Blogodak - srpski blogovi na jednom mestu

Penelope Trunk, u članku prepunom fotografija prasića kaže:

Someone who tells you about how great they are and how they have already figured everything out—those are people with a low sense of wellbeing because they are too invested in looking like their life is in order. They can’t do anything difficult because they don’t want to fail in front of you.

But failing in front of you is a sign that the person is living the kind of life you’d like to live – one where every day you wake up and struggle to do something difficult. That you have not done before.

Ovo je dosta blizu stava koji već neko vreme imam formulisan kao: “Uvek biraj učenje”, a koji se odnosi na svesno biranje one opcije koja će mi omogućiti da najviše naučim iz niza ponuđenih opcija. Ta opcija je obično dosta teža od ostalih, ali ono što poneseš iz celog iskustva je mnogo vrednije na duže staze nego odabir brzog i lakog rešenja.

Takav pristup može biti i lična, ali i poslovna filozofija. Kada kao firma odlučuješ šta ćeš i kako, jedno od zgodnih pitanja je: “Šta ćemo naučiti iz ovoga?” Platiti stručnjaka da reši problem je često najbolje rešenje (kao npr konfiguraisanje telefonske centrale koje sada radimo) pošto u poslu treba imati fokus, ali takođe postoje stvari koje bi bilo zgodno da se odrade na teži način, kako bi znanje koje proizađe iz toga ostalo u firmi (razvoj i održavanje našeg web frameworka npr).

Pogledajte log verzija 1password aplikacije za Mac: bar jedan release mesečno, uglavnom dva do tri, a nije Software as a Service! Svaka čast ekipi iz AgileBits, to se tako radi.

Osnovni princip se može sumirati u kratku “Bring value and bring it often” filozofiju koja je osnova svih agilnih metodologija razvoja. Najlepša stvar je što je takav razvoj ne samo dobar finansijski (gledano na duže staze), već i znatno zabavniji. Kada se pređe na brzu rotaciju verzija, razvoj postaje mnogo zanimljiviji pošto se stvari mnogo brže kreću i bivaju objavljene, a kupci zadovoljniji zato što ne moraju da čekaju mesecima na nove mogućnosti i ispravke.

Uvek sam “znao” (navodnici zato što ne treba mešati insinkt i znanje) da je baš takav pristup razvoju rešenje, ali nisam imao dve stvari:

• Precizno definisano zašto je to dobro, sa finansijske strane. Rešenje nudi tradicionalna proizvodnja, koja na inventar i Work in Progress gleda kao na zarobljeni kapital i teži da ga smanji. Ista stvar je i sa softverom, gde su stvari na kojima se radi u stvari inventar. Što je kraće vremena nova mogućnost u razvoju (vremenski razmak između donošenja odluke da se nešto napravi do momenta kada je to dostupno korisnicima), to bolje.
• Mogućnost da se nove verzije PHP aplikacije često objavljuju, a da to ne predstavlja problem korisnicima. Rešenje je auto-upgrade, a WordPress je celu ideju progurao u mase (sada svi očekuju to). Problem je što je to dosta spetljano kada je PHP u pitanju zbog ograničenja platforme, ali mislim da smo našli ključ i za to:

activeCollab Manager već od sledeće nedalje ulazi u (javno dostupnu) betu, zajedno sa activeCollab 3.0.2. Posle toga ide lagano peglanje  rotacija novih buildova, kako samog Managera tako i activeCollaba.

One speed, one gear: Go!

“Hajde da kupimo još uređaja!”

Kurir (naš nasušni) javlja, a trojka prenosi: “Bogataši kriju motorne sanke od kriznih štabova (a raja nema ‘leba da jede)”. Bad snowmobile owners, bad!

… i dalje zahtevaju potpisan i pečatiran račun, “ako može i da nam ga smotate u kovertu i pošaljete”. Onda bude muka živa kada im treba objasniti da pečatiran i potpisan račun od firme u Americi nije baš nešto što možemo da se izvede. Potpis još može i da prođe, ali kad im tražite pečat, kao da ste im tražili prst Device Marije.

Ah, da, zbilja – ovi naši traže da se softver izvozi na diskovima? Izvinjavam se Rusi, ipak ste progresivni(ji)!

Marco Arment, Content Everywhere, But Not A Drop To Drink:

Most reporters are under a lot of pressures that work against the quality and accuracy of their stories. I’ve found that reporters have usually already written the story, at least mentally, before they ask me for a quote, and they’ll bend, twist, and edit what I say to support their narrative. I’m simply a puppet to tell their story, whatever it is.

Prijatelj je ovo iz prve ruke iskusio nedavno: ti si glumac, novinar režiser, a sve u svrhu pričanja priče. Priča koju si tu da ispričaš nije tvoja (iako će u novinama izgledati kao da jeste), već novinarova, i nemaš skoro nikakvu kontrolu nad njom. Ne želim da kažem da je to po svaku cenu loše ili da nije u obostranom interesu, samo da kod nas nije ništa drugačije nego što Marko opisuje.

Evo ga i najbolji deo Markovog komentara, trunka mudrosti za poneti:

I try to remember that whenever I read anything in the press about a subject for which I don’t have first-hand knowledge.

Kada čitam bilo šta u novinama, a posebno dnevnoj štampi, držim veliku distancu. Ako je kvalitet tekstova o nečemu što dobro poznajem (tehničke teme) toliko loš, zašto bih očekivao da materijal koji se bavi nekim drugim, meni manje poznatim temama tipa zdravlju ili ekonomiji, bude bolji? Nema osnova za to, tako da i najdobronamerniji savet iz štampe uzimam sa velikom dozom rezerve (ako ga uopšte ozbiljno i shvatam).

Postoje bolji načini da se čovek informiše i uči. Štampu je vreme i potreba naroda za dnevnim senzacionalističkim fiksom odavno zgazilo.

Kada su izašli Unibody MacBookovi bili smo prvi koji su ih dobili kroz zvanične distributere. To veče smo bili u BG, pa smo u povratku svratili do kancelarije distributera da pokupimo računare, umesto da čekamo dostavu za 2, 3 dana. Čak ih ni devojka koja radi komercijalu i koja nas je dočekala nije pre videla otpakovane.

Đavo nam nije dao mira, pa smo ih otpakovali, da vidimo šta su to Steva i ekipa novo skuvali. I tako, stavimo lepo laptop na sto, kad će dovojka iz komercijale: “Mogu da ga pipnem?” I bi joj dozvoljeno da ga pipne

To je bilo pre 3+ godine i potpuno je očigledno da nas uskoro čeka refresh. Evo je lista stvari koja mislim da će se desiti novim MacBook Pro mašinama*:

Smer razvoja je jasan: tanje, lakše, duže trajanje baterije, kvalitetnija slika. Procesori i memorije me baš i ne zanimaju – ionako se smenjuju mnogo češće nego form factor samog računara.

* Nisam hardveraš niti pratim koji novi procesori, grafičke i tipovi memorije izlaze. Ukratko: čipovi me ne zanimaju. Ono što me zanima je forma računara (jer je to bitno kupcima) i kako se pojedinačne tehnologije uklapaju u poslovnu strategiju i ponudu proizvođača. Apple je relativno lako pratiti, pošto i posle 15 godina ima istu ponudu modela. Voleo bih da i PC proizvođači umeju da budu toliko disciplinovani i fokusirani.

Da uživam koji minut, dok je ovako:

Redak prizor:

Robert Cringely, What would Sharon Do?:

School is bunk so stop teaching information and instead teach skills and how to learn. … We teach stuff (information) because it is easy to test, not because it is more useful to know.

Nešto u skladu sa idejom (tuđom, ja je samo prisvojio do određene mere) o kojoj sam već pričao: hoćete programere? Prvo ih naučite da programiraju, pa ih onda davite matematikama i ostalim glupostima. Dubina će kasnije doći iz interesovanja, u skladu sa istima, ali ako nastavite da davite sa matematikama i fizikama i sociologijama, ogroman broj studenata neće ni doći do onoga što ih stvarno interesuje i zbog čega su tu.

Univerziteti treba da budu u službi studenata, ne instrument za upošljenje profesora i ljudi koji nisu za industriju.