) i drugu, koju je namenio onima koji smeju da budu posvećeni u tajnu, koji mogu da znaju pravu istinu – matematičarima.
U svakom slučaju, bratstvo se sastojalo iz dve veće grupe – matematičara i akuzmatičara. Ovi drugi su bili poslušni (išli su bosi prilikom žrtvovanja, prali su prvo levu nogu, ali obuvali prvo desnu sandalu, uzdržavali se od mesa i sl.), i nisu se pitali čemu ta pravila služe, već su samo verovali da je to dobro. Dobro za šta?
Verovatno se verovalo da sleđenje pravila omogućuje bolju inkarnaciju posle smrti. Dakle, nije ceo trud oko besmrtnosti, već oko toga šta će se biti u sledećem životu, a to i nije baš svejedno. Za samog Pitagoru se govorilo da je, pošto je bio Apolonov sin, imao još tri inkarnacije: bio je trojanac Euford, delfski ribar i prostitutka (nije objašnjeno kako se od prostitutke došlo do toga da bude Pitagora). Oni koji nisu bili samo obični akuzmatičari, pitali su se: kakva je korist od besmrtnosti, kada je, šta god da postanem u sledećoj inkarnaciji, neću znati da sam to ja koji sam ovo što sam sada?
Ima indicija da je Pitagora imao odgovor na ovo pitanje i da je time nagovestio moderni problem ličnog identiteta, čije se formulisanje vezuje tek za Džon Loka. Besmrtnost se ne svodi samo na seobu duše; kontinuitet sećanja je nužan uslov da ja posle smrti budem opet ja. Zaista su besmrtni samo oni koji u budućem životu zadrže sećanje na predhodni. Trud oko besmrtnosti je trud oko toga.

Tri načina življenja
Pitagora je verovao u srodnost svih živih bića, pa je tako došao do zaključka da će čovek u sledećem životu biti: ili opet čovek ili životinja ili biljka (ili možda bog), u zavisnosti od toga koji je način življenja odabrao u ovom životu.
Postoje tri načina života, za koje saznajemo iz Platonovog dijaloga Fedon. Najbolji (najviši) odnos prema životu je kontemplativni, posmatrački, teorijski odnos (grč. theoria – posmatranje). Ako ovako živimo, onda mi posmataramo kosmos (poredak, ono što je uređeno). Posmatranje poretka čini da i naša duša bude kosmička, odnosno uređena, jer slično se sličnim poznaje. A da bismo postali kosmički, moramo se baviti kosmičkim stvarima,  odnosno matematikom, kao i muzikom (simfonijom i harmonijom). Sve to na kraju dovodi do čišćenja duše – katarse. Dakle, učenje o seobi duše (metampsihoza) je da duša prelazi iz jednog života u bolji, ukoliko se živi u skladu sa kontemplativnim životom.
Druga dva života su: praktični, koji je mešavina teorijskog i čulnog i apoloustički, u kojem nema ničeg uzvišenog, nego samo čiste težnje ka uživanjima, trošenju  i čulnim zadovoljstvima.

 OVAJ TEKST JE NAPISAN NA OSNOVU PREDAVANJA PROF. DR MILOŠA ARSENIJEVIĆA, novembar 2008.

Akme (trenutak pune zrelosti, a to je za Grke značilo da je čovek navršio 40 godina) Heraklita iz Efesa, grada u maloazijskom delu Jonije, bio je negde oko 500. godine pre nove ere. Po Aristotelovom učeniku Teofrastu, Heraklit je bio melanholik, a što bi na grčkom značilo „čovek crne žuči“. Po Aristotelu pak to je pravi filozofski karakter: ljude crne žuči odlikuju duboka i ne lako promenljiva raspoloženja, koja im omogućuju da se u traganju za istinom duboko poistovećuju sa različitim pogledima na stvari, a ne da ih samo olako uzmu u obzir. U jednom od takvih raspoloženja Heraklit Mračni (jer to je bio njegov nadimak) preporučio je svojim odraslim sugrađanima „da se svi odreda obese i grad prepuste golobradim dečacima“.
Ali, nisu mnogo bolje prošli ni znameniti ljudi: „mnogoznalaštvo ne uči umnosti, jer bi inače umni postali Hesiod i Pitagora, a isto tako i Ksenofan i Hekatej“. Poštovanje je među sedmoricom mudraca kod Heraklita pobudio jedino Bijant, i to zbog svoje izjave da većina ljudi ne vredi ni tri pare. Sam Heraklit je za „svetinu“ rekao da ona „samo gleda da se naždere, kao i stoka“. I zato: „Jedan za mene jeste koliko i deset hiljada, ako je najbolji“.
Ovakva Heraklitova mizantropija (miseo – mrzim; anthropos – čovek), koja je na kraju dovela do toga da ode u planinu i tamo živi sam, nije bila posledica njegovog društvenog porekla. Iako aristokrata po poreklu, Heraklit je, kada je govorio o „najboljem“ (aristos), imao na umu ne poreklo, već sposobnost da se živi „prema logosu“, a to znači umno (logično). „Um“ (ili „umetnost“) je, naime, jedan od mnogobrojnih načina da se prevede reč „logos“.
Ali, logos kod Heraklita ne treba shvatiti kao neku ljudsku sposobnost. Sposobnost da se živi „prema logosu“, ili „u skladu s logosom“ jeste doduše sposobnost najboljih ljudi, ali sam logos je nešto objektivno, što u svetu važi, i važilo bi i ako se niko po tome ne bi ravnao. Mnogi filozofi će kasnije tako shvatati logiku (reč logika je takođe izvedena iz reči logos): jedan zaključak ili jedno rasuđivanje su logički valjani nezavisno od nas koji zaključujemo i rezonujemo i koji možemo stalno praviti greške. Zaključci su logički valjani ako i samo ako su u skladu sa zakonima logike, čije je važenje objektivno.
Kada je govorio o logosu, Heraklit dakako nije imao u vidu zakone logike (oni će na dnevni red doću tek kasnije u istoriji grčke filozofije), ali je sasvim lepo mogao imati u vidu zakone prirode, koji takođe važe nezavisno od toga da li su ih ljudi otkrili ili ne. U tom smislu možemo razumeti Heraklitovu izjavu da „iako se sve dešava prema logosu, ljudi se ponašaju kao da (o tome) nemaju nikakvog iskustva“, i to „kako pre no što su tako i pošto su (od Heraklita) čuli za logos“. Na ovakvim i sličnim mestima „logos“ možemo prevesti i prosto sa „zakon“, ako se pritom oslobodimo asocijacije na nešto što su ljudi stvorili (kao što je to slučaj sa pravim zakonom) i mislimo isključivo na prirodni zakon kao nešto što svetom „vlada“ nezavisno od ljudi.
Prirodni zakon nisu stvirili ni bogovi „Kosmos (uređeni svat) nisu stvorili ni bogovi ni ljudi, već je on oduvek bio, jeste i biće večno živa vatra koja se po meri pali i gasi“. Na ovom mestu takođe vidimo da su Talesova voda i Anaksimenov vazduh kod Heraklita ustupili mesto trećem prirodnom elementu: vatri. To može biti rezultat indijskih i persijskih uticaja, ali vatra, kao ono jedno te isto na šta se sve svodi, bila je Heraklitu dobrodošla iz mnogih, njemu svojstvenih razloga.
Vatra zgodnije nego bilo koji drugi element, predstavlja živu sliku samog procesa preobraženja kao kretanja među suprotnostima: dok nešto gori, ono se preobražava u nešto drugo. A po Heraklitu, jedino je taj proces ono što je apsolutno i stalno, dok je sve drugo relativno i prolazno. Zato će Heraklita prigrliti svi oni kasniji filozofi koji su trdili da u osnovi sveta nisu stvari već procesi. Čuvenu izreku „panta rei“ („sve teče“) Aristotel pripisuje upravo Heraklitu. Osim toga, proces sagorevanja, kao najočigledniji proces preobraženja, jasno pkazuje relativnost suprotnosti, pošto ono što se preobražava nije, strogo govoreći, ni ono što je to nešto bilo ni ono što će nešto biti, već je unekoliko jedno a unekoliko drugo. I kada kaže: „Put nagore i put nadole su isti“, onda Heraklit time ukazuje upravo na to da bez obzira na smer u kojem se preobraženje odvija, ono što je u tom procesu prisutno jeste uvek samo unekoliko jedna od suprotnosti, dok je unekoliko isto tako i druga od dveju.
Kao što smo videli, Heraklit je prvi jonski fizičar koji nam nije samo iznosio svoje kosmološke poglede, već se isto toliko zanimao i za ta kako u njihovom svetlu treba gledati na ljude i njihovu sudbinu. To je, kao što ćemo videti, razlog iz kojeg je njegovo učenje imalo tako veliki uticaj na Stoičare, kod kojih će logos igrati otprilike istu ulogu kao i kod Heraklita. I na mnogim drugim mestima, kao na primer kad kaže da je „rat (Polemos) otac i kralj svega, koji neke čini bogovima, neke ljudima, neke robovima, neke slobodnima“, Heraklit preslikava svoja opšta kosmološka shvatanja na ono što se dešava ljudima: Kao što je vatra, kao proces preobraženja, a ne neka od suprotnosi, ono što je u makro- kosmičkim razmerama, jedino apsolutno i stalno, tako je to isto borba, a ne neko samo naizgled stabilno stanje, u ljudskim, mikro- kosmičkim razmerama.

Postojalo je vreme u našim životima kada smo
bili toliko bliski da je izgledalo kao da ništa ne može
zasmetati našem prijateljstvu i bratskom odnosu, i samo
nas je mali most razdvajao. Baš kada si hteo da kročiš na njega,
pitao sam te: "Hoćeš li da pređeš kod mene?" -
istog trenutka ti to više nisi želeo i kada sam te ponovo
pitao, ćutao si.. Od tada su se između nas isprečile planine
i nabujale reke i sve što nas razdvaja i otuđuje, pa čak i da
smo želeli da se susretnemo, to ne bismo mogli.
Ali sada, kad razmišljaš o tome, o tom malom mostu,
reči te izdaju, i ti jecaš, i čudiš se.

                                                               Fridrih Niče "Vesela nauka"

Anaksimen je poslednji u prvoj genaraciji filozofa koji su činili Miletsku školu. Rodio se 586. god. p.n.e. a umro je 525. god. p.n.e.
Njegova osnovna filozofska tvrdnja na prvi pogled ne donosi ništa novo u svet još uvek mlade filozofije. On je za arche odredio vazduh. Od vazduha je sve načinjeno i tu vidimo da se Anaksimandar opredeljuje za jedan prirodan element baš kao i Tales. Stvari se diferenciraju, pojedinačno stvaraju i određuju u zavisnosti od gustine i razređenosti vazduha. Vazduh, kao i kod Talesa, trebamo shvatiti hilozoistički, tj. kao oživljenu samopokretljivu tvar.

Kao što sam na početku naveo, Anaksimen na prvi pogled ne donosi ništa novo. Da bismo bolje pronikli u njegovu filozofiju potrebno je da shvatimo motive i razloge zbog kojeg je Anaksimen kao arche svega uveo baš vazduh, a ne neki drugi prirodni element ili bilo koju drugu stvar.

Za početak, Anaksimen je, kao i Tales, mogao da uvede vazduh zbog toga što se, baš kao i Talesova voda, on može zgušnjavati iz gasovitog stanja u tečno i čvrsto stanje. Zatim, Anaksimen je mogao uočiti da se smrt i prestanak disanja poklapaju, pa je na osnovu toga mogao da odredi i uvede vazduh kao gradivni i ključni element svega.
Za treći razlog (ujedno i ključni) potrebno je da se podsetimo Talesovog i Anaksimandrovog filozofskog učenja. Anaksimandar je zamerao Talesu i njegovoj vodi to što se iz vode ne mogu izdvojiti i ujedno formirati suprotnosti. Npr. voda kao osnov svega ne bi mogla biti i topla i hladna u isto vreme, a sa druge strane sve što postoji mora imati određen stepen toplote ili hladnoće. Dakle, iz vode, kao osnovnom prastanju iz koga još uvek nisu nastale stvari, nisu mogle nastati suprotnosti, jer ih ona u svom prapočetku nije mogla ujedno sadržati. Zato Anaksimandar u svoju filozofiju uvodi apejron kao nešto neodređeno i neiscrpno iz čega diferencijacijom i odvajenjem iz njega postaju pojedinačne stvari. Sada na scenu stupa Anaksimen koji Anaksimandru i njegovom apejronu zamera to što se apejron kao nešto neodređeno uopšte i ne nalazi u stvarima, a samim tim se to ne može nazvati archeom svega. Anaksimen uvodi u njegovu filozofiju vazduh, jer uvođenjem vazduha on prevazilazi sve probleme koje su imali Tales i Anaksimandar. Vazduh je, sa jedne strane, element, baš kao Talesova voda, samooživljen i samopokretljiv, kvalitativno je odrediv kroz zgušnjavanje i razređivanje, dok je sa druge strane, kvantitativno neodrediv, baš kao Anaksimandrov apejron. Vazduh je, kako je Anaksimen zdravorazumski razmišljao, kvantitativno neodrediv, jer stari Grci nisu mogli golim okom da vide i izmere tačnu količinu vazduha koja se nalazi u svetu. Upravo je zato vazduh pogodan jer ima sve karakteristike apejrona. Sa druge strane, vazduh zadržava i odlike Talesove vode, naime, on se zgrušnjava i razređuje, time je kvalitativno odrediv i tako nastaju pojedinačne stvari.

Kao što se može videti Anaksimen predstavlja sintezu predhodna dva učenja kojim prevazilazi i unapređuje filozofsku misao svojih predhodnika čime obezbeđuje svoje mesto u istoriji filozofije kao poslednji od trojce Miletskih filozofa.

         

Anaksimen iz Mileta (586.-525. god.p.n.e.)

Smatra se da je Anaksimandar iz Mileta (611-556. pre n.e.) bio Talesov učenik. Zahvaljujući Aristotelovom učeniku, Teofrasu, ostala nam je sačuvana autentična Anaksimandrova tvrdnja, koja se inače smatra prvom filozofskom rečenicom. Ona glasi: “Ono iz čega stvari nastaju u to i nestaju po nužnosti, jer one jedna drugoj plaćaju pravednu kaznu i odmazdu za svoju nepravičnost po redu vremena”.
Pre nego što krenem sa analizom ove rečenice, moram nešto više reći o Anaksimandrovom arhe-u. Teofrast kaže da je, po Anaksimandru, supstancija (odnosno  - pranačelo) svih stvari jeste ἄπειρον, ili „apejron“. Ovo je kovanica sastavljena od dve reči: „α“ – alfa, što znači negaciju i „πἑρας“, što znači granicu, tako da „apejron“ ima značenje nečega što je neodređeno, nedefinisano i neograničeno u kvanitativnom, kvalitativnom, prostornom i vremenskom smislu.
Što se tiče pranačela, Anaksimandar ne sledi svog učitelja Talesa, već njegovu tvrdnju pobija na čisto logičkom osnovu. Pranačelo ne može biti ni voda niti neki drugi poznati element. Ako bi neki element bio prvobitan, on bi nadvladao ostale. Pošto je voda vlažna, vatra topla..., ako bi neki od ovih elemenata bio beskonačan, on bi „pobedio“ druge, tako da oni ne bi više ni postojali. Zato prvobitna tvar mora biti neutralna u toj kosmičkoj borbi. Zbog toga što je za arhe proglasio nešto s čim se kao takvim u prirodi ne možemo susresti, Anaksimandar se može smatrati prvim metafizičarem, pošto metafizika (grč. ta meta ta physika) označava nauku koja se odnosi na nešto što je iza ili s one strane fizičkog, čulno uočljivog.

Iz „apejrona“ su se, prvom diferencijacijom, izdvojile prvobitne suprotnosti. Prva diferencijacija je ujedno bila i negacija, ali negacija onog  jednog. Prvobitne suprotnosti su bile: toplota i hladnoća. Kasnije su, iz primarnih, nastale sekunadarne suprotnosti koje su bile: isparavanje i vlažnost, i tako redom nastajale su sve pojedinačne stvari. Jedina mogućnost da suprotnosti sačuvaju svoju egzistenciju jeste to da budu stalno u ratu (πόλεμος). Da bi se uspostavila ravnoteža, stvari moraju biti u jedinstu, a ne podvojene. Međutim, stvari mogu postojati samo kao određene, konačne, definisane. Čim se uspostavi jedinstvo među njima, stvari bivaju progutane u „apejronu“. Jer, ἄπειρον nema oblik, on predstavlja nedefinisanost, bezrazličitost. To je jedna neodređenost koja je u potpunosti amorfna.
Ono što je zanimljivo je da stvari (suprotnosti) nestaju zato što jedna drugoj plaćaju nepravdu za svoje postojanje! Zašto je postojanje nepravda?
Anaksimandar je smatrao da kada se suprotnosti razdvoje iz „apejrona“, svaka od njih teži da zauvek vlada, da potpuno proširi svoju moć i tako, da ona sama postane „apejron“. Npr. dok traje zima, ona teži da što duže opstane i da tako pobedi leto. Time ona prekoračuje svoju „peras“, odnosno svoju granicu, i biva kažnjena za svoju nepravdu time što više ne može da postoji, vraća se u „apejron“ i prepušta mesto letu. I tako sve u krug, večno.
Mmoguće je da je smena godišnjih doba, pri čemu liti i zimi dolazi do dominacije jedne od suprotnosti, Anaksimandru služila kao model, dok bi osim toga postojali i duži vremenski ciklusi u kojima bi povremeno dolazilo do potpune pobede jedne od suprotnosti. Ipak, pravda se dostiže kada postoji ravnoteža suprotnosti.

Anaksimandar, kao i svi stari Grci, su smatrali da je pravda kosmička, a ne ljudska kategorija. Pravda nije nešto što zavisi od ljudskih postupaka i njihove egzistencije, ona postoji nezavisno od toga, i predstavlja poredak; svetski poredak je pravda, a rušenje tog poretka nepravda. Izgleda da i ideje o kazni i odmazdi Anaksimandar preuzima iz mitoloških predstava, on smatra da je svako bivstovanje ravnoteža i borba suprotnosti.

     

Anaksimandar iz Mileta  611-556. pre n.e.

Tales (625.-548. g. p.n.e.) je rođen u Miletu i osim toga što je bio ovenčan slavom jednog od sedam grčkih mudraca i prvog grčkog naučnika, on je bio i prvi filozof. Zašto je to tako saznaćemo u daljem tekstu.

Milet je bio grad na obali Male Azije koje su naseljavali Jonjani (jedno grčko pleme). Jonija je i dugo posle Talesa bila jedan od glavnih centara ondašnje nauke, pre svega matematike. I sam Tales je ušao u istoriju matematike. Teorema koja glasi: „Na pravoj koju presecaju, paralelne prave obrazuju parove jednakih uglova.“, i danas nosi njegovo ime. A budući da se postavio kao „astronom“ i „inžinjer“, Tales je, možemo slobodno reći, s pravom zauzimao mesto „naučnika“ među sedmoricom mudraca.

Znanja koja su mu omogućila da postane „prvi grčki naučnik“ Tales je stekao putujući po svetu, a to je u ono vreme značilo – po Sredozemlju. Od egipatskih sveštenika Tales se učio geometriji, a od vavilonskih astronomiji. No da li se njegova zasluga iscrpljuje u tome što je ta znanja doneo u Grčku i eventualno im pridodao još neko otkriće?

Na predhodno pitanje je teško odgovoriti sa pouzdanošću, ali je činjenica da se kasnija, razvijena grčka nauka, a pre svega matematika, razlikuje od egipatske i vavilonske ne po količini znanja, ili ne pre svega po tome, već kvalitativno, za šta je sasvim mogućno bar delom bio zaslužan Tales.

Pogledajmo na jednom primeru u čemu se to grčka matematika razlikuje od predhodnih. „Geometrija“ na grčkom otprilike znači „zemljomerstvo“ (gea - zemlja; metron - mera), i to značenje jasno ukazuje na to šta je geometrija bila u Egiptu, a onda, svakako, i u samoj Grčkoj. Posle poplava, na obalama Nila je ostajao mulj u kome se nisu mogle razabrati granice između pojedinih imanja. Pre nego što bi se pristupilo setvi, međe bi ponovo obeležavao „geometar“. Obavljajući taj posao, „geometar“ je možda znao – ono što su egipatski sveštenici sigurno znali – da ako dve stranice trougla obrazuju prav ugao i ako jedna od njih iznosi 4 a druga 3 jedinice neke mere, onda dužina treće strane, hipotenuze (u prevodu – „zategnutog (užeta)“; od hipo-teino – zatezati) iznosi 5 jedinica iste mere. Ovakav trougao se inače zove „egipatski trougao“. Ne možemo li onda reći da su već Egipćani znali za neku verziju onoga što će kasnije biti nazvano Pitagorinom teoremom? Ako imamo u vidu šta će se kasnije smatrati teoremom, odgovor na predhodno pitanje treba da bude odričan! Egipatskom znanju je, pre svega, nedostajala opštost (zbir kvadrata nad katetama bilo kog pravouglog trogla uvek je jednak kvadratu nad hipotenuzom), a zatim, to egipatsko znanje nije počivalo na dokazu da stvari u opštem slučaju moraju stajati tako kako stoje, te da zato tako stoje i u datom, pojedinačnom slučaju. Ne zadugo posle Talesa, Demokrit iz Abdere (o kome će biti reči kasnije) se hvalio kako se upravo u ovom umeću dokazivanja sastoji njegova apsolutna nadmoć nad egipatskim matematičarima.

Osim karakteristika opštosti i dokazanosti, cela grčka nauka, a ne samo matematika, odlikuje se jednim idealom znanja koji ne podrazumeva ni praktičnu usmerenost egipatskih geometara ni religijsku usmerenost vavilonskih sveštenika, a što ilustruje sledeća priča o Talesu. Jednom je, naime, Tales predvideo bogati rod maslina, pa je otkupljivao prese za pravljenje maslinovog ulja, zbog čega se kasnije debelo obogatio. „Evo šta sve nauka može!“ je pouka prvog dela priče. Ali odmah zatim se kaže da je Tales to što je učinio, učinio samo zato da bi ismejao one koji ismejavaju nauku, a u stvari mu do bogatstva uopšte nije ni stalo. „Jedino ako si odličan možeš s pravom da kažeš da odličan uspeh nije važan!“. Cilj nauke nije korist već znanje radi samog znanja. Ovaj ideal grčkog shvatanja nauke potisnut je u Modernom dobu, ali se ne može reći da i danas nema pristalica, barem u delu naučne populacije.

Kao „astronom“ (aster – zvezda; nomos – red, zakon, poredak) Tales se proslavio time što je predvideo pomračenje Sunca 584. g. p.n.e. Do ovog otkrića je Tales došao induktivnim putem (lat. in-ductio – izvoditi), tj. na osnovu predhodnih položaja Sunca i Meseca koje su u svojim astronomskim tornjevima („astronomskim kulama“) beležili vavilonski sveštenici. Tako se Tales, osim kao majstor u matematičkom dokazivanju, dokazao i kao majstor u korišćenju druge naučne metode – induktivno zaključivanje na osnovu posmatranja.

Apokrifno, po pričama sumnjive verodostojnosti, Talesu su zbog njegove moći predviđanja pripisivane natprirodne moći. Naime, slučaj istorijskih okolnosti je hteo da baš na dan pomračenja Sunca koje je Tales predvideo Liđani i Međani vode bitku na reci Halis , da bi se usred bitke zbog ove nepoznate pojave razbežali. Tako je Tales postao prorok „božjeg mirotvorstva“. Međutim, naravoučenije ove apokrifne priče je da Tales nije bio religiozni prorok već naučnik koji predviđa pojave koje su natprirodne samo onima koji se ne bave naukom.

Tales se proslavio i kao inženjer, što znači u domenu onoga što bismo danas nazvali primenjenom naukom. Kada je Krez poveo rat protiv Kira , njegova vojska je naišla na već pomenutu reku Halis kao nepremostivu prepreku. Tales je rešio problem nepremostivosti tako što je naredio da se iza logora iskopa rov u obliku polumeseca, što je nivo vode smanjilo do te mere da ju je lako bilo pregaziti.

Moglo bi se pomisliti da smo dosad govorili samo o Talesu kao naučniku, ali ne kao i filozofu. Ali treba imati na umu da nikakva jasna granica između nauke i filozofije nije postojala, ne samo u vreme Talesa, već i dugo posle njega.

Ipak, ima nečeg u učenju koje se Talesu prepisuje (prepisuje se jer ne postoji ni jedan njegov, lični spis, svi su izgubljeni) za šta se može reći da je, s obzirom na kasnije razdvajanje nauke tipično filozofsko. Naime, preko Aristotela, koji se može smatrati prvim istoričarem filozofije, saznajemo da je Tales tvrdio kako je voda osnov svega. Kako razumeti ovu tvrdnju i šta je u njoj filozofsko?

Najbolje je poći od pitanja na koje Talesova tvrdnja treba da bude odgovor: „Šta je osnov svega?“. Ovo pitanje je tipično filozofsko, i već samo po tome što ga je postavio, Tales se može smatrati prvim filozofom, nezavisno od toga kako je odgovorio. U pitanju se podrazumeva da se iza mnoštvenosti, raznolikosti i promenljivosti sveta koji opažamo krije nešto što je jedninstveno i svuda i uvek istovetno. To nešto jedinstveno i svuda i uvek istovetno je osnov mnoštvenog, raznolikog i promenljivog sveta. Da bismo se više približili smislu Talesovog pitanja i njegovog odgovora, pozabavimo se malo značenjem grčke reči koju prevodimo kao osnov.

Ta grčka reč je arche (čita se arhe). Arche se inače kao osnov, može prevesti i kao načelo, princip. Najprostije značenje reči arche je početak. No, da je Tales upotrebio arche u svom najprostijem smislu, verovatno ga ne bismo smatrali prvim filozofom. I pre njega su Grci, poput Hesioda i Homera, prepričavali mitove o nastanku kosmosa, i u jednoj od tih kosmogonija na početku sveta je bio bog Okean – dakle, bog Velike vode, kao sama ta voda. Za Talesa, međutim, voda nije bila samo na početku sveta, već, na osnovu onoga što nam kaže Aristotel, voda i sada jeste i biće uvek arche svega što postoji, što znači da reč arche trebamao shvatiti u gore pomenutom filozofskom smislu.

Ako voda nije, kao u mitu o postanku sveta, prosto na početku, kako da razumemo tvrdnju da je ona i dalje osnov svega? Najjednostavnije tumačenje je da je upravo voda ono iz čega se sve što postoji sastoji. Prisustvo vode u svemu oko nas, uključujući i nas same, ide u prilog tom tumačenju. Tom tumačenju ide u prilog i ono što Aristotel kaže. Možda je Tales mislio da se čak i veoma tvrde stvari u krajnjoj liniji sastoje iz vode, recimo veoma zgusnute vode. Reč koju Aristotel koristi (ali za koju ne znamo da li ju je i Tales koristio) da označi ovakvu ulogu vode je hyle (čita se hile). Hyle označava u bukvalnom prevodu drvenu građu, ali u širem smislu označava građu uopšte, gradivni materijal, tvar.

Ono što predhodnom tumačenju ne ide u prilog je to što ostaje potpuno nejasno kako bi na osnovu običnog materijala, nežive tvari, mogle da se objasne promene i kretanje u prirodi. Zato su možda u pravu oni, kasniji tumači Talesovog učenja, prema kojima vodu treba shvatiti kao živu ili oživljenu tvar. Po tom, verovatno ispravnijem tumačenju, Tales bi bio hilozoista (zoe – život), i kada Aristotel sve miletske filozofe zove filzičarima, onda prirodu (physis) treba shvatiti kao nešto u osnovi živo, a vodu kao nešto što je materijal i građa svega i kao nešto što se samo od sebe kreće i preobražava.

      

          Tales iz Mileta 625.-548. g. p.n.e.

        

(Johan Volfgang Gete)        

U početku beše reč, već zapeh,
pomoć nužna mi je već.
Toliko reč ne vredi, nema zbora,
drugačije prevesti se mora.

Pa ako ponovo duh me svetuje, tu piše:
u početku smisao bejaše;
odvagni dobro prvi redak taj,
jer pero se zaleteti može, znaj.
Da l' smisao deluje i stvara sve?

...

Nek bude, u početku sila beše,
ali tek što stadoh reč tu da pišem,
opominje me nešto da je brišem.

Duh pomaže, već znam u prvom retku,
nek mirno bude,
čin beše u početku.

Šta je sloboda?
Da li ona postoji?
Ko mi je daje i ko mi je određuje?
Ko mi govori šta da radim?
Da li iko uopšte treba da mi govori šta da radim?

Sve su to vrlo važna pitanja u filozofiji i filozofi se već vekovima trude da daju adekvatan odgovor na sva gore navedena pitanja. I sam se kao filozof bavim takvim pitanjima.

Upravo iz tih razloga mi smeta i nerviram se kada vidim da mi neko uskraćuje slobodu i diktira mi život. Ali to ne smeta samo meni, to neosporno smeta svima.

Svi moraju negde da kupe namirnice, hranu i piće. Gde to rade ljudi iz centra Beograda? Jedino u Maxiju. Zašto? Zato što nemaju gde drugde. Gde je tu problem? Problem je u tome što nema konkurencije i Maxi nam diktira šta ćemo mi danas da jedemo i po kojim cenama ćemo kupiti.

Lično sam juče iskusio diktaturu Maxija.
Uđem lepo kao čovek u fensi Maxi u Čika Ljubinoj (volim da ga tako zovem jer prodaju vakumirane lignje, skupa pića i egzotično voće, a nemaju najobičniji toalet papir). Okružuju me prijatne boje, omamljujući mirisi, lepo obučeni ljudi koji stoje u višemetarskim redovima sa punim korpama fabrikovano pakovanog voća, povrća, hleba, dijetalnih jogurta, crnog hleba sa žitaricama, dok se u pozadini čuje fina muzika koja bi trebala da mi kupovinu učini još prijatnijom. Došao sam da kupim jedan običan Sprite od 0,5l. Ništa komplikovano, ništa skupo, ništa neobično. Najobičniji Sprite. Prilazim polici-frižideru gde drže gazirane sokove i ,zamislite – nema!
Dobro, - kažem ja sebi - verovatno im je nestalo. Začudilo me je što im nije nestalo Coca-Cole ili Guarane ili bilo čega drugog.

Ali nije važno. Odem u drugi Maxi koji je u blizini. On nije sav fensi kao predhodni, barem ima toalet papir. Uđem sav srećan (i žedan) očekujući pun frižider Sprite-a, kad vidim, zamislite - nema! Već počinjem da se nerviram. Dobro, – kažem ja sebi već škripući zubima od besa – verovatno je i njima nestalo.
Nije važno. Odem u treći Maxi koji se nalazi u ulici Zmaj od Noćaja (sva tri Maxija su u prečniku od 500 metara!). Nisam se baš obradovao kada sam u frižideru video, zamislite, sve osim Sprite-a.

Tada sam već puko. Odustao sam od daljeg traženja prokletog osvežavajućeg, gaziranog pića pod nazivom Sprite. Nisam ništa kupio. Nervirao sam se do kuće. Tada sam odlučio da napišem ovaj tekst.

Sada će neko od vas reći – „Pogledaj ovog razmaženka. Mala beba plače zato što juče nije dobila svoju porciju Sprite-a. Zašto nisi kupio Coca-Colu ili Nektar? Zašto kukaš kao dete? Zašto se inatiš? Zašto dižeš buku oko gluposti? Sad će baš za tebe da donose Sprite i još će da ga ohlade. Pazi molim te!“
Nije stvar u inaćenju ili mojoj razmaženosti, već je stvar principa. Maxi nam konstantno diktira šta ćemo mi jesti i piti. Sutra to neće biti jedan pišljivi Sprite, sutra će to biti Jelen pivo ili domaći paradajz ili vakumirane lignje. Sutra će biti nešto što baš TEBI treba. Nešto bez čega nećeš moći da skuvaš deci ručak ili da sa uživanjem pratiš utakmicu. To se svakodnevno dešava. Postali smo zavisnici imperije Maksija. Svi kažu da Maxi ima sve. Nema sve. Neće nikada imati sve.

 Na svakih 200m nalazi se po jedan Maxi (barem u centru Beograda). Da li ja trebam da obiđem svih 20-ak Maxija da bih našao proizvod koji mi treba? Da li će jedan Maxi da mi odredi da li ću ja danas pojesti vakumiranu lignju ili pohovanu šniclu? Da li meni Maxi mora da odredi da li ću danas popiti limunadu napravljenu od limuna koji košta 79 dinara ili 98 dinara? Da li ću morati da prelazim 5km svaki put kad mi teba jedan upaljač?

Sada se vratite na početak ovog teksta i opet pročitajte postavljena pitanja.

Od juče bojkotujem Maxi. Znam šta ćete reći - "Boli njih ćoše što ti ne kupuješ kod njih.". Neću ih ja ojaditi za ko zna koje pare. Ali pre ću dati svoj novac nekom jadnom privatniku, koji drži prodavničicu na uglu, koju samo što nisu zatvorili zbog još jednog nedavno otvorenog Maxija i zbog toga ću se bolje osećati.
Ne tražim od vas da i vi bojkotujete Maxi. To je vaša stvar. Možda neki od vas vole Maxi. Ali razmislite malo. Svi smo mi postali zavisnici od Maxija.

Ima još puno primera uskraćivanja slobode od strane kapitalističkih imperija koje drže tržište. Maxi je samo jedan od njih. Ostale prepoznajte sami.

Sad se još jednom vratite i pročitajte pitanja na početku ovog teksta.

Nedavno mi se desila jedna slučajnost koja je na mene ostavila jak utisak, naljutila me je i inspirisala da napišem ovaj tekst. Naime, na pitanje jednog mog kolege da li smo mi po završetku studija filozofije dipl. filozofi ili dipl. istoričari filozofije, profesor je dao jasan odgovor. Mene nije začudio odgovor, već njegovo obrazlaganje i začudilo me je razdvajanje filozofije i ist. filozofije. Zatim sam tog istog dana posle predavanja otvorio časopis srpskog filozofskog društva i, zamislite, naišao na tekst koji opet jasno pravi razliku između istorije filozofije i filozofije. Za jedan dan sam iz dva izvora video da se pravi oštra razlika između ove dve, nazovimo, "discipline". To me je naljutilo... O čemu se zapravo radi, ima li uopšte razlike između istorije filozofije i same filozofije i ako je ima kakva je to razlika?

Pre svega je je potrebno reći čime se prema časopisu i profesoru, kao i ostalim istomišljenicima, bavi istoričar filozofije, a čime se bavi filozof. Evo jednog citata iz časopisa koji me je „oduševio“ i koji će ukratko objasniti razliku: Na istoričaru je filozofije da smisao puteva mišljenja održava otvorenim za sopstveno vreme, ne zarad puke učenosti i mnogoznalaštva, već zarad mudrosti, odnosno rada njegovih kolega i savremenika, filozofa. Posao filozofa nije da bude istoričar filozofije i zato mu je ovaj potreban da bi za filozofa držao otvorenim bogatstvo smisla misli prošlih filozofija, za kojima sam filozof može da posegne u svom radu. Odavde se pokazuje da je razlika između njih u sledećem: dok filozofi kao mislioci puteva otvaraju puteve mišljenja, dotle istoričari filozofije čuvaju otvorenost tih puteva u svom vremenu. Zato istoričari filozofije jesu čuvari otvorenosti puteva mišljenja, kako sleđenih, tako i nesleđenih.

Istoričar filozofije se trudi da interpretira, protumači, analizira filozofe pre njega koji su pisali i isticali svoja mišljenja. Njegov posao se, dakle, svodi kao i kod istoričara na sistematizovanje i analizu predhodnih filozofa. Od njega se ne zahteva razmišljanje, inovacija i bilo kakvo nadopunjavanje i kritikovanje predhodnih filozofa, jer ih on samo analizira. Sa druge strane, filozof ima posao da informacije preuzme od istoričara filozofije i zatim „razmišlja“, da stvara nove teorije, kritikuje svoje predhodnike i doprinese čovečanstvu.

Dakle, istoričar filozofije je rob koji traži i kopa informacije o predhodnim filozofima da bi zatim filozof preuzeo od njega te informacije i sa njima radio. Kakva gomila gluposti!

Bitno je shvatiti da su filozof i istoričar filozofije jedno isto. Do sada još nisam čuo i susreo nekog ko sebe naziva istoričarem filozofije, a koji se ne bavi samom filozofijom. To je prosto nemoguće. Nemoguće je baviti se striktno istorijom filozofije. Filozof sam mora da ima uvid u celokupnu istoriju filozofije da bi bio upućen u tok i razvoj svesti i mišljenja; on sam mora da istražuje i analizira predhodne filozofe i po potrebi vadi činjenice i usled toga unapređuje misao. To za njega neće raditi „istoričar filozofije“. Neće postojati tamo-neka-osoba koju ja zamolim da mi kaže ko je bio Platon i čime se on bavio da bih ja zatim njega kritikovao ili podržavao. Sam filozof je isoričar filozofije. Na filozofu je da sam sedne i sam čita, istražuje i pokuša da utvrdi misao svog predhodnika, da bi je zatim, ako to želi, preuzeo za svoj rad i unapredio ili eventualno ktitikovao. Ne može se i ne sme praviti razlika između te dve profesije jer su međusobno zavisne i nerazdvojive. Jedna osoba ne može biti filozof ako i sama nije istoričar filozofije, kao i obrnuto. Te dve profesije su nerazdvojive.

Striktno razdvajanje filozofije i istorije filozofije je velika greška koja je iz nepoznatog razloga prihvaćena kao istinita i prava je šteta ne uvideti tu grešku i prihvatiti je.