Sinoć sam sa ortakom imao kraću diskusiju o tome da, kada se odbace sve dogme i religijska verovanja, ipak “postoji nešto” (sa čim se ne slažem, ali to je druga priča).
Njegov glavni argument u diskusiji je postojanje duše i “naučno dokazana” činjenica da je telo izgubi 21 gram na masi onog trenutka kada čovek umre. To što je napravilo razliku u masi u stvari duša koja je napustila telo (po njegovim rečima, bolje bi joj bilo da ode na mesto gde ima dosta žena, “komad” kad god treba i neograničena količina žetona za Sega Rally, or else!).
Ulaziti u takve diskusije uz pivo definitivno ne ide tako da smo temu jako brzo napustili i okrenuli se “tekućim pitanjima”, ali opet, nešto mi nije dalo mira i hteo sam da vidim kakav to “naučni dokaz” postoji da duša postoji i da ima masu. I evo je priča…
Početkom prošlog veka (1907. godine) doktor Duncan MacDougall je izvršio eksperiment gde je merio promene u masi ljudi u finalnim stadijumima teške, neizlečive bolesti. Kako bi mogao izmeriti masu duše napravio je krevet koji je mogao da meri promene u masi i izabrao pacijente koji boluju od bolesti za koje poznato da, pri smrti, ne izazivaju grčenja i nagla pomeranja tela.
Kao uzorak, koristio je 6 ljudi i 15 pasa. Kod pasa nije dolazilo do promene u masi što ga je uverilo da je njegov stav da životinje nemaju dušu, zasnovan na njegovim religijskim verovanjima, ispravan. U tekstu navodi da, iako bi bilo idealno da je dobio umiruće pse, to nije bilo ostvarivo, što nas navodi na jedno razmišljanje - on je te pse ubijao, najverovatnije trovao. Toliko o tome da psi nemaju dušu, a on ima.
Kod ljudi je imao manjih problema - dolazilo je do gubitka mase, ali rezultati nisu bili usklađeni. Dva “uzorka” su morala biti odbačena jer je jedan umro dok su krevet i skala podešavani, a drugi zato što skala nije bila dobro podešena. Kod ostalih je primećen gubitak mase, ali se u jednom slučaju masa “vratila”, dok je kod drugih trajno opadala - u nekim slučajevima trenutno, a u nekim progresivano.
Kada se podvuče crta, nakon što su rezultati objavljeni štampa ih je prenela javnosti. Iako je doktor rekao da je uzorak mali i da bi se trebalo izvršiti još merenja kako bi se došlo do podataka na koje se možemo osloniti, ideja da je duša teška 21 gram (prvi subjekt) je postala deo naše svakodnevice.
100 godina kasnije, ovaj eksperiment se ne uzima kao naučni dokaz da duša postoji i/ili da ima masu usled malog uzorka i nemogućnosti da izvuče bilo kakva pravilnost iz dobijenih rezultata. Cela stvar je samo još jedna u nizu stvari koje su radoznali ljudi radili kroz istoriju kako bi odgovorili na neka pitanja koja su ih zanimala. Više o samom eksperiment i stvarima koje su ga pratile možete pročitati u ovom članku (na engleskom).
