Svi postovi sa bloga: Najdrvenija advokatska e-kancelarija

  • Laku noć, srećo moja jedina.
  • Laku no… čekaj, nisam ti ja valjda jedina sreća?!
  • Jesi.
  • Kako? A ćevapi? Kompjuteri? Auti? Tulumbe?
  • To su mi radosti.

Primećujem tuđe pravopisne i semantičke greške. Verovatno zato što se time bavim. I onda počnem da se opterećujem svim i svačim. Na primer, da li sam dobro napisala poruku, da li je zarez/zapeta na dobrom mestu, da li sam mogla da upotrebim bolji termin ili preciznije da se izrazim, da li inverzija bolje zvuči, da li je apozicija neophodna… I slične… kakodakažem… gluposti.

Gubimo vreme, koncentraciju i živce na glupostima. Ukoliko neko na tviteru ili FB pogreši, da li slučajno ili iz neznanja, diže se halabuka. Bokte, samo što ne linčuju čoveka. Niko lepo da objasni da treba ne da piše odvojeno od glagola, svi odmah osuđuju. To se uči u osnovnoj školi! Tačno. Kompletna gramatika se uči u osnovnoj školi, u srednjoj ste uglavnom obrađivali književnost. I neko nikada nije naučio, jer se nastavnici nisu dovoljno posvetili ili to jednog dvanaestogodišnjaka nije zanimalo. I nije naučio/la. Smak sveta. Ne piše diplomski rad. A i onda može da plati lektora. Što je jedna gospođa na FB danas rekla: Samo kuga i kolera fale! Vala baš. Ako samo to dvoje fali, onda blago nama. I vama.

Moram da priznam da sam isto činila ranije. I šta imam od toga? Iritiram i sebe i okolinu. Jeste, ja znam pravila, a on/a ne zna, sramota. Mo’š misliti. U neformalnoj komunikaciji je bitno da se razumémo. Zna se kada su bitni pravopis, gramatika i semantika.

Osnovna kultura? Slažem se. Kao i istorija i geografija i biologija i hemija i još mnogo toga. Pa ne znate sve.

Recimo, trenutno sam veoma umorna. Ulažem napor da napišem ovaj tekst, ali sada imam vremena, i ukoliko ga ne napišem odmah, ko zna kada ću ponovo imati priliku. I da li ću imati entuzijazma. I štagod. I, zbog niskog nivoa koncentracije, možda pogrešim. Dešava se i najboljima. I naći će se neko ko će primetiti, za deset dana, nedelja, meseci. I dići halabuku.

Imam druga iz BG sa kojim sam se svojevremeno često dopisivala putem skajpa. Oduvek piše ne spojeno sa glagolom i pravi slične “kardinalne” greške. Kada sam ga ispravila, rekao mi je da ne može i ne želi time da se opterećuje, da ima mnogo bitnijih stvari u životu kojima želi da se posveti i da gramatika nije jedna od njih. Ima puno pravo na to. Da li mi je zbog toga manje drag? Naravno da ne! Svako ima pravo na izbor.

C’mon. Opustite se. Ne osuđujte, edukujte ukoliko je poželjno. Dajte konstruktivnu kritiku, ne vređajte. Budite pozitivniji.

I ne opterećujte se tuđim rasporedom grafema i razmaka. Na netu postoji i previše tekstova o tome. Ukoliko želi da sazna, izguglaće. Ukoliko ne, neće. I kraj.

 

Napomena: Tekst je moguće primeniti na primerima različitih mišljenja koja se ne poklapaju, odluka, poteza, izjava i bilo čega drugačijeg od onog što se trenutno smatra shemom po kojoj bi trebalo neko nešto da radi.

 

 

Izuzetno sam potresena onim što mi se danas desilo. Pokušaću svega da se setim i napišem u ovom tekstu. Verovatno ću parafrazirati, ali svakako neću izostaviti suštinu.

Pre dva dana sam otišla u Centar “Živeti uspravno” i popunila upitnik radi zapošljavanja na mesto personalnog asistenta osobama sa invaliditetom. Devojka koja bi bila korisnica servisa se nekada zabavljala sa mojim kolegom kog veoma cenim. Zbog toga sam se i prijavila, jer sam sigurna da je dobra osoba. Istog dana su me nazvali i pitali da li mogu u sredu (danas) u 14.30h da dođem na razgovor. Naravno da mogu! Ako me poznajete, onda znate koliko sam bila srećna!

Sreda 14.28h

Ulazim u prostorije Centra “Živeti uspravno”. Obaveštavaju me kako se vreme razgovora malo ispretumbalo i da je razgovor sa jednom kandidatkinjom u toku. Zašto me niko nije obavestio?! Time šalju poruku koliko me poštuju! Dobro, nema veze, ulazim. Gospođa mi govori da sednem. Sedam. Stolice su poslagane u krug, nas četiri sedimo, korisnica, devojka koja je kandidat i u toku je razgovor sa njom, gospođa koja je u komisiji i ja.

Gospođa Ljiljana Čakmak se okreće prema meni (nije se predstavila, kasnije sam nazvala da pitam za ime i prezime) i eto, da ja ne bih bila u neravnopravnom položaju u odnosu na drugu devojku (što je zaista fer) me pita da se predstavim i šta mislim da ovaj posao obuhvata. Ja se predstavim i kažem da mislim da obuhvata pomoć osobama sa hendikepom… i tu me prekine. Pomoć? Ne, oni ne traže nikog da pomaže već traže osobu koju će da zaposle.

Ok, ućutala sam. Traže personalnog asistenta, a ne pomagača. Zašto sam rekla hendikep? Ne znam. Taj termin nisam godinama izgovorila i mislim da mi je izleteo zbog treme. Činjenica je da sam u toku studija sarađivala sa Novosadskim udruženjem studenata sa hendikepom i da ga oni koriste u nazivu svoje organizacije, pa sam mislila da nikome ne bi smetao taj termin. Nisam planirala da ga izgovorim, izleteo mi je. Gospođa Čakmak mi je rekla da sam ja ta koja je hendikepirana u odnosu na prisutne, jer ne znam razliku između invaliditeta i hendikepa. Pitala sam je da mi objasni. Zbunila se. Zatim je rekla da je invaliditet trajan, a da je hendikep prolazan. Zašto nije mogla lepo odmah da mi objasni već je morala da me omalovažava pred svima? Od ovog momenta sam počela da se borim sa suzama. Na razgovor sam došla srećna i puna ljubavi, a od tog momenta sam se osećala poniženo, izdvojeno i omalovaženo.

Klik na sliku za veći prikaz

 Na sajtu Vlade AP Vojvodine sam pronašla da je Centar “Živeti uspravno” proistekao iz francuske NVO koja u svom nazivu ima termin hendikep…

Ljudi moji, znate me, znate da bih pre sebi naudila nego nekoga uvredila… ali zašto je odmah nastupljeno agresivno? Zašto nisu pomislili da možda ne znam i lepo objasnili, nego su odmah pomislili da provociram…

U tom momentu je došao gospodin koji se predstavio kao jedan od osnivača centra – Miško Šekularac. Rekao je kako treba da završavamo sa ovim ili tako nešto, jer se ne oseća dobro i ima zdravstvenih problema. Nastupio je prilično strogo i nestrpljivo. Pitao me je zbog čega sam se prijavila za taj posao. Rekla sam da volim da pomažem drugima (izgleda da imaju pik na termin pomagati) i da imam mnogo iskustva u tome, samim tim što imam majku koja je višestruki 100% invalid. Tu me je prekinuo. Htela sam da kažem da imam iskustva i da, iako je svako posebna individua, otprilike mogu da naslutim koje su svakodnevne potrebe osoba sa invaliditetom. Nije mi dozvolio. Pitao me je ko meni pomaže. Rekla sam da su to ljudi iz moje okoline. Pitao je kako. Rekla sam podrškom, osmehom. Zatim me je strogo i ironično pitao da li bih ja svaki dan dolazila u prostorije centra da otvaram vrata i da se smeškam. To me je toliko povredilo da ne mogu da opišem. Zašto me ismeva?! Zašto misli da meni ne znače podrška i osmeh? Pa pitao je kako meni drugi pomažu?! To je moj odgovor i on je istinit! Odakle mu pravo da se tako ponaša prema meni? I prema bilo kome!

Zatim me je pitao da li umem da krečim. Rekla sam da ne umem. Pitao je šta radim kada dođe vreme za krečenje. Odgovorila sam da unajmim osobu koja ume da kreči. S nipodaštavanjem mi je rekao da se mašine unajmljuju, a da se osoba zapošljava.

U Matičinom rečniku je lepo objašnjeno značenje glagola unajmiti

Iskreno, bila sam na rubu suza još otkako mi je gospođa sa početka teksta rekla da sam hendikepirana. Sledeće pitanje koje je postavio je bilo šta je to govor i dodao da osoba koja ne zna šta je govor nema šta da traži tu. S obzirom da su se tako ponašali prema meni otkako sam ušla, kako su neosnovano izvrtali moje reči i ponižavali me, znala sam, da šta god da kažem, neće biti dobro. Rekla sam da izgleda to nije posao za mene, da mi je žao i uzela sako. Suzdržavala sam se da ne zaplačem koliko god sam mogla i onda mi je dobacio da je bolje tako nego da gubimo vreme :(((((((((((((((

Izletela sam napolje i plakala kroz ceo centar, do kuće. Očekivala sam prijatan razgovor, stabilnih, samouverenih, prijatnih i ljubaznih ljudi. Dobila sam ponižavanje, maltretiranje, šikaniranje i uvrede na ličnom i profesionalnom nivou.

Nisam tužna što nisam dobila posao, iako sam se radovala druženju sa korisnicom. Nemam sujetu ili šta god. Boli me nepravda. Žao mi je što sam ovo doživela. Čime sam to zaslužila? Došla sam otvorenog srca i puna radosti. Nisam se prijavila isključivo zbog novca. Plata je mizerna za osobu mojih kvaliteta, obrazovanja i iskustava. Prijavila sam se što sam mislila da je to posao koji je kao stvoren za mene.

Dok sam se vraćala kući, pisala sam na tviteru šta sam doživela. Ovo su neki od tvitova koje ste mi slali. Hvala vam svima na podršci i na rečima utehe. Hvala vam svima što me poznajete i što ste mi potvrdili da nije u meni problem. Hvala vam što verujete u mene.

Neko je rekao da je jako iznenađen, jer su uglavnom uvek fini. Poznajem Mimu, predsednicu udruženja. Devojka je fantastična! Fenomenalna! Uvek se obradujem kad je vidim. Nažalost, očigledno tu rade i neki drugi ljudi, ne toliko pozitivni…

Molim vas da ovaj tekst pošaljete na što više adresa. Da ljudi, koji će se možda susresti sa ovim ljudima, znaju šta mogu da očekuju i da ne idu otvorenog srca, već da paze da ne budu poniženi i izvređani.

Primetila sam da dve devojčice nisu znale šta su kapci ili nozdrve. Da ne znaju kako se nazivaju delovi lica, pa sam im smislila pesmicu u kojoj smo nabrojale delove lica. Naravno, moraju da ih pokažu, da bi zapamtile kako se zovu. Ovaj snimak je nastao u prvih petnaestak minuta učenja :) Nadam se da vam se dopada!

Znam da sirće vezujete za ishranu i da verovatno znate da pomoću njega možete da očistite fleke i svašta nešto sa svačega nečega. Uglavnom, guglajte sirće za čišćenje i dobićete mnogo tekstova na tu temu. Ono što ja nisam znala, a pretpostavljam ni vi, je da sirće čisti i dezinfikuje bubanj mašine za veš.

Dakle, pre nekih godinu i po dana (da, toliko se i kanim da napišem ovaj tekst) nam je mašina počela da se oseća, da ne kažem da smrdi. Sve šta treba da odradim sam odrađivala (uključivala je praznu na 90 stepeni, veš vadila odmah i sl), ali ništa nije pomoglo. Mi imamo onu mašinu koja se otvara na gore (kao ova na fotografiji), a uzeli smo je jer nam je kupatilo u ovom stanu izuzetno malo, pa kao da uštedimo prostor. Nit smo uštedeli prostor nit novac nit išta. Nit je gorenje kao što je nekad bilo (sve u stanu nam je gorenje – verovali smo prejašnjem iskustvu). Uglavnom, oprala ja nju, izribala sve, ali jok, ne pomaže. I nazovem servis. Javi se čovek kom je broj zuba u ustima verovatno veći od broja reči u vokabularu koji koristi. E reko’, Drvce, baš si se usrećila, sad će ovaj da te otkači, a mašina pod garancijom (kupili je 2007.) i nema izlaza, ima da ti smrdi i dalje. Nadvikivasmo se mi tu nekih desetak minuta (dok sam mu objasnila u čemu je problem) kad me čovek upita da li sam probala sa sirćetom.

  • Kako, molim?
  • Sa sirćetom gospođo! Te mašine su mnogo nezgodne, kako da ti kažem, ne mogu da se osuše, jer im je bubanj velikim delom zatvoren, pa se voda sakuplja na dnu, pa se svašta namnoži unutra. Sipaj pola litre sirćeta i stavi da se otkuva, ali praznu. Ako ti ja pošaljem majstora za bezveze, ima da ti naplati izlazak, svejedno što je pod garancijom. A kad sipaš sirće, dodaj u pregradu za prašak i malo sode bikarbone, ima sav kamenac da ti skine, nemoj da kupujem Calgon, isti efekat ima.

 

Dooobro… rekao mi je gospođo, ali sam odlučila da se pravim da jesam.

Nemam šta da izgubim. Odem u kupatilo, izlijem iz flaše pola litre sirćeta u mašinu (mirisalo mi na zelenu salatu, sećam se kao sad), stavim da otkuva i čekam. Dva sata kasnije, mašina kao nova! I diše i miriše! Nazvala sam čoveka ponovo, da mu se zahvalim :)

 

To sam htela da vam ispričam. Da s vremena na vreme (u proseku jednom u mesec dana) sipate pola litre sirćeta i supenu kašiku sode bikarbone u praznu mašinu za veš i uključite na otkuvavanje. Učiniće dobro za vašu mašinu :)

 

P.S. Električni bokal čistim tako što sipam kesicu limuntusa i malo vode i pustim da prokuva. Nakon toga blista :)

Slika govori više od reči!

 

Slika govori više od reči!

 

 

Sliku sam dobila mailom. Ne znam ko je autor, ukoliko znate, molim Vas da me obavestite kako bih ga navela.

“Preko bare” je bakšiš sasvim uobičajen. Određen procenat od cene ostavljaš za bakšiš. Kao u filmovima. Ili je on uračunat u cenu ili ti treba da izračunaš koliko da ostaviš. To uglavnom nije neka velika svota novca, praktično je ‘sića’.

Naš narod nema tu naviku. Bakšiš nije podrazumevan, često ljudi zaborave da bi trebalo da isti ostave. Koliko sam čitala po internetu, mišljenja su podeljena. Od onoga da treba tražiti dva dinara kusura, do onih koji misle da treba ostaviti i do 15% od cene.

 

Wikipedija kaže:

Bakšiš (turski bahşiş) ili napojnica je najčešće mala količina novca koja se u znak zahvalnosti ili kao nagrada daje nekome za kvalitetno obavljenu uslugu.

 

Radila sam u MSUV kao čuvar/vodič na izložbama. Ulaz u ovaj muzej je besplatan, što je često šokiralo strance. Pozitivno. Uvek sam se trudila da sa njima prođem kroz celu izložbu, jer se neretko dešavalo da legende nisu prevedene, ili su šturo prevedene, pa da im se nađem, da im objasnim ili barem približim ono šta piše.

U sećanju mi je ostao jedan stariji bračni par iz Amerike, koji je na krstarenju Evropom došao u Novi Sad na nekoliko sati. U to vreme je slučajno bila izložba studenata Akademije umetnosti iz Džordžije, što ih je posebno oduševilo. Prošli smo izložbu, razgovarali, ja im posudila moj laptop i na kraju su mi rekli kako bi voleli da “daju malu donaciju mom trudu”. Ostavili su mi dva gvozdena evra. Bilo mi je strašno neprijatno i za taj novac sam im dala katalog izložbe. Posle su mi malo iskusniji od mene objasnili da je u svetu praksa da svako ko se potrudi da tebi bude ugodnije i lepše, dobije bakšiš.

Takođe, u vreme EXIT-a su u muzej došla dva studenta iz Grčke. Provela sam ih kroz izložbu i razgovarala sa njima o njoj. Nakon nekog vremena smo se pozdravili i oni su otišli. Posle deset minuta su se vratili i dali mi 200 dinara “kao malo hvala za vreme i trud koji sam uložila”. Pocrvenela sam užasno i ponovo mi je bilo neprijatno, ali nekako i drago. Lepo je kada ljudi primete koliko ulažeš sebe u posao i to umeju da cene, pa čak i nagrade.

Moja rođaka se u vreme ovog glupavog rata porodila. Ona i muž mladi, daleko od roditelja i neke pomoći, šta će moraju hraniti dete. Zaposle se u jednom kafiću. Ovako mi je rekla: “Od plate platim račune, a od bakšiša hranim dete i kupujem pelene”. Otad uvek ostavljam bakšiš u kafiću. Osim ako smatram da konobar baš nije zaslužio. Ali to je jako retko.

To je moja priča. Ostavljate li vi bakšiš?

 

Fotografija preuzeta sa interneta

Danas me je mama nazvala lakoholičarkom. Ne da sam ‘laka’, nego previše volim lakove za nokte. Iskreno da vam kažem, sada i nemam vremena koliko ranije, onda sam bila prava, no ni sad ne zaostajem previše.

Uglavnom, pokušala sam da prizovem najranija sećanja na lakove za nokte. I mislim i da sam uspela. Sećam se da nisam imala strpljenja da sačekam da se lak osuši, nego sam odmah skidala lak sa noktiju toalet papirom. Nisam još u školu krenula tada.

Ali ono upečatljivije sećanje me vodi u dan kada smo imali neke goste. Sa decom mojih godina (6, 7). I oni naravno sa mojim roditeljima, a ti se Marija mlati sa dečurlijom. I tako se mi igrali i u jednom trenutku nam postalo dosadno. I ko će, nego onaj ko je na svom terenu, da napravi glupost? Čik neka neko pogodi.

Ugledam mamin novi crveni lak za nokte na plakaru i popnem se i dohvatim ga. Sećam se kao danas da je bilo. Otvorim pobožno bočicu i izvučem četkicu. I nacrtam si najlepše i najbolje musketarske brkove koje možete da zamislite! Uvijali se preko celih obraza! Ne da sam bila ponosna na njih! I deca-gosti su mi se divila! I tako ja, bez po blama što bi rekli, ušetam među one ljude… Hahahaha i sad se smejem, možete zamisliti mamin šok kada me je ugledala, verovatno je htela da me zgromi :D I odvede me u kupatilo, uz grdnju, big time, i pita kako ću to oprati sada. A ja se, bez sekiracije, umijem. Nakon umivanja sam počela da se sekiram. Onda je uleteo moj 14 godina stariji brat i spasao me… Sećam se, ja plačem, da li zbog grdnje ili što mi skida te divne brkove, a on me riba acetonom i pita da li me peče…

Mašala. Stvarno sam imala ideje…

 

Fotografija preuzeta sa http://familysponge.com

blogodak blog

Blogodak?

Blogodak je vaš pogled na domaću blogosferu. Prijavite se i napravite sopstvenu listu blogova koje pratite.

O projektu

Podrška

MyCity.rs

DevProTalk

Duhovi iz Palmotićeve 37